gresan

Ja sam se više puta zaljubljivao u ono što sam želeo da vidim a nije postojalo...
A onda sam se zaljubio u ono što sam ustvari tražio nesvesno svo vreme...devojku kakvu sam maštao da imam. Ženstvenu ali ne i opčinjenu time, sportski tip ali ne i muškaraču, nežnu ali ne i njanjavu, nezavisnu ali i dovoljno "slabu" da joj treba moja muška ruka.
Od tada se više ne zaljubljujem....od tada je samo volim bezgranično...

Evo kako politiku i politicare vide nasi najmladji..




I dok se igraju sve slušaju i pamte


Da bi neko postao političar ne mora da ide u školu, u Skupštini se zarađuju pare, priča telefonom, dogovora šta će čije da bude i ko će da bude glavni. Tako mališani definišu neke ozbiljne pojmove. Deca „upijaju“ sve što se oko njih govori i interpretiraju na svoj način.

Deca ne znaju pravo značenje pojmova politika, izbori, parlament, vlast, ali „upijaju" sve što odrasli kažu i, dajući tome sopstvenu interpretaciju, imaju definiciju za sve - za njih su političari „ljudi koji prave politanke", Skupština je predstava, a da bi postao političar „ne treba da se ide ni u jednu školu".

Psiholog u Osnovnoj školi 20. oktobar Vesna Janjević Popović rekla je Tanjugu da deca definišu pojmove, iako ne znaju šta znače, ako ih podsećaju na nešto.

Shodno tome, komunizam je za njih „pusto ostrvo za neplivače", nešto „samo za odrasle", od „čega decu boli stomak"...


Na pitanje šta je Skupština, najmlađi su odgovorili da je „to kad se neko udaje", „kad neko po ceo dan radi samo da brzo završi", „kad nekog pitaju da li će da dođe, a on kaže - doći ću, nemam druge obaveze", „tu se ljudi dogovaraju šta će da poskupi i kolike će da budu plate".

U parlamentu se, kažu deca, zarađuju pare, priča telefonom, dogovora šta će čije da bude i ko će da bude glavni, a predsednik je „čovek koji ide prvi, a ostali za njim".

Odgovore kao što su „čovek koji je na vlasti se zove lopov, ne znam kako se stvarno zove i kako mu je pravo ime, ali se zove lopov", „politika je nešto što se stalno svađa", „Slobodana Miloševića su odveli, jer je tukao policiju ", najmlađi su, najverovatnije, čuli u svojoj najbližoj okolini, od roditelja i drugih članova porodice, navela je Vesna Janjević Popović .

Čudno pričaju da bi ispali pametniji

Vlast je za mališane „sumnjiva", a doživljavaju je i kao „nešto što neko radi, a neko drugi ne može ništa tome što on radi", i kao „mogućnost da se uzme nešto i bude mnogo srećan".


Deca kažu i da „politika može da bude jedna prodavnica" i „neke novine ili slikovnice i tu se onda nešto piše o tome". Političare vide kao drugačije od običnih ljudi i kao ljude koji „čudno pričaju da bi drugi mislili da su jako pametni".

Njihov posao je da „zarađuju pare, da pričaju kada će padati kiša ili neće", a njihovi odnosi su takvi da „neko voli nekog, drugi vole nekog i onda oni pričaju tako za nekog, a nikad ne mogu da se dogovore šta će da se desi, neko to neće, neko to hoće, pa se posvađaju".

Deca „upijaju" mnogo stvari iz svoje okoline, pa tako i političkih stavova, jer su im stalno izložena, a, prema rečima dečjeg psihologa, ona slušaju više od 90 odsto vesti, pa ne čudi što se posle toga u vrtiću igraju Skupštine.

„Mi ne primećujemo da deca sede u prostoriji sa uključenim televizorom i slušaju ga, a pošto su mala, ne mogu da izaberu koje će signale pratiti, a koje neće. Zato na početku prate sve signale koji stižu iz okruženja", objasnila je Janjević Popović.

I dok odrasli mogu da se „isključe" kada im je uključen televizor i da ne slušaju šta je na programu, deca slušaju sve - i ono što ih interesuje i što ih ne interesuje, ako se nalaze u istoj sobi.

RTS

Ja sam se više puta zaljubljivao u ono što sam želeo da vidim a nije postojalo...
A onda sam se zaljubio u ono što sam ustvari tražio nesvesno svo vreme...devojku kakvu sam maštao da imam. Ženstvenu ali ne i opčinjenu time, sportski tip ali ne i muškaraču, nežnu ali ne i njanjavu, nezavisnu ali i dovoljno "slabu" da joj treba moja muška ruka.
Od tada se više ne zaljubljujem....od tada je samo volim bezgranično...

U dečaštvu i mladosti sam zbog "gorkih" dešavanja u domu bio prinudjen da spas od svega tražim napolju u izlascima...u jednom svetu potpuno drugačije obojenim od surove svakodnevice...Danas sam siguran da sam taj deo života pregurao normalan baš zato što sam u sebi negovao taj svet...drugari, devojčice i devojke, basket u kraju sa standardnom ekipom.
Živeo sam u velikom novobeogradskom naselju, sa puno dece, sa školom u centru naselja, koja je bila "centar" našeg sveta, sa velikik sportskim terenom i stazom oko škole natkrivenom stablima lipe.
Ovoliki uvod u post pravim samo zato da bih dočarao zašto i danas pamtim zvuke, mirise, mesta...tog doba.

Povremeno obidjem stari kraj. Prepoznajem svaku klupu na kojoj sam sedeo sa Svetlanom, ulaz u kojem sam se ljubio sa Lanom, lipu pod kojom sam crven od stida rekao Jeleni da sam zaljubljen u nju do ušiju...
Kada tome dodam zvuk Azre, Parnog valjka, Film-a, Prljavog kazališta, Galije... i miris tek procvale lipe, miris cimeta na koji su mirisale usne jedne Vanje...teško mi je da se odbranim od svega. Ali nema tuge...samo neke blage sete za lepim vremenima...
Na kraju ću citirati sam sebe...jedan zapis iz jedne sveske o tom dobu...


"Lipa je cvetala i mirisala svakog novog juna na stablima oko školske zgrade…ali to više nije bio isti miris…možda je bio, onim klincima koje sam sretao u prolazu kroz naselje kako igraju basket na “našem” terenu ili gluvare na “našoj” klupi….ali meni ne….


Retko odlazim više u stari kraj....isuviše uspomena navre...odjednom...i bez obzira koliko se trudio da budem otporan na njih, nađu me nespremnog i slabog....jer je skoro sve isto….Samo su krošnje lipe potpuno natkrile stazu oko školskog dvorišta i ne daju ni zraku sunca ni kapi kiše da padnu na nju…."

ne bih da podvlačim crtu... još sam mlada
but..
kad se osvrnem unazad (osim svog pozamašnog doope(nce)ta) vidim i da nema nekog pravila.
Jednom je razlog zaJubJivanja spirit
drugi put body
treći put muskulusi
četvrti put dŽast utisak
peti put pjur filinGsi
šesti put nedefinisani FaTal (error)
sedmi put ovo
osmi put(nik) ono ()

YUbilarni hiljaditi put će mi bit' koznašta

mejbi neki vital bejbi iz gerantološko(urološko)g

kukumene zaljubljivoj

Ko je bre napravio ovaj pamflet

Ovo sa Majom je malo više šovinizam ne bih ja to nazvao baš fašizmom, ali da ima ekstremno nastrojenih pa i neonacista naravno da ima. Nije to paradoks koji zahvata samo Srbiju, šta da kaže čovek kada toga ima i među Rusima koji imaju izrazitu antifašističku prošlost i koji su mnogo stradali od nacista. A onda šta tek reći da ih ima među Jevrejima koji je to tek paradoks!

Neonacisti i fašisti su valjda nešto na šta ni jedno društvo nije imuno pa izgleda ni ovo naše. Ne ide nam ni na ruku sve ovo što se dešava od '89. pa do danas. Država je tu uprskala bezbroj puta, počev od školskog sistema i domaćeg vaspitanja pa sve do ovih glupavih rijaliti zafrkancija koji se prikazuju u udarnim terminima. I onda deca pre polaska u popodnevnu smenu umesto da gledaju dokumentarac o Tesli ili Milevi Marić gledaju dvoboj Firči - Miloš Bojanić. Alternativa su španske serije šnj produkcije, parovi, grand parada ili direktan prenos skupštine. Uz sve to će država da se potrudi da školarce rastereti 'suvišnog' školskog gradiva kako bi imali više vremena da gledaju ove budalaštine i upijaju i poprimaju modele ponašanja. Po mogućnosti i da se potuku posle škole zastupaju ći stavove sukobljenih strana sa farme

Za matore generacije je kasno, oni koji nisu vaspitani i edukovani na vreme nisu i prošao voz. Ali ako se nastavi sa sistematskim uništavanjem omladine u Srbiji kako se to danas radi imaćemo mi još mnogo toga u godinama koje dolaze.

Moguce je....
Poslednjih 20 godina u ovoj napacenoj zemlji rastu generacije obogaljene ratovima, nemastinom, ekonomskim beznadjem, pod uticajem raznoraznih televizija i slicnih stvari.
Ima toga i u drugim zemljama, samo je u njima kontra teg kulturni i obrazovani deo populacije, koji je kod nas procentualno manji.
U teznji da dosegnemo svet, Evropu, gubimo i prodajemo za "DŽ" sve ono što nas je kao narod krasilo ako ništa drugo tokom poslednejg veka...Ili mi možda sami sebe vidimo lepši nego što jesmo?
Fašizam, nacionalizam, šovinizam nastaju kao posledica neobrazovanosti, kao rekacija na bedu i siromaštvo. Nedostatak multikulturalnosti koju možeš da stekneš samo obrazovanjem i putovanjem u druge zemlje. Gde naša omladina putuje i koliko ima prilike da upozna druge kulture i narode? Nigde!

Na ovu temu bih mogao još mnogo...ali bojim se rasplinuću se i omašiti je...

Sjajna priča...
Ja sam uhvatio Kairosa u jednom jako teškom momentu u životu kada se postavljalo pitanje svega onog lepog što sam do tog momenta napravio od sebe kao ličnost, muž i otac, prijatelj, cenjen na poslu i u komšiluku.
Pitanje je bilo mog psihičkog opstanka i konačnog životnog odrastanja.
U mom slučaju Kairos se uvek muvao tu negde oko mene, ali ja sam bio taj koji, ne da nije imao hrabrosti, nego nije bio svestan šta i kako treba učiniti i postati svoj i uhvatiti ga za taj čuperak.
Isuviše zatrovan od najbližeg roda...isuviše ubijen...isuviše izmučen...nisam imao izbora. Sve je bilo na kocki...uhvatih ga i spasih svoju dušu. Duši trovača je oprošteno, ali ne i zaboravljeno.
Nije uvek stvar hrabrosti, izgleda...

Dakle, Kairos je tu, među nama.... Obilazi nas, ne baš često, ali navrati, nenadano, tiho, teško uočljiv, ali dostižan samo onima uvek pripravnim za njega, koji ga žele i umeju prepoznati. Lično, uveren sam da sam u dosadašnjem svom životu bar jednom uhvatio Kairosa za njegov čuperak, zbog čega i smatram sebe miljenikom sreće...

Da li ste imali priliku da prepoznate taj povoljan trenutak u svojim životima? Da li vam je Kairos bio naklonjen i da da li ste ga prepoznali i dosegnuli, ili, da li mislite da će se on tek možda pojaviti?

Volim svoj posao.
Radio sam ga od prvog dana zaposlenja (ovo zvuči bzvz alo ako se uzme u obzir da mnogo ljudi ne radi onaj posao za koji se školovalo, možda i ne zvuči ), pa sam posle više godina pokušao da ga promenim i radim nešto drugo 4 godine. ali sam vrlo brzo shvatio, da bez obzira na finansijski momenat "to nije to" i vratio se onome u čemu sam najbolji.
Definitivno je posao sa decom (a svašta radim na tu "temu") ono što me ispunjava.
Ne mogu da kažem da decu volim. Ona mogu biti svakakva. Ali posao sa njima je ono što me inspiriše. Kada shvatim da sam uspeo da doprem do njih...da budem deo njihovog odrastanja, sazrevanja, kada radoznali prilaze željni da nešto saznaju, čuju, da im izmamim osmeh, probudim u njima ono čega i nisu svesni da nose, da im dam podršku, utešim ih, naučim "životu".
Moj produkt rada je neuhvatljiv, a opet neprocenjivo važan pa i kada je u pitanju "mrvica" koju samo ja primetim.
Shodno mojoj urođenoj ali i iskustveno naučenoj strpljivosti znam gde je i šta mi je cilj.
Dete sposobno da misli, stvara, kreira i raduje se malim i običnim stvarima koje je sposobno da samo nešto "stvori".

Svaki dan je drugačiji, nov... i nikada ne znam šta me novo čeka.
Večita inspiracija.

Koliko sam obavešten, u ovom slučaju je prvo nastao film, pa tek onda knjiga! No pošto je Klark i scenarista filma, dosta je diskutabilno šta je prvo nastalo, kokoš ili jaje.



:ok:

Teško pitanje Grešni... baš teško, ali recimo da u poslednjih par godina jedina knjiga koja me je toliko zainteresovala da je još uvek s vremena na vreme čitam, onako za gušt, pred spavanje, je Gorderova knjiga ''Sofijin svet''

Drugi naslov koji bi svakako preporučila da se pročita je ''Lečenje Šopenhauerom'' od Irvin Jaloma drugačija tematika sasvim od prvog naslova, ali to su knjige koje su onako, baš po mom...

Naravno, za mene, neprevaziđeni Miodrag Bulatović sa knjigom ''Crveni petao leti prema nebu'' je za svaku preporuku :uredu:

-Tom Sojer (bio zaljubljen u Beki Tačer, dok me ekranizacija filma i neko bledunjavo
devojče koje ju je glumilo nije "odljubilo").
-Orlovi rano lete (pročitao 3 puta zaredom, bio zaljubljen u Lunju, pisao pismo Branku
Ćopiću sa molbom da napiše nastavak romana).
- Lesi se vraća kući (ne nisam bio zaljubljen u Lesi ).

Evo pokusavam da se razbudim..bruka..:zeva:

@grešan :hahaha: nemam oxerice.. već ixerice none


veca je umetnikova muza izmuze mu med dok trepneš :hahaha:

Danas, tj. juče sam išla do sela peške stazicom, kojom može da prođe samo jedna osoba. Nadala sam se da mi niko neće naići u susret, jer bismo u tom slučaju oboje završili u snegu...
Naišao tip... pao jedan ''stiskavac''... u momentu je izgubio ravnotežu i strovalio nas u sneg
Sada mi jeste smešno. Danas... bila sam mokra kao miš :lol:

Danas: zora rana ...jos se nije ni razdanilo ...izlazim na ulicu i uzdahnem od ushicenja - sneg veje k'o da se istresa perjani jastuk, a moje stope su prve koje ostavljaju trag na trotoaru. Zurim, pa mi nije do nosanja kisobrana ...a necu ni da stavim kapuljacu da ne pokvarim frizuru. Koracanje po skriputavom snegu je naporno, al' razmisljam o dobrom treningu za svoje nogice, i hitam ka centru 'sutirajuci' ga na sve strane. Po koji auto lagano proklizi kroz sneznu zavesu, i sve je nekako slowMousn. Kako se priblizavam svom odredistu, sve mi je teze ...pocinje glava da me boli. Iako i u centru podjednako veje isti taj beli sneg, od beline ni traga ...ruzna bljuzgavica me navodi da se sto pre domognem tople prostorije. Stizem, i ugledavsi svoj lik u izlogu lokala pored, postane mi jasna 'glavobolja' ...3cm snega preko kose. ............ Btw. koja 'Ne mogu - sve i da hocu, da zavolim sneg' inspiracija :kafa:

Volim svoj posao.
Radio sam ga od prvog dana zaposlenja (ovo zvuči bzvz alo ako se uzme u obzir da mnogo ljudi ne radi onaj posao za koji se školovalo, možda i ne zvuči ), pa sam posle više godina pokušao da ga promenim i radim nešto drugo 4 godine. ali sam vrlo brzo shvatio, da bez obzira na finansijski momenat "to nije to" i vratio se onome u čemu sam najbolji.
Definitivno je posao sa decom (a svašta radim na tu "temu") ono što me ispunjava.
Ne mogu da kažem da decu volim. Ona mogu biti svakakva. Ali posao sa njima je ono što me inspiriše. Kada shvatim da sam uspeo da doprem do njih...da budem deo njihovog odrastanja, sazrevanja, kada radoznali prilaze željni da nešto saznaju, čuju, da im izmamim osmeh, probudim u njima ono čega i nisu svesni da nose, da im dam podršku, utešim ih, naučim "životu".
Moj produkt rada je neuhvatljiv, a opet neprocenjivo važan pa i kada je u pitanju "mrvica" koju samo ja primetim.
Shodno mojoj urođenoj ali i iskustveno naučenoj strpljivosti znam gde je i šta mi je cilj.
Dete sposobno da misli, stvara, kreira i raduje se malim i običnim stvarima koje je sposobno da samo nešto "stvori".

Svaki dan je drugačiji, nov... i nikada ne znam šta me novo čeka.
Večita inspiracija.

Upravo tako...
Funkcionisala sam na daljinu i kad se završilo, to nije bilo zbog razdvojenosti. Jednostavno, ako misliš da nešto vredi i da zbog toga nije problem prevaliti put i provesti makar dva sata sa tom osobom, samo da bi je, eto, video... to je lepo... i znači da valja i da je vredno toga...
Ne ubija daljina vezu
Nekada su dvoje jedno pored drugog svo vreme, a razdvaja ih mnogo više nego što bi to fizička udaljenost ikada učinila...
Tako da nema pravila, bili udaljeni ili ne... stvar je u tome truditi se da veza opstane i da se održi, bez obzira na sve... ukoliko je zaista vredna svega :)

Ne umem da mrzim.
Postoje ljudi u mom životu koji su mi naneli manje ili više zla.
Kada sam bio mladji to nisam mogao da pretvaram u mržnju jer nisam razumeo zašto to rade, pa samim tim nisam ni mogao da se branim mržnjom i bol pretvaram u to osećanje.
Kao stariji i iskusniji u takvim situacijama sam radije (prevashodno da bih odbranio svoj mir) pokušavao da nadjem uzroke takvih postupaka prema meni.
Mada ljudi koji me dobor poznaju kažu i da je to do moje prirode.

I danas sam miran i mirno spavam. Mislim da je mržnja znak slabosti, da razumeš, shvatiš.
Onima koji su mi jako bliski, a činili mi loše stvari sam oprostio. Nisam zaboravio, ali oprostio jesam...

Da li sam uspela?
Mislim da jesam,imam ono o cemu sam tezila, ali sve ono sto je bilo nedostizno nekad, bilo je sladje tad dok se iscekivalo, sad iz ove perspektive mi se cini normalnim, uobicajnim, a mozda ne bi trebalo ...

Mnogo sam se promenila, vreme nas jednostavno celici, svojim nemilosrdnim tokom imas izbor, ali sam sacuvala ono dete u sebi, koje zazivi ponekad, bas kad mi treba beg od stvarnosti, bar na momenat.

A gde je horizont ...
Ne znam,mozda pre par godina bih imala spreman odgovor na ovo pitanje, ali nas zivot uci da nista nije nemoguce i da i ono sto mislis da nikad nece biti dodje.
Zato ne trazim vise horizonte,tezim strpljivo, ali sa rezervom, ako padnem, lakse cu ustati.

Nisam znao gde bih ovu temu udenuo, pa evo je ovde. Svakako je društveni fenomen. Gledam na jednom drugom forumu, pokrenuta prilično žestoka rasprava o tome da li je situacija u kojoj žena doda suprugovo prezime na svoje čisto pomodarstvo, pravo, prkos, ili nešto sasvim drugo.

Formiraše se dva tabora. Jedni, "tradicionalisti", tvrde da toj novotariji nije mesto u nečem uzvišenom kao što je brak, te da to narušava same temelje porodice kao takve. Drugi, nazvah ih "evropejcima", smatraju da je ženino pravo da odabere prezime koje će nositi i da to nema nikakve veze s tradicijom i sličnim...

Ja delim stanovište ovih drugih. Žena je ta koja će to prezime nositi, njime se potpisivati i identifikovati, i njeno je pravo da odabere kako će to prezime glasiti, bilo da odabere da zadrži svoje prezime, doda suprugovo ili uzme njegovo. Muškarac tu nema šta da se pita, osim za mišljenje. Žena to mišljenje može uvažiti, ali svakako ne mora prihvatiti kao naredbodavno. Kad i ako se budem ženio, budućoj supruzi ću reći da je izbor prezimena njeno pravo i da ja s tim nemam apsolutno ništa.

Šta vi mislite? Imate li problem s tim što pojedine žene dodaju suprugovo prezime, umesto da preuzmu njegovo, ili smatrate da to i nije toliko bitno?

Svaka čast tradiciji.. ali u uvom delu ga "tradicionalisti" utupiše skroz. Naskroz.

Okreni obrni, najčešće ispada da su tumači naših tradicija ustvari - papuanci. I to uglavnom babe.
S'korenjem koje pod obavezno vuku s'wilidŽa.. a s'(tradicionalnim) poreklom od bukwe



Hoću da kažem.. potpuno mi je sve jedno da li će neka tamo gospođa imati jedno, dva, tri.. ili devet prezimena,
da li će staviti njegovoga porodičnoga na vrh svojega
da li će staviti svojega na vr' njegovoga
da li će se antitradicionalno držati samo svog
a njegovog okačiti o klin.


U svome milom životiću, pokušala sam da sledim taj "glas tradicionalne dubine"
a onda
naćuljila uvo malko bolje,
pažnju obratila
ponešto shvatila
zafrk'la sve glasove...
i pratila "zov divljine".


e tako...

KomPromis... najbolje je onako kako se to dvoje dogovore.

To je potpuno nebitno za brak dvoje ljudi.
Ono što me raduje je da sam ovako mislio i kada sam stupao u isti.
Žena mog života je mogla potpuno slobodno da odluči šta će sa kombinacijom prezimena i razmišljala je slično kao Goga.

Ako žena (ili muž insistiranjem na nečemu) na početku braka,koji bi trebalo da bude lep, dug i da oboje zajedno sagrade "novu veliku kuću za svoju ljubav i potomke", trguje tom nebitnom stvari i ako misli da je to znak emancipacije, ravnopravnosti...onda ona nema pojma u šta "ulazi".

Brak ne može da uništi ljubav.
Brak je dogovor dvoje ljudi ozvaničen zakonom da bi štitio oba partnera i decu koju budu imali.
I razlaz dvoje ljudi je praktična stvar koju samo treba ozakoniti presudom o razvodu.

Održavanje duge i stabilne veze je umetnost kojoj moraju da teže oba partnera. Da je čuvaju, maze, paze i zalivaju.
Podrazumeva prvo "davanje" jer ako obe strane čekaju da prvo "dobiju" teško da će da dočekaju.
Tolerancija se podrazumeva, razumevanje i najvažnije puno iskrenog razgovora bez predumišljaja.