Adrijan

Moj General svakodnevno bitku bije sa muvama, totalno ga izluđuju i ne znam kako da ga smirim.
Sve je u redu kad preko dana trči i skače za njima, ali kad usred noći neka buba proleti, pa ga uznemiri,
skače i ruši sve pred sobom.
Sinoć je spavao na terasi, jer je bio nemoguć  
Inače, izgubio je onu zimsku dlaku, pa je sad mršav i zgodan

Sveže ti je sve još uvek... proći će, ostaće lepe uspomene  

Šefe... dokle god hercika poskoči zarad lepe stvari, sve je ok...  
samo... mene više brinu ove druge emocije  
imam osećaj da uporno idem korak napred, a onda me vrati neki fleš bek dva- tri koraka unazad
i nikako da se sastavim... 
i onda samo poludim, sednem u auto i odvezem se do Apatina, i stanem, gledam u onu fotografiju i plačem...
i ne mogu se sastaviti danima posle toga. 
I jutros, ustanem sasvim ok, naspavana i mirna, a onda je poštar pokucao na vrata,
doneo rešenje o ostavinskoj da potpišem... i opet ode dan u propast...
Nemam reči kojima bi opisala ovo stanje, ove emocije koje me sustignu...
definitivno, ovo nije moja godina  

Neobično sam emotivan ...za sebe.   Bliži se Njen rođendan, godišnjica mamine smrti, pronašao sam fotografiju groba svog oca... postajem sentimentalan u nekim trenucima.

Mislila sam da me neki naš književnik skoro neće zakucati za fotelju, da ne marim za ručak, čišćenje i ostale sporedne stvari  
A onda sam uzela u ruke jedno remek delo, koje me je totalno izulo iz cipela....

Ova knjiga je potpuno otkriće za mene i ne znam kako je do sad nisam uzela da čitam...
Komšija moj @Adrijan bi me potpuno razumeo, kad bi je pročitao...
uspomene iz Sombora, kroz njegovo pisanje prolazim kroz predratni Sombor, 
mogu tačno da zamislim kuću, na kraj Apatinskog puta, ili onu na Staparskom putu, 
kada priča o Šikari i kanalu... maaaa... sve je tu...
a tek likovi, koja je to lepeza raznih likova, sa toliko ljubavi i emocija opisani...
prosto da poželim da se stvorim u tem Somboru...
Zaključak sledi: Ili je ova knjiga zaista remek delo ili mene zaista šibaju emocije, toliko, da nisam svoja  
 
* I da ne zaboravim, da dodam, pozorište u Somboru daje predstavu po ovom romanu (režija Gorčin Stojanović) i prvom prilikom moraću da je odgledam
da upotpunim doživljaj... 

@smiksi  
Nekako mi čudno da nisam u skorije vreme pisao u ovoj temi... valjda nisam siguran da li je vredno Nju nazvati mojom srodnom dušom, verovatno je nikad neću zaista imati. Ali srodne duše se valjda ponekad i ne ostvare. Smiksi je prišla blizu opisivanju tog fenomena koji ja osećam. Apsolutna sigurnost da je to osoba koju si čekao ceo život, za koju te ceo tvoj život pripremao. Znam šta će, kad će, zašto će reći ili uraditi. Ona je moje drugo ja. Ako se nešto kolosalno ne promeni, biće to jedna tužna životna priča, ali ne marim. Dok sam živ voleću je i želeću joj samo najbolje na ovom svetu. 

Ja sam nasla svoju srodnu dušu, ustvari čitavog života sam ga čekala, maštala o njemu, mislila da to ne postoji, a on je tamo negde isto čekao mene. On izgovori ono što ja pomislim, on napiše ono što ja hoću, on se smeje kao ja, on radi stvari kao ja, ali ja isto tako izgovorim ono što on pomisli, napišem i uradim. Maštamo isto. Njemu sad svaka Djoletova pesma ima smisla, tek sad. Sve tajne znamo jedno o drugom, sve ono što nikome nismo hteli ni smeli reći, nema blama, nema stida, jer prosto je on ja i ja sam on. I ko je rekao da se suprotnosti privlače, laže, jer srodna duša te potpuno razume, jer je ona dvoje drugo ja, vi ste kao puzle, potpuno se uklapate jedno u drugo i fizički i psihički. "Pravljeni ste" jedno za drugo. 

Hajde... crta. Pišem iz glave, nemam ni jasnu predstavu gde će me odgovor odvesti. 
Ko sam i gde sam? U istom sam stanju neodređenosti koje me prati ceo život. Retko tu, ili nikad, ima zatvorenih poglavlja, rešenih pitanja, ostvarenih ciljeva. Ta neodređenost prosto zahteva da uvek budem zadovoljan onim što imam, to je dugo bio jedini način. I zaista, iako ne naročito uspešan u bilo čemu, ne osećam nezadovoljstvo trenutnim stanjem. Ali sam, možda po prvi put ikad, uzbuđen da vidim nastavak.
Promenio sam se mnogo za samo godinu dana. Ne jezgro, duboko u duši ću uvek ostati isti, ali površina. Ona me promenila. Ideja o njoj, ma koliko daleka bila, me naterala da se probudim. Vratila me iz faze u kojoj sam odustao od sebe, odustao od života. Zbog nje sam prekršio jednu od svojih moralnih normi. I nije mi žao.
Horizont... pa, mogao bih samo da prepravim "grešnu rečenicu" i kažem da težim onome što je nedostižno. Znam da je nedostižno, ali to i dalje želim. To je veliki korak za mene. I zato iščekujem da vidim gde me taj korak dalje vodi. Uncharted teritory... naročito za mene.

Vratila se sa koncerta Nine Badrić....pa malo listam "novine"....
U kolima na povratku pita jedna (nova)  iz ženskog tima sa koncerta-jesi ti i "zvanično" baba?
-Jesam nego šta...i sad baš razmišljam kakva sam ja to baba kada se vraćam kasno noćoM sa koncerta?  
Sve u svemu, posle godinu i po dana strpljivog čekanja, vredelo je! Konačno nastavaljamo sa predstavama i koncertima.... 

Zato što sam lenja, i sram da me bude baš! 

A što ja ovde nisam pisao?  
Nem pojma. Kao i sve drugo, i tetovaža može da bude umetnost, može da bude i totalni promašaj i životna greška, može da bude i kompenzacija za nešto... ali meni lično ne smeta. Čak sam u nekim trenucima i sam pomišljao da je uradim, imao i neki inicijalni dizajn... nekako ne mogu da se nateram, verovatno i neću uspeti. Imala bi ta tetovaža svoj dubok smisao. Za mene, za druge teško, ali mislim da to i jeste poenta. Ne uraditi tetovažu samo da bi je uradio, već s nekim smislom, razlogom, povodom.
Umeju ljudi da preteraju, ne volim baš da vidim celo telo prekriveno... ali svako je kovač svoje sudbine i slikar svog tela.

Svi članovi porodice su tetovirani. Sin? Ma Politikin zabavnik je prazan za njegovo telo..  Ćera...prava reklama svog salona...Čak se i onaj matori zevzek od muškog tetovirao. Samo se još ja držim !!! Msm ne dam se -e baš se ne dam . 

Čitam vaše pisanje, i (sramota me kaz'i) meni 2020 uopšte nije bila loša. Jesam jedina? Od kako sam napustila život u gradu, i otišla da živim u prirodu sve mi je nekako mirnije, opuštenije. Mala žabica je bila par meseci kod nas, nismo osetili izolaciju, ma divota...život je tamo drugačiji. Šetnja, tišina..ma nirvana. Sada kada dolazim u grad, samo se stuštim sa duge do posla , i juriš mojoj kućici. Kada moram da se vozika po gradu iz bilo kojih razloga odmah me uhvati nervoza... :)...baba....šta još reći. 

Pijem kafu (i rakiju) i radujem se što nam je Veca tu  

Silom prilika morala danas, u subAtu da dođem u usijani NS iz moje lepe 'ladovine, zvane šuma. Kako sutra idem na koncert Nine (onaj od pre godinu i po...) odlučih da ostanem u NS...i eto sad se setih da bi možga mogla da virnem malo na portal..  
Inače kuma mi je dodelila epitet da sam postala prava seljanka  i zaista ko bi rekao da ću posle celogodišnjeg života u gradu  otići da živim u "šumu"..iako je granica sela pomerena i sad i moj "sokak" pripada selu 

Ja sam sva zbunjeTa od novina i promena  
Tako mi i treba kada me nema decenijama 

Ju, kol'ko nepročitanih mejlova!!! 

Auuu @Morpheuse sunce ti kalajisano. Pa jope moram da učim sve iz početka?!? 

Ugovor na neodređeno  

I ja sam. Ali pravosudni sistem ne može, ne sme da počiva na apsolutnom poverenju u nešto što neko kaže da se dogodilo. Slažem se ja da je teško zamisliti okolnosti pod kojima bi neko izmislio nešto ovako monstruozno. Ali je moguće, i to mora da se uzme u obzir. Ne zbog Lečića, on me ne zanima ni malo. Zbog bilo koga ko bi nevin mogao da bude optužen (i osuđen a da mu nije ni suđeno) za nešto što nije učinio. Ne stavljam se ni na čiju stranu, ja ne znam šta se dogodilo. Samo Lečić i Štajnfeldova znaju. Ako jeste, to je nažalost nemoguće dokazati deset godina kasnije. Materijalnih dokaza nema, svedoka nema. On će biti oslobođen, ako mu uopšte bude i suđeno. Ako će nešto dobro izaći iz svega ovoga, to je da žrtve postanu svesne važnosti prijavljivanja ovakvih stvari odmah, kad još ima šanse da budu dokazane. 
Da pokušam bukvalno. 02:19 je dok ja ovo pišem... ja mogu da tvrdim da je trenutno 14:15 i da je sunčano napolju. Pred sudom, to mora da bude dokazano. Jeste, ja nemam nikakav zdravorazumski razlog da lažem da je 14:15 i da je sunčano, zašto bih? Ali ipak postoji mogućnost da lažem. Zato postoji sud. A on je ograničen onim što je dokazivo. Nije pravedno ako jesi žrtva, ali jeste ako nisi krivac. Moralna dilema. Šta je važnije? Osloboditi nevinog, ili osuditi krivca?

Jedna iz šetnje uz Dunav... 

Izvinjavam se, ako ću zaraditi  ovim postom, ali...
Na strani sam žene. Uvek. I ne postavljam pitanje zašto je ćutala tolike godine
i zašto se tako javno o tome priča pre bilo kakvog procesa.
Kriv je sistem. Naš sistem. Za celu ovu halabuku i priču.
Što je sve obelodanjeno i dopušteno da se o tome piše i priča...
 
 
 
 
 
 

~ Blago onom, ko ima krov nad glavom i topli dom. I najmilije u njemu.
Samo toliko. I samo sve! ~

440 

Nemam to. Moji dečaci kažu da je to za mlađe, tako da nemam ni gde da se raspitam. 
Ova naša oaza mi je sasvim dovoljna za drage ljude