Kumica

До следећег септембра ја сам моју прву љубав већ заборавио....
Моја друга прва љубав се десила у првом разреду, баш првог дана у школи, и баш када ми је испао први зуб. Можда баш због тога што се десило толико важних ствари баш у једном дану, та моја прва љубав баш и није имала срећан крај.

У школу сам пошао спреман као запета пушка.Поред старијег брата научио сам да читам, пишем, бројим паре у продавници, и помало да сабирам и одузимам. Школска зграда је била нова, а ми прва генерација првака те јесени. Због тога сам се осећао посебно, јер су се сви према нама понашали посебно...осећао сам се не као обичан првак, него као првак света. Нашем крају, нашој месној заједници припала је част да има нову школу. У то време сваки блок на Новом Београду је у центру насеља имао основну школу, али смо ми тог лета добили гланц нову модерну зграду. Као што је и ред добила је име по народном хероју кога је убио окупатор на самом почетку рата, а случајно се тако звала и грађевинска фирма која ју је саградила.
Од првог дана школа је постала центар свега занимљивог што ће се дешавати у наредним годинама. Приредбе, такмичења, гостовања...
Око школског дворишта направљена је стаза за шетање а уз стазу целом дужином посађен дрворед липа....Увече би та стаза постајала локални корзо по коме су сходно добу вечери пролазили сви они који би морали бити виђени...прво ми најмлађи увек у некој журби и трку од игралишта до игралишта, а касније старији другари који би се повлачили чим би се појавили «осмаци», неприкосновени принчеви и принцезе шеталишта...Веома касно појављивали би се наши родитељи...неко водећи за руку «вољеног брачног друга» а неко кућног љубимца на повоцу...a тај поменути дрворед липа....Када почетком априла прође први удар омамљујућег врбопуца, липе запупе да ми се чинило да нема лепшег призора после дуге и хладне зиме, крај маја донесе цветање стабала...и мирисе....мирисе липовог цвета који овлада целим насељем...Тада су се рађале највеће љубави у нашем крају...О некима се и дан данас прича.....

Тада, првог дана првог разреда, сам упознао Мишу, Милана и Декија, другаре са којима ћу провести следећих дивних 8 година ( само што то тада, првог дана првог разреда нисам знао ). На приредби су нам нека велика деца нешто певала, а ја сам једва чекао да упознам учитељицу и да нас она одведе у учионицу и да јој ја покажем како сам се спремио за први дан школе и научио да певам «Миш је добио грип, па је сео у џип...»Толико сам био нестрпљив да сам био убеђен да ће ми учитељица одмах дати петицу чим чује како ја то лепо певам...
Не зна се ко је био нервознији у великом холу велике и осветљене школе. Одрасли, које су представљали наши родитељи праћени њиховим родитељима (једноставније наше баке и деке) а биле су присутне и «нечије тетке, ујне, куме». Приметио сам и једног ћелавог чику који се ту около понашао као «главни»....Касније сам сазнао да је и имао право на то.Био је то директор школе који је јако бринуо да све прође «како треба»
Када сам угледао учитељицу која је на беџу који је носила на реверу сакоа имала нацртаног зеку, а како сам раније видео и своје име на списку поред кога је био иста такав нацртани зека....схватио сам да је то МОЈА учитељица. Била је лепша од свих осталих који су носиле беџеве са другим нацртаним животињицама. Млада, црвенокоса, насмејана, лепа...
Повела нас је у учионицу, и док нас је смештала по клупама један дечак је плакао испред врата. Уствари није плакао него је вриштао обливен сузама и викао како он неће у школу и како је то нека грешка и како он има само 6 година, и како тек за 12 дана пуни седам...То је био Миша, који ће у току каснијег школовања постати велики заводник, најбољи спортиста у школи, срцеломац, а поред кога су били његови родитељи, који су покушавали да га увуку у учионицу. После пуно убеђивања склопљено је примирје између њега и родитеља и Миша је сео у клупу, али је поред њега села његова мама јер је то био Мишин услов да уђе у учионицу.
После почетног упознавања учитељица нас је питала ко би желео нешто да одрецитује или отпева. Подигло се пуно руку и једно по једно дете је изводило оно што је данима пред полазак у први разред увежбавало са мамама, теткама, бакама, кумама и осталом многобројном родбином. Нестрпљиво сам чекао да учитељица примети и моју подигнуту руку, али узалуд....
А онда се десила катастрофа! Један од дечака је устао и гласом славуја почео да пева МОЈУ ПЕСМУ о мишу и џипу. Био сам разочаран и љут на њега. Како је само смео да отпева песму коју сам ја спремио? Толико сам био љут да сам запамтио да се зове Милан, и да сам решио да му «покажем његовог Бога» само кад изађемо напоље. Тај Милан ће током мог одрастања постати мој друг за «добро и зло»
Док сам седео тужан због отете песме поглед на девојчицу која је седела у реду до мог, је допринео да истог момента заборавим на обећање дато Милану...
Две кикице, две црвене машне око њих, пеге по лицу, бела кошуљица са чипканом крагницом, карирана сукњица, беле доколенице и сјајне црвене ципелице. Уствари баш ју је учитељица питала шта би она одрецитовала. Рече да се зове Јелена, устаде и без грешке одрецитова песму «Ау што је школа згодна», седе и погледа ме. То је моменат када сам стекао своју прву љубав. Брзо је окренула главу од мене и високо подигла прћасти носић и потпуно ме дотукла. Мало је рећи да сам се тада заљубио....тачније је било ЗАБЛЕНТАВИО...
Док сам ја студирао Јеленине кикице, учитељица је ставила прст на уста и показала нам да будемо тихи. На прстима је пришла једном дечаку, који је спустивши главу на положене шаке спавао на свом првом часу у првом разреду. Било је после подне и било је вруће...Учитељица га је помиловала по коси и нежно позвала по имену: « Дејане...пиле мало пробуди се.»
«Пиле» је отворило очи, а ми смо праснули у смех. Када је «пиле» постало «певац», често смо се смејали сећајући се овог догађаја...

Наредних месеци моја «прва љубав» је цветала. Јелена ми се редовно плезила, јурила на великом одмору, стизала ме и тукла по леђима јер сам је због нечег задиркивао, поносно окретала главу од мене када би нам се погледи случајно срели, редовно ме тужакала код учитељице...У сваком случају права идила. Ја сам знао да то све ради из превелике љубави према мени. Старији брат ми је рекао да је све боље него да те девојке не примећују. Чак ми је једном забола врх оловке у надланицу када сам покушао без питања да позајмим њену гумицу...
И таман када сам помислио да ћемо живети «срећно до краја живота» десила се катастрофа. У року од само неколико дана, захваљујући мојим ревносним родитељима, прошао сам контроле више дечјих лекара, јер су желели да сазнају да ли им се син развија како треба. Резултат...обавезно ношење горње протезе, доње протезе и наочара за вид са великим и дебелим црним оквиром!!! Ако се томе још дода да ми је у глави фалило пар млечних зуба мислим да је јасно «нашта сам личио» у тој комбинацији.
Немајући куд, појавио сам се у школи «такав» и оно што је уследило било је неминовно....Другари су почели да ме задиркују, а у томе је предњачила Јелена. Какве ми је све грозне надимке давала! Љубав се распршила као балон од сапунице. Престао сам да је волим брже него што сам је заволео, само што је тај престанак баш болео...

Наочаре сам скинуо после пар месеци, доњу протезу на почетку, а горњу на крају другог разреда, јер је зубар рекао да је престала потреба да их носим. Са том разликом што горњу нисам само скинуо него сам је са задовољством изгазио у сред школског дворишта. Другари су одавно престали да ме задиркују, али ја нисам заборавио ко је био узрок томе...
А Јелена? И даље је била лепа и паметна и окрутна према дечацима. У 4. разреду ми је написала у једном писамцету да јој се јако свиђам, али сам га ја на њене очи поцепао и бацио....Нисам био љут....био сам пресрећан....јер сам прилику да то урадим са њеним писмом,чекао скоро три године...

Odavno se nisam ovog igrala..moze jedna istina, za pocetak?
A moze i izazov, samo da nije otvaranje teme, pisanje stihova i sl, totalno sam bez inspiracije..:kez:

:dry:
Izvoli



Uploaded with ImageShack.us


Istina ili izazov?

Ко су по вама најзначајније личности из историје Срба и Србије? Лепо би било написати и зашто.

:)

U Bg ni pod tackom razno ne sedati u taksi vozila koja su parkirana na zeleznickoj ili autobuskoj stanici..ONi imaju neke svoje tarife
Beogradski taksi je i dalje najubedljivije najskuplji;dok je Gold taksi po telefonskom pozivu najjeftinije i to 30%.Pink je 20%na poziv....Ali cene i dalje variraju i sve za visi od vozaca do vozaca...
Imala sam ja par puta zestoke rasprave sa pojedinim taksistima i naravno ne odustajem dok ne isteram po svome.U Bg ima broj na koji se prijavljuju neprimerni vozaci,ne izdavanje racuna,ne dolazenje na poziv i slicno...Jednom sam taj broj i okrenula i to iz taksi vozila i coveka na njegovo usi prijavila jer se nije odazvao na poziv!
Jednom prilikom smo sestra i ja na aerodromu cekale druga iz Rusije.Njih dvoje seli pozadi,ja napred i njih dvoje pricaju na ruskom nesto,ja cutim,a taksista preko Male Krsne i Lapova do centra
Ja nonsalantno na cistom srpskom kazem:"Jel ces da nam das racun ili da zovem :astasad:"Platili smo po kilometru,pravog puta:roll:
On nasao meni Beograd da pokazuje :uzbud:

Naskakanje i trule kobile :lol:

Kao klinci smo jako malo vremena provodili sa nasim roditeljima i imali smo kucne pomocnice i dadilju :(zivot zvani vikend deca
Ta nasa dadilja Cica,nije nam davala uzinu posle uzine i uvek smo sa njom vodili rat u kuhinji:uzbud:
Zakljuca ostavu i sakrije kljuc a ja sam volela da se sunjam i da trazim ono sto skrivaju...Nadjem ja kljuc kod nje u dzepu od jakne i zovnem srednju sestru i sestru od strica da napadnemo policu sa slatkisima,ja naravno napadnem nutelu sa boka..6teglica,a Cica na kafi kod komsinica :uzbud:naravno ni izbliza nisam mogla da pojedem toliko,ali sam kao i svako ludo dete htela da joj napakostim...Uzmem kasziku veliku i svaku teglicu ocistim ali tako da samo zidovi teglica budu od krema i vratim sve tegle na mesto
Dodje keva sa posla i ja hocu palacinke sa nutelom:uzbud::uzbud:razmazena kakva jesam i sad moram mama da pravi palacinke:roll:
Pece keva palacinke a ja je pozurujem,jelte gladno dete,ne hrane nas:fijuk:
Krece akcija,keva sizi u ostavi a ja placem nema nutele pojela Cica vestica
Uskoro su razjasnili nesporazum,ali Cica je dobila po nosu sto nam nedaje uzinu posle uzine :lol:

Moja mama je jedno divno biće. Osoba koja me naučila svemu što znam o porodici, o manirima, o dobru i zlu... ma celu filozofiju mogu izvesti iz njenih priča. Iz njenog primera sam naučio da poštujem žene verovatno mnogo više od većine muškaraca. U životu je propatila mnogo, ali se to na njoj nikad nije videlo. Smogla je snage da iz razorene porodice iz koje je pobegla u mladosti stvori novu, gotovo savršenu. S mojim ocem je uspostavila odnos pun razumevanja, koji je za mene i danas ideal prema kojem zamišljam brak i porodicu. Uvek se borila i bori se za moj najbolji interes. Ona mi je savršen prijatelj, uteha, savetnik i pratilac. Uvek ću joj biti neizmerno zahvalan za ono što je činila i čini za mene, nadam se da sam bar deo njenog poverenja uzvratio...

Moj tata
Prijatelj, pravi i jedini.
Čovek, na koga se uvek mogu osloniti.
Skoro tri decenije mi je i otac i majka.
Odrekao se svega, zarad brata i mene.
Mogao je zasnuje brak ponovo... mogao je da se oda nekom poroku... mogao je... a nije..
Zbog nas.
Sada je socijalni radnik u penziji. Dosledan - uVek i zauVek...
Nedostajao mi je, kada je odalzio u divljinu, gde imamo kuću i veliku baštu... i njive...
Znam da je tako morao, da bi sebe, sačuvao u normali.
Fizički rad, na neki način rešava probeme i emotivne razdore. Oslobađa.
(to sam shvatila malo kasnije)
I dok smo bili malena srećna četvoročlana porodica, on i mama su zajedno spremali nedeljni ručak, obroke za narednu radnu nedelju.
Uvek uz muziku i osmehe.
Ništa tako idealno, nije moglo da potraje.
Kažem idealno, jer je u mojim očima tako izgledalo.
Onda je mama... bolovala... tata je odlazio na posao, jurio kući... davao joj lekove... nosio je do toaleta... sve je to trajalo 4 godine...
Kada je ostao ''sam'' a sa nama... čula sam samo rečenicu... da je želeo da Bog njega uzme, a ne njegovu ljubav...
I... bio je tu...
Još uvek je, hvala Bogu...
Bio je, za svaki osmeh, za svaku suzu, za zagrljaje...
Deci nežnosti nikad dosta.
Kada se setim dana, kada sam se udavala za moje voljeno biće..
Ne zna se ko je više plakao... da li tata, ili ja...
Posle skoro dve godine, rodio Kiki... i prvi susret, posle porođaja...
Kada je ugledao tu mrvu, koja je od prvog momenta ličila na mene...
Opet smo se rasplakali ovaj put od sreće...
Naučila sam od njega mnogo, još uvek učim...
Naučila sam i da učim od najboljih.

Sada ga posmatram... uživa, kada odemo u komunu... pa se nađu Kiki i Cocoroca, tetkin c/p u plavom izdanju. Ne zna se ko više uživa...

Ne postoje te reči... kojima bih se zahvalila jednom takvom čoveku, iako znam da on od mene to i ne očekuje.

Postoje dva muška bića, koje obožavam... Kikija i tatu...
I često zna da mi kaže da sam ''zaguljena sorta''... ali da sam drugačija ne bi valjalo (obično se tako nadovezujem)...

Čitam postove koje ste napisali, i razmišljam...kako je lako pisati o majci kad je tu, pored vas. Kad možete da je čujete, da je poljubite, da se i posvađate pa da se opet volite kao da ništa nije bilo.
Teško je, jako je teško pisati o ženi koje više nema.

Ženi koja vas je rodila, dala vam deo sebe, a sada je od nje ostala tuga u srcu i uspomena.

Nije htela da me rodi...bilo joj je dosta muke sa sestrom i bratom, a ja se eto, zadesila slučajno, i to vrlo brzo posle brata. Na kraju, volela me najviše od svoje troje dece. Delile smo svu tugu i nevolje koje su nas stizale u životu posle tatine smrti. Brat i sestra su vrlo brzo otišli svojim putevima, a nas dve smo ostale zajedno. Razumele smo se i bez reči. Obožavala je moju decu. Oni su obožavali nju. Ja samo obožavala nju. Možda baš zato i ličim toliko na nju. Jedino je njoj nedostajalao malo više osmeha na licu, i to sam joj uvek zamerala. Možda sam se baš zato trudila da je uvek nasmejem...Danas, kada je nema, shvatam da je to jedino što je loše imala.
Naučila me da budem svoj čovek. Naučila me svim veštinama i umećima. Naučila me ne dam na sebe. Poklonila mi svoj gen za posao kojim se i danas bavim.

Drago mi je što sam doputovala na vreme sa mora, da je zateknem budnu, da je još jednom utešim, da joj kažem da ne brine...onda su usledili dani previše dugog boravka u komi...naše nade...i njen odlazak.

Hvala ti što si me rodila. Hvala ti što si mi dopustila da budem deo tvog života.

Svi smo mi dok smo bili bebe,bili andjeli :roll:onda su nas stigle noge,i naprosto smo postali..DECA!
Secate li se vasih nestasluka?Vasih bisera...Vasih letovanja?Zimovanja?Kako ste odrastali?
Iz svake price se da nesto nauciti...

Napisano 27. jula 2007.


Jutros sam upalio sveću
..jednoj zeni koja ce mi nedostajati do poslednjeg daha moje ovozemaljske duse. Zapalio i stajao gledajuci u plamen koji titra,titrajima mog srca.Misli su po ko zna koji put odletele na isto mesto....

Rastali smo se kada sam imao 7 godina.Preudala se i otisla da zivi u daleki grad sa covekom koji je bio bolji prema njoj od mog oca.Vidjao sam je o raspustima i duzim praznicima odlazeci kod njih.
Taj covek je bio dobar prema meni...Vodio me svuda, pricao zabavne price,ispunjavao zelje...samo jednu, najvecu nije hteo da mi ispuni....da dodjem da zivim sa njima.

Godine su prolazile postao sam momak....podnela je zahtev da joj budem dodeljen,ali ja sam imao vec 17 godina i previse "Beograda" u krvi.
Odsluzio sam vojsku,zaposlio se,ozenio...Dosao je rat.Cetiri godine se nismo videli, a culi tek ponekad kada telefonske kablove nisu razrovale granate.
Videli smo se jedne zime tako sto se samo pojavila na vratima mog novog doma.
Posle toga smo se vidjali cesce.Zena u zrelim i lepim godinama,a ja svoj covek.....
Poslednje zime je dosla u posetu.Vodio sam je svuda po Beogradu koga je uvek volela,na koncert Balasevica,Legendi....ali uvek odlagao jedno pitanje,pitanje koje sam sada bio spreman da postavim...spreman ali ne i dovoljno hrabar da cujem odgovor.
Mesec dana po povratku u Zagreb javili su mi da je u bolnici.
Mesec dana mi je trebalo da uspem da udjem u Hrvatsku ambasadu,a posle jos mesec dana da dobijem vizu.Dok sam stigao do Zagreba vec su je prebacili u Ljubljanu.Skidali su me carinici iz autobusa,voza,proveravali da li sam ucesnik rata...a ustvari im je smetao "crveni pasos"...
Stigoh do nje....da saznam da je kraj blizu i da je bolest udarila i u glasne zice i da ne moze da govori.Iscrpljenu i izmucenu svaki dan sam je obilazio u bolnici....pricali smo pogledom....Citao sam odgovore iz ociju na pitanje koje sada nisam ni zeleo da postavim...
Neko je odozgo tako sredio...da sada kad smem i zelim da TO pitam....da je bolje da to ne uradim...

Umrla je dok sam bio kod kuce...kako sam imao spremnu vizu krenuh isti dan....
Po njenoj zelji bi kremirana, a po istoj zelji da joj urna bude polozena u Zagrebu pored drugog muza, urnu prosvercova u gepeku automobila moj drug Slovenac,jer bi procedura za dobijanje dozvole trajala mesec dana....

Na polaganju urne nisam bio,jer hrvatska ambasada u Ljubljani nije htela da mi izda vizu....Sedeo sam sam...u tudjem gradu, urnu su polagali moja draga, nekoliko prijatelja i sestra....a moje pitanje vise uopšte nije billo vazno.

Gledao sam u plamen svece i znao sam...da sam joj davno sve oprostio i da to odavno vise nije bitno ni zasto ni kako....Prekrstih se i ostavih i ovu svecu kao i sve one zapaljene prethodnih godina da dogori sama u tisini crkve....

Iste vremenske (ne)pogode :kez:

Ovo nije biser od mog sina, nego je najlepši poklon za 8. mart koji sam do sada dobila. U školi su imali zadatak da za mamu spreme neku pesmu, priču ili poruku i da uz poklon koji su pravili, uruče meni i to što su napisali. Naravno, naučnik, vrlo racionalan i težak na rečima, napisao je kratku poruku u dve osnovne rečenice. Ali zato, moj Biserko me je ostavio u suzama... prvo sam se samo osmehivala, a onda su suze same potekle...


-Znaš mama, možda ti se pesma i neće svideti... ali nisam mogao da nađem drugačije rime... - bio je sav njegov uvod i komentar pre čitanja stihova:




Moja mama

Moja mama ima lepe oči
Moja mama lepo sanja noći.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.

Moja mama ima lepe ruke,
Crta i piše bez muke.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.

Moja mama ima lepe noge,
Lepo glumi uloge.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.

Moja mama ima lepa leđa,
Al' nema sina Peđa.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.

Moja mama ima lep vrat,
Moja mama u vrtiću radi na prvi sprat.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.

Moja mama čisti kuću,
U svanuću.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.





Šta da vam kažem za ovaj trud i stihove... to može samo moj sin...:srce:

stoj,bre-a jaaaa da pitaaam??


što pobeže oma?

jel te nekad neka žeMska uplašila?kako?jel beže žene od tebe?zašto?da li si jedinac?jes' služio armiju?koliko?

Kako mi ga ne vide... pa tamo di je znak uPitanja

pitanje je Kad?
vide li mi ga sad? :hahaha::hahaha:

Kad se sad nisam slogirala nikad necu
Koliko KAD a ja coraFa

8mart se preseilo u Humsku 1,negde oko ponoci ili ti 00:00 po zapadno Evropskom vremenu


Koliko je sati kod vas?:lol:

Jutro me zatice u pravom haosu tema...
U mojim strofama lagani raspad sistema...
Al' u tajnim vezama s nekim davnim brezama, ponovo se pesma primice
Zasad nema imena, samo bluza svilena,
Kako mi iz ruku izmice...




http://www.youtube.com/watch?v=U8EoFEZ3NNY

Srećan 8.mart!!!!

Ja bih, kao i obično, uputio svoj uobičajeni set laganih pitanja:

broj lične karte?
krvna grupa?
matični broj?
broj fixnog telefona?
broj mobilnog telefona?
slika u kupaČem?

:lazy:

Nocas sam ga gledala i super je da shvatite da se kolo srece okrece ;)

U selu gde često boravim predveče se može čuti kako jedan čovek od svojih 70-ak godina, prolazeći brežuljcima i udolinama, peva neke stare srpske pesme. Glas mu je jak i melodičan.
Zvuk prvo dolazi sa livada koje se nalaze ne severu, a kasnije,dok sunce zalazi, se "pomera" ka zapadu i na kraju negde oko 23 h dolazi sa južne strane.
Mir i tišina seoskog ambijenta otežava približnu procenu razdaljine...

Zainteresovan ovom neobičnom pojavom čuh od meštana sledeću priču...

Radisav ima livadu udaljenu 10 kilometara od kuće. Svakog leta redovno kosom kosi, i u danima kada to pevanje dolazi samo sa livade svi znaju da je njegova kosidba u toku.
Po završenom košenju seno plasti tamo i tokom godine svakoga dana sa naramkom sena na vilama nosi svojoj jedinoj kravi obrok.

Meštani su mu nudili da mu livadu pokose kosačicom, da mu plast cena preteraju kultivatorom...on sve to godinama odbija.

Na moje pitanje pa zašto...dobih priču...

Kad je bio mlad zaljubio se u neku devojku Draginju iz obližnjeg sela. Ona nije bila ravnodušna i jedno leto su proveli zajedno snalazeći se gde i kako će se videti. Onda je Radisav imao mnogo više livada i kao i danas sve ih je sam kosio. U toku kosidbe ona bi dolazila,donosila mu vodu i obrok,sedela u hladu bagrema....a on bi kosio i pevao samo za nju....

Te jeseni su je udali u neko udaljeno selo za momka koji je bio jedinac. Nikada vise nije cuo nista o njoj...Nikada se nije oženio....ostao je da živi sam.

Od tada on ne prestaje da peva iste one pesme koje je ona volela...Peva, dok nosi naramak sena na vilama...prelazi svaki dan po 20 km....peva i nada se....da ce se ona odnekud pojaviti...da će ga čuti....i da će mu se vratiti....

Kanda je i tom belom *ovnetu dogorelo..:sunce:

A koje je to tvoje vreme? :ces:

Danas mi se najave drug i drugarica na kolace i ja adje da napravim neke na brzinu da ne bude da necu;Odem do radnje kupim sta mi treba i izmedju ostalog kupim i piskote...I krenem u akciju i sve smesam i zamesam sto treba i sad da poredjam piskote...Poredjam pola i zazvoni mi fiksni i ja onako uz pricu obavljam ciscenje kuhinje,jer kolac je skoro gotov...Zavrsim ja razgovor,ali nema mi druge kutije piskota Presabiram se po glavi koliko sam kupila(jer recept znam napamet ) Kupila sam dva pakovanja?!?!Jesam?!?!?O da...Drugo sam uz pricu na fiksni bacila u smece kad sam "cistila":(
Kad cistim ja to temeljno odradim
Najteze mi je palo sto sam morala do radnje(koja je u zgradi a ja zivim na prvom spratu )
Kolaci su se pojeli(mada neki cekaju da im stigne expres postom )
Sve u svemu kad nesto spremate ili cistite kasnije,ili ne telefonirajte

--- Update ---

Ustanem jutros,skuvam kaficu ionako kako ja to volim na miru pocnem da pregledam postu,poruke,forume,koje kakve lude strane(ne gledam XXX ako je ko to pomislio ) i onda kad sam sve pregledala(citaj pobrisala) iz dosade kucnem na **********chat
Nekad sam bila redovan gost na jednom serveru,ali sad ne znam skriptu ni da konektujem i krenem hrabro preko jave i udjem na kanal kao gost i neki broj...
Momentalno sam dobila jedno 15 privatnih poruka(bez lazne skromnosti)i svaka je imala isto pitanje:M ili Z?
Napisala sam svakome(copy-paste) :"Ja sam tranvesista,sta pozelis bicu ti Tepaj mi Boki13 "
Ustedeli su mi vreme na zatvaranje prozorcica
I onda iz dosade pocnem da citam na javnom sta se pise...I lik napise:"Jel ko oce da sedne?"
Ja odgovorim:"Pa gde kad ti se nije digao :hahaha:" i on kao :"Gde si carice? "
Ja kao:"Mi se znamo ? :blink:"
"Ako mi na sledece pitanje odgovoris a ja odgovor budem znao,onda sam siguran da si to ti "
"Jel ti to mene zezas malo,ha?"
"Koliko imas godina?Da cujem?"
Ja ko iz topa "105 pa opet" i samo vidis lika pocinje da izbacuje moje prosle nikove,banove,neke gluposti koje sam samo ja znala da radim ja se istraumirala i vec sam pomislila da je to taj lik koji me je i banovao i koji sigurno jos uvek ima tikove na pomen moih milionskih nickova ali sto bi me on zvao carice,pa on me ne voli
"Junace predstavi se inace odoh da se samoubijem i kad udjoh na ovaj chat!"
I lik mi posalje pp i kaze" pa ja sam N********* "

Niko nikad nije usao na chat i na njegovo oce ko da sedne odgovarao kao ja,nije ti se digao,nema se na sta
Cega se sve ljude secaju :jebiga: