Sign in to follow this  
Followers 0

Zaboravljeni heroji

6 posts in this topic

Posted · Report post

Posvetimo temu onim ljudima koji su nas kroz istoriju svojim viteštvom zadužili, a od istorije i pokolenja ostali skoro zaboravljani. Molim vas da prilikom dodavanja imate na umu standarde istorijskog kutka našeg foruma i da postavljate samo ono što je zaista relevantno.

 

****

Ahmed Ademović

Ahmed Ademović je služio kao trubač u srpskoj vojsci. Tokom Balkanskih ratova, trubači bi specifičnim trubnim znacima slali signale vojsci koji bi označavali juriš ili povlačenje. Tokom Kumanovske bitke 24. oktobra 1912 godine, u trenutku kada se ona, kako će se ispotaviti, lomila. Ahmed se ušunjao u pozadinu turske vojske i odsvirao po sluhu njihov trubne znake za povlačenje. Zbunjena turska vojska koja je u tom trenutku bila u silovitom naletu, počela je da se povlači a Ahmed je onda zasvirao znak za juriš srpskoj vojsci koja je poletela na zbunjenu tursku vojsku i potukla je.


Srpska vojska je nanela Turcima poraz i otvorila put za nadiranje dolinom Vardara.


Upravo za ovaj podvig, Ahmed je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima. A njegov podvig koji je bio toliko prost i jednostavan završio je u udžbenicima na francuskim i ruskim vojnim akademijama kao pozitivan primer lukavstva običnog vojnika.

Goga, luminica, vesticara and 3 others like this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posted · Report post

У селу Словац код Лајковца и данас постоји споменик на коме пише: "Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније". 


Реч је о јединственом случају у свету да владар подигне споменик обичној сељанки и њеном сину.
Краљ Петар је Макрену срео током повлачења преко Албаније. Она је кренула за војском како би пронашла свог сина јединца Маринка и дала му вунене чарапе које је исплела. Ипак, када је схватила да неће моћи даље, чарапе је дала краљу Петру уз завет да пронађе њеног сина.
Краљ Петар своје обећање нијe заборавио. Маринка је пронашао, али умрлог од хладноће негде у планинама Албаније. Прича каже да се до краја живота није одвајао од вунених чарапа мајке Макрене, да је на самрти тражио да му их обују и да је у њима умро.


Нажалост, на сеоском гробљу нема споменика који је био подигнут по наредби краља Петра, срушен је. Недавно, међутим, споменик Макрени обновило је Друштво српских домаћина док га је локално свештенство освештало. Намера им је да одају почаст пожртвовању српског народа, али и племенитости краља Петра.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posted · Report post

ДАН КАДА ЈЕ ОРИЈЕНТ ЕКСПРЕС ЧЕКАО МИЛУНКУ САВИЋ

Чувени воз Оријент експрес је каснио само једном. Десило се то на београдској железничкој станици 1928. године.

У Француској је у то време обележавана десета годишњица савезничке победе у Првом светском рату. За ту прилику послат је воз за Београд како би превезо српске званичнике позване да учествују у прослави. Укрцавали су се генерали, политичари, бивши војници... Француски амбасадор, који је присуствовао испраћају, случајно је на перону видео Милунку Савић. Стајала је поред воза и испраћала погледом своје ратне другове. Зачуђен, упитао је зашто и она не иде на ово путовање. ,,Ја за то немам новца", скромно је одговорила Милунка. Његова екселенција као и окупљени грађани то нису могли да дозволе. Испред њих је стојала велика Милунка Савић. Жена са највише ордена у историји ратовања. Хероина Балканских и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“. Рањавана у борбама девет пута. Ти исти Французи су је због неизмерне храбрости прозвали „српска Јованка Орлеанка“ и доделили чак два ордена Легије части.

Није било простора за оклевање. Присутни су брзо прикупили новац. Амбасада Француске је обезбедила потребну документацију. Оријент експрес је стајао мирно. Сви путници, главешине и генерали су седели у возу и чекали. Нико се није бунио. Зналису да без Милунке путовање није право. Да без ње и не могу да крену.

Много возова је од тада пртутњало Београдом. Оријент експрес јури светом. Једном је чекао, само једном и то српску хероину, Милунку Савић.

За поклон сенима велике Милунке
Невена К. Татић

Goga, vojo, Smucalica and 1 other like this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posted · Report post

Чули сте за пакао Кошара, највећу битку током бомбардовања Србије 1999. Али, ову причу нисте чули. Нећете је прочитати на неком другом месту на интернету, јер... на интернету нема баш свега. Зато се и налази пред вама. Да не заборавимо. И нешто научимо. Не, није то прича о величању српства, јер је њен јунак Тибор Церна, већ о љубави према земљи.

А прича иде овако.

Више хиљада непријатељских војника, за које су у нашој војсци утврдили да су припадали тзв. Ослободилачкој војсци Косова, али уз подршку специјалних снага НАТО алијансе, налазе се са једне стране ове приче. Они су, уз подршку артиљерије албанске војске, почели 9. априла 1999. напад на реон граничне карауле Кошаре, не би ли пробојем отворили пут за копнену инвазију. Такав продор у срце наше јужне покрајине имао би страшне последице по српску војску јер би се непријатељ као клин забио у средину територије, а несметаним довођењем појачања могао да делује даље како му воља. Кошаре, зато, нису смеле да падну.

Тачније, сама зграда, та караула, није толико кључна, јер је на обронку стрмих планина, с тим што је албанска територија од врха планинског венца па на другу страну, али је позиција важна за ову причу. Јер, наша војска, у овом случају нападнута, била је у изузетно тешком положају, пошто је непријатељ по преласку саме граничне линије нападао низбрдо. А то је за армије вековима значило - лакши посао.

Други проблем је био у чињеници да се због велике граничне линије коју је требало чувати, а ограниченог броја расположивих војника (јер се у позадини ратовало са терористичким групама), мало граничара нашло у поменутом реону поменутог 9. априла 1999. Тачније, наспрам првог ешалона (први ред освајача) од око 2.000 нападача, који је у јуриш кренуо тек после језиве, вишесатне артиљеријске "припреме" у виду стотина граната, наспрам њих је стајало тек око 130 људи. Не питајте како, издржали су тог деветог априла. И десетог.

Полако су потом почеле да стижу мање јединице које би подржале надљудске напоре у надљудским, снежно-планинским условима. Гинуло се сваког дана, чешће без хране и довољно муниције него што је то иоле потребно, у снегу понекад до грла, са хиљадама граната које су падале и хиљадама оних који су нападали. Али, копнена инвазија није била допуштана.

Тамо, у паклу Кошара, где је по 12 војника бранило одсеке на које је јуришало по 300 непријатеља, командир једног одељења био је Тибор Церна. Рођен у Београду 8. новембра 1978, он је у јуну (већ крваве) 1998. године добровољно тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио да иде у Пећ, а одатле је био упућен - на Кошаре. Наспрам њега и његових другова било је толико артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање "сада или мало касније". Нарочито је, од 9. до 27. априла, један снајпериста из Легије странаца био кобан по наше војнике. Свакодневно им је наносио мање или језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације.
Толико је било страшно издржавати јурише непријатеља и свакодневна бомбардовања из авиона, те свакодневно разорно коришћење артиљерије са оне стране границе, да је само још фалио тај снајпериста - да тамани кога жели и када пожели. Српски војници, у заклонима, мањим бункерима и рововима, због њега нису могли ни да врше физиолошке потребе како се то иначе чини, него све у неке посуде, па када ноћ падне, кришом се празни ту негде, у близини.


Тибор Церна

Тог 27. априла, после дејства снајперисте Тибор Церна се опростио од затечених другова, па устао и викнуо: "Усташо! 'Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!"
Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао.
Да би створио могућност да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.
Рањен, смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао:

"За ову земљу вреди погинути".

Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту.

Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатељског.

(До краја НАТО бомбардовања, у паклу Кошара у коме је животе дало 108 војника који су спречавали копнену инвазију, непријатељ није остварио свој циљ. Тибор Церна је један од оних који су дали живот да се то спречи. Нисте никада раније чули за њега, Бог душу да му прости, али то не значи - да треба да буде заборављен. Ова прича - баш томе служи.)
 

IZVOR: Beleška Facebook korisnika Darka Nikolića https://www.facebook.com/huddle.bre

Smucalica and Adrijan like this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!


Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.


Sign In Now
Sign in to follow this  
Followers 0