Adrijan

Ovaj zadatak više liči na izazov, no na istinu. Kako bre nabrzaka napisati nešto o prijateljicama, pa ma bile one i forumske?!

I da napomenem da je ovo zaista samo kratki izvod utisaka.

Glisha
- Nemoguće je ne diviti se njenim umetničkim postovanjima. Umetničkim i po sadržaju i po izgledu.
- Ne vezano za forum, divim joj se i na majčinstvu u godinama kada se većina žena predaje.

Boginja
- Njena sloboda nikako nije egzibicionizam, no svesnost svoje lepote i prirodnosti. Pravi pokretač onog bezobraznog dela kafanice.

Kumica
- Osvajač vedrinom. Ona i kada je nadrndana tera osmeh na lice. Tek je otkrivam.

Veštičara
- Odaje mi osećaj prave gospođe. Ne onako "komifo", nego 'nako, kako bi rekao, narodska gospo'ja.

Ela
- Veoma sličan "gospodski" utisak kao i Veca, samo što je još i mađarica! Ko razume, shvatiće.
- E da, ne mogu da ne spomenem i fascinaciju njenom upornošću kuckanjem na malom sokoćalu.

Smucalica
- Dovoljno je reći "moja komšinica". Malo je ima. Msm, njenih postova.

Goga
- Radilica. Velika radilica. Nekada pomislim i da preteruje zatrpavajući nas novim temama. Peršun joj njen.



Sledećiiii....

... brze reakcije - i ako deluje da to nije ok u samom startu, ispostavi se na kraju da ipak jeste. Šibam.. i ne osvrćem se. 

Snašlo me je moje čedo - kao i uVek. 
Uzevši u obzir da sam imala tempo za neizdrž..( a živ ćovek ipak sve izdrži) Gledam raspored rada.. a razmišljam i o onome što je ispred nas. Upis u srednju školu. Jasno je da nismo ni prvi ni poslednji. Uzevši u obzir da imam dva osmaka.. i suprug izvodi generaciju - jasno je da će nešto morati da trpi. 
To će da bude trpljenje u našu korist. 
Lm.. uvek se vodim dečjom logikom i naučila sam malca da samnom bude surovo iskren - odredio mi je raspored rada, koji je sasvim podnošljiv. 
Preksinoć mi se desilo da smo gledali zajedno neku seriju, da sam zadremala i počela da drhtim od hladnoće u snu. Dete nije dužno da gleda, oseća ono što ne mora. 
I to mi je bio parametar, inicijalna kapisla za razgovor.. odluku. (koju doduše još nisam saopštila onima, koji su iznad mene..   - čekam da se vidimo, i gledamo oči u oči)
Lm.. danima.. od početka raspusta slušam momke kako rade matematiku. Ispočetka mi je bilo skoro pa mučno, jer malac ima tu matematičku crtu, ali mu je falio fokus. Bilo je tu svega i svačega. Od ozbiljnih razgovora, do praktičnih primera: da li ti je lakša matematika, ili kačenje zavese? Nemoj da preskačeš postupak, jer ti je to, kao kada slavimo nešto, pa jedemo sve po redu, pa preskočimo sarmu  .. e čim je sarma u pitanju, automatski se i razmišlja, kako na sit, tako i na prazan stomak. Sada već.. svako jutro.. čujem kako se diskutuje o zadacima naprednog nivoa. Osećam radost deteta.. elan.. jer je postao svestan koliko može da dobaci i da mu je potreban rad. 
Iz priče sam da dete treba da upiše ono što voli.. kao i svaki iole normalan roditelj.. volim matematiku.. i naravno da ću da podržim dete da upiše ono što želi, iako me moja percepcija vuče na nešto drugo. Jasno je da sam po tom pitanju nebitna. 
Bitno  je da smo doneli.. zajednički doneli odluku- pa šta bude - neka bude  

Nije moj lapsus... al' sam ga čuo i umirem od smeha na poslu.
Original: "Ulica rađa grešnike, ja sam jedan od njih"
Prepev: "Ulica rađa lešnike. ja sam jebeni žir"

Radimo slovo O i malo je teže setiti se pojma na to slovo. Pokušavam da pomognem :
- Kako se zove ona jako visoka zgrada sa puno spratova? Kako smo rekli?
- Oblakožder!

 

Jednom svako mora otići, na ovaj ili onaj način. U svakom slučaju veliki gubitak, jer ipak je to Veliki Gronk.

Чули сте за пакао Кошара, највећу битку током бомбардовања Србије 1999. Али, ову причу нисте чули. Нећете је прочитати на неком другом месту на интернету, јер... на интернету нема баш свега. Зато се и налази пред вама. Да не заборавимо. И нешто научимо. Не, није то прича о величању српства, јер је њен јунак Тибор Церна, већ о љубави према земљи.
А прича иде овако.
Више хиљада непријатељских војника, за које су у нашој војсци утврдили да су припадали тзв. Ослободилачкој војсци Косова, али уз подршку специјалних снага НАТО алијансе, налазе се са једне стране ове приче. Они су, уз подршку артиљерије албанске војске, почели 9. априла 1999. напад на реон граничне карауле Кошаре, не би ли пробојем отворили пут за копнену инвазију. Такав продор у срце наше јужне покрајине имао би страшне последице по српску војску јер би се непријатељ као клин забио у средину територије, а несметаним довођењем појачања могао да делује даље како му воља. Кошаре, зато, нису смеле да падну.
Тачније, сама зграда, та караула, није толико кључна, јер је на обронку стрмих планина, с тим што је албанска територија од врха планинског венца па на другу страну, али је позиција важна за ову причу. Јер, наша војска, у овом случају нападнута, била је у изузетно тешком положају, пошто је непријатељ по преласку саме граничне линије нападао низбрдо. А то је за армије вековима значило - лакши посао.
Други проблем је био у чињеници да се због велике граничне линије коју је требало чувати, а ограниченог броја расположивих војника (јер се у позадини ратовало са терористичким групама), мало граничара нашло у поменутом реону поменутог 9. априла 1999. Тачније, наспрам првог ешалона (први ред освајача) од око 2.000 нападача, који је у јуриш кренуо тек после језиве, вишесатне артиљеријске "припреме" у виду стотина граната, наспрам њих је стајало тек око 130 људи. Не питајте како, издржали су тог деветог априла. И десетог.
Полако су потом почеле да стижу мање јединице које би подржале надљудске напоре у надљудским, снежно-планинским условима. Гинуло се сваког дана, чешће без хране и довољно муниције него што је то иоле потребно, у снегу понекад до грла, са хиљадама граната које су падале и хиљадама оних који су нападали. Али, копнена инвазија није била допуштана.
Тамо, у паклу Кошара, где је по 12 војника бранило одсеке на које је јуришало по 300 непријатеља, командир једног одељења био је Тибор Церна. Рођен у Београду 8. новембра 1978, он је у јуну (већ крваве) 1998. године добровољно тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио да иде у Пећ, а одатле је био упућен - на Кошаре. Наспрам њега и његових другова било је толико артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање "сада или мало касније". Нарочито је, од 9. до 27. априла, један снајпериста из Легије странаца био кобан по наше војнике. Свакодневно им је наносио мање или језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације.
Толико је било страшно издржавати јурише непријатеља и свакодневна бомбардовања из авиона, те свакодневно разорно коришћење артиљерије са оне стране границе, да је само још фалио тај снајпериста - да тамани кога жели и када пожели. Српски војници, у заклонима, мањим бункерима и рововима, због њега нису могли ни да врше физиолошке потребе како се то иначе чини, него све у неке посуде, па када ноћ падне, кришом се празни ту негде, у близини.

Тибор Церна
Тог 27. априла, после дејства снајперисте Тибор Церна се опростио од затечених другова, па устао и викнуо: "Усташо! 'Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!"
Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао.
Да би створио могућност да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.
Рањен, смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао:
"За ову земљу вреди погинути".
Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту.
Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатељског.
(До краја НАТО бомбардовања, у паклу Кошара у коме је животе дало 108 војника који су спречавали копнену инвазију, непријатељ није остварио свој циљ. Тибор Церна је један од оних који су дали живот да се то спречи. Нисте никада раније чули за њега, Бог душу да му прости, али то не значи - да треба да буде заборављен. Ова прича - баш томе служи.)
 
IZVOR: Beleška Facebook korisnika Darka Nikolića https://www.facebook.com/huddle.bre

Obradovala sam samu sebe. 
(Nema veze što nema patika na koje sam se nameračila - nije im vreme. Nema veze što nitna na helankama kojima sam se toliko obradovala, nije ispravna - vratila sam ih - naravno) Samo da je zdravlja - sve ostalo je nebitno. 
Šetala sam, upijala Sunce.. slobodni dani.. posvećeni porodici i nikome više. 
E da.. i vesti od prijatelja  

Siguran sam da Nevena ima veliki muzički talenat, ali i neharizmatičnu i apatičnu ličnost, da mi naprosto nije jasno kako uspeva po treći put da ide na Evroviziju. Pesmu ucelo nisam čuo, jer ono što jesam mi je bilo dovoljno da mogu da se kladim da ne prolazi u finale.

Siguran sam da Nevena ima veliki muzički talenat, ali i neharizmatičnu i apatičnu ličnost, da mi naprosto nije jasno kako uspeva po treći put da ide na Evroviziju. Pesmu ucelo nisam čuo, jer ono što jesam mi je bilo dovoljno da mogu da se kladim da ne prolazi u finale.

Here we go again....
Novo rešenje za problem sa maloletnim prestupnicima u Srbiji - policijski čas. Maloletnici bi, prema predlogu, u vreme kad im vreme nije, mogli da budu napolju samo uz odobrenje javnog beležnika na izričit zahtev roditelja. OPET lečimo simptome. Ne predviđamo nikakvu kaznu za roditelja koji pribavi odobrenje, a čije dete ipak počini neki prestup u vreme pokriveno odobrenjem. Čak i da predviđamo kaznu, ako roditelj nije bio adekvatan roditelj svom detetu u periodu pre izdavanja odobrenja, nikakva kazna ga neće pretvoriti u uzornog roditelja preko noći. Promenite uzroke, ne posledice.

Siguran sam da Nevena ima veliki muzički talenat, ali i neharizmatičnu i apatičnu ličnost, da mi naprosto nije jasno kako uspeva po treći put da ide na Evroviziju. Pesmu ucelo nisam čuo, jer ono što jesam mi je bilo dovoljno da mogu da se kladim da ne prolazi u finale.

Mrtva krava "šutnula" radnika u glavu
Jedan radnik je zadobio ozbiljne povrede, nakon što ga je mrtva krava "šutnula" u glavu, saopštila je policija u zapadnoj Nemačkoj.
Krava je bila "usmrćena prema propisima" u klanici u Alenu i okačena o kuku za meso radi dalje obrade, prenosi AP.
Leš je "šutnuo" radnika u lice, verovatno usled nervnog impulsa za koji stručnjaci kažu da nije neuobičajen, rekli su iz policije.
Radnik star 41 godinu, posle incidenta, je smešten u bolnicu.
****
Ja plačem, suza suzu stiže...  

Pre nekoliko dana sam dobila knjigu Zapisi iz podzemlja od F. M. Dostojevskog, 
pa sam ostavila sve po strani i u dahu sam je pročitala
Odavno nisam čitala nešto od njega, 
bilo mi je lepo podsetiti se njegove forme, rečenica i misli... 
A onda, nekako, uz njegove knjige uvek se nadovezivao razgovor sa mojim tajom... 
i sad sam baš, onako... uzdrmana iz temelja... 
Postoje tako neki momenti koje ne umem da podelim sa nekim drugim.. 
 

Eto... od cele sezone ja ispratih AFC meč za prvaka konferencije i Superboul plus možda dva meča Patriota tokom sezone.  
No, rezultat ništa neočekivano, dinastija se nastavlja, čika Tom Brejdi i čika Bil Beličik uzeli šesti prsten u devetom finalu i postavili Patriote na vrh liste franšiza sa najviše osvojenih titula. Idemo po sedmu.  

Prošlu godinu ću pamtiti po zaista teškim danima, mučnim situacijama,
danima sve bzvz u krug, bez izlaza,
ružnim vestima, bahatim ljudima...
ovoj glupoj dijagnozi i porazu kad sagledam šta mi se desilo...  
A onda, ljude koji su mi dragi sam sačuvala i volim ih i vole me,
i dalje sam tu za njih i oni za mene  
I u ovim matorim danima uradila sam nešto što je trebalo odavno učiniti;
položila sam vozački ispit i poslednjeg dana prošle godine kupila auto  
Pa, sad kad se zbroji sve... dobro sam i dobro je...
Dve hiljade devetnaesta godino - spremna sam! 

Rintam, znate već, mesecima gotovo dan i noć... malo je dosadilo i nedostaje mi osećaj potpune naspavanosti. Ali deluje da će se donekle isplatiti, koliko god da je to moguće ovde u ofsajdu civilizacije.
Kucam danas tikete gostima i u nekom momentu dolazi Mile, kolega koji radi u centrali.
- Ćao, sise umorio?
- Ma jok bre, ne znam ja kako to izgleda. Samo mi se "malo" spava...  
- Svaka tebi čast... Da častiš!
- Ja? Što?  
- Branislava (gazdarica) ti radi prijavu!
- E, pa to jeste za čast, šta piješ?
- Nemoj još, neka sredi najpre. Zaslužio si.
Eto, izgleda da neko ipak prepoznaje trud.  

Došla da mahnem mom društvancetu iz oaze, 
da pročitam šta ima novo ,
a onda ću na spavanjac... 
ova vremenska zona Australian open-a me zamara...  

Lapsus jednog ''viđenog'' čoveka: ''Dijareja ideja..''  
Prvo sam se našla u čudu, i nisam poverovala u ono što sam čula. 
Moram li ja da čujem i ono što treba, ali i što ne treba? (još i da pamtim)   
 
Priznajte da inspirativno zvuči to.. ''Dijareja ideja'' 

Virozno  
Red je bio da i mene dokači, uzevši u obzir tempo u kom sam. Srkućem čaj i uživam u prvom slobodnom jutru, bez tenzije oko organiacije dana i noćnog rada. 
''Muški'' sam odradila jedan deo sezone, u kom sam imala samo nedelju dana pauze silom prilika. 
Kažem ja ''laganini'' a već mi se motaju neke slatke ideje.. šta i kako dalje. 

Osmehujem se sada mojoj šestogodišnjoj drugarici Vanji. 
Dete razvedenih roditelja, što u današnje vreme nije ništa novo, ni čudno. Dete, kao dete.. ali toliko disciplinovano. Spretno. Dostojanstveno. Ono što joj otac kaže, toga se drži i nema odstupanja. Često mi se ugnjezdi u krilo.. nije maza.. ali sam ''došla'' do nje.. tako da imam tu privilegiju da joj se igram sa kosicom. I tačno, kada je uhvati dremež, ustaje - vojnički. Igramo se, onoliko, koliko nam to posao dozvoljava. Malo njih, jer ne dozvoljavam preterano intimiziranje me pita:''Odakle ti živci?'' 
Kada su deca u pitanju, imam ih na izvoz. Imam i ja pundravce, a kamoli to maleno milo biće. 
Jeste, postoji moj pravednik, mali maturant.. koji je moj život.. ali vreme čini svoje hvala Bogu. Sada je već nekako svoj.. i dalje se se mazimo i pričamo sve i svašta, zaspimo jedno pored drugog, kao sardine (ne znam kako uopšte stanemo na ovaj krevet   ) i niko srećniji od nas. 
Deca.. lek za sve..   samo neka su živa i zdrava.

Nije me dugo bilo,a mislila sam na vas.Nije foliranje,dok sam gledala Djokovica,rukometasice,mislila komentarise li smuca meceve,da li je Morf jos na starom poslu,kako nam je Veca,Voja,Adrijan...Alli me je internet umorio,plus zdravstveni i ostali zivotni problemi.Malo i osamljenost na ovom mestu.Iskreno,na net pobegnem zbog stvarne usamljenosti,da ne pricam sama sa sobom,ako i na forumu pisem monologe,izgubim volju da svracam. Eto,ja to iskreno. Ipak,nisam zaboravila ovu malu zajednicu.Iako opet nema nikog,svima da pozelim sve najbolje u sledecoj godini,da sve ruzne stvari i uspomene koje ih vezuju za ovu godinu  prekrije optimizam ,a da se u dolazecoj desavaju samo lepe stvari. 
Sve vas grli luminica

Dobar dan! Paaa,kako ste mi? 

Ja sam jedna vrlo netipična žena, 
definitivno ne volim tržne centre, 
bolje rečeno - užasavam se te gužve, guranja, nedostatka vazduha... Huh!