Starsica

Prve verzije i predlozi korica za "Muški dnevnik".
Živ nisam da vam se pohvalim...ali ne smem!!!!! 

1.
 
- "Je l' ok da mi nedostaješ kad odeš preko?"
- "Kontam da jeste.. Je l' ja sad treba da kažem kako ćeš i ti meni.." (njegova šala u pokušaju)
- "Nemoj da usereš momenat. Samo ćuti i zagrli me."
 
2.
 
Tišina, mrkli mrak u sobi, lica su nam na nekoliko santimetara udaljena jedno od drugog, samo mu beonjače vidim. Nasmeje mi se i kaže: "'Ladno nisam raspoložen za seks." na šta dobija odgovor: "Ne brini, nisam ni ja."
Mrsi u bradu, govori neodređeno: "Godinu dana.. Ne bi bilo isto preko Skajpa.." 
I dalje tišina. Najduža tišina koja je odjeknula svim onim rečima koje sam htela da izgovorim, i koje sam htela da čujem od njega a nije bilo potrebe. Razumela sam ga, razumeo me je. Prebacujem njegovu ruku preko sebe, ispreplela sam prste sa njegovim prstima, i izgovara, opet neodređeno: "Za tri dana letim." ... Tišina. Pita me o čemu razmišljam. Kažem, kroz osmeh: "Razmišljam kako za tri dana letiš. Razmišljam kako volim da te držim za ruku i da ti čačkam prste." Osmeh u mraku. Ne treba više ništa.
 
3. 
 
Jutro, sedimo i jedemo, on diže pogled značajno, vidim da se razmišlja kako da počne rečenicu.
- "Moram odmah da ti kažem da ne volim rastanke."
- "Pod jedan, ne volim ih ni ja. Pod dva, što se mene tiče, mi smo se sinoć oprostili."
 
4.
 
Rastajemo se, on odlazi kod drugova, ja ga ne puštam i u'vatio me vrag da ga ljubim i da me bole uši.
- "Šta sam ti rekao za duga opraštanja?"
- "Ništa nisi rekao za opraštanja, rekao si mi za rastanke."
Puštam ga i kroz glavu mi prolazi da je to-to. Okrećem se od njega, on odlazi i ja počinjem da plačem. Šetam ulicama do svog stana i grcam. Kad sam stigla, prespavala sam pola dana, jer me je glava ubijala. Uveče u'vatim bus i dođem kući da mi Snupi pruži ljubavi, možda mi od toga bude lakše.
 
5.
 
- "Pošto od sutra nismo zajedno, a rekla si da ne želiš da ti budem samo prijatelj.. Hoćeš li da se čujemo kad odem preko?"
- "Javi mi se kad sletiš, da znam da si živ. Ne bih da te oplakujem pre vremena."
Prekinula sam vezu na Skajpu i ostala da zurim u njegovu sliku. Jebi ga, ne mogu da zadržim suze. 
 
Avion mu poleće za 12 sati. Ja nemam sna.
 
Pre čitave ove priče, ja sam ubeđena bila da sam ja ta koja gura vezu, i da mi je više stalo. Možda zato što sam navikla na reči i da određene stvari čujem, umesto da ih tražim između redova ili da ih jednostavno čitam kakvim jesu, na osnovu postupaka. Izgleda da sam pogrešila u ovom slučaju.
 
Navikla sam da me zove svaki dan od 23:30 do 00:00. Oboje smo se odlučili da budemo u vezi na daljinu, iako ni on ni ja ne verujemo da takve veze mogu da traju.
Poziva neće biti u to vreme. Daljina koja će nas sad razdvajati će biti ogromna, plus što se ne vraća godinu dana.
 
Postala sam plačipička, da idem baš u kurac.

1.
 
- "Je l' ok da mi nedostaješ kad odeš preko?"
- "Kontam da jeste.. Je l' ja sad treba da kažem kako ćeš i ti meni.." (njegova šala u pokušaju)
- "Nemoj da usereš momenat. Samo ćuti i zagrli me."
 
2.
 
Tišina, mrkli mrak u sobi, lica su nam na nekoliko santimetara udaljena jedno od drugog, samo mu beonjače vidim. Nasmeje mi se i kaže: "'Ladno nisam raspoložen za seks." na šta dobija odgovor: "Ne brini, nisam ni ja."
Mrsi u bradu, govori neodređeno: "Godinu dana.. Ne bi bilo isto preko Skajpa.." 
I dalje tišina. Najduža tišina koja je odjeknula svim onim rečima koje sam htela da izgovorim, i koje sam htela da čujem od njega a nije bilo potrebe. Razumela sam ga, razumeo me je. Prebacujem njegovu ruku preko sebe, ispreplela sam prste sa njegovim prstima, i izgovara, opet neodređeno: "Za tri dana letim." ... Tišina. Pita me o čemu razmišljam. Kažem, kroz osmeh: "Razmišljam kako za tri dana letiš. Razmišljam kako volim da te držim za ruku i da ti čačkam prste." Osmeh u mraku. Ne treba više ništa.
 
3. 
 
Jutro, sedimo i jedemo, on diže pogled značajno, vidim da se razmišlja kako da počne rečenicu.
- "Moram odmah da ti kažem da ne volim rastanke."
- "Pod jedan, ne volim ih ni ja. Pod dva, što se mene tiče, mi smo se sinoć oprostili."
 
4.
 
Rastajemo se, on odlazi kod drugova, ja ga ne puštam i u'vatio me vrag da ga ljubim i da me bole uši.
- "Šta sam ti rekao za duga opraštanja?"
- "Ništa nisi rekao za opraštanja, rekao si mi za rastanke."
Puštam ga i kroz glavu mi prolazi da je to-to. Okrećem se od njega, on odlazi i ja počinjem da plačem. Šetam ulicama do svog stana i grcam. Kad sam stigla, prespavala sam pola dana, jer me je glava ubijala. Uveče u'vatim bus i dođem kući da mi Snupi pruži ljubavi, možda mi od toga bude lakše.
 
5.
 
- "Pošto od sutra nismo zajedno, a rekla si da ne želiš da ti budem samo prijatelj.. Hoćeš li da se čujemo kad odem preko?"
- "Javi mi se kad sletiš, da znam da si živ. Ne bih da te oplakujem pre vremena."
Prekinula sam vezu na Skajpu i ostala da zurim u njegovu sliku. Jebi ga, ne mogu da zadržim suze. 
 
Avion mu poleće za 12 sati. Ja nemam sna.
 
Pre čitave ove priče, ja sam ubeđena bila da sam ja ta koja gura vezu, i da mi je više stalo. Možda zato što sam navikla na reči i da određene stvari čujem, umesto da ih tražim između redova ili da ih jednostavno čitam kakvim jesu, na osnovu postupaka. Izgleda da sam pogrešila u ovom slučaju.
 
Navikla sam da me zove svaki dan od 23:30 do 00:00. Oboje smo se odlučili da budemo u vezi na daljinu, iako ni on ni ja ne verujemo da takve veze mogu da traju.
Poziva neće biti u to vreme. Daljina koja će nas sad razdvajati će biti ogromna, plus što se ne vraća godinu dana.
 
Postala sam plačipička, da idem baš u kurac.

1.
 
- "Je l' ok da mi nedostaješ kad odeš preko?"
- "Kontam da jeste.. Je l' ja sad treba da kažem kako ćeš i ti meni.." (njegova šala u pokušaju)
- "Nemoj da usereš momenat. Samo ćuti i zagrli me."
 
2.
 
Tišina, mrkli mrak u sobi, lica su nam na nekoliko santimetara udaljena jedno od drugog, samo mu beonjače vidim. Nasmeje mi se i kaže: "'Ladno nisam raspoložen za seks." na šta dobija odgovor: "Ne brini, nisam ni ja."
Mrsi u bradu, govori neodređeno: "Godinu dana.. Ne bi bilo isto preko Skajpa.." 
I dalje tišina. Najduža tišina koja je odjeknula svim onim rečima koje sam htela da izgovorim, i koje sam htela da čujem od njega a nije bilo potrebe. Razumela sam ga, razumeo me je. Prebacujem njegovu ruku preko sebe, ispreplela sam prste sa njegovim prstima, i izgovara, opet neodređeno: "Za tri dana letim." ... Tišina. Pita me o čemu razmišljam. Kažem, kroz osmeh: "Razmišljam kako za tri dana letiš. Razmišljam kako volim da te držim za ruku i da ti čačkam prste." Osmeh u mraku. Ne treba više ništa.
 
3. 
 
Jutro, sedimo i jedemo, on diže pogled značajno, vidim da se razmišlja kako da počne rečenicu.
- "Moram odmah da ti kažem da ne volim rastanke."
- "Pod jedan, ne volim ih ni ja. Pod dva, što se mene tiče, mi smo se sinoć oprostili."
 
4.
 
Rastajemo se, on odlazi kod drugova, ja ga ne puštam i u'vatio me vrag da ga ljubim i da me bole uši.
- "Šta sam ti rekao za duga opraštanja?"
- "Ništa nisi rekao za opraštanja, rekao si mi za rastanke."
Puštam ga i kroz glavu mi prolazi da je to-to. Okrećem se od njega, on odlazi i ja počinjem da plačem. Šetam ulicama do svog stana i grcam. Kad sam stigla, prespavala sam pola dana, jer me je glava ubijala. Uveče u'vatim bus i dođem kući da mi Snupi pruži ljubavi, možda mi od toga bude lakše.
 
5.
 
- "Pošto od sutra nismo zajedno, a rekla si da ne želiš da ti budem samo prijatelj.. Hoćeš li da se čujemo kad odem preko?"
- "Javi mi se kad sletiš, da znam da si živ. Ne bih da te oplakujem pre vremena."
Prekinula sam vezu na Skajpu i ostala da zurim u njegovu sliku. Jebi ga, ne mogu da zadržim suze. 
 
Avion mu poleće za 12 sati. Ja nemam sna.
 
Pre čitave ove priče, ja sam ubeđena bila da sam ja ta koja gura vezu, i da mi je više stalo. Možda zato što sam navikla na reči i da određene stvari čujem, umesto da ih tražim između redova ili da ih jednostavno čitam kakvim jesu, na osnovu postupaka. Izgleda da sam pogrešila u ovom slučaju.
 
Navikla sam da me zove svaki dan od 23:30 do 00:00. Oboje smo se odlučili da budemo u vezi na daljinu, iako ni on ni ja ne verujemo da takve veze mogu da traju.
Poziva neće biti u to vreme. Daljina koja će nas sad razdvajati će biti ogromna, plus što se ne vraća godinu dana.
 
Postala sam plačipička, da idem baš u kurac.

1.
 
- "Je l' ok da mi nedostaješ kad odeš preko?"
- "Kontam da jeste.. Je l' ja sad treba da kažem kako ćeš i ti meni.." (njegova šala u pokušaju)
- "Nemoj da usereš momenat. Samo ćuti i zagrli me."
 
2.
 
Tišina, mrkli mrak u sobi, lica su nam na nekoliko santimetara udaljena jedno od drugog, samo mu beonjače vidim. Nasmeje mi se i kaže: "'Ladno nisam raspoložen za seks." na šta dobija odgovor: "Ne brini, nisam ni ja."
Mrsi u bradu, govori neodređeno: "Godinu dana.. Ne bi bilo isto preko Skajpa.." 
I dalje tišina. Najduža tišina koja je odjeknula svim onim rečima koje sam htela da izgovorim, i koje sam htela da čujem od njega a nije bilo potrebe. Razumela sam ga, razumeo me je. Prebacujem njegovu ruku preko sebe, ispreplela sam prste sa njegovim prstima, i izgovara, opet neodređeno: "Za tri dana letim." ... Tišina. Pita me o čemu razmišljam. Kažem, kroz osmeh: "Razmišljam kako za tri dana letiš. Razmišljam kako volim da te držim za ruku i da ti čačkam prste." Osmeh u mraku. Ne treba više ništa.
 
3. 
 
Jutro, sedimo i jedemo, on diže pogled značajno, vidim da se razmišlja kako da počne rečenicu.
- "Moram odmah da ti kažem da ne volim rastanke."
- "Pod jedan, ne volim ih ni ja. Pod dva, što se mene tiče, mi smo se sinoć oprostili."
 
4.
 
Rastajemo se, on odlazi kod drugova, ja ga ne puštam i u'vatio me vrag da ga ljubim i da me bole uši.
- "Šta sam ti rekao za duga opraštanja?"
- "Ništa nisi rekao za opraštanja, rekao si mi za rastanke."
Puštam ga i kroz glavu mi prolazi da je to-to. Okrećem se od njega, on odlazi i ja počinjem da plačem. Šetam ulicama do svog stana i grcam. Kad sam stigla, prespavala sam pola dana, jer me je glava ubijala. Uveče u'vatim bus i dođem kući da mi Snupi pruži ljubavi, možda mi od toga bude lakše.
 
5.
 
- "Pošto od sutra nismo zajedno, a rekla si da ne želiš da ti budem samo prijatelj.. Hoćeš li da se čujemo kad odem preko?"
- "Javi mi se kad sletiš, da znam da si živ. Ne bih da te oplakujem pre vremena."
Prekinula sam vezu na Skajpu i ostala da zurim u njegovu sliku. Jebi ga, ne mogu da zadržim suze. 
 
Avion mu poleće za 12 sati. Ja nemam sna.
 
Pre čitave ove priče, ja sam ubeđena bila da sam ja ta koja gura vezu, i da mi je više stalo. Možda zato što sam navikla na reči i da određene stvari čujem, umesto da ih tražim između redova ili da ih jednostavno čitam kakvim jesu, na osnovu postupaka. Izgleda da sam pogrešila u ovom slučaju.
 
Navikla sam da me zove svaki dan od 23:30 do 00:00. Oboje smo se odlučili da budemo u vezi na daljinu, iako ni on ni ja ne verujemo da takve veze mogu da traju.
Poziva neće biti u to vreme. Daljina koja će nas sad razdvajati će biti ogromna, plus što se ne vraća godinu dana.
 
Postala sam plačipička, da idem baš u kurac.

Visina: 168 cm
Težina: 68 kg
Obim grudi: 99
Obim struka: 74
Obim kukova: 102

Šta da kažem, skoro pa idealna

Dalje.

Krenula da pečem pileće batake pa mi je eksplodirala rerna. Da, eksplodirala. Usrah se živa.
Tako da, ništa od kuvanja.

Za razliku od prethodne dve i kusur nedelje, prvi put se zaista osećam fenomenalno. Iste brige će me dočekati i sutra, hoću danas da me boli qrac za sve.
Eto, muzika je lepa, spavanje je lepo, pričati preko Skajpa sa čovekom je lepo, piti kafu sa ukusom banane i čokolade je lepo, položiti dva ispita je lepo, to što nisam obrijana je fantastično, kosa mi je prljava i to je odlično, apsolutno sam dekintirana i to nije lepo ali me danas boli dupe za to, svi moji su zdravi (kuckuckuc) i to je sreća i blago.

Eto. Danas je lep dan.
Već sutra ću da se vratim u uobičajeni bitch mode.

Visina: 168 cm
Težina: 68 kg
Obim grudi: 99
Obim struka: 74
Obim kukova: 102

Šta da kažem, skoro pa idealna

Dalje.

Ja nit' sam okoreli navijač, a još manje Crvene Zvezde, navijam za Partizan Okačiću ja šta god, samo mi dajte dres

Dalje?

Nije dan za zakljucke al imam vremena, nakupilo se..


Pravilo broj 1: Nikad biti prijateljica sa bivsim.
(iako mislis, da mozes, ne mozes, i nije do tebe)

Pravilo broj 2: Nikad se druziti sa bivsim.
(nebitno koliko je vremena proslo i zbog kojeg razloga ste raskinuli)

Pravilo broj 3: Nikad voditi Ljubav/seks sa bivsim.
(bolje lupi glavom o zid i cekaj da te prodje)

Pravilo broj 4: Nikad pomisliti, da se je nesto promjenilo.
(iako mozda ne planiras nista s njim osim druzenja, on je isti krelac)

Pravilo broj 5: Nikad drzati bivseg na FB, Skype, mob i sl.
(iako te ne zanima, kretenasti fb/skajp pokazace ti sve sto te ne zanima)

Pravilo broj 6: Iako je sa bivsim sve zabavno i fino, sacekaj da prodje.
(jer proci ce pa ces opet lupat glavom o zid, sta ti je to trebalo)


I takooo..

"Dosta dobro jebeš za nekoga ko nema qrac."

:ggg:

Lolla je G3 :)

Intervju za podgorički "Dan"...

1. Kako ste došli na ideju da napišete knjigu "Pesak i zvezde"?

Priče za decu, sa kojom radim kao učitelj, pišem već desetak godina. Jedna generacija mojih učenika je mnogo volela da im svako jutro, na početku radnog dana, pročitam priču nekog od naših poznatih pisaca za decu. Onda bi o njoj razgovarali, o njihovim utiscima i razmišljanjima. Nedugo zatim, bilo mi je sve teže da nadjem odgovarajuću priču jer je kratka forma potrebna za ovu namenu vrlo retka u književnosti za decu. Jednog jutra sam došao u učionicu bez priče i kako ih ne bih razočarao, ispričao sam im jednu moju dečačku avanturu. To im se mnogo dopalo i iste večeri, kod kuće napisah svoju prvu priču.

Što se tiče priča iz knjige "Pesak i zvezde", moram odmah da kažem da sam imao tu sreću da godinu dana radim sa sjajnim i izuzetno talentovanim kolegom Mirkom Mirkovićem, inače profesorom fizičkog vaspitanja, koji je na časovima slobodnih aktivnosti koristio zanimljive metode rada sa decom. Jedna od tih metoda bilo je i korišćenje zagonetnih priča. Energija koju su učenici ulagali u otkrivanje skrivenog me je fascinirala. Ponovila se inspiracija kao u pomenutoj generaciji i jednog jutra sam došao među učenike sa prvom pričom o žirafčetu. Prošao sam strogi dečiji test i energija otkrivanja se ponovila. Ista energija u meni je rodila ideju o knjizi. Na kraju knjige se nalazi i zahvalnica kolegi Mirku koji mi je bio i prvi recenzent i kritičar.

Koliko dugo ste pisali 22 priče koje se nalaze u knjizi i da li postoje priče koje ste ostavili za "Pesak i zvezde II"?

Pisanje je trajalo oko dva meseca jer sam posle napisanih pet-šest priča shvatio koliko je velika odgovornost pisati za decu koja nisu moji učenici...do kojih treba da doprem samo preko reči, bez one tople i lepe veze u kojoj deca vole učitelja i kada je strog ili kada daje i neke lošije ocene. Shvatio sam da pišem za svu decu i da je to vrlo odgovorno. Da, postoji i nekoliko priča koje će, nadam se jednog dana biti deo izdanja "Pesak i zvezde II".

2. Struktura priča koje ste napisali je veoma zanimljiva. U podnaslovu knjige navedeno je da je riječ o pričama za oštrenje uma. Koliko Vam je učiteljski poziv i svakodnevni rad sa djecom pomogao da proniknete u dječju svijest i prekinete priču u trenutku kada u njenoj koncepciji nastupi krešendo? Ako je suditi po dosadašnjim promocijama, veoma uspješno iznenađujete djecu. Koliko ona Vas iznenađuju?

Učiteljski poziv je čast. To je povlastica da svakoga dana pokušate da deci ulepšate detinjstvo. To je veština da teške i nerazumljive stvari učinite koliko-toliko zanimljivim i prijemčivim dečijem poimanju sveta koji nas okružuje. Uvek imate dilemu kako da im taj svet učinite razumljivim, znanje trajnim, a sam proces saznavanja sveta malom avanturom. Svakodnevni rad sa decom oplemenjuje i naučite da svet posmatrate njihovim očima. Učitelji su večita deca, koja vole igru, radoznalost, izazove nepoznatog. Učitelji su najveći svaštari na svetu. Moraju znati od svačega pomalo jer su dečija interesovanja i mašta beskonačni, kao i jedna priča u mojoj knjizi, baš pod naslovom "Pesak i zvezde". Tu njihovu maštu nije teško podstaći. Priču vodite do momenta kada oni "žedni" iščekuju kraj i onda postavite pitanje "zašto se sve baš tako dogodilo?"

Promocije su posebno zanimljive. Organizuju se isključivo za decu. Odrasli su dragi gosti, koji mogu da sede sa nama, ali samo ako će aktivno učestvovati u rešavanju zagonetki. Odmah na početku promocije, posle predstavljanja sebe i izgleda knjige u par rečenica, kažem im da ćemo zajedno otkrivati najtajnije tajne.
Svih 45 minuta, koliko traje promocija, deca aktivno učestvuju. Pitaju, diskutuju, misaono su aktivna i uvek pokazuju energiju i želju da otkriju rešenje. Neverovatno umeju da iznenade i kada daju pogrešan odgovor, ali shvatite da je i takav, vrlo promišljen iz ugla njihovog poimanja sveta.
Najveća iznenadjenje i nagrada je bilo to što je nekoliko dece posle promocije napisalo slične priče, izuzetno osmišljene i vrlo duhovite. Možda se i one nađu u drugom izdanju knjige, naravno potpisane od strane autora!


3. Sa djecom radite već dvije i po decenije. Šta je za Vas, kao za jednu od najvažnijih osoba u životu svakog "malog čovjeka", najveći lični uspjeh?

To što, kada danas sretnem neke bivše đake, pamte dane koje smo proveli zajedno, pamte neke moje savete, pa čak i kritike i što kažu da su im ti školski dani najlepši dani detinjstva. Čuvaju snimke predstava, primerke odeljenskog časopisa, sećaju se zajedničkih putovanja, proslava rođendana, svetosavskih balova, potraga za "zakopanim blagom"... Najveći uspeh je to što su dolazili u školu radosni i željni novih čarolija.

4. Ilustracije za "Pesak i zvezde" radio je jedan od Vaših nekadašnjih učenika. Kako je došlo do saradnje?

Pantić Vladislav je pripadao generaciji učenika 1992. do 1996. U tim teškim, ratnim godinama. zajedno smo stvarali naš svet, van prostora i vremena. Učionica je bila naša oaza. Bio je naizgled običan dečak, zanesen ogromnom ljubavlju i talentom za crtanje. Bilo je očigledno da je crtanje imalo prednost u odnosu na matematiku. Crtao je uvek i svuda... i na času i na velikom i na malom odmoru. Posle 17 godina ispunio je obećanje i moju želju koju sam tada imao, da me pozove na svoju prvu samostalnu izložbu. Kada sam razmišljao o ilustracijama za knjigu, nekako mi je želja da je baš on ilustruje bila potpuno prirodna. Mislim da je ovu knjigu učinio posebnom.

5. Radili ste TV emisiju "Zemlja igračaka", tragajući za talentovanom djecom iz svih krajeva Srbije. Gde Vas je sve put odvodio, kakvu djecu ste pronalazili? Ima li istine u tome da pravi talenti žive u mjestima koja se ne nalaze ni na geografskoj karti? Ili su djeca koja žive u velikim gradovima ipak povlašćenija, jer su im lako dostupni različiti sadržaji i brojne edukacije iz različitih oblasti?

Rad na toj emisiji mi je pričinjavao veliko zadovoljstvo. Kolega Dragan Đorđević i ja smo realizovali preko 200 emisija koje su se emitovale uživo u tokom 4 godine na "Kanalu D". Nažalost za ovakve emisije danas su potrebni sponzori. U emisijama smo imali kontakt sa decom koja su bila gosti u studiju, zatim telefonske razgovore uživo i dobijali smo od njih pisma sa crtežima, pesmama, pričama i pismima za Deda Mraza. Primali smo pisma sa vrha Tare i iz mesta koje smo teško pronalazili i na geografskoj karti. Sećam se da su nam se javljala i deca iz Crne Gore. Tokom telefonskog uključenja razgovorali smo sa decom različitog uzrasta, o njihovim interesovanjima, prvim ljubavima, drugarstvu, školi i o mnogo čemu što je bilo sfera njihovih interesovanja. Nekoliko emisija smo snimili u seoskim školama. Tamo smo sreli mnogo talentovane dece. Njihova radost i želja da nam pokažu kako glume, recituju, pevaju, sviraju ili igraju bila je neverovatna. I nije bilo toliko bitno koliko su oni bili talentovani, nego mogućnost da se nekom pokažu, da neko vidi koliko uživaju u tome što umeju.
Naravno, veliki gradovi daju deci veću mogućnost da razviju svoje talente i šteta je što se više ne bavimo decom iz manjih mesta, jer medju njima stvarno ima divnih nebrušenih dijamanata.

6. Na televizijama u Srbiji i Crnoj Gori više ne postoje dječje edukativne emisije. Koliko manjak takvog sadržaja utiče na razvoj kreativnosti kod mališana? Kako roditelji mogu da pomognu svojoj djeci i da razvijaju njihove slikarske, pjesničke, glumačke talente ako su djeci, nažalost, uzori postale starlete i pjevači folk muzike?

Nažalost, to je tužna istina. U decu se sve manje ulaže. Edukativne emisije ne donose profit od sponzora. Televizija je veoma skupa igračka i TV stanice ne mogu da se izbore sa troškovima kvalitetne produkcije dečije emisije. Samim tim ono što ima "prolaz" kod sponzora postaje nametnuti model ponašanja koja deca u manjku kvaliteta upijaju kao poželjno.
Nada postoji i ona je u porodici. Roditelji moraju da se bave svojom decom. Bez obzira koliko je teško podmiriti osnovne egzistencijalne potrebe jedne porodice, bez obzira koliko roditelji moraju naporno da rade. Ulaganje u decu i potreba da od njih napravimo dobre i čestite ljude je jedino što se računa kao naše nasledje. Ako pri tome uspemo i da im pomognemo da svoje potencijale razviju do krajnjih granica, živimo život vredan našeg postojanja.

7. Vidite li među mladim glumcima nekoga ko bi mogao da bude novi Branko Kockica ili Manda?

Sigurno da postoji takav talenat medju mladim glumcima. U Srbiji postoje dečija pozorišta i pozorišta za decu koja prave sjajne predstave. Potrebno je samo učiniti ih dostupnijim za što veći broj dece i više ih popularizovati, preneti na televiziju. Tada bi i neki mladi glumac imao priliku da bude dostojan naslednik Branka Kockice i Mande.

Koje tri knjige biste izdvojili kao najvažnije u odrastanju jednog školarca?

Tom Sojer, Orlovi rano lete i Mali princ.


8. Kad možemo da očekujemo drugu knjigu i da li će i ona biti namijenjena djeci do 10 godina starosti, ili i onoj koja su malo starija?

Trenutno radim na rukopisu pod naslovom "Muški dnevnik". To je dnevnik jednog trinaestogodišnjaka koji govori o njegovim doživljajima i razmišljanjima o ljubavi, drugarstvu, školi...
Dok je pišem mislim na to da će je čitati mladji tinejdžeri od 10 do 15 godina, jer je za ovaj uzrast napisano malo naslova u domaćoj književnosti za decu. Nadam se da će je i stariji rado čitati i podsetiti se svog mladalaštva, jer će opisani doživljaji biti prepoznatljivi svakome ko se u ranoj mladosti zaljubljivao, imao problema sa nastavnicima ili ih pamtio kao izuzetne po nečemu. U dnevniku neće biti kompjutera, mobilnih telefona i ostalih modernih igračaka, već emocije, drugarstvo i dileme odrastanja. Te teme su vanvremenske i univerzalne za svu decu i odrasle koji su nekad bili deca. Ili su još uvek.

Snežana Moldovan

Malo mi glupo da napišem, ne želim da zvučim pretenciozno. Najčešći utisak muškaraca o meni je seks Uglavnom je to vezano za to što misle da sam erotična. A ne znaju da umem da umem da gore od njih, ne baš erotično. Žene me doživljavaju kao nadrkanu i kao pretnju.

Retko ko me je "pročitao". Uglavnom me doživljavaju pogrešno.

Malo mi glupo da napišem, ne želim da zvučim pretenciozno. Najčešći utisak muškaraca o meni je seks Uglavnom je to vezano za to što misle da sam erotična. A ne znaju da umem da umem da gore od njih, ne baš erotično. Žene me doživljavaju kao nadrkanu i kao pretnju.

Retko ko me je "pročitao". Uglavnom me doživljavaju pogrešno.

Pogresno

01.04.2012. godine
Nedelja

Ustajem oko pola 10, malo mamurna od terevenke prethodne noći, odlazim dole do keve da pomognem oko ručka. Kaže mi, onako uzgred, da je sinoć bio požar u Kontrastu i da ima mrtvih. Meni samo prođe kroz glavu da je Marina tamo išla i da je, nadam se, ostala kući tu noć. Zvoni mi telefon i vidim da me zove drugarica, koju sam i inače planirala da zovem da joj javim da ću da dođem popodne za NS.

- Srce, ja danas dolazim za NS, samo nikako da ti javim da ću doć.. Šta je bilo?
- Tejka..

Počinje da plače i shvatam šta se dešava. Znala sam.

- Ljiljo, ako je prvoaprilska šala, nije nimalo smešno.
- Nije šala. Marina je mrtva. Poginula je u požaru u Kontrastu. - i počinje da plače. Ja počinjem da plačem.

Crno. Svet je jednostavno crn.
Otišla sam popodne za Novi Sad, u kolima kreće pesma "Ain't no sunshine". Trudim se da se ne raspadnem pred tatom i sestrom, ali džaba. Telefon zvoni ceo dan, svi bi neke informacije a ja ne znam gde se nalazim. Te noći, a ni naredne, nisam spavala. Nisam, sve dok nije sahranjena.

Nadam se da mirno spavaš, anđele.

01.04.2012. godine
Nedelja

Ustajem oko pola 10, malo mamurna od terevenke prethodne noći, odlazim dole do keve da pomognem oko ručka. Kaže mi, onako uzgred, da je sinoć bio požar u Kontrastu i da ima mrtvih. Meni samo prođe kroz glavu da je Marina tamo išla i da je, nadam se, ostala kući tu noć. Zvoni mi telefon i vidim da me zove drugarica, koju sam i inače planirala da zovem da joj javim da ću da dođem popodne za NS.

- Srce, ja danas dolazim za NS, samo nikako da ti javim da ću doć.. Šta je bilo?
- Tejka..

Počinje da plače i shvatam šta se dešava. Znala sam.

- Ljiljo, ako je prvoaprilska šala, nije nimalo smešno.
- Nije šala. Marina je mrtva. Poginula je u požaru u Kontrastu. - i počinje da plače. Ja počinjem da plačem.

Crno. Svet je jednostavno crn.
Otišla sam popodne za Novi Sad, u kolima kreće pesma "Ain't no sunshine". Trudim se da se ne raspadnem pred tatom i sestrom, ali džaba. Telefon zvoni ceo dan, svi bi neke informacije a ja ne znam gde se nalazim. Te noći, a ni naredne, nisam spavala. Nisam, sve dok nije sahranjena.

Nadam se da mirno spavaš, anđele.

01.04.2012. godine
Nedelja

Ustajem oko pola 10, malo mamurna od terevenke prethodne noći, odlazim dole do keve da pomognem oko ručka. Kaže mi, onako uzgred, da je sinoć bio požar u Kontrastu i da ima mrtvih. Meni samo prođe kroz glavu da je Marina tamo išla i da je, nadam se, ostala kući tu noć. Zvoni mi telefon i vidim da me zove drugarica, koju sam i inače planirala da zovem da joj javim da ću da dođem popodne za NS.

- Srce, ja danas dolazim za NS, samo nikako da ti javim da ću doć.. Šta je bilo?
- Tejka..

Počinje da plače i shvatam šta se dešava. Znala sam.

- Ljiljo, ako je prvoaprilska šala, nije nimalo smešno.
- Nije šala. Marina je mrtva. Poginula je u požaru u Kontrastu. - i počinje da plače. Ja počinjem da plačem.

Crno. Svet je jednostavno crn.
Otišla sam popodne za Novi Sad, u kolima kreće pesma "Ain't no sunshine". Trudim se da se ne raspadnem pred tatom i sestrom, ali džaba. Telefon zvoni ceo dan, svi bi neke informacije a ja ne znam gde se nalazim. Te noći, a ni naredne, nisam spavala. Nisam, sve dok nije sahranjena.

Nadam se da mirno spavaš, anđele.

01.04.2012. godine
Nedelja

Ustajem oko pola 10, malo mamurna od terevenke prethodne noći, odlazim dole do keve da pomognem oko ručka. Kaže mi, onako uzgred, da je sinoć bio požar u Kontrastu i da ima mrtvih. Meni samo prođe kroz glavu da je Marina tamo išla i da je, nadam se, ostala kući tu noć. Zvoni mi telefon i vidim da me zove drugarica, koju sam i inače planirala da zovem da joj javim da ću da dođem popodne za NS.

- Srce, ja danas dolazim za NS, samo nikako da ti javim da ću doć.. Šta je bilo?
- Tejka..

Počinje da plače i shvatam šta se dešava. Znala sam.

- Ljiljo, ako je prvoaprilska šala, nije nimalo smešno.
- Nije šala. Marina je mrtva. Poginula je u požaru u Kontrastu. - i počinje da plače. Ja počinjem da plačem.

Crno. Svet je jednostavno crn.
Otišla sam popodne za Novi Sad, u kolima kreće pesma "Ain't no sunshine". Trudim se da se ne raspadnem pred tatom i sestrom, ali džaba. Telefon zvoni ceo dan, svi bi neke informacije a ja ne znam gde se nalazim. Te noći, a ni naredne, nisam spavala. Nisam, sve dok nije sahranjena.

Nadam se da mirno spavaš, anđele.

pričao mi jedan star i istrošen čovek kako je upoznao svoju suprugu. bilo je to početkom pedesetih, neposredno posle rata, ona je završavala farmaciju a on je tek dobio licencu. bio je arhitekta. jedan od pet u FNRJ koji su mogli da odobre projekat. ona je kasnije završila i doktorat iz farmacije i radila ceo radni vek u uglednom institutu.

nju je površno poznavao preko nekih prijatelja. bila je... sestra od nekoga iz društva. razboleo se od turbekuloze ponovo i završio u bolnici na šestomesečnom lečenju. več je jednom bio na lečenju od turbekuloze negde '44 ili '46. ona je dolazila često da ga obiđe. isprva samo kad je bila zbog predavanja ili vežbi u bolničkom krugu a onda češće. donosila mu je pileću supu i držala ga za ruku. njemu je bilo prijatno da ga neko zabavlja iako mu se nije nešto posebno sviđala. a i supe su prijale.

"par nedelja nakon što sam izašao iz bolnice, bio je divan prolećni dan..... prelazio sam preko terazijskog platoa da se u bašti kasine nađem sa prijateljima kad sam čuo da me neko doziva iz pravca moskve. slobodaaaneee, slobodaaaneee!!! ... i dan danas mogu da čujem taj kreštavi glas. slooobooodaneeee!!! hteo sam da se ne okrenem ali sam mislio da sam ipak dužan zbog poseta i zbog supe pa sam se okrenuo da je pozdravim. seli smo u moskvu da popijemo kafu.... i eto, .... venčao sam se s njom."

često, jako često mislim o njemu. o njegovoj kući i psu. o njegovom životu. o crno belim fotkama sa iskrzanim ivicama sa proputovanja kroz italiju i francusku. o onoj fotografiji njegove supruge na hvaru na kamenu pod borom.... mesec dana nakon našeg susreta on je umro.

ovo je priča o odukama koje donosimo kada smo slabi.

obeć'o si da ćeš doći i da ćeš mi prsten doneti

vidim je kako stoji u malenom dvorištu između kuće i ulice i peva ovaj jedan stih dok orezuje ruže. pričao je slobodan da je ovaj stih pevala glasno s prozora od sobe svakodnevno kao mantru kako joj se demencija pogoršavala. nedelju dana pre nego sam došla u njegov svet on je uredio da je odvezu i smeste u bolnicu za duševno obolele u padinsku ske...lu. bio je vreo avgustovski dan trinaesti ili četrnaesti dvehiljadečetvrte godine. stajala sam pred kapijom kuće od trista kvadrata s početka tridesetih godina na kraju ulice internacionalnih brigada. to je ona nizbrdica od narodne biblioteke i hrama svetom savi ka južnom bulevaru. dobro sam poznavala te uličice. bila emotivno vezana za njih. la martinova je odmah tu dole... paralelno... nisam mogla da odagnam prisustvo duha iza sebe. "doveo sam te ovde. obrati pažnju. šta vidiš?...."

romantični dvorski balkon sa polukružnim stepeništem s leve i desne strane krase front tamno zelene kuće. od škriputave kapije vodi staza ka desnom boku gde su drvena ulazna vrata. zvonim. otvara mi žena...

- dobar dan. ja sam došla po oglasu....,
- dobar dan. izvolite. ja sam komšinica... slobodan je tu... u dnevnom boravku...

ulazim u mali hodnik, pa kroz vrata u veliku trpezariju i pratim je levo u dnevni boravak. omanja prostorija, zakrčena nameštajem oko televizora koji je centar pažnje. bila bi lepo osvetljena avgustovskim suncem da nisu na svim prozorima navučene roletne. svetlo ometa gledanje u televizor. roletna je podignuta samo na balkonskim vratima iznad kojih je stari klima uređaj. onaj iz sedamdesetih godina uobičajen u kancelarijama raznih birokratskih službi. balkonska vrata vode na onu lepu terasu oivičenu kamenim polukružnim stepeništem.

ne obraćam pažnju na prostorije kroz koje sam prošla ni na sam nameštaj. pažnja mi se usmerena na razgovor koji treba da obavim. nemam tremu ali znam već napamet pitanja i reakcije koje slede. možda se promeni samo redosled.

- "dobar dan", pružam ruku čoveku u fotelji naspram televizora ispred balkonskih vrata, "ja sam olivera. došla sam po oglasu. čuli smo se telefonom jutros...."
- "dobar dan", gleda me začuđeno širom otvorenih očiju. ja sam naspram svetla i dopuštam da me dobro osmotri i progura iznenađenje kroz grlo. ".... po oglasu za čišćenje!?"
- "da. ja ću da vam očistim kuću."
- "kako vi da čistite!? pa vi izgledate kao... kao... kao neka glumica!"
- "šta da se radi", okrećem na šalu. to je uvek najbolji način da se progura taj momenat, "mora neko i kao glumica da izgleda "

on se nasmeja, napetost se rasprši i gospodin i gospođa komšije ustadoše da krenu kući i ostave nas da utanačimo dogovor.

ispričao mi je kako je suprugu otpremio u lazu i kako hoće da se kuća očisti. mislim da je hteo da se kuća steriliše i uklone tragovi njenog prisustva. podigao se iz fotelje i poveo me da mi pokaže sve prostorije i objasni šta sve želi da bude sređeno i da ugovorimo cenu. objasnili smo se da će proces eliminacije jednog života iz tog prostora trajati bar pet dana da će to koštati toliko-i-toliko i da ću početi sutra u devet.

doviđenja do sutra.


leon montana, the cleaner....

spremam se da krenem u napad na veliku nepoznatu neman. ima već par meseci kako se time bavim te su pokreti vojnički sistematizovani a osetljivost na okidače stresa izvana disejblovana. mene ništa ne može iznervirati ni poremetiti jer ja sam gluva i slepa za svet oko sebe. ja imam samo jedan cilj. stići do tačke B, obaviti zadatak i teleportovati se nazad u tačku A. ...imam naočare za sunce, kačket, slušalice na ušima i 120 minuta progresiva bez pauze. 120 minuta u jednom pravcu je veličina moje zone kretanja od tačke A. prihvatam samo poslove koji su u toj zoni. četri dana radim, tri dana provodim samo sa num numZom. najviše četri dana. ponekad radim dva dana a pet sam sa num numZom. za tri meseca uspela sam da ugovorim stalan posao kod tri porodice i povremeno prihvatim po koji dodatni posao ako mi se uklapa u raspored num numZovih treninga i naših vožnji bajsom i obilaženja beogradskih igraonica.

ovaj sada posao je lepo upao kad su dve od tri porodice na godišnjem odmoru pa nemam obavezu kod njih. od 9 do 19 ću raditi a onda uveče sa num numZom dva sata igrati igrice. taman je dan skoro do 21.

u levu ruku uzimam motor od usisivača, u desnu dršku od torbe/kolica za pijac sa dva točka. tu mi je smeštena sva ostala oprema - crevo od usisivača, vreća od usisivača, velika stopa za usisavanje tepiha, mala stopa za parket, dva nastavka za usisavanje nameštaja, 4 boce razne hemije, krpe i rukavice. težina mi je pravilno raspoređena. ulazim u autobus najpre levom rukom i levom nogom - motor od usisivača razgrče gomilu i propušta me u prazan prostor koji kreiram unošenjem kolica tak-tak preko stepenika pa okret oko svoje ose da odmaknem tvrdoglave od sebe. jednom kad se ubacim u bus, zipujem se u manji prostor. stavim motor na pod između nogu, kolica između sebe i prozora i okrenem svetini leđa. nikad ne zauzimam mesto za sedenje. gledam kroz prozor, slušam muziku i ne pomeram se sve do dvesta metara pred stanicu na kojoj se iskrcavam. a onda svi okreti i pokreti istim redosledom u nazad.

ispred slobodanovih vrata sam u pola devet.

optika života

ulazim. unosim alat. prihvatam poziv na kafu.znam da moram i to da prođem. ta radoznala pitanja u vezi mog posla. zašto se ja bavim čišćenjem kad izgledam kao glumica? imam pripremljenu priču kao odgovor na to pitanje, koju u sitnim detaljima promenim u zavisnosti od potrebe. ne dodajem, samo izostavljam komade iz nje.

dete mi je osetljivog zdravlja i zahteva puno moje pažnje i vre...mena a sa ovim poslom to mogu obezbediti.

priča nije neistinita. num numZ jeste u jednom trenutku bio bolestan i bili smo u bolnici da mu se izvadi treći krajnik ali razlog za ovaj posao je dublji od toga. ja nisam htela da propustim njegovo detinjstvo. ja nisam imala nikakvu želju da gradim karijeru. nije bilo teorije da ja radim sto sati nedeljno a da on raste u vrtiću. probala sam to u harley davidsonu i dala otkaz posle šest meseci. radeći tamo kao asistent glavnog menadžera bila sam na poslu 24h. deset do dvanaest u firmi a ostatak kod kuće na telefonu. kad je u naš stan došao čovek da promoviše taj preskupi usisivač u ta dva sata njegovog deklamovanja izračunala sam da mogu da radim 30 sati nedeljno i da zaradim dovoljno za ratu za usisivač i da ostane meni i num numZu džeparac za luna park, igraonice, bioskop, klopu .... matematika je bila jasna. num numZ wins. fuck you managers!

naravno da sve ovo ne pričam slobodanu. sedim u maloj kuhinji obloženoj lamperijom dizajniranoj u stilu lovačke kolibe. prostorija je mala u njoj je sto za ručavanje iza koga se tesno prođe do frižidera šporeta i sudopere i desno su vrata koja vode u dvorište iza kuće. dvorište je lepo prostrano i u debeloj hladovini starog drveća. vidim kroz vrata trešnju. i u dvorištu je mali crni pas. priča slobodan da pas inače boravi stalno u kući ali je sada napolju dok se privikne na moje prisustvo. nije baš druželjubiv prema strancima.

nudi me rakijom. ne hvala. on će jednu uz kafu. posedeli smo malo, odgovorila sam kratko ali ne neljubazno na njegova pitanja i predložila da polako krenem da radim. ima li on neki prioritet? da, voleo bi da najpre sredim dnevni boravak da bi on večeras ugostio par prijatelja a on će za to vreme biti u svojoj radnoj sobi.

radna soba je odmah pored kuhinje. s druge strane je kupatilo a te tri prostorije povezuje uzan hodnik koji je od velike trpezarije odvojen teškim braon crnim draperijama. shvatam da je to slobodanovo krilo kuće. on drži kuhinju, kupatilo, radnu sobu i zadnje dvorište a supruga je držala bračnu spavaću sobu sa pripadajućim kupatilom i malo prednje dvorište. velika trpezarija je tampon zona između njih dvoje a tv sobu ("dnevni boravak") koriste na smenu ili samo slobodan za gledanje dnevnika.

u velikoj mračnoj trpezariji živi pedesetogodišnja mržnja.

the boudoir

sutradan smo prošli isti ritual. dolazak u pola devet, kafica za oboje i rakiica za čika nalisa. požalio mi se da ga boli vrat. izgleda da ga je uhvatila promaja od klima uređaja. sedi direktno ispod njega a kako je vručina stalno duva hladno. moraće danas da pozove fizioterapeuta da ga pogleda i eventualno izmasira. ako bih htela da mu donesem s radnog stola broj od te privatne klin...ike da nekoga pošalju. voleo bi da danas počnem od njene sobe. on bi voleo da se sve iz sobe baci u smeće. ima mnogo garderobe po ormanima pa ako mi se nešto dopada mogu da uzmem. (naravno, ne pada mi na pamet).

plafoni u kući su na četri metra visine. malu tv sobu od velike bračne sobe deli zid od reljefnog neprovidnog stakla sa velikim dvokrilnim vratima. kada se vrata širom otvore dobije se ogroman prostor koji izlazi na romantični dvorski balkon. kako sam otvorila vrata tako su oko mene zaplesale krinoline. plesni podijum za bal! dvadeset krinolina može da se okreće u tom prostoru uz bečki valcer. žagor i kikot uz zveckanje čaša sa šampanjcem na poslužavnicima koje vešti lakeji nose između gostiju plešući neki svoj lakejski ples, rasplinuo je težak miris ustajalog vazduha, lekova, memle, prašine i bolesti.

od osam dvokrilnih prozora samo jedan je imao podignute roletne. za podići i ostale bila je potrebna snaga. nisu podizani godinama. pustila sam svetlost u sobu i otvorila sve prozore da se vazduh izmeni ne bi li se moglo disati. čika nalis je stajao iza mene gledajući radoznalo po sobi kao da tu nije ušao bar dvadeset godina. i nije. tu niko nije ušao dvadeset godina. prašine po zavesama bilo je u nemerljivim količinama. jednostavno se ništa u sobi nije smelo pipnuti a da se ne podigne ogroman oblak prašine. otišla sam na kraj ulice do farbare i kupila molersku masku za lice. onda sam skinula zavese i prekrivač i posteljinu sa kreveta i otvorila krcate ormane da vadim jednu po jednu stvar i slažem preko kreveta.

taj dan smo čika nalis i ja proveli zajedno. igrali smo igricu this-can-stay-this-must-go! rekla sam mu da neću ništa da uzmem a onda je on predložio da sve što je upotrebljivo složimo na jednu stranu pa će on pokloniti crvenom krstu a sve što je pocepano i neupotrebljivo da guramo u velike crne kese za smeće (koje sam isto donela iz radnje).

otvorila sam fioku noćnog stočića kraj kreveta i u njoj našla pramenove kose umotane i složene u bele papirne "džepove" za tablete sa ispisanim datumom na svakom džepu. bilo ih je desetak. supruga je bila farmaceut. bila je ubeđena da je slobodan truje pa je pramenove kose pakovala u kesice za analizu. druga fioka bila je puna lekova. u polici ispod fioka bile su kutije sa fotografijama.

sedeli smo u dnevnom boravku uz kafu za pauzu i pregledali fotke. čika nalis je kupio novog fiata 128 čim je izašao iz proizvodnje i to su leto s njim otišli u hrvatsku, sloveniju, italiju, francusku.... ta stodvadesetosmica u mint stanju i dalje stoji parkirana u garaži ispred kuće. to su ona metalna vrata levo od balkona.

supruga u kupaćem kostimu na hvaru. slobodan odmahuje glavom. previše je zla da bi taj blagi trenutak primirja sada imao ikakvu vrednost.

slobodan i supruga u nici, slobodan i supruga u parizu, slobodan i supruga u veneciji, slobodan i supruga.... dosadilo mu je da gleda fotke. stodvadesetosmica sa italijanskim motorom je sjajno podnela taj put i godinama ga izuzetno služila. jel hoću da odemo do garaže da je vidim.

knjige smo bacili. ljubavni romani. bunde smo bacili. sve su moljci izjeli. neke smo džempere i blejzere ostavili. neke suknje. neke cipele.

danas smo se zapričali. on je oduševljen i razgaljen. dva kontejnera smo napunili! kupatilo ću sređivati sutra.

pramenove kose smo bacili.

oči su ogledalo duše....

... kupatilo je ogledalo duševnog stanja. u ovom malenom kupatilu očitavala se klinička slika jedne depresije koja je prerasla u jednu šizofreniju koja je uplovila u jednu demenciju.

čim se otvore vrata ugleda se wc šolja. odmaknuta taman toliko da se vrata mogu otvoriti a da se ona ne okrzne. toliko je široko kupatilo. pored, levo, je lavabo iznad koga je ormarić za dži...da-bidže i svašta-nešto, sa frontovima od ogledala. zatvorena vratanca - ogledalo, otvorena vratanca - skladište. zatvorena vratanca - ja, otvorena vratanca - sve u meni. levo od lavaboa je bide i levo od bidea, kada. kada je u stvari bazenčić ozidan betonom metar i po puta metar i po i dubine osamdesetak santimetara. iznuta, spolja i skroz uza zidve do dva metra visine gde je mali pravougaoni horizontalni ventilacioni prozorčić, kada je obložena mozaik keramičkim pločicama od santimetar puta santimetar. tri nijanse plave. sa fugnom od par milimetara.

wc šolja je crna iznutra. pola flaše domestosa sam rasporedila po površini školjke iznutra i spustila poklopac. lavabo je bio žut. kao kad voda sliva rđu. bide iste boje. tu sam prolila drugu polovinu domestosa. fugne na kadi, u kadi, oko kade, iznad kade, bile su crne. pločice na dodir, sluzave. tu sam prolila ceo litar domestosa. otvorila prozor, zatvorila vrata i otišla da popijem kafu sa čika nalisom dok hemija ne pojede bar koru višegodišnjih naslaga izlučevina.

ali ta kada!.... mogu da je vidim kad je bila nova. čista. okičena kupkicama, penicama, mirisima ubrusima... onim od debelog frotira. topla.... isparava.. ima mesta da primi dvoje.... uronjenih do vrata... u peni... u kupatilu u kom se od pare jedva razaznaju....

kakva kada!

the beast in the dy(n)ing room

čika nalis danas nije dobro. siv je u licu, neraspoložen, u bolovima. sinoć je, nakon mog odlaska došla fizioterapeutkinja da ga izmasira po vratu i od tad ga boli još više. kratko ga je masirala po vratu i mišićima iznad ramena a onda ga je uhvatila za bradu i cimnula glavu u levu pa u desnu stranu snažnim kratkim pokretom. treba imati u vidu da je čika nalis zašao... u drugu polovinu osme decenije i da su mu sada kosti gustine paučine. ovaj zahvat za odkočivanje vrata nikako ne bih primenila na čoveku njegove građe i godina. sad mi ga je već jako žao. zamolio me da odem do apoteke da mu kupim diklofenak retard. muči ga gorušica pa će mu ovo bolje prijati nego običan. jako je ljut na tu maserku. svašta je ružno rekao o njoj i o njenim sisama i dekolteu... i farbanoj kosi boje nikotina. on će da popije čaj i tabletu i da legne u svoju radnu sobu a ja ako bih mogla danas da ne radim sa usisivačem. bio je impresioniran alatom koji sam unela u kuću prvi dan ali je usisivač jako bučan. rekla sam mu da nije nikakav problem. danas ću srediti kupatilo u budoaru i trpezariju. za to mi usisivač nije potreban. pranje i usisavanje trpezarijskog tepiha ostaviću za sutra. možda mu sutra bude bolje.

u kupatilu sam ostavila 4 sata znoja i 4 (!) č e t r i ! litra domestosa. i nisam skinula sav kamenac iz kade ni buđ iz fugni. wc šolja je zato bila bela.

čika nalis je spavao drogiran diklofenakom, ja sam, s maskom na licu, skinula braon crne draperije i gurnula ih u mašinu. na terasi se sušila posteljina i prekrivači iz bračne sobe. mokre zavese sa duplom dozom omekšivača njihale su se na blagoj promaji i po prvi put u ovoj deceniji tu sobu ispunjavale prijatnim mirisom. i'm half way there!

velika mračna trpezarija nije imala pristup prirodnom svetlu, bila je iste veličine kao bračna i tv soba zajedno a imala je samo jedan niz uskih horizontalnih ventilacionih prozora visoko na zidu levog boka kuće. prozore je iznutra zaklanjalo drveno stepenište koje vodi u potkrovlje, a spolja zid koji deli ovu kuću od susedne. otvorila sam na knt te simbolične prozore, podigla roletne u tv sobi i otvorila sve prozore da pokušam indirektno da dovedem svetlo i vazduh u trpezariju.

na sredini trpezarije bio je veliki okrugli sto sa osam stolica. naslonjen na zid od bračne sobe bio je kredenac. samo onaj donji deo sa fiokama u sredini i ormančićima sa bokova. nije bilo onog gornjeg dela. one staklene vitrine. podigla sam ukrasnu figuricu s kredenca i ispod nje je ostao otisak sa ivicama od dva santimetra prašine. taj kredenac kao i sve ostalo u trpezariji bio je nedirnut, nedotaknut godinama. u mraku sve je izgledalo normalno, dok se ne priđe bliže i ne vidi sloj prašine koji leži preko svega. iza mene, uza zid desnog boka kuće bio je mali podijum sa tri stepenika odignut od nivoa poda. na podijumu okrugli sto sa četiri stolice. tu se čika nalis sa drugarima kartao. tri - četri decenije pok era obojile su tapete oko stola u crno da su duvali sad bi se sa tog zida moglo sastrugati bar pola kila hašiša.

otišla sam da proverim dokle se stiglo s draperijama. mašina je u kadu izbacivala vodu od ispiranja. bila je crna. pustila sam da odradi centrifugu pa ubacila prašak i uključila ceo proces još jednom. ne smem na odkuvavanje. nisu 100% pamučne. valjda će dva puta po šezdeset stepeni biti dovoljno. ako ih okačim mokre nazad na mesto možda mi miris podigne raspoloženje i olakša borbu s trpezarijom. bio je u njoj neki težak vonj čije poreklo još nisam uspela da lociram. mislila sam da je od umirućeg adama ispod stepeništa ili od neke od biljaka neidentifikovane sorte u saksijama oko adama ali nije to. njuškala sam. nije to taj smrad.

smrad je najjači oko kredenca. krenem po mirisu i pipnem rukom parket oko nogu kredenca. bio je žut i lepljiv. sklonim trpezarijski sto i stolice u stranu i podignem tepih do pola sobe ka kuhinji. parket oko kredenca bio je drugačije boje nego u ostatku prostorije. sad mi je jasno. pas je piškio u kući. sve četri noge od kredenca i parket oko njih bio je bogato natopljen psećim urinom. to se moglo očistiti samo hoblovanjem parketa i šmirglanjem nogu od kredenca.

da li će me zver ovim poraziti? idem da skuvam kafu i izvadim draperije iz mašine. treba mi taj miris omekšivača!

draperije su bile narandžaste! okačila sam ih i čekala da miris proradi dok popijem kafu.

poskidala sam stoljnjake i šustikle i gurnula na pranje. gledam tepih. da, pas je piškio i po tepihu i po nogama od stola i stolica. tepih je ugažen samo u jednoj štrafti. onaj deo koji je bio na prolazu od kuhinje ka tv sobi. vuna na ostatku tepiha bila je kao nova, osim te mokraće kojom je bila natopljena.

pobrisala sam prašinu i uglačala kredenac i sto prontom. tepih sam srolala i izvukla na terasu. parket obrisala vodom i mopom a onda ulaštila prontom. ker ako dođe da piški prvo će da se oklizne i razbije njušku. prozori su oprani svuda. sada svetla ima mnogo više.

čika nalis je ustao izmrcvaren. dopao mu se miris ali nije uspelo da mu se popravi raspoloženje. sve ga je bolelo. zvao je kliniku da se žali i da traži da neko dođe da mu da injekciju protiv bolova.

smrt koja je bila ravnomerno rasplinuta po celoj zapremini te ogromne kuće, ispred moje ruke se povlačila i smotavala kao fetus u čika nalisovu utrobu.

the cabinet

slobodan i supruga nisu imali dece. par godina ranije su ugovorom o doživotnom izdržavanju prodali kuću bračnom paru iz bosne. delom novca su platili zaostale račune, deo novca ostavili za sebe a deo novca je slobodan dao deci svog brata iz hrvatske. slobodan je imao značajnu i profitabilnu funkciju za svog radnog veka i taj novac je potrošen na dobar i opušten život socijalističke bu...ržoazije. fotografije sa raznih prijema potvrđuju priču o njegovom statusu. slobodan ima i pozamašnu penziju. tim novcem sada plaća lekare iz privatne klinike.

slobodan i supruga su se sretali ujutru u kuhinji. za doručak su imali rakiju. do podne bi se pijani posvađali a onda razišli svako u svoje krilo kuće. nekoliko dana bi apstinirali od druženja a onda bi ceo ciklus ponavljali iznova. doručak rakija - svađa - razlaz - izolacija. i to je tako trajalo onoliko koliko je potrebno da zavese postanu crne, da ker natopi parket mokraćom i da se nataloži nekoliko santimetara prašine.

sinoć je došla ista ona fizioterapeutkinja da mu da injekciju. slobodan kaže da nije bila ni malo nežna i mu je povredila nerv u krstima. leva noga ga užasno boli. sve dole do cevanice. ne može da stoji, ne može da leži, ne može da sedi. grozno se oseća. besan je, uplašen i snužden. zvao je kliniku da pošalju lekara da ga pregleda. internista će doći oko 15h i ja nikako ne treba da odem dok on ne dođe. da budem tu sa njim. on nema nikog svog i ja sam sada neko njegov. ja sam prišla njegovom životu bliže nego iko. ja sam dete koje nije nikad ni želeo. ja sam snaga koju je izgubio. ja sam mladost koja je nestala. ja sam sve žene koje je propustio. ja sam svi putevi kojima nije pošao. ja ostajem, on odlazi. on će se za mene držati da ostane još malo.

danas treba da sredim njegovu radnu sobu i da završim misiju. čika nalis ne želi da se išta dira u njegovoj sobi. mogu da promenim i operem posteljinu, da operem prozore i usisam tepih. biblioteku i radni sto ne treba da diram.

posteljina nije menjana bar šest meseci. na njoj su fleke od mokraće. čika nalis ima problema i sa prostatom. posteljina je oprana i osušena za sat vremena i vraćena na usisan dušek od kreveta. prozori oprani i tepih usisan... i parket pobrisan.

sedimo i čekamo internistu. došao je doktor sa izrazom lica koji govori da mu je smor što je tu ali zbog pacijenta s novcem mora po ovoj temperaturčini da izlazi iz klimatizovane ordinacije. saslušao je čika nalisovu jadikovku i složio se da je maserka loša. poslušao mu pluća, izmerio pritisak i puls i na čika nalisovo insistiranje pozvao ekipu rengenologa da dođu da ga snime zbog tih bolova u nozi i kuku.

ja da budem tu dok ekipa ne dođe.

četri mladića su došla nakon dva sata. uneli ploče i rengen aparat. zauzeli su trpezariju da nameste aparaturu za snimanje. čika nalis se orazpoložio. živnuo. opet je u centru pažnje. mnogo ljudi je oko njega i samo se njime bave. ja mogu da idem i hvala mi mnogo i čujemo se ako nešto treba.

par nedelja kasnije pozvala sam telefonom da ga pitam za zdravlje. javio se komšija. čika nalis je umro. juče su ga sahranili. imao je rak jetre.

komšija je uzeo psa i stodvadesetosmicu a čika nalis i ja smo uspešno izvršili naš zadatak. eliminisali smo jedan život iz te kuće. njegov.

Jao, divno :trep:

+ usmeni dogovor sa izdavačem...
"Ajd završavaj pa da objavljujemo..." :uzbud:

Onomad sam nekome već objašnjavao recepturu, pa će ovamo da kopipejstujem tekst koji sam tada napisao. Mislim da nećete zameriti.



____________________



Njegovo veličanstvo Riblji paprikaš







Riblji paprikaš ima (na žalost ne zaštićeno) geografsko poreklo. Priprema se na obalama Dunava i to samo na potezu od Baje u Mađarskoj, do Bačke Palanke, kao i od ušća Drave uzvodno do Osijeka. U ovim krajevima svaki domaćin koji drži do sebe "zna" da skuva papras. I priprema ga često. Mene je moja hanuma naterala i ako nije iz navedenih krajeva, da ga spravljam jednom nedeljno. Znači navadila se.

I ovom prilikom moram da istaknem da se nikako ne sme mešati (Ne samo u tanjiru!) riblji paprikaš sa ribljom čorbom. To su dva potpuno različita jela. Bajdvej, riblja čorba se u ovim krajevima nigde i nikada ne kuva. Ako i imate priliku jesti paprikaš van navedenog koridora, garantujem da je kuvar iz ovih krajeva ili je bio na specijalizaciji ovde.

Zaboravite recepte u kojima pročitate "dodatak jelima" ili se preporučuje bilo kakava slična industrijska namirnica. Jedino slično što se sme koristiti je suvi mleveni luk kao zamena za sveži i to 18 do 20 grama na 1 kg ribe.

Recept za riblji paprikaš je veoma jednostavan. Neću (namerno) izostaviti ni jedan detalj, ali to ne znači da ćete pročitavši ovo odmah i postati eksperti za papras. Ni ja sebe ne nazivam ekspertom, nego volem i da ga kuvam, ali i da ga srčem. To vam je kao šah, da ne spominjem bridž. Skoro svi znamo kako se kreću figure po 64 polja, ali retko ko baš zna da ga igra.

No, idemo redom. Šta vam sve treba?

Osnovno je riba. I to koja? Verujte od svake rečne (znači zdravo masne) ribe se može skuvati dobar paprikaš. Ipak, za nas savremene homosapiense koji (najčešće) love u ribarnicama, najbolji izbor je šaran. Ljubazne čike u ribarnicama nam sada i očiste ribu, ali ja sečenje uvek odradim sam kod kuće. Uz put očistim krljušt do kraja i proverim da li su i škrge sve izvađene. Poželjno je, ali ne i neophodno imati i malo štuke. To može da bude glava i rep kakve predatorke, samo da da "onaj" šmek. A koliko nam ribe treba? Po glavi je neophodno pola kilograma ribe, žive vage.

Luk. Na pola kile ribe, odnosno jednu ješnu osobu, veća (ali baš veća) glavica luka. Može i dve srednje. I to sitno iseckati. Sitno! Po mogućstvu može se, da ne kažem poželjno je, propasirati ga u blenderu sa malo vode. Za tu količinu vode smanjiti kasnije istu.

Hajde, kad već spomenuh, voda. Nje treba od 1,5 do 2 litre po jednom kilogramu ribe. Sad, tačna mera je stvar procene i iskustva u kuvanju sa raspoloživim kotlićem. Nisu svi kotlići istog oblika, tako da neki imaju veću, a neki manju površinu isparavanja.

Jebeš ribu bez vina. Rizling je za to majka Mara. Pa još ako je mlad. Ihaj. Kad očistim ribu i poslažem je u kotlić, vinom prelijem ribu. Ne puno, onako samo da je okupam. U ovom slučaju vino ne služi zbog ukusa, no da svojom kiselinom sačuva ribu u komadu, da se ne raspadne prilikom kuvanja.

So. Jedna ravna kašika na kilo ribe. U principu to je malo, ali so možemo (oprezno!) dodati i desetak minuta pred kraj kuvanja. Onomad, dok smo svi konzumirali samo tuzlansku so, nije bilo problema. Ali sada, sa otvorenim tržištem, malo, malo pa mi so neslana. Verujte, uvek je bolje, ako niste sigurni, jelo ostaviti malo neslano, nego ga slučajno presoliti. So je zahvalan začin koji se bez uticaja na ostale arome, kao i strukturu jela može dodati i prilikom konzumiranja.

I njeno veličanstvo paprika.

Papriku morate poznavati. Sastav, poreklo, boja... I to dobro. Domaćice će razumeti o čemu govorim kada im papriku uporedim sa sirom. Svaka (prava!?) domaćica ima svoju snajku na pijaci, u koju ima poverenje u higijenu i kvalitet. Isto tako je i sa alevom paprikom. Zbog tehnologije moguće su, a na žalost i dešavaju se i razne prevare. Čak i sa mlevenim crepom umešanim u papriku!!! Jebi ga, specifična težina puta cena... Ondak primese. Da li baš svaki proizvođač pre mlevenja očisti (i kako) sušenu papriku od nakupljene prašine?! Da li poskida peteljke? Da li izvadi manilu iz veze pre guranja u mlin?

Manila? Ne znate šta je manila? Ne, nije glavni grad Filipina. Kanap, špaga, uže...

I tako, kvalitet paprike je veoma bitan, da ne kažem presudan za riblji paprikaš. A potrebne su nam tri vrste paprike. Da, tri!

Ljute aleve paprike ja stavljam jednu ravnu kašiku na kilo ribe. Mene radi, stavio bi još malo, ali u glavnom retko imam priliku da kuvam samo za muško društvo, ljubitelje ljutog. Tako da i ta ravna kašika nenaviklim ustima pravi probleme. Ovde je bitno napomenuti i poznavanje materijala. Nije svaka ljuta paprika isto ljuta. A Boga mi, ni kašike nisu iste veličine.

U svakom slučaju, paprikaš mora da bude ljut toliko da kada ga jedemo čelo obavezno mora da se orosi grašcima znoja. To je ondak prava mera.

Slatke paprike staviti jednu uvr' kašiku na kilo ribe. Slatka paprika služi za aromu, boju (ljuta je uvek bleđa) i gustinu paprikaša.

Sušene feferone. Njih staviti po barem jednu za svaku osobu, odnosno dve na kilo ribe. I to zajedno sa peteljkama. Znači, nikako ih ne lomiti. Samo ih pustiti da se kuvaju u paprikašu, a onda svako za sebe može da je iscedi u tanjiru, ako mu papras nije dovoljno ljut.

Moram da kažem da nije isti ukus ljutine od isceđene feferone i ljute aleve paprike. Zato vi što "ne možete" ljuto imajte obzira. Paprikaš mora biti ljut! Ako vam baš toliko smeta, apstinirajte. Ipak, moje iskustvo govori drugačije. Najvolem likove, najčešće ženske, sa tekstom: "Ne volim ljuto.", "Jao što je ljuto.", "Uf, uf, uf...", "Haj' mi sipaj još.". Kako se ljuto zavoli, samo kada se opustiš. Svaka kašika traži sledeću.

Namirnice? Da, sve smo rekli. Nema više. Sada tehnologija.

Prvo na dno kotlića stavim ribu isečenu na parčad jedno col (2,5 cm) debljine, pa je polijem vinom. Vino kažu, a ja im verujem, se stavlja da se riba ne bi raspala prilikom kuvanja. Ondak u blenderu ispasiram luk i prelijem ga preko ribe. Dolijem vodu, pa na vatru.

Kada provi pogledati na sat i zapamtiti vreme. Nakon par minuta, kada se spusti pena, koju NIKAKO ne skidati i bacati kašikom, staviti so i papriku. Tada u kotlić staviti i ikru i mleč, ako ih ima.

Kao što ste videli, ovo do sada i nije neka teška filozofija. Ali sada nastupa ne tako težak, ali ipak odgovoran rad. Loženje vatre. Znači, kotlić ide na vatru. Vatra mora UVEK da bude toliko jaka da (kada provri) paprikaš stalno brboće i pljuska po kotliću sa težnjom da istrči napolje. Za razliku od junećeg paprikaša i sličnih špecija, koje se krčkaju, riblji paprikaš zahteva konstantno jaku vatru! Ali baš jaku i konstantnu.

Od trenutka kada paprikaš provri potrebno je 35 do 40 minuta da se kuva (vri!). Neki to rade i kraće. Ja nisam pristalica. Verujte, ne može se reći tačno u minut, ali vidi se, barem iskusno oko to vidi, kada se bistrina vode u kotliću pretvori u kompaktnu čorbu. Manje od 35 minuta ne treba kuvati, a duže... Pa, što duže kuvate dobijate gušću čorbu, ali i manju količinu iste. Ipak, pošto ne pravimo perket, ne treba ni preterati sa ukuvavanjem. Sigurno ne treba kuvati duže od 45 minuta.

E da, da navedem i najčešće greške. To je zanemarivanje oblika i veličine kašike, pa se paprikaš presoli i slaba vatra, pa se ne dobije kompaktna čorba ili se riba raskuva.

Znači bitna je dobra vatra, tako da paprikaš stalno i jako vri. Iskustvo mi govori da paprikaž za dvoje, odnosno od kile ribe, može da se skuva u većem loncu na plinskoj ringli u kuhinji. Ali sve veće količine od toga iziskuju kuvanje napolju zbog neophodnog jakog plamena. Da, može se koristiti i dobar veliki brener. Nisu neophodna drva, kao što je za roštilj obavezan ćumur.

Dok glava familije vodi računo o vatri, zalivajući špricerom grlo, vredna domaćica ode do zadnjeg dvorišta, nakupi jaja, proseje brašno i zamesi testo žuto ko dukat.

Paprikaš se servira u kotilću u kojem se i kuvao, direkt’ sa vatre, vruć. A prilog su domaći, debeli rezanci i špricer.



____________________







Sledeći....