Političari prave politanke!

[Aiko 1794]

Evo kako politiku i politicare vide nasi najmladji..

I dok se igraju sve slušaju i pamte

Da bi neko postao političar ne mora da ide u školu, u Skupštini se zarađuju pare, priča telefonom, dogovora šta će čije da bude i ko će da bude glavni. Tako mališani definišu neke ozbiljne pojmove. Deca „upijaju“ sve što se oko njih govori i interpretiraju na svoj način.

Deca ne znaju pravo značenje pojmova politika, izbori, parlament, vlast, ali „upijaju" sve što odrasli kažu i, dajući tome sopstvenu interpretaciju, imaju definiciju za sve - za njih su političari „ljudi koji prave politanke", Skupština je predstava, a da bi postao političar „ne treba da se ide ni u jednu školu".

Psiholog u Osnovnoj školi 20. oktobar Vesna Janjević Popović rekla je Tanjugu da deca definišu pojmove, iako ne znaju šta znače, ako ih podsećaju na nešto.

Shodno tome, komunizam je za njih „pusto ostrvo za neplivače", nešto „samo za odrasle", od „čega decu boli stomak"...

Na pitanje šta je Skupština, najmlađi su odgovorili da je „to kad se neko udaje", „kad neko po ceo dan radi samo da brzo završi", „kad nekog pitaju da li će da dođe, a on kaže - doći ću, nemam druge obaveze", „tu se ljudi dogovaraju šta će da poskupi i kolike će da budu plate".

U parlamentu se, kažu deca, zarađuju pare, priča telefonom, dogovora šta će čije da bude i ko će da bude glavni, a predsednik je „čovek koji ide prvi, a ostali za njim".

Odgovore kao što su „čovek koji je na vlasti se zove lopov, ne znam kako se stvarno zove i kako mu je pravo ime, ali se zove lopov", „politika je nešto što se stalno svađa", „Slobodana Miloševića su odveli, jer je tukao policiju ", najmlađi su, najverovatnije, čuli u svojoj najbližoj okolini, od roditelja i drugih članova porodice, navela je Vesna Janjević Popović .

Čudno pričaju da bi ispali pametniji

Vlast je za mališane „sumnjiva", a doživljavaju je i kao „nešto što neko radi, a neko drugi ne može ništa tome što on radi", i kao „mogućnost da se uzme nešto i bude mnogo srećan".

Deca kažu i da „politika može da bude jedna prodavnica" i „neke novine ili slikovnice i tu se onda nešto piše o tome". Političare vide kao drugačije od običnih ljudi i kao ljude koji „čudno pričaju da bi drugi mislili da su jako pametni".

Njihov posao je da „zarađuju pare, da pričaju kada će padati kiša ili neće", a njihovi odnosi su takvi da „neko voli nekog, drugi vole nekog i onda oni pričaju tako za nekog, a nikad ne mogu da se dogovore šta će da se desi, neko to neće, neko to hoće, pa se posvađaju".

Deca „upijaju" mnogo stvari iz svoje okoline, pa tako i političkih stavova, jer su im stalno izložena, a, prema rečima dečjeg psihologa, ona slušaju više od 90 odsto vesti, pa ne čudi što se posle toga u vrtiću igraju Skupštine.

„Mi ne primećujemo da deca sede u prostoriji sa uključenim televizorom i slušaju ga, a pošto su mala, ne mogu da izaberu koje će signale pratiti, a koje neće. Zato na početku prate sve signale koji stižu iz okruženja", objasnila je Janjević Popović.

I dok odrasli mogu da se „isključe" kada im je uključen televizor i da ne slušaju šta je na programu, deca slušaju sve - i ono što ih interesuje i što ih ne interesuje, ako se nalaze u istoj sobi.

RTS