vesticara

http://www.youtube.com/watch?v=hg4_OBnrjRQ

Sef(plagijator )
I moja malenkost
http://www.youtube.com/watch?v=s7_3pXsfetM&feature=mfu_in_order&list=UL

Evo na brzinu fotografisano telefonom, ( ćera odnela fotoaparat..) uz prilično loše svetlo...

Kuhinjski prozor.

Jos mi je frisko secanje na razgovor sa koleginicom, a tice se ove teme. Na razgovoru sa doktorom ...koji joj saopstava da ima rak...i dok mu ona objasnjava da je u crnini jer je u porodici, u roku kratkog vremena, izgubila 3 draga bica ... razvlaci joj svojim prstima usne u osmeh, dok joj se niz obraz kotrljaju suze, recima:'Morate da se smejete' .............. Msm, da to nije ispricala (a ispricala je to zbog 'naravoucenija' drugoj koleginici), ne bih mogla ni da zamislim sta se krije ispod, toliko pozitiune, optimisticne, i stalno nasmejane zene. .............. Bas ga 'izdramih'. Lm, smejte se preventivno a ne kad je vec 'kasno'.

Muškarci

1. Muškarci su kao Godišnji odmori.
Ne traju dovoljno.
2. Muškarci su kao Banane.
Što stariji, sve mekši.
3. Muškarci su kao Vreme.
Ne možeš ništa da uradiš, da ih promeniš.
4. Muškarci su kao Kafa.
Najbolji su oni topli, jaki i koji te drže budnu celu noć.
5. Muškarci su kao Kompjuter.
Teški za razumevanje i večito im fali memorije.
6. Muškarci su kao Reklame.
Nikad im ne treba verovati, ni jednu jedinu reč.
7. Muškarci su kao Snežne padavine.
Nikad ne znaš kad će doći, koliko centimetara će biti i koliko će trajati.
8. Muškarci su kao Fotokopiri.
Samo služe za reprodukciju.
9. Muškarci su kao Parkinzi.
Svi dobri su zauzeti, a ostali su rezervisani.

Krenem ja danas popodne, mojom ljutom maKinom u svet..jel'te...na izlazu se susrećem sa komšinicom koja izljavuje:
"Kakve laste!! Kakve visibabe! Kad tebe vidim da si sela na baCiklo-ZNAM DA JE KONAČNO STIGLO PROLEĆE!! "
Umalo nisam pala da istog... :lol:

II deo


I sve TO što je trebalo da osetim je srušio u meni ovaj nevaljali anđeo….zbog koga je koreograf vikao na mene, zbog koga sam ispao smotan….Ništa mi više nije bilo važno…ni slet, ni mesec dana vežbanja, ni to što me moji najbolji drugari mrko gledaju…ništa do njenih očiju boje kupina….Do kraja te večeri su nam se pogledi sretali nebrojeno puta, a najviše sam se radovao onom delu koreografije kada ona protrči na pola metra od mene, u prestrojavanju za novu sliku u sletu…

Šta sam znao o njoj? Ništa…osim imena škole iz koje je, koje sam saznao od dečaka iz njenog okruženja….
Sledeće dve večeri sam dolazio na stadion spreman da joj priđem, da se upoznamo, da saznam kako se zove, da kažem da je volim od momenta kada sam je video…ali to nisam učinio.Malo sam bio kukavica, malo sam se plašio da me ne ismeje, malo zbog toga što je uvek bila okružena njenim društvom…Po završetku vežbanja sakupljali bi nas kao ovčice I terali do autobusa za povratak u naselje bez šanse da bilo gde mrdnem da bih iamo priliku da joj priđem….

Tako je bilo I na samoj premijeri Dana mladosti na stadionu. Ne sećam se ničega....ni treme, ni gužve...ni punih tribina...ni suznih očiju naših roditelja koji su nas ponosni to veče ispratili iz naselja...ni gomile kanti punih vode koje su bake prosipale za autobusom...za sreću na nastupu...ničega se ne sećam...

Samo se sećam da smo se moj anđeo i ja sve vreme gledali i osmehivali jedno drugom....i sećam se da je drvena puška u mojim rukama u toku vežbe poskakivala i slušala me kao da sam se rodio sa njom...i nijednom mi nije ispala....i sećam se da sam,dok je 50 000 ljudi na stadionu i 20 miliona u svojim domovima bez daha gledalo u ruku srećnika koji poslednji nosi štafetu i predaje je « najvećem sinu naših naroda », ja gledao u anđela i želeo da joj predam svoje srce kao štafetu na večno čuvanje....

Slet se završi u opštem organizovanom metežu, spontanim kolom i željom da svi odu što pre na zaslužen odmor....a ja ne priđoh mom anđelu...i dan se završi za mene prazno i tužno...iako smo u naselju dočekani skoro kao što su dočekali prve astronaute koji su sleteli na mesec po povratku na Zemlju....

Sledećeg jutra me probudila zvonjava telefona....Kad sam podigao slušalicu, začuh Milanov glas... : “Idi… brzo…kupi reviju…!”Sidjoh do trafike i ne stigoh ni da kažem šta želim teta Minka koja radi u trafici od kako znam za sebe i koja zna sve što se događa u naselju reče : « Bogami momče ti si jutros jedan od najpoznatijih u zemlji.... ! »Poturi mi pod nos « Reviju » kad tamo....na naslovnoj strani JA, a u pozadini malo zamagljeno zbog drugog plana ali dovoljno krupno, lice mog anđela zagledano ravno u mene...u momentu kada u koreografiji prolazi na pola metra od mene....Vrlo dinamična fotografija koju je neko od fotoreportera načinio i koja se očigledno dopala uredniku kao ilustracija Dana mladosti.....

Nije bitno što sam bio « glavni » u naselju i šire....nije bitno što sam kupio primerke tog časopisa za sav mesečni džeparac....i za svu poznatu i nepoznatu familiju...bitno je ono šta sam rešio....Rešio sam da stisnem petlju i da je nađem...a pomogli mi Deki, Miša i Milan...Fotokopirao sam naslovnu stranu u 100 kopija kod bibliotekarke u školi, i sutradan smo se zaputili pravo u andjelovu školu....a na kopiji ispod slike napisali « Traži se ovaj andjeo.... »U medjusmeni smo upali u njihovo školsko dvorište i počeli da delimo slike svima za koje smo sumnjali da su njeni vršnjaci....Iako su nas dečaci gledali malo popreko zbunjivala ih je naša « hrabra akcija u tuđem dvorištu » a i to što se njihove devojčice smeškaju i odobravaju naš postupak. Ova moja « tri musketara » su nastalu situaciju odlično iskoristili da se « pokažu » pred nepoznatim, ali lepim devojčicama. Ne znam šta su stvarno uradili na tom polju, jer me je neko u istom momentu kucnuo prstom po leđima.Okrenuo sam se potpuno nepripremljen da je ugledam...Stajala je ispred mene sa istim onim očima boje kupina i nestašnim loknama rešena da mi pruži ruku i kaže : »Zdravo....ja sam Anđela.... »
Iako je nekoliko stotina pari radoznalih očiju u tom momentu gledalo u nas a meni se činilo da se sprema opet onaj grom iz vedrog i sunčanog neba....pružih joj ruku i rekoh svoje ime....

Ostalo zna leto koje je nastupilo....

Ah da....Sledeće godine nisam gledao slet...nije me zanimao....jer tamo nije bilo Miše, Dekija, Milana, mene, Anđele....a nije više bilo ni predsednika da primi štafetu od zadihanog omladinca....

Da slike njegovog...ustvari prave čitav film u glavi...da to nije samo jedna slika..
Zaključujem da će i Aiko videti slike, kad stigne priča.... :fijuk:

Moj radni krevet kuci..



Na poslu je ovako..



A vidi cigareta u prvom planuuu..:lol:

Draga Glisho, nema pitanja na koje ne mogu da odgovorim..bas zato sto se nicega vise ne plasim..
Nije jedan dogadjaj ucinio da se nicega ne plasim, vec dva..

Prvi se odigrao davno, kada sam imala 13 godina..bila sam zrtva pedofila i sve to sam prezivela i prozivela poptuno sama, a da niko, bas niko iz moje okoline nije to primetio..nikome se nisam obratila za pomoc i uspela sam da prevazidjem svu bol koji je taj dogadjaj izazvao i izrastem u relativno normalnu osobu zdrave pameti ali nenormalne hrabrosti..
Drugi je bio pre cetiri godine kada su lekari rekli da sumnjaju da moja curica ima sarkom..to suocavaje sa necim najgorim sto moze da ti se dogodi u zivotu, izbrisalo je i one najmanje ostatke straha koji su ostali posle prvog dogadjaja..


Istina ili izazov?

Slažem se sa gresnim, ali mi post ionako već poduži, pa rekoh da ne davim.....
Birajte učiteljicu!!! Jako je bitan karakter učitelja, kao i vaspitača. I njih ( nas) treba birati. Mirnijem detetu, godi miran učitelj. Dinamičnijem detu baš takav, temeprametan, koji će razumeti "pundravce" vašeg deteta...koji će umeti da oseti vaše dete u svakoj sitaciji. To je najbitnije!!!
Možda se sad sa ovim neće mnogi složiti, ali ja to uvek govorim roditeljima. Birajte učiteljicu (učitelja), jer ako se "ne pronađu"-to može biti jako bolno.

Evo na brzinu fotografisano telefonom, ( ćera odnela fotoaparat..) uz prilično loše svetlo...

Kuhinjski prozor.

Pitaju Muju zna li on šta je to seks.
"Kako da ne," odgovara Mujo.
"Seks je kad ustaneš ujutro tiho, da ne probudiš ženu, odvedeš djecu u školu, odeš na pijacu, kupiš sve što treba, vratiš se kući, napraviš doručak i kafu i odneseš ženi u krevet."
"Bolan Mujo, nije to seks," kaže mu jedan od prisutnih.
"E, mene moja žena tako je*e."

Raspad prethodnog foruma. Tamo sam upoznao mnogo divnih ljudi koji su mi ispunili život, čije sam mudrosti s radošću čitao, gde sam ostavio deo sebe. Taj forum je izgubio dušu, uništen prepirkama i ličnim sukobima članova. Ostali smo bez oaze, a ja požurio da napravim nešto slično - da ostanem u kontaktu s dragim ljudima. A ovde sam otkrio još neke velike osobe i njihove poglede na svet... nisam pogrešio.

Istina ili izazov?

Profesorica španskog je objašnjavala svojim studentima, da španski, za razliku od engleskog, razlikuje rod za zajedničke imenice, te da sve postoji kao ženski i muški rod.
Na primer, kuća je ženskog roda: "la casa." a "olovka.", je zato muškog roda: "el lapiz."
Studenti su pitali:" Kog je roda "compjuter'"?"
Umesto da im odgovori, profesorka ih je podelila u dve grupe, mušku i žensku i zatražila od njih da se opredele da li "kompjuter" pripada ženskom ili muškom rodu. Svaka je grupa dobila zadatak da sa četiri razloga obrazloži svoje opredeljenje.

Muškarci su odlučili da "compjuter" mora definitivno biti ženskog roda ("a computadora"), jer:

1 Niko osim njihovog tvorca ne razume njihovu unutrašnju logiku;

2. Originalni jezik koji koristi za komunikaciju sa drugim kompjuterima je potpuno nekompatibilan za sve ostale;

3. Najmanje greškice pohranjuju se daleko u memoriju za eventualno kasnije prisećanje;

4. Onoga momenta kada se vežeš za jednog, nađeš se u situaciji da trošiš pola svojih prihoda za njihove potrebe i dodatke.


Ženska grupa je zato zaključila da kompjuter mora biti muškog roda ("el computador"), jer

1. Da bi bilo ikakve koristi od njega moraš da ga startuješ;

2. Raspolažu sa ogromnim brojem podataka ali ne mogu da samostalno razmišljaju;

3. Osmišljeni su da rešavaju probleme, ali polovinu vremena oni sami predstavljaju problem;

4. Čim se vežeš za jednog, otkriješ da bi dobila nov, napredniji model da si samo malo duže pričekala.

Ženska ekipa je pobedila :treptrep:

Prvog dana prvog razreda osnovne škole, pored mene je sela Sanja. Sitna devojčica smeđe kose, tiha i nenametljiva.Vredan đak, dobar drug.....uvek spreman da pomogne i pozajmi nešto od pribora, kojeg bi ja, onako dečački rasejan zaboravio.

Lepo smo se slagali.Bila mi je najbolji drug i znala je puno toga o meni....Znala je za razvod mojih roditelja i znala je da me je mama napustila.Uvek je u mom prisustvu bila vesela i pokusavala da me nasmeje kada primeti moju tugu.I njena mama me obožavala, jer bi me j svaki put posle škole kada bi cekala Sanju, pomilovala po kosi, pitala kako sam i ponekad poljubila.
Sanja i ja se nikada nismo igrali zajedno posle povratka iz škole, ali smo u učionici bili pravi drugari....Znala je za sve moje simpatije, za sva moja zaljubljivanja.Bila je moj poštonoša i raznosila je ljubavna pisamca za mene, devojčicama u koje sam uvek, manje ili više bio nesrećno zaljubljen...Inače, pisanje i slanje tih pisamaca je bila «aktivnost» kojom smo se svii bavili.To je bio najpopularniji način da simpatiji kažete nešto, da ostali ne čuju, pa samim tim i da nemaju materijala za zavitlavanje. Upravo zbog toga poverljive poštonoše su bile zlata vredne i obično najbolji prijatelji autora pisamca. Pisali su ih svi...ustvari...skoro svi...svi osim Sanje.Ona je glasno rekla da ona nema kome da ga napiše...i mi smo verovali da je to baš tako...
Kako je moja pisma odnosila, tako mi je donosila i odgovore. Kada bi neka devojčica bila u odgovoru pregruba ili bi me ismejala tugovala bi samnom i pokusavala da smisli sto više loših stvari o dotičnoj kako bi mi objasnila da «ta ili ta nije ustvari za mene»....

Nikada je nisam pitao da li ona ima simpatiju....Nikada mi nije pričala o nekom dečaku bilo šta , a kamoli o tome da li joj se uopšte neki dopada...Zati i nisam nikada imao priliku da joj se odužim tako što ću ja u njeno ime nekome odneti pisamce.

Zanesen devojčicama oko mene nisam primećivao Sanjine poglede ka meni...kako se često zagleda na času u mene...kako sve češće želi da se zajedno vraćamo kući iz škole...kako mi nešto duže nego pre zadrži ruku u svojoj kada igramo «arjačkinje-barjačkinje» za vreme odmora i kada ona naravno stoji pored mene....
Nisam primetio kada je prestala da me teši i počela da ćuti kada joj pričam o neuzvraćenim simpatijama od strane neke devojčice....

A onda mi je iznenada jednog dana, početkom četvrtog razreda, prišla na velikom odmoru, gurnula papirić u ruku i rekla:....»Imaš jedno pisamce...».Kako se iznenada pojavila ispred mene tako se i brzo okrenula i otrčala.Obradovan, očekujući odgovor od Zorane, kojoj sam pre početka prvog časa, po Sanji poslao poruku, počeh da čitam:
«Volim te od prvog razreda....volim te jako i lepo....Iako znam da ti mene ne voliš, voleću te ZAUVEK...»
Srce mi zaigra i počeh pogledom da tražim Dekija da mu javim kako sam konačno «uspeo kod Zorane» ....kad mi pogled pade na potpis, na kraju pisamca, gde je pisalo «tvoja Sanja».Zavrte mi se u glavi od zbunjenosti i šoka...Sanja mi je bila draga....ali kao drugarica...nikada je nisam posmatrao kao nekoga u koga bih mogao da se zaljubim.
Otišao sam do učionice, zbunjen, sedoh pored nje u naću klupu, bez hrabrosti da je pogledam u oči. Nažvrljah na papiriću....:»Volim te kao najbolju drugaricu.Znaš da mi se svidja Zorana....» i gurnuh ga na drugu strane klupe. Polako ga je otvorila ,proćitala i zatvorila, a da me nije ni pogledala....ni tad, a ni narednih pet dana...ni pogledala ni progovorila sa mnom....Šestog dana je zamilola učiteljicu da je premesti u neku drugu klupu...

Te godine je u školi bio planiran novogodišnji maskenbal za sve četvrtake u fiskulturnoj Sali, a uz maskenbal i takmičenje u plesu. Nestrpljivo smo čekali taj dan i planirali ko će koju devojčicu pitati da mu bude par na takmičenju. Nekoliko dana pred maskenbal Sanja je počela pomalo da priča sa mnom ali oboje smo znali da naše drugarstvo nikada više neće biti isto.
Počeo sam sa pripremama za maskenbal, ali i za biranje partnerke za ples.Preko izaslanika ili opet čuvenih pisamaca sam ispitivao devojčice kako bih saznao koja bi želela da pleše sa mnom...Odbijale su me sve redom.....Pomislio sam da neću imati partnerku i zbog toga postajao jako nesrećan. A onda mi je dan uoči maskenbala prišla Sanja i jednostavno rekla:»Plesaću ja sa tobom...ako hoćeš»....Pristao sam.

Maskenbal nije bio ništa posebno...Deca su bila sjajno obučena, ali se videlo da su njihove mamemalo spavale noć uoči maskembala, da bi stigle da pripreme i sašiju kostime. Nama četvrtacima maskenabal nije bio tolikozanimljiv...mi smo iščekivali takmičenje u plesu....Ustavri to i nije bilo neko naročito takmičenje.Sastojalo se u jednom jedinom plesu....jedna lagana pesam uz koju je trebalo plesati. I mi smo tako i uradili...Svi su plesali onako kako smo to činili i na proslavama rođendana...okrenuti jedno drugom sa rukama na ramenima, odnosno struku devojčice....na pristojnoj udaljenosti dužine ruku...Svi osim mene i Sanje. Kao omađijani, čim smo prišli jedno drugom i počeli ples, približili smo se jedno drugom na udaljenost na kojoj niko nikada od naših vršnjaka nije plesao. Nije to bio nepristojan ples, ali opet...potpuno neuobičajen za naše godine i to vreme.

Sanja me je obgrlila rukama oko vrata, a ja sam se osetio u momentu «kao na sedmom nebu». Miris njene kose, boja i dubina njenih zelenkasto plavih očiju koje tek kao da sma tada otkrio, oivičene dugim....predugim trepavicama. Nismo progovorili ni jednu jedinu reč u toku plesa.činilo mi se kao da je vreme stalo i kao da se sve oko mene stopilo u jednu sliku....sliku tako lepu da sam poželeo da se ovaj ples nikada ne završi..

U žiriju za izbor pobednika su bili nastavnica Vera ( bez koje ništa što se dešavalo u školi nije moglo da prođe) i bibliotekarka škole.Obe su nas posmatrale razneženo i sve vreme su se nešto dogovarale gledajući u mene i Sanju, tako da nije bilo sumnje da ćemo nas dvoje pobediti....

Pobeda mi nije bila bitna....po povratku kući , te večeri, dugo sam se prevrtao u krevetu jer nisam mogao da zaspim. Razmišljao sam samo o Sanji i shvatio da sam se zaljubio u nju kao ni u jednu devojčicu do tada ...Jedva sam dočekao jutro i ponovni odlazak u školu poslednjeg dana te stare godine...Ujutru sam napisao kratko pisamce Sanji i ćušnuo joj ga preko klupe.U njemu je pisalo kratko i jednostavno:»VOLIM TE»
Sanja me samo pogledala i rekla: « I ja tebe....ali kao brata....»Da je to rekla bilo koja druga devojčica pomislio bih da na fin način želi da mi kaže da nemam baš nikakve šanse......ali Sanjine reči su imale težinu iskrenosti. Znao sam da je to istina , ali sam znao to da me ona više ne voli na onaj način na koji bih ja želeo.....Za tu ljubav sam zakasnio nekoliko meseci....ili možda godina....

Prolazile su godine.....peti, šesti, sedmi razred....Sanja je izrasla u lepu devojčicu. Odavno više nismo sedeli zajedno u klupi, niti smo se vraćali zajedno kući posle časova.....Postala je jedna od najomiljenijih i najpopularnijih devojčica u školi. Devojčice i dečaci su se otimali za njeno društvo. Mnogim dečacima se dopadala ali se pričalo da nijedan nije uspeo da dobije njenu naklonost.
Prema meni je bila fina, ali ja sam znao da sam je zauvek izgubio....i kao druga....Taj bol nije bio ravan nijednom dotadašnjem bolu zbog neuzvraćene simpatije.Taj bol je bio ravan bolu zbog gubitka najboljeg druga...

Ipak...na kraju osmog razreda smo na maturskoj večeri zaplesali još jednom.Prišao sam joj, pružio ruku i poveo je ka podijumu. Nismo progovorili ni reč....Samo smo se zagrlili i plesali kao da smo sami na celom svetu...
Poljubila me je iznenada u obraz i rekla....: «....kao brata....ZAUVEK! Ovoga puta sam bio srećan zbog njenih reči....Bio sam joj vredniji i draži od svih ostalih.....

I moja je februarsko dete..u septembru bi trebala da krene u zabaviste, ali ni to nece ali iz drugih razloga..imace operaciju na jesen..
Ali i da je sve ok, ne bih je pustila da ide u skolu sa sest i po godina..stici ce sve u zivotu da uradi, neka uziva u bezbriznosti..

... da se na određenoj temi već šest dana, četri duže no je predviđeno, čeka jedan post!!! :dry:

Moj sinak, biserko , danas se vratio sav ponosan iz škole...

-Znaš mama, pročitala je učiteljica moju pesmu o tebi i rekla da si ti jako srećna mama
-Znam sine... jesam...
-E, a danas smo imali zadatak da sastavimo pesmu, smešnu pesmu... i moja je bila smešna celom razredu
-Hajde, pročitaj mi...

-''Prasići glede,
psi blede.
Puž ide u školu
kornjača se igra na Severnom polu.
Mačka kaže ''Kuku-lele'',
a konj svira vuvuzele.''



mamin stihoklepac

«Ова фота....ова фота...ова фота...нека пољуби Јасмину.....али филмски!!!», изговори Весна, уз помало пакостан израз лица и кобајаги невешт осмех који је одавао врло прорачунату девојчицу. Занемех и пребледех јер је у њеној руци стајао мој залог...моја фота....мој најсрећнији кликер стакленац троперац, који ме никада испред зграде на утабаном земљаном терену није изневерио....Био ми је «срећко» и њега сам вадио из џепа када је требало решити немогућу ситуацију у игри «на трокиш»....стотине кликера сам «офуљио» уз његову помоћ...Док су се његова три пера у округлом стакленцу светлуцала између Весниних прстију нисам знао да ли ми је вечерас донео срећу или највећу муку на коју ћу бити стављен за неких пола нинута.

У току је био Веснин рођендан и наша омиљена игра пред крај шестог разреда....игре «масне фоте». Сви погледи су се уперили у мене а ја осетих како ми се грло суши...После пар секунди тишине...или је можда прошло пар сати....бар се мени чинило да време стоји док сам грозничаво размишљао шта ми је чинити...проломио се узвик одушевљења од стране све присутне деце на журци...јер је Весна управо испунила обећање дато прошлог месеца....! Да ће нам на њеној рођенданској журци «показати шта су праве масне фоте које треба да играмо....а не оне наше клиначке....!»

Док се одушевљење стишавало у ишчекивању како ћу и да ли ћу испунити своју фоту ја погледах у Јасмину....Смешкала се збуњено и иако је у дневној соби био полумрак приметио сам да се мало заруменела али и не да је то руменило поставља дилему да ли ће испунити фоту...Од тог сазнања ноге ми се скратише и посташе тако кратке да нисам могао ни корак начинити....У нашем друштву се није постављало питање да ли желиш или не да испуниш фоту.....то је једноставно била обавеза. Не испунити је значило је показати кукавичлук и непоштење....Они који нису желели или су били исувише стидљиви нису ни долазили у то време на рођенданске журке....

Али задатак у фотама никада до сада није «отишао оваки далеко»....и ТО БАШ МЕНИ да се деси!!!!
Кроз главу ми је на моменат прошла помисао да је ОВО све Веснино масло, али нисам имао кад да размишљам јер смо Јасмина и ја пошли ка средини собе «решени» да извршимо фоту....Удахнух дубоко и све у соби ми се окрете у глави....


У нашем крају рођендани су се прослављали по становима. Најчешће је то било суботом када би маме имале времена да припреме све што је потребно....Почетак би био обично око пет после подне и до девет-десет увече би све било готово. Од првог дана првог разреда почела су позивања на рођенданске журке и на њих смо ишли сами. Сви смо живели у истом насељу само је требало пронаћи прави улаз и стан.Нисмо пропуштали ни један рођендан, јер прво то није било пристојно, а друго на рођенданима је увек била добра клопа. Јеловник је био свуда исти, али је био у то време наша најомиљенија храна. Малени сендвичи од француског хлеба са путером, качкаваљем. шунком, краставчићима и јајима су се могли јести само на нечијем рођендану и само ту... колико год можеш да поједеш. Док нам девојчице, удварање и плес са њима, није постала главна ствар на журци, ТО је било такмичење ко ће више сендвичича појести...Увек нас је побеђивао Пеђа који је гутао несажвакане сендвиче.....мада је кући увек одлазио први...јер би га , гле чуда, на пола журке увек заболео стомак. Друга главна ствар у послужењу је била кока кола. У нашим домовима она се куповала само у специјалним приликама....за Нову годину, 29.новембар и рођендан детета коме долазе другари на прославу. Пакована у стаклене флаше од један литар па у црвене пластичне гајбе била нам је највећа слабост....увек смо је били жељни....И наравно торте....по којима су се наше маме међусобно ненаметљиво такмичиле.Свака је прво питала своје дете по повратку: ....»А какву је торту Милицина мама умесила.....? Воћну кажеш....а јел’ онако са ананасом као ја или лепшу.....?Видиш могла бих и ја такву за твој рођендан али да јој додам...........», даље нико од нас није ни слушао.....

Журке би се обично организовале у највећој соби у стану која је обично имала са једне стране велики регал са бифеом, од пода до плафона и од зида до зида, и два кауча постављена нормално један на други.Велики сто би се склањао у страну до слободног зида и на њему би било постављено послужење.

Негде од четвртог разреда, наши родитељи су почели да провирују кроз полуотворена врата и онако необавезно да нас наговарају да ђускамо или плешемо....што нас је јако нервирало.У петом разреду су најхрабрији почели да плешу са својим симпатијама, али само најхрабрији.....тј. Миша и Сандра.
А онда почетком шестог под утицајем старије браће и сестара почесмо да играмо «масне фоте»....У почетку оне нису биле «много масне»....иако су се увек односиле на «нешто» између дечака и девојчице....седети 15 минута један поред другог....стајати заједно у ходнику док не избројимо да 20...рећи девојчици гледајући је у очи да има лепу косу или лепо име....
А онда су опет најхрабрији, што ја сигурно нисам био, почели да «померају границе»...најчешће они који су имали старију браћу или сестре, па су што пре желели да пробају «забрањено воће». Почело се са задацима у којима су дечак и девојчица морали да се држе за руке до краја вечери.....да дечак пољуби девојчицу у образ ....Наравно да је онај који говори фоту морао да буде јако вешт и да састави у задатку симпатије.Посебно је Весна била вешта у томе и често би јој другари пред журку наручивали «шта, како и са ким желе....»

Ове вечери је БАШ била вешта.....Како је само могла да сазна.....да ми се Јасмина допада? Ником нисам рекао осим.....Декију, Миши и Милану.....мада....кад размислим......зар није баш Деки једном рекао:»Изеш тајну коју не зна бар пола разреда...та тајна није вредна чувања....» Док сам корачао оним мојим ситним корацима ка средини собе ка Јасмини, почех погледом по соби да тражим највероватнији извор информација о мени и њој,тј. Декија, али одустах јер сам по пажљивим погледима пуним ишчекивања свих присутних о томе шта ће се даље десити, схватио да је моја тајна изгледа била једино за мене тајна....

Јасмина је девојчица која се пре пар месеци доселила из Сарајева и са родитељима настанила на десетом спрату нашег солитера. После првобитне пажње коју је изазвала, дечаци су престали да се занимају за њу, а ја сам као стара чекалица добио простор да се мало више дружим са њом. Играли би се напољу и у тој игри све више упознавали. Имала је косу боје кестена, очи светле и веселе, а рупице на образима када би се смејала, а смејала се често, су ми биле вишемесечна патња. Светао тен лица, улепшавале су две као крв црвене усне...

Е управо те усне сам ја сада морао да пољубим...Нисам знао само неколико ситница.....да ли се ја уопште допадам Јасмини.... да ли ће она хтети да изврши задатак... да ли треба да је гледам у очи кад је пољубим... да ли то треба да урадим у горњу или доњу усну.... да ли треба да нам усне остану спојене и колико дуго....да ли смем да дишем у току пољупца.....на коју страну треба да окренем главу.....и где ћу дођавола са носем....

Не знам да ли сам заборавио још неку ситницу коју нисам знао... ах, да......ПА ЈА УОПШТЕ НИСАМ ЗНАО КАКО ДА СЕ ЉУБИМ!!!!

Али шта је ту је....стигох пред Јасмину....ситуација следећа...грло суво, срце лупа хоће да искочи, у стомаку камење , дланови мокри, у глави бубњи....да сам мој деда помислио бих по симптомима –инфаркт....али није....мени још горе од инфарката.....а шта ако сутра пукне брука у целој школи о томе како не знам да се љубим...!?

Готов сам...Ништа не видим...ништа не чујем...Стадох пред Јасмину....у очи не смем да је погледам...једини звук који чујем, једини који осећам је звук мога срца које удара као шашаво....чини ми се да ми мајица на месту где је оно игра у том лудом ритму...

Скупих последњи трачак снаге и погледах Јасмину у очи, не би ли на њеном лицу прочитао шта мисли о свему овоме и спазих слику која ме у делићу секунда охрабри.....Она је затворила очи и главу мало нагла на десну страну....ОНА ЈЕ ТАЈ ПОЉУБАЦ ЖЕЛЕЛА...! ОНА ГА ЈЕ ИШЧЕКИВАЛА....!
Инстикт ми рече да на њен покрет главе у десно моја глава иде на лево.....зажмурих и кренух мало напред ка Јасмини и ......усне нам се спојише....на делић секунде....делић као вечност...
Читава Васељена се помери мало улево и све звезде трепнуше у мом свемиру....а њене усне ми замирисаше на цимет....на цимет који сам обожавао на свим колачима и пудингу....Тада нисам знао да је за то заслужан Јасминин сјај за усне, са укусом цимета, јер јој мама још није дозвољавала да користи руж....

Проломи се аплауз у соби и врисак одушевљених другара.....јер су уживо гледали први јавни пољубац у свом животу ( не рачунају се филмови на ТВ-у и вирење иза зида солитера када би велики момци пратили кући до улаза своје велике девојке) . Проломи се аплауз и ја се тргох као из најлепшег сна ....љут на оне који ме буде....Јасмина се зарумене у лицу још више... окрену се брзо и упути ка свом месту и седе....Ја сам био бржи од ње.....већ сам седео на свом месту....Она ми упути један дугачак поглед пун дивљења што сам имао храбрости тај пољубац......
Одједном ми није било битно да ли ће ико мислити да «умем или не умем да се љубим»...битно ми је само једно.....ја сам први пут пољубио једну девојчицу и њој се то допало.....

А мирис цимета.....тада, данас и заувек.....на колачима, гризу, пудингу, најобичнијем сутлијашу...... довољно је да само затворим очи.... удахнем дубоко тај мирис... и да се сваки пут све звезде у мом свемиру поново окупе и намигну ми.....весело....шеретски.....сетно.....

А онај кликер стакленац...троперац.....чувао сам још дуго у џеповима панталона које сам носио све док га нисам изгубио на својој момачкој вечери....ноћ пре него штоа сам оженио девојку мог живота...

Ja volim da pazarim na pijaci...Uh što volim gužvu...pa onda ono ćaskanje sa mojim stalnim prodavcima...pa sirevi i kajmaci..mmmmmmmilina jedna.
Kupujem i još po nešto. Plasiku, kojekave drvene detalje, pa kod one bakice što prodaje igle, konce i koješta za šnajderaj...pa volim da kupim "najlonke", koje mi inače taman toliko traju koliko ih i platim. Jedan odlazak na posao u suknji.... dečiji krevetići, stolice i odošeeeeeeeeeeee.....
Šta još? Nađe se tu i letnjih majica, koje će trajati jednu sezonu i dosta, letnjih suknjica...
Hemija je na pijaci recimo mnogo jeftinija. Sav taj otrov za sanitarije je otrov pa otrov...ne moram baš da sam "100 novaca" za njega.
Dakle da zaključim, nije me sramota da pazarim na pijaci.
Jedino baš konkretnu hranu ne kupujem. To nekako volim da kupim u marketu, i uglavnom kupujem domaće.

Imam profil, totalno zaključan.
Što bi kaz'li "-ima me, a nema me...". FB mi služi isključivo da stavim slike, kako bi ih videli, meni dragi ljudi koje tamo imam, kao prijatelje, i to je to. Ne igram nikakve igrice, samo ja mogu da pozovem nekog za prijatelja, ( imam ih ukupno 28 ) i dosta.
Zašto sam tako jako sakrivena? Iz jednostavnog razloga-ne želim da me roditelji koji imaju decu kod mene u vrtiću, pronalaze i šalju mi pozive. Oni nikad ne mogu biti moji prijatelji. Njima tu nije mesto, a malo je bez veze odbiti ih i reći-znate, Vi meni niste prijatelj...
Znam, te iste slike mogu da pošaljem mailom, ali klipove ne mogu, a meni lično klip snimljen aparatom više govori nego slika...
Obzirom da nisam od onih fotogeničnih ljudi, i da nema tu mnogo čime da se pohvali, takav kakav je profil na FB meni sasvim odgovara...

Koliko puta vam se desilo da neki tekst koji vam treba bude na ćirilici, a vama baš treba na latinici? Evo linka koji vam može pomoći u tome. Kompletan tekst će presloviti iz jednog pisma u drugi.

Preslovljavanje





Konverter mernih jedinica.

Konverter

Ja ga dobila od kuma za (neki)rodjendan i jako dugo ga nisam koristila....I onda sam naisla na poker...I tako...
Sad oce da me salju na lecenje od zavisnosti
Izbacim ponekad slike neke,ali to je to u sustni.Da nije pokera,mislim da ga nikad nebih otvorila...


ENTER :hahaha: