Morpheus

Došao red na poklon majci ove devojčice iz prethodnog posta... opet tražih nešto sa snažnom porukom i značajem. Budući da je izuzetno posvećena svom poslu i svojoj deci... a pritom dosta često slabo organizovana sa rasporedom termina za mušterije, odabrao sam dva rokovnika i na jedan ugravirao logo njene firme, a na drugi fotografiju nje sa decom. Deo priče je šala u vezi njene organizacije, a drugi, značajniji, je poruka vezana za to koliko mi znači i kakav uticaj želim da budem u njenom životu. Da podsećam i podstičem lepe stvari. I da mi je stalo. Više nego što može da zamisli. Eto, takvi su moji pokloni.

Leli je ovih letnjih dana prozor otvoren i postavljena mrežica za komarce... i tu joj je sad omiljeno mesto, na prozoru. Postala je mezimica celom naselju. Kako koje dete prođe tako nastupi "vidi, maca!" momenat, na šta se i ona nekako javi tim svojim "krrrrrrr!" i stane da šeta pored mrežice. Smanjili smo kontakte na minimum, vruće meni i vruće njoj.  Ali sad uživa da mi napravi salto pored noge, prevrne se na leđa i čeka češkanje po stomaku... 

Sveže ti je sve još uvek... proći će, ostaće lepe uspomene  

Neobično sam emotivan ...za sebe.   Bliži se Njen rođendan, godišnjica mamine smrti, pronašao sam fotografiju groba svog oca... postajem sentimentalan u nekim trenucima.

Pitao sam ga čiji bog stanuje u njegovoj crkvi, a on je odgovorio: ''Pravoslavni, sine.'' Od dede Adolfa sam već ranije čuo da u našoj sinagogi stanuje jevrejski bog, koga zovu Jahve, samo što se to ime ne sme glasno izgovoriti. Pitao sam ga zašto, a deda je odbrusio: ''Đavo će ga znati.'' Najviše sam voleo da idem sa baka Laurom u evangelističku crkvu, ''u šreh vizavi'' pozorišnog zdanja (tako je govorio deda Adolf). Prirodno, i nju sam upitao čiji bog stanuje u toj crkvici. Ona je rekla: ''Ne pita se čiji bog, jer je samo jedan Bog.'' Rekoh: ''Ja sam dosad izbrojao tri: katolički, jevrejski i pravoslavni.''
Baka se nasmejala: ''O, ne, mein Schatz, to je isti Bog, samo ga svaka vera sebi vuče. Svako ga svojata, ali on je jedini.'' 
To mi se veoma dopalo. I evangelistička crkva mi se dopadala. Iznad njenog portala bile su ispisane zagonetne reči: SEMPER IDEM. ''Šta znače reči ispisane iznad portala?'', upitah baku. ''Znače UVEK ISTO.'' ''Šta je uvek isto?'', pitam dalje.''Zlo je uvek isto'', kaže baka, prekrstivši se. ''Zašto je zlo uvek isto?'' Baka se ponovo preksti, pa tek onda odgovori: ''Zato što ljudi više ne veruju ni u Boga ni u božju pravdu. Više ne veruju da se dobro uzvraća dobrim, a zlo- teškom kaznom.''
Jednom me je odvela pred pastora, koga je oslovljavala sa ''prečasni oče'', da mu predstavi svog unuka. Pastor me pomilovao, rekavši uzvišenim glasom:''Govori uvek istinu, sine, ne čini zla dela, budi razuman, strpljivo podnosi teret.''
 
Đorđe Lebović

Leli je ovih letnjih dana prozor otvoren i postavljena mrežica za komarce... i tu joj je sad omiljeno mesto, na prozoru. Postala je mezimica celom naselju. Kako koje dete prođe tako nastupi "vidi, maca!" momenat, na šta se i ona nekako javi tim svojim "krrrrrrr!" i stane da šeta pored mrežice. Smanjili smo kontakte na minimum, vruće meni i vruće njoj.  Ali sad uživa da mi napravi salto pored noge, prevrne se na leđa i čeka češkanje po stomaku... 

Sveže ti je sve još uvek... proći će, ostaće lepe uspomene  

Moj General svakodnevno bitku bije sa muvama, totalno ga izluđuju i ne znam kako da ga smirim.
Sve je u redu kad preko dana trči i skače za njima, ali kad usred noći neka buba proleti, pa ga uznemiri,
skače i ruši sve pred sobom.
Sinoć je spavao na terasi, jer je bio nemoguć  
Inače, izgubio je onu zimsku dlaku, pa je sad mršav i zgodan

Šefe... dokle god hercika poskoči zarad lepe stvari, sve je ok...  
samo... mene više brinu ove druge emocije  
imam osećaj da uporno idem korak napred, a onda me vrati neki fleš bek dva- tri koraka unazad
i nikako da se sastavim... 
i onda samo poludim, sednem u auto i odvezem se do Apatina, i stanem, gledam u onu fotografiju i plačem...
i ne mogu se sastaviti danima posle toga. 
I jutros, ustanem sasvim ok, naspavana i mirna, a onda je poštar pokucao na vrata,
doneo rešenje o ostavinskoj da potpišem... i opet ode dan u propast...
Nemam reči kojima bi opisala ovo stanje, ove emocije koje me sustignu...
definitivno, ovo nije moja godina  

Neobično sam emotivan ...za sebe.   Bliži se Njen rođendan, godišnjica mamine smrti, pronašao sam fotografiju groba svog oca... postajem sentimentalan u nekim trenucima.

A što ja ovde nisam pisao?  
Nem pojma. Kao i sve drugo, i tetovaža može da bude umetnost, može da bude i totalni promašaj i životna greška, može da bude i kompenzacija za nešto... ali meni lično ne smeta. Čak sam u nekim trenucima i sam pomišljao da je uradim, imao i neki inicijalni dizajn... nekako ne mogu da se nateram, verovatno i neću uspeti. Imala bi ta tetovaža svoj dubok smisao. Za mene, za druge teško, ali mislim da to i jeste poenta. Ne uraditi tetovažu samo da bi je uradio, već s nekim smislom, razlogom, povodom.
Umeju ljudi da preteraju, ne volim baš da vidim celo telo prekriveno... ali svako je kovač svoje sudbine i slikar svog tela.

Hajde... crta. Pišem iz glave, nemam ni jasnu predstavu gde će me odgovor odvesti. 
Ko sam i gde sam? U istom sam stanju neodređenosti koje me prati ceo život. Retko tu, ili nikad, ima zatvorenih poglavlja, rešenih pitanja, ostvarenih ciljeva. Ta neodređenost prosto zahteva da uvek budem zadovoljan onim što imam, to je dugo bio jedini način. I zaista, iako ne naročito uspešan u bilo čemu, ne osećam nezadovoljstvo trenutnim stanjem. Ali sam, možda po prvi put ikad, uzbuđen da vidim nastavak.
Promenio sam se mnogo za samo godinu dana. Ne jezgro, duboko u duši ću uvek ostati isti, ali površina. Ona me promenila. Ideja o njoj, ma koliko daleka bila, me naterala da se probudim. Vratila me iz faze u kojoj sam odustao od sebe, odustao od života. Zbog nje sam prekršio jednu od svojih moralnih normi. I nije mi žao.
Horizont... pa, mogao bih samo da prepravim "grešnu rečenicu" i kažem da težim onome što je nedostižno. Znam da je nedostižno, ali to i dalje želim. To je veliki korak za mene. I zato iščekujem da vidim gde me taj korak dalje vodi. Uncharted teritory... naročito za mene.

@smiksi  
Nekako mi čudno da nisam u skorije vreme pisao u ovoj temi... valjda nisam siguran da li je vredno Nju nazvati mojom srodnom dušom, verovatno je nikad neću zaista imati. Ali srodne duše se valjda ponekad i ne ostvare. Smiksi je prišla blizu opisivanju tog fenomena koji ja osećam. Apsolutna sigurnost da je to osoba koju si čekao ceo život, za koju te ceo tvoj život pripremao. Znam šta će, kad će, zašto će reći ili uraditi. Ona je moje drugo ja. Ako se nešto kolosalno ne promeni, biće to jedna tužna životna priča, ali ne marim. Dok sam živ voleću je i želeću joj samo najbolje na ovom svetu. 

@smiksi  
Nekako mi čudno da nisam u skorije vreme pisao u ovoj temi... valjda nisam siguran da li je vredno Nju nazvati mojom srodnom dušom, verovatno je nikad neću zaista imati. Ali srodne duše se valjda ponekad i ne ostvare. Smiksi je prišla blizu opisivanju tog fenomena koji ja osećam. Apsolutna sigurnost da je to osoba koju si čekao ceo život, za koju te ceo tvoj život pripremao. Znam šta će, kad će, zašto će reći ili uraditi. Ona je moje drugo ja. Ako se nešto kolosalno ne promeni, biće to jedna tužna životna priča, ali ne marim. Dok sam živ voleću je i želeću joj samo najbolje na ovom svetu. 

Ja sam nasla svoju srodnu dušu, ustvari čitavog života sam ga čekala, maštala o njemu, mislila da to ne postoji, a on je tamo negde isto čekao mene. On izgovori ono što ja pomislim, on napiše ono što ja hoću, on se smeje kao ja, on radi stvari kao ja, ali ja isto tako izgovorim ono što on pomisli, napišem i uradim. Maštamo isto. Njemu sad svaka Djoletova pesma ima smisla, tek sad. Sve tajne znamo jedno o drugom, sve ono što nikome nismo hteli ni smeli reći, nema blama, nema stida, jer prosto je on ja i ja sam on. I ko je rekao da se suprotnosti privlače, laže, jer srodna duša te potpuno razume, jer je ona dvoje drugo ja, vi ste kao puzle, potpuno se uklapate jedno u drugo i fizički i psihički. "Pravljeni ste" jedno za drugo. 

Čitao sam o dosta herojskih podviga ali se ne sećam više ni gde. 
Recimo o podvigu mladih pitomaca vojne škole 1914 kod Obrenovca. Kada su u jurišu uspeli da odbace celu divizija austrougara i zarobe njih 2700.
Oko 500 mladica je posle 35 km trčanja odma stupilo u borbu. Tom prilikom je palo oko 100 mladića ali su gubici austrougara bili premašili 4000. Najveći broj ih se podavio u Dunavu prilikom bežanja. Jer je bio novembar mesec. 
I danas lezi oko 1000 austrougara sahranjenih u četiri grobnice pored Obrenovca... 

Svaka čast za temu... 

Hajde... crta. Pišem iz glave, nemam ni jasnu predstavu gde će me odgovor odvesti. 
Ko sam i gde sam? U istom sam stanju neodređenosti koje me prati ceo život. Retko tu, ili nikad, ima zatvorenih poglavlja, rešenih pitanja, ostvarenih ciljeva. Ta neodređenost prosto zahteva da uvek budem zadovoljan onim što imam, to je dugo bio jedini način. I zaista, iako ne naročito uspešan u bilo čemu, ne osećam nezadovoljstvo trenutnim stanjem. Ali sam, možda po prvi put ikad, uzbuđen da vidim nastavak.
Promenio sam se mnogo za samo godinu dana. Ne jezgro, duboko u duši ću uvek ostati isti, ali površina. Ona me promenila. Ideja o njoj, ma koliko daleka bila, me naterala da se probudim. Vratila me iz faze u kojoj sam odustao od sebe, odustao od života. Zbog nje sam prekršio jednu od svojih moralnih normi. I nije mi žao.
Horizont... pa, mogao bih samo da prepravim "grešnu rečenicu" i kažem da težim onome što je nedostižno. Znam da je nedostižno, ali to i dalje želim. To je veliki korak za mene. I zato iščekujem da vidim gde me taj korak dalje vodi. Uncharted teritory... naročito za mene.

A što ja ovde nisam pisao?  
Nem pojma. Kao i sve drugo, i tetovaža može da bude umetnost, može da bude i totalni promašaj i životna greška, može da bude i kompenzacija za nešto... ali meni lično ne smeta. Čak sam u nekim trenucima i sam pomišljao da je uradim, imao i neki inicijalni dizajn... nekako ne mogu da se nateram, verovatno i neću uspeti. Imala bi ta tetovaža svoj dubok smisao. Za mene, za druge teško, ali mislim da to i jeste poenta. Ne uraditi tetovažu samo da bi je uradio, već s nekim smislom, razlogom, povodom.
Umeju ljudi da preteraju, ne volim baš da vidim celo telo prekriveno... ali svako je kovač svoje sudbine i slikar svog tela.

Pijem kafu (i rakiju) i radujem se što nam je Veca tu  

Još malo na godišnji pa je stiker prazan...biće da sam sve obaveze završila. 
Juuuuuuuuu sad tek vidim koliko je sati ! 

A što ja ovde nisam pisao?  
Nem pojma. Kao i sve drugo, i tetovaža može da bude umetnost, može da bude i totalni promašaj i životna greška, može da bude i kompenzacija za nešto... ali meni lično ne smeta. Čak sam u nekim trenucima i sam pomišljao da je uradim, imao i neki inicijalni dizajn... nekako ne mogu da se nateram, verovatno i neću uspeti. Imala bi ta tetovaža svoj dubok smisao. Za mene, za druge teško, ali mislim da to i jeste poenta. Ne uraditi tetovažu samo da bi je uradio, već s nekim smislom, razlogom, povodom.
Umeju ljudi da preteraju, ne volim baš da vidim celo telo prekriveno... ali svako je kovač svoje sudbine i slikar svog tela.

Pijem kafu (i rakiju) i radujem se što nam je Veca tu  

Svi članovi porodice su tetovirani. Sin? Ma Politikin zabavnik je prazan za njegovo telo..  Ćera...prava reklama svog salona...Čak se i onaj matori zevzek od muškog tetovirao. Samo se još ja držim !!! Msm ne dam se -e baš se ne dam . 

Silom prilika morala danas, u subAtu da dođem u usijani NS iz moje lepe 'ladovine, zvane šuma. Kako sutra idem na koncert Nine (onaj od pre godinu i po...) odlučih da ostanem u NS...i eto sad se setih da bi možga mogla da virnem malo na portal..  
Inače kuma mi je dodelila epitet da sam postala prava seljanka  i zaista ko bi rekao da ću posle celogodišnjeg života u gradu  otići da živim u "šumu"..iako je granica sela pomerena i sad i moj "sokak" pripada selu