luminica

..ma kakvi..pomagaj 

evo sad i ova...svi kukaju na moje 'ladne noge...
 

..neka,za drugi put 

ša'nula joj na uFce kako da edituje post i zada neki teži izazov  

​Ali si mislila na forum..mi smo ovde već dugo...ispisali smo se na temama...ti si ih sjajno osvežila i baš lepo od tebe...a nama domaćima sad ovo mesto više dođe kao -svratimo na kafu...
Baš da pišem i ne pišem...što ne znači da i neću...samo kad mi se "javi" nešto

...da postavi jednu muzicku numeru za sve dame na forumu..

...evo,javljam se.. 
 
..s kim na izlet u prirodu?

Obrazovanje..ne bih zavrsila ovo sto jesam ..
 
..idemo dalje..

Ulazi pas u mesaru, a gazda ga istera napolje. Ali, pas se opet vrati. Pogleda gazda i vidi da pas u zubima drži ceduljicu. Uzme ceduljicu, a na njoj piše:
- “Spakujte psu u kesu pola kile kobasica i pola kile govedine. Novac je tu”.
Otvori, kad unutra deset dolara. Mesar stavi tražene artikle u kesu, pas uhvati kesu zubima i izađe iz radnje.
Znatiželjan, mesar zaključa radnju i pođe za psom. Ovaj dođe do pešačkog prelaza, sačeka da se upali zeleno, pa pređe ulicu. Dođe do autobuske stanice. Sačeka jedan autobus i uđe u njega. Mesar ga prati. Posle desetak stanica, pas silazi, a mesar za njim. Pas opet prelazi ulicu na prelazu, dođe do jedne kuće, pa počne da grebe na vrata. Niko ne otvara, pa pas sa strane skoči nekoliko puta i počne da grebe prozor. Tek tad izlazi gazda, uzme kesu od psa i počne da viče na njega.
Mesar se pobuni:
– “Što vičeš na psa, pa ovaj pas je super pametan, mogao bi na televiziju!”
– “On pametan?” kaže gazda.
– “Već drugi put ove nedelje je zaboravio ključ!”
POUKA: Možda i možete da zadovoljite posmatrača sa strane, ali šefa – nikada!

dobro jutro, otkud TI????

..obavezno ima jekoderm..:)
 
..da nije vetrova..

Svako od nas ce reci,idem do kraja,idem i kroz zid,u inat sebi i drugima....za pravu stvar treba se izboriti...ponekad cak ici preko leseva,a zna li svako od nas kad je kraj....kad ne vredi,kad je previse zrtve i gubitaka....kad cilj vise nema svoju draz.

Kada shvatite da nema svrhe,odustajete li,kako to cinite,proganja li vas ili se osecate lakse zbog jos jednog "zavrsenog" poduhvata?
Da li je odustajanje priznavanje poraza?   

Ne bih rekao da me ijedno pitanje nervira samo po sebi. Nerviraju me repetitivna pitanja i osobe koje ih ponavljaju iznova i iznova iako su dobile odgovor. Koji im ne odgovara. Ili možda nisu dobile odgovor jer sam odabrao da ga ne dam. 
Postoji jedno pitanje koje me nervira, kad bolje razmislim, ali se ono javlja u specifičnoj situaciji. Ponekad iz nekog razloga drugim ljudima odajem utisak da sam nervozan, premda nisam ni u najmanjoj meri. Tada usledi "što si nervozan?", koje me u momentu izbacuje iz takta. Ljudi me bukvalno unervoze pitanjem zašto sam nervozan. Ne svađam se, pustim da prođe, osim ako nisu zaista jako naporni ponavljanjem tog pitanja.

Nase banke su toliko bezobrazne,da mi je muka od njih.Cast izuzetcima. U sredu me ceka duel sa sluzbenicima jedne od njih,da bih izboksovala zakonom predvidjeno pravo na koje se oni oglusuju. Prosto da ne poverujes kad dobijes dopis od jednih koji te obaveste lepo i posteno da su to ispostovali,a onda okrenes druge,kje po sistemu-app- nevino tvrdo kako su eto totalno neobavesteni i pojma nemaju o tome.. 

Zadovoljna sam i zahvalna za sve sto imamo..i uopste ne gledam-preko tarabe-...znam da se ponavljam,ali licno znam koliko je zdravlje i covek sam krhka  stvar i koliko ga moramo cuvati,koliko je vazno...toliko da je sve drugo totalno nevazno..

..malo pratim F1,malo piskaram ovuda..

..da definitivno moram opet da upalim grejanje,smrzoh se..

...rucak imam,struje nema..miliiina,nastavljam leskarenje..

Nije bio baš lep tenis, 
poput onog juče sa Nadalom,
aliii... vredelo je gledati
apsolutni kralj na terenu - Nole!!!
 
Uspeo je ono što još nikom uspelo nije - postao je prvi teniser u istoriji koji je osvojio prva tri Masters turnira u sezoni – Indijan Vels, Majami i Monte Karlo.  
Pored toga, to je Noletu 23. titula iz Masters 1000 serije i sad se izjednačio sa Federerom,
ima još samo Nadala (27) da sustigne  

Pohvalim se neki dan na fejsu da opet putujem u Bg, kada k`o iz topa dobijem odgovor: Blago tebi, ti mozes da putujes!
Stvarno, sta je to sto imam? Imam li vise ili manje od drugih? Imam!
Jesam li zbog toga srecniji? I jesam i nisam!
Prezirem telefone od 500 eura, ne okrecem se za dobrim kolima ali bi voleo imati jednu opremljenu i modernu kuhinju sa toplo-belim svetlom. 
Jesam ponosan na to sto imam? Kada se krecem medju siromasima, stidim se toga. Kada se krecem u drustvu ljudi kojima nije problem izdvojiti 80 eura za veceru, stidim se toga sto mi je to puno.
Jesam zadovoljan? U svome miru svakako sam zadovoljan.
Sta ako sutra ostanem bez prihoda, pa dodju da rashoduju porodicnu kucu?
 
 
 
Elem, sto se cerke tice, htela bi na fakultet i bio sam ubedjen da cu joj to moci priustiti. Onda su dosla neka krizna vremena i ne znam hocu li moci izgurati do kraja, bez mutljavine, prevare i kradje. No, u jedno sam siguran, da je gladna, trazio bi novac od nekog, ali za studije nikada! Ili cemo nekako smoci snage, ili ce otici da radi. Ne dam svoj ponos, a to je vec i klasno pitanje. Kapitalizam podrazumeva klasno drustvo!

..malo pratim F1,malo piskaram ovuda..

..odnelo mi je bezbriznost,donelo strepnju ..

Autor: Boris Pišot
Tokom aprila i maja meseca, imao sam nekoliko izleta sa školskom decom po pitomim planinama i brdima Srbije. Vremenske prilike su bile takve da smo išli isključivo na jednodnevne izlete, koji su podrazumevali pešačenja od par sati i obroke na otvorenom.
Cilj ovih izleta nije bio samo odvajanje starijih osnovaca od sedenja za računarom i nabijanje kondicije, već pre svega edukacija za bezbedan boravak na otvorenom, kao i posmatranje rada u grupi okupljenih dečaka i devojčica.
Brižni roditelji i njihovi saveti
Pođimo najpre od susreta sa roditeljima, koji obeshrabruju ne samo decu, već i vodiče. Da parafraziram nešto rečeno u filmu o našim naravima: “Deco moja, kakve roditelje imate, više bih voleo da su to roditelji neprijatelja nego vaši.”
Enormna količina roditeljske brige i kuknjave, kojoj smo bili izloženi mi instruktori i planinarski vodiči, više je nego poražavajuća. Jednom rečju deca odrastaju u sterilnoj tvrđavi daleko od svega normalnog za taj uzrast – igre, prljanja, samostalnosti, avanture, prirode, zemlje i neba. Uz to, u prisustvu roditelja deca su vidno ukočena i nesigurna. Roditelji brinu kako će se deca sačuvati od vukova, medveda, izgladnjavanja, kiše, opekotina, blata, trave, šume, potoka…. Čudna lista opasnosti koje vrebaju decu u prirodi nedaleko od grada.

Naredno gorko iskustvo su saveti koje roditelji daju deci pre ulaska u autobus i koji zvuče skroz katastrofično: “Čuvaj se zmija i divljih životinja… Pazi se gromova… Nemoj da poletiš sa vrha planine u ambis… Budi miran…” Sve to prate tužni pogledi odvajanja, valjda zato što deca sama odlaze “u smrtonosne divljine Divčibara”.
Komunikacija
Međusobna komunikacija dece tokom prvih sat-dva uopšte ne postoji. Umesto nje, prisutna je komunikacija u kojoj dominiraju mobilni telefoni i igrice, kao i otuđeno bivstvovanje u grupi sa slušalicama u ušima. I kasnije tokom izleta, deca se teško odriču mobilnih telefona. Postepeno, ta zavisnost lagano nestaje tokom boravka na otvorenom, ali jedan manji broj dece se žestoko opire gašenju mobilnih i muzičkih
uređaja.
Hrana i oprema za boravak u prirodi
Za žaljenje je i sam pogled na hranu i delove opreme koju su roditelji spakovali deci. U skoro 100% slučajeva deca nisu učestvovala u pakovanju i nemaju pojma šta nose u rancu, ni od hrane ni od presvlake. Iako su dobili precizan spisak, roditelji nisu našli za
shodno da ga se pridržavaju. Umesto suvog voća, jabuke, dovoljne količine vode za višečasovno pešačenje, deca su pošla sa gomilom grickalica, žvaka, bombona, sokova, sokova u prahu za rastvaranje….
Toalet papir je bio najčešće zaboravljana stvar sa spiska. Poneko je poneo papirne maramice zbog kijavice, a nekom su ostale salvete od sendviča.
Rezervne čarape je imala samo jedna devojčica (8 razred).
Flašu vode od 1 litra imalo je jako malo dece, jer roditelji ne vide ništa loše u tome što dete ne pije vodu, već samo konzumira voćne sokove, koji su naravno prepuni šećera i ne gase žeđ tokom pešačenja.
Šibice i preklopiv nožić su naučna fantastika. Nije ih imalo ni jedno dete iako smo i na tome insistirali u spisku.
I mene je posle svega uhvatio strah da li ćemo uspeti da kod dece aktiviramo onaj prirodni osećaj zadovoljstva i uživanja u aktivnostima na otvorenom prostoru.
Smisao škole za boravak u prirodi
Suština ove škole u prirodi je osposobiti decu za siguran boravak na otvorenom, razviti im ljubav prema prirodi, tako da ovakve aktivnosti postanu njihova potreba.
Ali preduslov za to jeste da uspemo da edukujemo roditelje.
Deca moraju da se prljaju. 
Deca moraju da kisnu. 
Deca moraju da osete hladnoću. 
Deca moraju da znaju da je lako osušiti cipele u šumi. 
Deca moraju da znaju da upale vatru. 
Deca moraju da nauče da koriste nož, sekiru, testeru. 
Deca moraju da znaju da se umotaju u najlon i presede pod drvetom dok pada kiša. 
Deca moraju da se ubodu, sapletu, poseku, dobijuaju žuljeve.
Dete koje ovo nije doživelo nema kvalitetan uvod u samostalan život, takvom detetu mnogo toga fali- više nego što je ovde pobrojano.
Pomenimo i stvari koje su nažalost “viša matematika”.
Nijedno od dece koju smo vodili na pešačenje nije čak ni u teoriji znalo da pripremi ložište i sve neophodno za paljenje vatre, čak ni sa šibicama u suvim uslovima.
Nijedno dete nije znalo da na adekvatan način koristi nož za oštrenje štapa za pečenje slanine.
Nijedno dete nije znalo da napravi suvo sedište izdignuto od tla za noćenje pod drvetom.
Nijedno dete nije znalo da uvuče noge u ranac / torbu prilikom simulacije noćenja na otvorenom.
Nijedno dete nije znalo da planira hranu za nenadani produžen boravak.
Nijednom detetu nije palo na pamet da dopuni svoju ispražnjenu flašu vode na potoku.
Jako mali broj dece se setio da u signalnu vatru kojom poziva u pomoć ubaci sirovo granje koje bolje dimi.
Nijedno dete nije znalo da mora da skine znojavu odeću i vlažnu obuću prilikom pripreme za noćenje na otvorenom.
Nijedno dete (od njih 50) nije nikada kampovalo ili spavalo u šatoru do svoje 14. godine. Kao glavnu prepreku su naveli zmije, bube i druge “strašne nemani” koje vrebaju u kampovima ili na otvorenom.
Kada smo decu pitali koliko puta su videli zmije, paukove i druge “opasne” zveri u prirodi van zoo vrta, potvrdili su da ih gotovo niko nije video izuzev 2-3 dečkića čiji očevi pecaju, pa su tako imali samo vizuelni kontakt sa vodenim zmijama.
Čemu služe nož, sekira, testera…

Veoma zanimljivi su bili odgovori na pitanje zašto se nosi nož u planini. Za dečake prvi razlog je bio odbrana od ili napad na divlje životinje i ljude, kao i pravljenje koplja.
Devojčice su bile za nijansu manje ratoborne. Iako je i kod njih bilo napadačkih ideja, ipak su kao najvažnije spomenule čišćenje jabuka i pomorandži.
Tek smo potpitanjima uspeli da navedemo decu na zaključak da je nož izuzetno koristan alat kojim se seku grane za potpalu i sklonište, da se njime secka slanina, da može da pomogne ukoliko smo izgubili otvarač za konzerve i slično. Ipak borbeno-ratnička upotrebljivost sečiva je držala primat.
Devojčice od 14 godina apsolutno nikada nisu koristile testeru ni sekiru, dok je poneko od dečaka istog uzrasta sekiru i testeru samo držao u rukama zahvaljujući tome što su je imaju očevi u vikendici ili na pecanju, ali je deci bilo strogo zabranjeno da ih koriste, zbog roditeljskog straha da se mogu povrediti.
Dečacima je sekira na prvom mestu oružje za borbu protv nemani. Nikome nije palo na pamet da je ona neophodni deo opreme koji se uvek nosi u rancu.
Sve u svemu, rezultati su poražavajući, skoro sam ubeđen da ovakvu količinu neznanja ispoljavaju sva deca ovog uzrasta, pa čak i deca iz nešto urbanijih seoskih sredina. Što se tiče dece u zabačenim selima, njih ionako skoro da i nema.
Sva pitanja koja smo postavljali deci dok smo se kretali po terenu bila su bazična, usmerena na onaj osnovni kvantum znanja za snalaženje u samo malo otežanim uslovima.
Pre samo 40-50 godina skoro da i nije bilo dece od 6-7 godina koja nisu znala da upale vatru od mokrog granja i da se pripreme za noćenje u prirodi. Ta deca su boravila u prirodi, nisu je doživljavala kao nešto opasno i neprijateljsko, već su je poznavala i volela. Očigledno je udaljavanje od prirode vremenom bivalo sve veće, pa je tako stasala generacija roditelja koja nema osećaj za prirodu, pa ga ne može razviti ni kod svoje dece. Kada nešto ne poznaješ, onda se toga i bojiš. Onda imaš decu koja misle da se vatra čuva u upaljaču i da ju je moguće upaliti isključivo kantom bezolovnog benzina.
Želim na kraju, da parafraziram još jednog našeg glumca: “Sido, nisi rodila idiota, naše dete je postalo idiot, jer je moderno biti idiot.”
Promenite tu idiotsku modu, spakujte ranac zajedno sa svojim detetom i otisnite se u prirodu. Bar ponekad… Makar na par sati… Za početak…
Boris PIŠOT, alpinista3@gmail.com
Survival Forum
http://survival.freeforums.org
Izvor: Ekologija

Šta će jadan šef...kada sam ja gnjavatorka po tom pitanju bolje da to namesti i da me skine sa grbače..nego da mu stalno gunjđam