pleSachica

Uživam
u sitnicama kojima sam obojila svoj svet...
i ne dam se...

Biće da nas ta loša iskustva, koja su nemonovna uče da slavimo život. 
Čitam po forumu vrućina... računi.. 
Zagrcnem se kada vidim da je neko bolestan... e to je strašno.. ali opet verujem da postoji lek, način za izlečenje.. 
E, a kada neko ode zauvek... iako živi u srcu.. ne hvatam sebe u mislima ''e, moglo je ovako.. ili onako...''
Jednostavno, tako se ''namestilo''.. život nas melje, i dok smo zdravi sve je ok i rešivo. 
 
 
Moja terapija je smeh, i zabolE me šta će ko da misli, jer onaj ko je želeo da me upozna i prepozna, učinio je to. 
Dovoljno zrela i jaka, nekada i crazy hrabra da povučem poteze i napravim sebi mir.. kakav takav ali moj mir.. sreću.. smeh. 
Na individualnom planu.. 
A za šire... e pa to je već pitanje zasluga. Nemam ja vremena za svakoga. 
''Slavim život, pevam sreći..'' - postoji li lepša melodija  

Krmenadle i pohovane tikvice

Mirujem, na kratko. 
Ovo će da bude samo moja noć. 
Posvetiću se samo i isključivo osobama koje volim, a sa kojima dugo nisam bila u kontaktu, 
kao i stvarčicama koje bi trebalo da obavim sutra. (a srediću ih noćas)  

1. avgusta na koncertu Van Goga, bio u mom mjestu

Ne mogu  da se uzdrzim,moram  da  prokomentarisem ovaj  termin'srodna  dusa'...zasto  pretpostavka  da  je  srodna  dusa  preslikani  mi  u   suprotnom  polu?Za mene  je  upravo  srodna  dusa  sve  ono  sto  ja  nisam,sto   me   upotpunjuje,fali  mi..

Ne mogu reći da sam upoznat sa filmom, ali imam neko, kakvo-takvo mišljenje koje bih pokušao ispisati pa da vidim na šta će ličiti...
Pitaš da li je vredno žrtvovati ljubav zarad boljeg života. To bi značilo da neki, kakav-takav život već postoji. Pošto sam ja osoba koja retko (nikad) traži 'leba preko pogače, koja je uvek zadovoljna onim što trenutno ima i iz toga pokušava izvući najbolje odgovor se kanda sam nameće. Ako imam ljubav i neki život s njom - meni 'leba (onog figurativnog prekopogačnog) ne treba. Pošto već imam i pogaču i ljubav i život (nemam, ali 'ajde-de), ja sam po definiciji posvećen najboljem za to troje i nas dvoje i neću ići glavom kroz zid jureći za 'lebom koji nije deset puta premeren pa presečen. Ako se prilika ipak ukazala i ako sam premerio, konsultovao se, uvažio njeno mišljenje (podrazumeva se kod mene) i presekao, pa me moja ljubav ne podržava u odluci... vreme je da se stavi znak pitanja iza reči ljubav. Zar ne zaslužujem neku podršku u borbi za lepšu pogaču?
Tako da... odgovor je istovremeno i ne i da.

Kada pogledam unazad iz ovih godina...
Karijeru nisam imao, ali volim ono što radim i da ponovo biram, isto bih izabrao. Osim što volim imam i "trag" da sam dobro radio. Zagrljaje bivših djaka kada se sretnemo slučajno posle mnogo godina. U mom poslu i nema "karijere" jer me osim direktnog kontakta sa decom ništa drugo i ne zanima. Ali mi je moja radoznalost i želja da probam svašta omogućila još mnogo nekih drugih lepih poslova, a sve opet vezano za decu. Dakle da ne dužim...neke velike pare nisam ni mogao da vidim.
Ali...čovek je proklet...koliko god da ima, on želi još "malo". Ako ima jedan dobar auto, što ne bi imao dva? Ako ima vikendicu na planini, a što ne bi imao i na moru? Tako da je to beskrajna igra.
Odgovor na temu daću posredno...preko onoga što želim mojim sinovima:
1. Da nadju srodnu dušu sa kojom će stvoriti porodicu vrednu svega.
2. Da  rade posao koji vole, šta god to bilo.
Sve ostalo će se steći, postići. I da...pod 3 možda najvažnije. Da uvek budu sposobni da usklade svoje želje i mogućnosti. Tada će biti srećni.
PS. Nije uopšte loše žudeti za nečim u životu. Imaš cilj...vodilju...i umeš da ceniš kada dostigneš i postigneš.

Smuci, lepo si sa jedne strane svela temu na konkretne stvari, a sa druge strane otvorila iz mog ugla Pandorinu kutiju. 
Zašto iz mog ugla, pa Pandorina kutija? 
To je nešto, što me je kao malu obeležilo za čitav život - gubitak one, koja mi je dala život. 
Nikada sebe nisam kao klinka videla kao domaćicu, suprugu.. dok nisam prvi put zavolela. 
Inače sam do tada videla sebe kao isključivo poslovnu ženu, koja će sebi da rodi dete, sa adekvatnom osobom. 
Nekome možda zvučim odvratno, ali to je moja istina. 
Umesto da se preselim u Novi Sad, zarad ljubavi - srca, došla sam u Bgd. 
Ne.. ne žalim, divno vreme, sjajni ljudi. 
I opet ljubav, putovanja.. raznorazni poslovi, mnogo referenci u mojoj radnoj biografiji. 
Udaja za dobrog čoveka. Iz ''dobre kuće''. 
Moj nemirni duh.. naizgled neozbiljna, krajnje opuštena. 
Rodio se micek.. 
Nisam planirala da ostanem na jednom detetu, ali.. ''tako se zalomilo''. 
Zahvalna sam kosmičkoj ravnoteži što ga imam. 
Dete raste, pored ljubavi, kojom ga obasipamo, potrebne su... i materijalne stvari. 
Ove godine micek ne ide na more. 
I šta sada? 
Ove godine ja nisam otišla kod moje Nataše. 
U čemu je ''problem''?
NOVAC. (koji je nužno povezan sa karijerom) 
Moj stav je, da dok je zdravlja, biće svega. 
Univerzalno pravilo. 
Živimo u materijalnom svetu, iako ja nisam tako vaspitana, nije mi to u genima. 
Ja i dalje volim.. i voleću (samo jednog čoveka, koji mi nije u krvnom srodstvu, mada često imam utisak da mi je i više odd toga)
Ali prioriteti u ovom momentu su malo drugačiji. 
Konkretno: micekovo letovanje nije realizovano zbog ulaganja u stan. 
Znači novac, znači posao, znači karijera. 
Kojim god poslom da se bavim. 
A ima ih i tek će da ih bude. 
I opet nešto - neko trpi. 
U mojoj firmi se za posao gine. Moja firma se voli. 
A firmu čine ljudi, meni veoma dragi. 
Zahvalna sam im što su mi  nesvesno omogućili da prepoznam u sebi još mnogo više snage, energije. 
I da je vreme da šibnem još dalje, jer daleko itekako mogu da dobacim, ne samo verbalno. 
I da se vratim na početak, i gubitak.. i ono što me je obeležilo. 
Ima tu i gena, da se ne lažemo. 
Moji roditelji su iz imali skladan brak, nikada ih nisam čula da su se posvađali. 
Što ne znači da toga nije bilo.. ali niti sam čula, niti osetila. 
Mnogo sam čitala bajke... verovala u njih. 
 
Sada živim, moja duša je ista. 
Samo izbrušena  
 
Sebe vidim u divljini, sa unucima... daleko od toga da možda, ali možda ne bih volela ''dva para nogu'' - pod uslovom da jedan par bude moj  
ali... ono što ja vidim su deca. I jedna dobrodržeća bakuta, džambas, lajavi krelac. 
Samo će forma  malo da se izmeni. 
 
A šta bude - biće. Život je kurva. Ja se i dalje kladim na sebe, i svesna sam da me čeka još jedna pobeda. 

Mogla bih da pišem eseje, ali ne želim. Post je ionako poooodugačak. 
 
 

Al' si ga ti zakomplikovao, a uopšte ne mora biti tako komplikovano  
​Žrtvuješ ljubav zarad boljeg života?
Sorry, ali to onda nije prava ljubav  
​Nije mi jasno, koji je to viši cilj, koji se pojavi u životu, zbog kojeg ti ostavljaš svoju ljubav?Doduše, nisam gledala film, možda se tamo krije odgovor... ​To valjda znaš i sam... pred kraj života, svi će se poput Vase Ladačkog pitati... da li je vredelo sve to?!? ​Postoje ljudi kojima je bitna moć, uspeh, poslovni napredak i priznanje...
a postoje i toliki broj ljudi koji svoju porodicu i partnera ne bi menjali za sva blaga ovog sveta...
zavisi ko kom tipu ljudi pripada...
 
Nikad nisam marila za karijeru i nisam ganjala neki napredak na poslu.
 
Dovoljno mi je da znam da sam uspešna i dobra u onom što radim,
a pri tom radim posao koji volim  
Aliiii... uskratiti sebi mogućnost da budem kraj nekog koga volim zbog nekih banalnih stvari, poput karijere? 
Izvinjavam se - biram ipak srcem  
Moje karirano ćebe sa dva para nogu, koje se međusobno greju  
to je slika koju želim da vidim pred moj kraj...
 

Kako sam? Diiiiivnoooo...
moji dečaci su stigli sa proputovanja
i nakon tri nedelje, večeras sledi maženjeeee....

Moja kuma, danas u telefonskom razgovoru:
- Draga, znaš šta vežbam dva dana?
- Šta?
- Vežbam sedenje na stolici Za sad mogu da sedim 15-tak minuta
- Divna vest! mnogo si me obradovala
- Da, da... dosta ste ti i R. kafenisale bez mene... za koji dan izlazim iz stana i idem i ja sa vama na kafu
 
***
Ovaj razgovor me je obradovao?
ma neeee... oduševljena sam!!!
vratila se moja fajterka i to sa takvom odlučnošću u glasu,
da sam sasvim sigurna da ćemo ponovo nas tri sedeti i uživati u našim pričama....

Ulazim u trpezariju, danas, a tetkin zvrk me gleda i širi ruke:
- Tetkaaaa... ti meni došlaaa...
- Jesam srećo  
- A ja sam posle bio kod vas? Tako tetka?
-  jesi lepo oko moje...
Božeee... kako tako mali već zna kako da mi se podvuče pod kožu    

Tetkini dečaci i  moja braća. 
Specifična situacija danas ,
otvreni razgovori ..
priznanje da ih ja (moje bradere) , kao najmlađa držim na okupu. 
 
Napomena: moji najrođeniji su stariji od mene 20-ak godina i kusuR.
Moje barabe i kulturni mangupi. 
 
A moje srce.. veliko kao... ma ne može se opisati  
 
 
 

Sablasna se ipak ne predaje!
​

Razgovaraj sam sa sobom, nećeš se pokajati. 

Čekanje je tihi i surovi ubica.
Okrutni krvnik. Mora.
Čekanje oduzima čoveku sve.
Volju. Veru. Samopoštovanje.
Nagriza nadu kao rđa.
Čekanje plaši. Kida dušu i misli.
Najstrasnijim slikama muči um, govorila je.  
 
Igra anđela - Ljiljana Habjanović Đurović

Kupila...
Magla i mjesečina - Meša Selimović

Čekanje je tihi i surovi ubica.
Okrutni krvnik. Mora.
Čekanje oduzima čoveku sve.
Volju. Veru. Samopoštovanje.
Nagriza nadu kao rđa.
Čekanje plaši. Kida dušu i misli.
Najstrasnijim slikama muči um, govorila je.  
 
Igra anđela - Ljiljana Habjanović Đurović

Nije baš biser, ali jedna anegdotica od danas,
a pošto sam još pod utiskom ovog budućeg sivačkog mangupa,
moram da zabeležim, da se zna
 
- Tetkaaaa... ja sam mućko! Znaš? (a stoji u tetkinoj omiljenoj pozi ćiriličnog slova F - kažu, isti tetka  )
- Ozbiljno?
- Veliko mućko! Vidi - nemam pejene...  samo boskejice  
- Bravo! Veliki dečak tetkin  
- Ali tetkaaa... nemam mućke gaće... samo ovo... (pokazuje na bokserice koje mu stoje tako da ga obožavam...)
i tad vadim upakovane mućke gaće i pokazujem i gledam reakciju...
-  tetkaaa....  sad sam mućko! pjaaaavo mućkooooo...  
Ovo je trebalo snimati danas... 
obožavam ga  

Mma Ramocve podseća na osnovne ljudske vrednosti...
uživanje i sreća u malim stvarima koje čine čoveka  
 
Danas pak ljudi stalno razmišljaju o tome da treba negde da stignu - mnogo više putuju naokolo, žure odavde do tamo i onda ponovo nazad.
Ona nikad neće dozvoliti da joj život krene tim pravcem; uvek će imati vremena da popije čaj, da pogleda u nebo i razgovara.
Šta drugo da radi? Da zarađuje pare? Zašto? Donose li pare ikakvu veću sreću od one koju ti priušti šolja valjano pripremljenog crvenog afričkog čaja
i časak-dva proveden s dobrim prijateljem? Smatrala je da ne donose.
Aleksandar Mekol Smit
  

u fazi nedostajanja...  
 

moj sinak  

S tim u vezi, jedan status na FB kaže otprilike ovako:
"- Pitalo me dete jutros zašto se kaže "spustiti nekome slušalicu" kad razgovaraš telefonom. Osećala sam se kao da imam milion godina."  

Imam kritičnu grešku u konstrukciji. Meni je moguće "zagušiti" sva ostala čula zatrpavanjem čula sluha velikom količinom informacija.  
Kako to? Lepo, mnogo pričajte u mojoj blizini i ja neću biti u stanju da se skoncentrišem na bilo šta drugo. Pre nekog vremena mati mi u kuhinji nešto žustro objašnjava i meni se učini da se oseća miris gasa - pomislim da curi iz boce. No, kako ona nastavlja sa pričom, ja jednostavno ne mogu da "uključim nos" dovoljno da bih bio siguran da li mirišem gas ili ne. I tu izgovorim rečenicu koja će me pratiti neko vreme u porodičnim "ogovaranjima":
- "Ćuti da mogu da namirišem, čini mi se da se oseća gas..."
Kako je ona nastavila da govori, ovaj put da se smeje mojoj rečenici, morao sam da ponovim:
- "Ne, stvarno, prestani govoriti, ne mogu da se skoncentrišem..."
 

Uzmem čarape s poda s namerom da ih obujem, mati me sa strane nešto pita i sednem da objasnim - okrećem se natrag i vidim da nema čarapa. Provedem narednih par minuta tražeći čarape i pitajući se da li sam normalan - ta sad sam ih držao u rukama! Ustanem i počnem grohotom da se smejem - sedeo sam na njima.