vesticara

Danas, moji dečaci se igraju nekog kviza gde sami jedan drugom postavljaju pitanja, a ja glumim Milku Canić


-Navedi dva dana u sedmici koji počinju sa slovom S. - pita naučnik.

-Subota i sutra! - odgovara biserko.

-Tuuuuuuuuu... netačan odgovor! - blista naučnik.

-Ma nemoj! Sutra je sreda, prema tome, to je tačan odgovor! :kez:

Sta krvna grupa govori o vama???


Da li krvna grupa može da utiče na pojavu raka, neplodnosti ili čira u stomaku, kao i bolesti kao što su kolera i malarija?

Godinama je ideja da krvna grupa ima bilo koji medicinski značaj, osim kada je u pitanju transfuzija, bila odbačena od strane naučnika.

Nije pomogla ni omiljena dijeta slavnih „dijeta po krvnoj grupi“, po kojoj vaša krvna grupa određuje kako vaš organizam reaguje na izvesne namirnice.

Međutim, u velikom broju istraživanja je objavljeno kako krvne grupe mogu da nas učine sklonijm smrtonosnim bolestima ili da nas zaštite od istih.

Najnovija istraživanja o krvnim grupama pokazuju da, ukoliko imate 0 krvnu grupu, to može da smanji rizik od srčanog udara. Istraživači na Univerzitetu Pensilvanija su došli do ovih rezultata na osnovu ispitivanja 20 000 osoba.Ova studija je pokazala da većina osoba koji imaju tzv. Adamts7 gen podložnija riziku od srčanog udara, ali ukoliko imaju 0 krvnu grupu, rizik nije uvećan.

Dr Muredah Rejli, vodeći istraživač, tvrdi da ovo saznanje može da pomogne da se razviju nove terapije za osobe koje su izložene riziku srčanog udara jer bi lekovi oponašali povoljne efekte gena 0 krvne grupe.

Oko polovina stanovnika ni ne zna svoju krvnu grupu, ali možda će se zainteresovati za to jer se radi o njenom uticaju na zdravlje.

Krvna grupa je određena genima koje nasleđujemo od svojih roditelja.
Milenijumi evolucije su podelili ljudsku krv na 4 tipa: A, B, AB i 0.

Ono po čemu se razlikuje svaki tip jesu antigeni (odbrambeni sistemi imuniteta) na površini krvnih zrnaca. Svaka krvna grupa se razvila da bi omogućila odbranu protiv smrtonosnih bolesti, ali sve imaju i slabosti. Ljudi sa 0 krvnom grupom su manje izloženi riziku smrti od malarije u odnosu na ljude iz drugih krvnih grupa.

Ali su zato izloženiji koleri i imaju veće šanse da dobiju čir na želucu koji izazivaju virusi i bakterije.

Dugo je pravo istraživanje o krvnim grupama bilo sprečeno, zahvaljujući nacistima.
Oto Reh, nacistički ’profesor rasne nauke’, je 30-ih godina prošlog veka tvrdio da čistokrvni Arijevci imaju uvek A krvnu grupu.

Glavni ’neprijatelj’ krvne grupe bio je, kaže on tip B. On je koristio ovo da bi identifikovao ’inferiorne’ rase za progon tokom Hitlerovog uspona.

Iako su ove tvrdnje naučno apsurdne, u Japanu je još uvek raširena diskriminacija kada su u pitanju krvne grupe. Dvadesetih godina, naučnici u Japanu su tvrdili da krvne grupe razvijaju različite ličnosti.

Ideja je postala tako ukorenjena da je u Drugom Svetskom ratu sila Osovine formirala grupe za bitku na osnovu krvne grupe!

Ideja se vratila 70-ih godina i navala japanskih bestselera je raširila verovanje da su osobe sa grupom A osetljive i nervozne, osobe sa grupom B vesele ali usmerene, a osobe sa 0 grupom su aktivne i tvrdoglave, dok su osobe sa AB grupom umetnički nastrojene i nepredvidive.

Ova teorija ima i tamnu stranu. Bura-hara (maltretiranje na osnovu krvne grupe) je česta pojava u Japanu. Direktori kompanije razmatraju krvne grupe kandidata prijavljenih za posao. Deca u nekim vrtićima su takođe raspoređena po krvnim grupama, a agencije koje se bave pronalaženjem partnera omogućavaju testove kompatibilnosti krvnih grupa.

Međutim, postoje ozbiljna naučna istraživanja koja potvrđuju ideju da krvne grupe mogu da budu ključ kada je u pitanju borba protiv smrtonosnih bolesti.

Pedesetih godina prošlog veka, istraživači u 4 londonske bolnice su otkrili da je rizik od raka želuca bio mnogo veći kod osoba sa krvnom grupom A od onih sa 0 krvnom grupom . Ali ljudi sa 0 krvnom grupom su imali više šansi da dobiju čir na dvanaestopalačnom crevu.

Prošlog meseca su ova otkrića potvrdili i istraživači na Karolinska institutu u Švedskoj koji su proučavali više od milion ljudi u periodu od 35 godina.
Vodeći istraživač, Dr Gustav Edgren kaže da ljudi sa krvnom grupom A mogu da budu podložniji oboljenju od raka želuca zbog pušenja, alkohola i korišćenja lekova protiv upala.

Osobe sa 0 krvnom grupom, mogu da budu osetljivije na bakterije helikobakter pilori koje izazivaju čir na dvanaestopalačnom crevu.

Prošlog oktobra, američki naučnici su pokazali da ženina krvna grupa utiče na njenu plodnost.

Ispitivanje na više od 560 žena koje su bile na lečenju neplodnosti je pokazalo da su one sa 0 krvnom grupom imale dva puta više šansi da imaju niži nivo jajnih ćelija i slabiji kvalitet što može da utiče na mogućnost začeća.

Žene sa krvnom grupom A su izgleda bolje zaštićene kada je u pitanju smanjenje broja jajnih ćelija tokom vremena.
Istraživač Edvard Nehat, sa njujorškog koledža Albert Anštajn kaže da nije jasan pravi razlog za vezu između krvne grupe i količine jajnih ćelija.

Krvne grupe imaju veze i sa drugim problemima kada je u pitanju začeće. Prošlog meseca, studija na Harvardu je pokazala da žene sa Ab i B krvnom grupom imaju povećan rizik za razvoj raka jajnika.

Takođe, postoji bojazan da su trudnice sa AB krvnom grupom pod dva ili, čak tri puta većim rizikom da dospeju u potencijalno smrtonosno stanje- preeklampsiju zbog krvnog pritiska. Ova otkrića mogu da se iskoriste da bi se otkrilo koje su to žene izložene većem riziku.

Druga istraživanja su otkrila da osobe sa AB i B krvnom grupom imaju mnogo više šansi da obole od raka pankreasa.

Dok osobe sa 0 krvnom grupom imaju manje šansi da obole od raka, one su osetljivije od drugih na noroviruse koji mogu da izazovu smrtonosno povraćanje i dijareju.

Danski naučnici su otkrili da muškarci koji su redovno izloženi zagađenju na radnom mestu imaju više šansi da budu gojazni u poređenju sa muškarcima koji imaju druge krvne grupe.Ovi naučnici sa univerziteta u Kopenhagenu smatraju da bi zagađenje možda moglo da izazove hronične upale koje imaju za posledicu gomilanje kilograma kod muškaraca. Ovo svakako može da posluži kao dobar izgovor.

Kada se pogleda zajedno, toliko količina medicinskih dokaza može da nas navede na pitanje zbog čega nam nije rečeno za bolesti i tegobe koje možemo da dobijemo zbog svoje krvne grupe. Međutim, u našoj zemlji ova oblast nije dovoljno istražena.

Najviše su na ovom polju radili naučnici u Sjedinjenim Državama i to pre svega da bi iskoristili ova znanja u borbi protiv zaraznih bolesti.

Najveći pobornik lečenja i uticaja krvne grupe na stanje organizma u velikoj Britaniji je Šeril Kol. Sudija X faktora je pobornik „dijete na osnovu krvne grupe“ čija je osnovna ideja da osobe sa različitim krvnim grupama različito prihvataju određenu hranu i da to utiče na celokupno stanje organizma i energiju.

Da bi izgubili na težini ljudi sa krvnom grupom A bi trebalo da budu vegetarijanci, dok bi osobe sa 0 krvnom grupom trebalo da jedu meso i klone se mleka i žitarica.

Međutim, pojedini britanski stručnjaci kažu da izbacivanje pojedinih namirnica iz ishrane nikad nije dobra ideja i da ovakva ishrana može da dovede do značajnih nedostataka, kao što je manjak kalcijuma.

U međuvremenu, jedna grupa britanskih istraživača pokušava da nauku o krvnim grupama pretvori u korisno oružje kada je u pitanju jedna bolest - malarija.

Ovo istraživanje predvodi specijalista za infektivne bolesti na univerzitetu u Edinburgu. Njegov rad pokazuje da su osobe sa 0 krvnom grupom otporne na tropske bolesti koje svake godine pokose milione ljudi.

(B92)

“THE END”, pisalo je na ekranu krupnim slovima, i dok su počela da promiču imena glumaca, svetlo se u bioskopu lagano palilo. Dok su gledaoci polako napuštali salu, Milan, Miša, Deki i ja smo sedeli kao zakucani za prilično neudobne stolice. Film nas je “oborio s nogu”. Nismo znali da li nam se više sviđa muzika, glavna glumica, u koju smo se sva četvorica zaljubili čim smo je ugledali na platnu, ili glavni glumac koji je bio mangup mekog srca. Zavideli smo mu maksimalno, na fantastičnom spoju osobina: lep… hrabar… sjajan plesač…uvek ima pravo rešenje… osvajač srca najlepše devojčice u školi ! Šta bi svako od nas u tom momentu dao da ima makar malo od njegove neodoljivosti, pa da vide one naše devojčice ko je glavni!
Miša je prvi skočio i potrčao prema izlazu, a mi smo istog trenutka shvatili zašto. Požurio je da kupi kartu za sledeću projekciju. Tog dana smo film gledali još dva puta, a u naredna tri još sedam puta….

Već sutradan Milan je nabavio jaknu sličnu onoj koju je imao glavni glumac u filmu, Miša farmerke sa kaišem, Deki majicu, a ja sam počeo da se češljam u njegovom stilu.
Ali nismo bili jedini….Na naše razočaranje, film je videlo mnogo naših vršnjaka koji su počeli da imitiraju njegove junake. Kako je u pitanju bio mjuzikl, pesme iz filma su postale nezaobilazne na radio stanicama, i našim žurkama.
U filmu je uz dobru muziku bilo i puno igranja i plesanja. Samo je bilo pitanje kada će se neko setiti….

I setio se. U centru naše mesne zajednice u zgradi u kojoj su bile smeštene biblioteka, i neke kancelarije nama potpuno nepoznate namene, postojao je veliki hol u samom središtu. Neko je počeo petkom i subotom da organizuje diskoteku sa, nama do tada neviđenim, osvetljenjem i ozvučenjem. Bilo je čak i onih ljubičastih sijalica koje tamno još potamnjuju, a belo čine šljaštećim…Namerno smo svake večeri oblačili bele stvari jer smo u njima pod tim svetlom, izgledali nekako posebno. Oduševljeno smo prihvatili tu novinu i bili redovni posetioci. Bio je to najvažniji događaj u nedelji i za njega smo živeli. Naravno da je glavna stvar večeri bila ko je sa kim plesao. To mesto je bilo poprište velikih razočaranja, ali i simpatija, a za malo starije i pravih ljubavi…

Početkom proleća, na ulazu u mesnu zajednicu, bio je zalepljen plakat, sa slikom glavnog glumca iz onog filma, na kome je pisalo da se za dve nedelje organizuje takmičenje u igranju ili kako smo mi govorili đuskanju. Proteklih meseci smo postali vrlo vešti igrači uz disko muziku. Naravno da je glavni uzor bio “onaj” glumac, ali su mnogi prilično nadgradili početnu imitaciju. Bilo je tu sjajnih plesača. Nisam ni ja bio loš. Upravo sam pokušavao da izgradim svoj stil i što je još važnije, uživao sam u tome.
Vest o predstojećem takmičenju pukla je kao bomba u mom društvu. Svi su počeli da vežbaju krišom, pa čak i oni koji su rekli da ih to ne interesuje. Nismo znali ništa o pravilima takmičenja, ali to nam nije bilo bitno. U školi se pričalo samo o toj večeri kada će naš kraj dobiti svog plesnog kralja i kraljicu.

Deki, Miša, Milan i ja smo nalazili posle škole, kod nekoga od nas i jedan drugom pokazivali i objašnjavali neke od naučenih pokreta. A onda bi se razilazili kućama i svako je u tajnosti nastavljao da vežba.
Na starom kasetofonu, puštao sam muziku iz filma najjače što je bilo moguće i “kupao se u znoju lica svog”. Nikako mi nije uspevalo da posle čučnja napravim pun okret. Muzika je morala da bude glasna, a ja sam stenjao i kukao od napora ali i jer mi ono što sam zamislio ne uspeva. U neko doba moja baka, sva zabrinuta odškrinu vrata moje sobe:” Sinko, da li ti je dobro...boli li te nešto?”.” Dobro sam bako”, vikao sam da nadjačam muziku,” vežbam za takmičenje u đuskanju!”. “Vežbaj sinko, vežbaj za šta god… samo mi se nemoj povrediti, kako ću tvom ocu na oči?” Sirota moja baka, ona se i dalje smatrala odgovornom za sve što se meni desi dok me ona “čuva”.

Osvanuo je i taj dan. Miša , Deki , Milan i ja smo ceo dan proveli zajedno. Pošto smo bili nestrpljivi, mislili smo da će nam partija basketa u školskom skratiti vreme, ali nije pomoglo. Kao ni prebrojavanje sličica košarkaša sa svetskog prvenstva, penjanje na krov škole, gađanje golubova praćkom…. Nijedna do tada najzanimljivija stvar nam nije mogla odvući misli od tog večernjeg takmičenja.

Sva četvorica smo bili rešeni da se prijavimo, a dogovorili smo se da redosled mesta koji budemo zauzeli nikako ne sme da pokvari naše prijateljstvo. Rečeno-potvrđeno, košarkaškom pozdravom kao na završetku tajmauta. Razišli smo se uz dogovor da se nađemo u pola devet ispred ulaza.
Kod kuće me nije “držalo” mesto. Tri puta sam se posvađao sa sestrom, dva puta nešto grubo odgovorio baki, i pet puta se čuo telefonom sa Milanom, uglavnom zbog nekih gluposti.
Trema je nadolazila kao veliki talas cunami, o kojem sam tih dana pročitao priču u “Politikinom Zabavniku”. Valjala se u meni i pretila da me ostavi bez vazduha. Osećaj nije ličio ni na jedan do tada doživljeni. Nisam imao pojma šta me čeka to veče, ali sam bio spreman da idem do kraja. Sebe nisam smatrao nešto posebno hrabrim, čak sam se klonio opasnih situacija, ali OVO je bilo nešto drugo. Razmišljao sam šta bi glumac iz onog filma uradio na mom mestu i da bih sebe ohrabrio poluglasno sam ponovio neke od njegovih najpoznatijih rečenica iz filma.
Već u osam sam bio spreman iako mi je do zgrade centra mesne zajednice bilo potrebno dva minuta hodanja “nogu pred nogu.”

Pred vratima uobičajena gužva i ni po čemu se nije videlo da će se unutra odigrati veliko takmičenje. Milan je stigao prvi i saopštio mi da je Dekiju iznenada “jako muka “ i da neće doći. Miša je odlučio da mu pravi društvo i “dodaje lavor” ako mu bude potreban. Uplašili su se i ostavili nas na cedilu…
Unutra smo naišli na ostatak društva koje je došlo da navija za nas. Muzika je bila glasna kao i obično i tu unutra je bilo nemoguće pričati. Prijavili smo se žiriju koji je sedeo sa strane, dobili takmičarske brojeve i tek tada primetili da je takmičenje privuklo i učesnike iz susednog kraja i to ne jednog nego više njih, i to ne samo naših vršnjaka nego i starijih. Sada me je trema potpuno ukočila, ali nije bilo povratka nazad i odustajanja. Šta je tu je…Razmenio sam par pogleda sa Milanom i video da mu nije ništa manje teško nego meni.

Voditelj nas je pozvao da izađemo na podijum. Nas dvadesetak je to i učinilo. U stomaku mi je kamenčina velika kao pesnica. Srce lupa, hoće da iskoči. Kao da svi prisutni gledaju baš u mene. Došlo mi je da se okrenem i “zaglavim na vrata”. Ni sam ne znam zašto to nisam i uradio. Verovatno zato što su mi noge bile kao od olova. Muzika je počela, a meni su se u očima ogledali pogledi Sanje, Saške, Lane, Svetlane, Cece, Vlade, Gorana…o Kaći koja mi se tih dana dopadala nisam ni smeo da mislim.
U času kada sam pomislio da je sa mojim učešćem u takmičenju gotovo, ritam pesme koju sam voleo je učinio svoje. Počeo sam da ga pratim koracima i pokretima koje sam do iznemoglosti vežbao proteklih dana. Osetio sam neku laganu sigurnost koja se sve više pretvarala u veštinu igranja koju sam ipak posedovao. Publika je davala ritam dlanovima,a meni se činilo da stopalima više ne dodirujem pod.
Sve je bilo gotovo kao za tren, činilo mi se, čak smo dobili i jak aplauz. Sišao sam sa podijuma, i Milan i ja smo primali čestitke naših drugara. “Kamen” je nestao, i osećao sam se lagan kao perce…

Nisam pobedio na takmičenju. Čak nisam bio ni među prvih pet, možda sam bio i poslednji, ali to više nije bilo bitno. Pobedio sam tremu i strah. Nagradu sam ipak dobio…Ples sa Kaćom koji sam dugo priželjkivao, a ona je bila lepša od glavne glumice iz onog filma…Pa dobro, možda ne lepša, ali stvarnija u svakom slučaju.

bez "bisa" i tako 3...4...5 puta :zloca:

Vraća se moj dragi sa pijace ( misija obavljena !!) i prepričava koga je sreo...ko mu je šta "novo" ispričao... ( skupštinskozgradna tračara ) i veli na kraju:

-Sad sam ti sreo koleginicu, ide sa ćerkom sa pijace. Pitam je otkud ona tu?!?! a ona me gleda belo...
-"Kako otkud? Pa pazarim na pijaci.."
Ja joj kažem-OTKAD TI pazariš na pijaci (!!) a ona me gleda...onda sam joj rek'o-ajd na kafu kod tvoje koleginice. Ona meni kaže-"Jao ne mogu sada, jel mogu popodne?"
E NE MOŽE!! Kakav si ti to čovek kad ne možeš sad na kafu! Ne može popodne. Možeš sad ili nemoj ni dolaziti..! E tako!

:lol: zamišljam joj facu posle sustreta.... :lol:

Evo je VIII


Lana je bila tiha i zagonetna devojcica. Duge kose boje kestena, i krupnih, pomalo setnih ociju. Svojom tajanstvenoscu privlacila je paznju vrsnjaka. Imala je 12 godina, ali je svojim stavom i ponasanjem odavala stariju osobu. Na to je verovatno uticalo i to sto je imala stariju sestru na koju se ugledala.
Devojcice su zelele da joj budu bliske i postanu najbolje drugarice, a decaci su se borili za njenu paznju.

Zanimljivo je bilo posmatrati kako smo iznenada меnjali svoje ponasanje onog trenutka kada bi se Lana pridruzila drustvu, koje je provodilo subotnje posle podne u hladovini skolske lipe. Bilo je tu i decaka i devojcica.
“…I onda je trener rekao da ce me uskoro prebaciti u prvi tim…”,glasno se hvalio Misa, iako smo svi znali da je tek poceo da trenira i da je tako nesto nemoguce.

“…Ovog leta cu sa roditeljima putovati u Spaniju i posmatrati utakmice Svetskog prvenstva u fudbalu”, pravio se vazan Deki, sto je bilo istina, ali nam se vec svima popeo na glavu sa tom pricom.
Price o izmisljenim avanturama i dogadjajima u kojima bi se glavni junak i heroj mеnjao u zavisnosti od toga ko prica pricu, stizale su jedna drugu. Iako niko nije verovao u njih sjajno smo se zabavljali mastajuci o dalekim svetovima.

Svi prisutni decaci su bili manje ili vise zaljubljeni u Lanu, ali nisu znali sta da rade sa tim osecanjem.
Naravno da sam bio i ja, i naravno da nisam zna o sta da radim sa tim osecanjem, ali je zato ono itekako znalo sta da radi sa mnom. Bio sam zaljubljen do usiju. Lana je bila godinu dana mladja od mene i u skolu je isla u suprotnu smenu, sto je bilo idealno da se bas slucajno sretnemo u vreme kada ona krece u skolu, a ja do samoposluge po mleko. Naravno da bih se zbunio, naravno da bih jedva promucao neku rec, a kao za inat, ona me je uvek gledala pravo u oci onim svojim prelepim pоglеdом.

Preko dana i nije bilo strasno…. skola, malo ucenja kod kuce, pаrtiја basketa sa drugarima i vecernje gluvarenje oko skole….Mogao sam da se izborim sa svojom zaljubljenoscu.Ali kada padne noc i kada legnem u krevet i ostanem sam sa svojim surovim osecanjem…! Morao sam da nadjem nacin kako da smirim svоје napaceno srce.

Tako su nastali mastoviti filmovi u mojoj glavi koji bi me uspavljivali blazenog i srecnog….
Imao sam nekoliko omiljenih scenarija.
1. Udari me auto na ulici, naravno ne mnogo jako, ali moram u bolnicu u kojoj me uviju skoro celog da me bude strasno za videti…( Lana mi dolazi u posetu i govori mi kako brine za mene i kako je odavno zaljubljena u mene i kako to tek sad sme da mi kaze…)
2. U istoj ulici spasavam Lanu od automobila koji juri, tako sto je u poslednji sekund povucem za ruku…( naravno, tog momenta me ona zavoli svim srcem…)
3. Na skolskoj utakmici, pred prepunim gledalistem, postizem odlucujuci коs u poslednjoj sekundi utakmice ( u ovoj varijanti cak Lana i ne mora biti prisutna, mozda je lepse da joj to ispricaju drugarice vise puta)
4. Na skolskom izletu beznadezno gubimo ostatak grupe i ja svojom snalazljivoscu resavam problem ( direktan uticaj romana “Tom Sojer” kog sam tih dana citao….)

Naravno, svi filmovi su bili lako ostvarivi u snu, ali problem sam imao sa javom. Nikada nisam imao priliku da budem nasamo sa njom, a i da sam je dobio, verovatno bih pricao gluposti…
Dani i nedelje su prolazili, a ja nisam znao sta cu sa sobom…

Bilo je rođendanskih zurki na kojima smo igrali uz muziku, ali kada bi dosao red na ples, sredisnji deo sobe bi se ispraznio, i bas tada bi Misu “zaboleo stomak jer se prejeo sendvica”, Milan bi “obnovio povredu kolena sa utakmice”, Deki bi morao “do telefona da se javi mami i pita da li moze jos da ostane”…Devojcice bi se povukle u cosak, naravno okupljene oko Lane kao svoje kraljice, a prazan prostor, koji treba preci do njih, postajao ogroman kao svemir, koji svojim pogledima prekrivaju svi prisutni. Pa ti hajde sad predji preko te sobetine ( ko li je samo smislio da se zurke prave u najvecoj sobi u stanu!?), pogledaj Lanu u oci, i pitaj da li hoce da plese, dok jos MILIONI pari ociju i usiju prate sve…..

Takva je zurka bila i kod Goce. Dosao sam resen da pobedim tremu, strah i sobetinu, i da konacno Lanu zamolim za ples. U nasem drustvu je ples znacio obostrano dopadanje.
Ne secam se zurke, ne secam se ko je bio prisutan… Secam se polumraka, lupanja mog srca, i osecaja da su mi noge kratke da krace ne mogu biti, i naravno praznog prostora izmedju mene u NJE. Od starijih sa cuo da ces zaljubljenost prepoznati po leptiricima u stomaku koji te nezno golicaju kada mislis na svoju simpatiju....Ja nisam imao te....leptirice...ni golicanje...i nisam znao kako je to sa tim leptirima...kod mene su se u predelu stomaka nastanili reptili koji su po stomaku leteli kao ludi....toliko o tome...

Dok sam se kretao ka uzroku moje patnje, sve se okretalo oko mene. Kako sam stigao do nje i sta sam promrljao nemam pojma, ali kao u transu, odjednom sam shvatio da smo na sred sobe i da je Lana stavila ruke na moja ramena….PA MI PLESEMO!!!
Za vreme tog jednog jedinog plesa nismo progovorili ni rec, ali sam primetio da ni njoj nije lako. Oborene glave, pratila je moje korake i nije smela da me pogleda….Kada se pesma zavrsila, pre nego sto smo se razisli svako u svoj deo sobe tiho je promrljala:” Mislila sam da nikada neces…”, i pridruzila se drugaricama…
Sedeo sam smlacen od miline i soka. Srecu zbog plesa zbunjivala je Lanina recenica koju mi je izgovorila tiho izbegavajuci moj pogled. I JA SAM SE NJOJ DOPADAO, ko zna od kad, ali nisam imao pojma o tome…Tada sam shvatio da su devojcice komplikovane isto koliko i mi, decaci, ali mi to saznanje ni malo nije pomoglo u sledecem zaljubljivanju do usiju. Svaka devojcica je prica za sebe…

Narednih meseci sam uzivao u svojoj zaljubljenosti. Razmenjivali smo poruke na papiricima, provodili vreme u zajednickom drustvu znajuci da se dopadamo jedno drugom, i jednom, samo jednom se uhvatili za ruke kada sam je otpratio do susednog ulaza, gde je stanovala, posle jedne proslave rodjendana…

A onda je doslo leto i donelo neke nove skrivene poglede i neke nove mastovite filmove….

Srdačna dobrodošlica i od mene. :)

Posto sam rasla u porodici koja je podeljena na vernike i nevernike(da ih tako nazovem) i na skroz podeljena misljenja, jos pred kraj osnovne skole nisam mogla da smirim radoznalost... i krenula sam na veronauku koja se odrzavala u crkvi. I da, na svaku pricu iz biblije pocinjala sam debate sa popom i postavljala 101 pitanje Sa druge strane interesovanje za naukom mi nije dalo mira pa sam pocela da citam o raznim teorijama evolucije, eksperimentima, dokazima, fosilima da bi se to na fakultetu skroz spojilo jer sam izmedju ostalog slusala predmet Evolucija.

I mogu da kazem da sam za obe strane.

Zasto?
Najprostije receno evolucija tj evoluciona promena je promena izmedju generacija. Naravno, prirodna selekcija igra vaznu ulogu jer utice na menjanje u prilagodjavanje osobina jedinke, na njihovu adaptaciju, modifikaciju itd. Kroz celu istoriju vidimo kako su se razliciti organizmi prilagodjavali razlicitim uslovilma, za to postoje i dokazi to stoji.
Naravno veliki je problem sto od fosilnih ostataka ne mozemo dobiti sa sigurnoscu tacne podatke vec se sve svodi na subjektivnom zakljucivanju cak i pored tolike tehnologije:fijuk:
Ali...
Kako se bas spojio kiseonik i vodonik i nastala voda? Ne kazem da je dosao Bog i rekao to i to daje to. Ipak postoje neka pitanja na koja bas ne mozemo odgovoriti, neke granice preko kojih ljudi ne mogu da dotaknu to nesto neobjasnjivo ma koliko se trudili.
Zato se ova polemika nastavlja i tako ce i ostati.
Kako god, dokazi o teoriji evolucije su vise cinjenice nego dokazi(po meni). A crkva je institucija stvorena od strane viseg drustvenog sloja da bi tako manipulisali nizim slojem, i sama istorija tako kaze...
Ja licno sto se toga tice verujem u neku silu, u dobro i zlo, u suprotnost...pa da li se to zvalo Bog i Djavo ili drugacije svejedno mi je. Ali verujem i u evoluciju, bar ono sto mi "znamo " od evolucije :)

:trt:

NEFRETETE




Za nju kažu da je rado jela živinsko meso, najviše volela da spava gola na dušecima od kozje dlake i da je ujutru budi miris izmirne i zvuci ženskog orkestra. Smisla i mogućnosti za luksuz imala je napretek, jer je bila jedna od najmoćnijih žena u istoriji. Danas njene biste predstavljaju najatraktivnije muzejske eksponate staroegipatske kulture.
Kada je stigla u Egipat, Nefretete je imala samo 15 godina. Otac, kralj Mitaine, male države na teritoriji današpnje Sirije, prodao ju je faraonu Amenofisu III za tonu zlata, srebra i slonovače. Princeza svetle kože, koju su Egipćani obožavali zbog njene lepote, postala je već posle dve godine braka udovica. Ali, bila je i dalje velika kraljica. Nešto kasnije udala se za svog dvanaestogodišnjeg pastorka Amenofisa IV. Mladi par je na faraonskom dvoru vodio veoma intezivan i srećan porodični život. Njene tri kćeri su bile uvek prisutne na audijencijama, a sa roditeljima su se vozile raskošnim kočijama. Uvek su bile zajedno sa njima.
U četvrtoj godini vladavine Nefretete i Amenofis uzdigli su Atona u državnog boga. Egipćani su od tada verovali u samo jednog boga u čiju slavu je Nefretete izgradila glavni grad Egipta Ahetaton, na oko 330 kilometara od Tebe, starog faraonskog grada. Za samo tri godine sto hiljada tehničara i radnika izgradili su hram, rezidencije, oltare i gubilišta za životinje koje su prinosili na žrtvu, popločali su široke ulice, zasadili drveće i isklesali grobnice.
Godine 1357. pne bio je dovršen Nefretetin i Ehnatonov grad snova, da bi se samo deset godina kasnije pretvorio u sablasni grad u kojem je živela jedino lepa kraljica sa svojim najodanijim podanicima. Faraon je iznenada oboleo od podmukle i tajkanstvene bolesti - na čitavom telu formirali su se sve deblji slojevi masnog tkiva. Poslednjih godina Nefretete je vodila dvostruki život i to veoma intezivan. U tom periodu je dobila tri kćeri, od trojice različitih očeva. Faraon je najzad umro, posle sedamnaest godina vladavine. Još za vreme mumificiranja njegovog tela, lepa i moćna vladarka postarala se da osigura svoj politički uticaj, ali svi njeni pokušaju da nađe podesnog supruga ostali su bez uspeha. Zato je udala jednu od svojih kćeri za jedanaestogodišnjeg Tut-ehn-Atona, koji se popeo na faraonski presto.
Novi faraon je odlučio da sluša svoje nove savetodavce. Ubrzo je napustio velelepni grad Ahetaton, ponovo uveo stare Amon bogove, odbacio svoje Aton ime i nazvao se Tut-ehn-Amon, odnosno Tutankamon. Ahetaton je tako potpuno opusteo.
Nefretete je umrla u 34. godini, po svemu sudeći od kuge. Njena grobnica, ukoliko je uopšte i postojala, nikada nije pronađena.

Proleće je konačno stiglo. Dočekali smo ga željni i nestrpljivi. Bilo nam je dosta snega, vetra i hladnoće. Mamili su nas sportski tereni…
Postojao je još jedan razlog našem nestrpljenju. Osećali smo se dovoljno odraslim da počnemo da upoznajemo neke delove grada o kojima su nam pričali stariji drugovi. Jedva smo čekali da, bez pratnje roditelja, provedemo dan na Adi, Kalemegdanu ili na obali Dunava…

U toku aprila i maja postali smo redovni posetioci beogradske tvrđave. Pentrali bi se po topovima iz svetskih ratova i “pobeđivali” i Turke i Nemce. “Osvajali” bi tvrđavu preko najstrmijih zidova, a ipak plašili mračnih rupa u njenim tajanstvenim prolazima. Sa vrhova zidina bi posmatrali treninge košarkaša Zvezde, naših vršnjaka, i upoređivali svoje znanje sa njihovim. i uvek bi neko od nas rekao: “Ma, nemaju pojma!”
Nikada do tada sladoled nije bio slađi, ni kokice ukusnije nego tog proleća na Kalemegdanu…

U junu mesecu smo već bili iskusni poznavaoci tvrđave i počeli smo malo više da obraćamo pažnju na ostale posetioce…Naročito na devojčice. Izgledale su nam nekako lepše nego drugarice iz našeg kraja…Šta sve nismo radili da bi im skrenuli pažnju. “Hvatali” veverice po drveću, uskakali i iskakali iz turističkog vozića, hodali po ivicama drvenih mostova…Ako bi nas primetile, našoj sreći nije bilo kraja.

Jedne subote, “četvorica veličanstvenih”, Milan , Miša, Deki i ja smo se pomalo dosađivali sedeći na ivici zida nad zoološkim vrtom. Dole su se šetali lavovi, ali se nismo plašili, jer nam je to bilo omiljeno mesto za smišljanje avantura. Dok smo razmišljali šta bismo mogli da radimo do povratka kući, Deki primeti na klupi nedaleko od nas devojčicu koja nam istog momenta zaokupi svu pažnju. Bila je veoma lepa. Sedela je zadubljena u čitanje neke knjige. U situacijama kao što je ova, nastupilo bi hvalisanje među nama ko bi na koji način prišao devojčici i kako bi se sa njom upoznao. Najčešće bi ostalo samo na hvalisanju. Ovog puta je Milan rešio da nešto preduzme…
Kobajagi mu je slučajno izletela loptica iz ruke i to baš u pravcu klupe na kojoj je sedela. On je to nazvao “izviđanje situacije”. Brže se vratio nego što je otišao. “Pa ona je strankinja!”
“Kako znaš?” , napali smo ga sva trojica. “Kako, kako znam? Video sam na koricama knjige neka nerazumljiva slova…knjiga je napisana na stranom jeziku...”

Složili smo se da njegovo razmišljanje ima smisla i da je u pravu. Situacija je postala pravi izazov i prvi put smo shvatili značaj stranog jezika koji smo učili cele školske godine. Odlučili smo da je najbolje prići joj direktno, i da samo Milan priča. Dogovor je još bio i da mu nas trojica pomognemo tako što ćemo se u bitnom i odgovarajućem trenutku setiti “prave” reči na engleskom jeziku.
Prišli smo joj obazrivo, gurkajući Milana napred, a da nismo uopšte znali šta ćemo. Milan stade ispred nje i poče:
” Du ju spik ingliš?”
“Yes”, odgovori ona i podiže pogled sa knjige.
” Uf!”, ote se Milanu uzdah iz grudi pa nastavi:” Maj nejm iz Milan. Vot iz jor nejm?”
Devojčica se nasmeši i odgovori:” My name is Maria.”
Početak više nego odličan…Ali šta sad? O čemu pričati i kako je pitati? Želja velika, a mogućnosti male. Milan poče da zamuckuje i uzdiše mučeći se da smisli šta će dalje. Nas trojica, njegovih najboljih drugova, smo dobili priliku kakva nam se retko pružala. Milan je obično bio siguran u sebe i voleo je o sebi da priča kao o nekom kome sve “ide od ruke…” A evo ga sada pred nama, na teškim mukama.
“Vot….ovaj, vaj….I tink….du ju…”, zbuni se potpuno, i okrete se prema nama: “Ne znam kako da je pitam koliko ima godina i odakle je!”
To je bio momenat koji nismo mogli da propustimo. “Ma pitaj je da li joj se sviđaš…”, cerekao se Miša. “Bolje da je pitaj hoće li sa tobom u bioskop”, dodadoh ja.” Nikako”, umeša se Deki,” prvo sladoled, pa bioskop!”
Dok smo se nas trojica sjajno zabavljali, devojčica nas je zainteresovano gledala i samo se smešila. Videvši da od nas nema pomoći Milan pokuša još jednom:” Hau…ver, from….”, ali se beznadežno zapetlja. U tom momentu mi ga bi žao, ali Mišin i Dekijev zarazan smeh je bio jači. Uživali smo u njegovoj nemoći, i u tome što možemo da se zavitlavamo na njihov račun , a da nas ona ne razume…
“Zašto ne pokušaš da me to isto pitaš na srpskom”, progovori devojčica, a nama ostaše otvorena usta od iznenađenja. “Ja dobro govorim i srpski i engleski…”
Nestade zaraznog smeha, nestade želje za šalom na Milanov račun, pocrveneše nam obrazi...Sva četvorica smo se spetljali i ni sam ne znam kako,brže-bolje pobegli sa mesta na kome smo ispali smešni.

Shvatila, ali kasno, da sam najveća trtljača na chatu... :(

Dok sam naglavačke visio na visini od 4-5 metara, čudio sam se kako to da se uopšte ne plašim. Verovatno nisam shvatao šta mi se dešava… Razmišljao sam o tome kako sam uspeo da se uvalim u ovu situaciju i kako ću da se opravdam pred nastavnicom. Ispod mene je bila padina prekrivena snegom, oko mene drugari glava podignutih uvis prema meni, i nastavnica Vera otvorenih usta zanemela od brige. Visio sam zakačen nogom za stolicu dvosed žičare dok me je lagani vetar ljuljuškao…Prvi put na skijanju, prvi put na žičari, prvi put u životnoj opasnosti….

Vera i Slavko su bili omiljeni u našoj školi. Ona je predavala fizičko, što joj je odmah bio veliki plus, a on je bio njen muž. Zajedno su organizovali letovanja i zimovanja za učenike. Tokom nekoliko godina sa njima smo proveli puno lepih dana kako na moru tako i na planinini , na skijanju. Umeli su da budu strogi kada je potrebno, ali ipravi drugari. Zbog te osobine smo ih voleli i slušali. Mnogi od nas su zahvaljujući njihovom trudu proplivali, ili proskijali.
Ja sam bio jedan od redovnih putnika od svog trećeg razreda. Neke od najlepših uspomena nosim sa tih putovanja, jer smo se sjajno družili i zabavljali. Često mi se dešavalo, da mi je kada se vratim kući, potrebno nekoliko dana da shvatim da je čarolija putovanja završena. Tada sam slagao sličice uspomena u glavi i spremao se za novo zimovanje ili letovanje.

U jesen, šestog razreda, nastavnica Vera nas je pozvala u svoj kabinet i rekla:” Ove zime u januaru Slavko i ja vas vodimo na skijanje u Bugarsku. Prijavite se što pre!”
Do tada sam probao da “skijam” samo na polomljenim delovim plastičnih gajbi, što je bilo i više nego dovoljno obzirom na brdovitost Novog Beograda. Moj najbolji drug Milan je već skijao po Jahorini tako da je odmah počeo sa teorijskom obukom:
”Ma to je lako…namestiš skije ovako…noge ovako i štapove tako…i kreneš”.
Iako mi je bio najbolji drug, i iako je sjajno igrao košarku i baš on me naučio neke od najboljih finti, nisam verovao da je to tako lako. Nekoliko dana pred put Vera je organizovala kratku obuku za nas početnike u školskom dvorištu ( ravnom kao tiganj za palačinke) I mi smo se ozbiljno pripremali za izazove bugarskih planina.

Bilo kako bilo, oprema je za mene i meni slične, koji prvi put staju na skije, nabavljena po “povoljnoj ceni” uz pomoć snalažljivog Slavka, i krenusmo u Bugarsku,na planinu Vitošu…

Prvog dana smo se mi početnici naravno lomatali, na gotovo ravnoj padini koja nam je izgledala kao najstrmija ravan koju nam je na času matematike predstavila nastavnica Koviljka. Bilo mi je dosadno i zavideo sam Milanu i drugarima koji su pored nas zujali dole – gore. Dole, lagano na skijama, a gore elegantno- žičarom. Usput su, onako nonšalantno, zavitlavali nas početnike, pošto su prethodno naglo zakočili skijama, tako da sneg zapršti visoko, baš pored najlepše drugarice u našoj grupi. Nisam po prirodi bio avanturista, ali strpljenja nisam imao…. Želeo sam da odmah, drugog dana boravka, budem kao ONI. Uveče, po povratku u sobu, saopštio sam Milanu da sutra idem sa njima na žičaru. Pokušao je da me odgovori od tog nesmotrenog I opasnog plana, plašio me Verom i kako će me kazniti kada sazna….ali ja sam bio uporan.Plan je u toku večeri bio skovan. Kada nam Vera da “slobodno” posle završenog časa i ode na topao čaj, spuštamo se do početne stanice dvoseda, sedamo na stolice i neprimećeni silazimo sa žičare, tu na međustanici, gde nam je inače i bilo stalno zborno mesto. O nastavku vožnje prema vrhu nisam ni razmišljao, ali sam morao da pokažem drugarima, a i “onoj najlepšoj” da i ja umem da skijam…Ni sanjao nisam da će mi sutrašnji dan doneti jedan od najdramatičnijih trenutaka u životu….Pa ako je I zbog “najlepše” mnogo je….

Sutradan je sve bilo kako smo i isplanirali. Vera ode da pije čaj, a mi neprimećeni odosmo nizbrdo. Padao sam i ustajao…padao i ustajao… i u jednom komadu stigao do početne stanice. Pažljivo sam prostudirao postupak sedanja na stolicu i uz par Milanovih saveta, eto nas dvojice, vozimo se lagano ka međustanici. Bio sam ponosan na sebe…sve dok približavajući se mestu na kome je trebalo da siđemo, ne ugledah Slavka, Verinog muža, koji je čekao stolicu za vožnju ka vrhu. Vera jeste pila čaj, ali na Slavka smo zaboravili… Da stvar bude gora po mene, on je prvi mene ugledao…Na samom prilazu mestu za silazak, začuh njegov ljutit glas:”Pa da li si ti normalan….?”
Potpuno smeten obrtom situacije, pokušavam da je kontrolišem. Gledam Milana… Spušta noge na podlogu… stolica ga lagano gura… i on polako odskija niz blagu padinu… “Pa da, tako ću i ja…!”, pomislih. Leva, desna, leva i….osetih kako gubim ravnotežu. Stadoh sam sam sebi desnom na levu skiju, i padoh na levo rame, a desna noga se podiže uvis i zajedno sa skijom ulete u stolicu pod naslon za ruku… Stolica je nastavila svojim putem, a ja sa njom zakačen…Poleteo sam napred, i uvis onako kako je stolica nastavila, prateći žicu. Ne shvatajući šta mi se dešava nekoliko sekundi sam putovao kroz vazduh dok dežurni u kućici pored žičare nije stisnuo dugme STOP. Stade stolica, a sa njom i ja…
Vetar me je lagano ljuljuškao, a ja sam proučavao situaciju…potpuno nesvestan onoga što mi se događa… Noga, do pola zakačena u stolici. Ne mogu ni da je pomerim niti da bilo šta učinim ...Glasovi ispod mene viču da ne mrdam i da mirujem. Bugari, koji rade na stazi rastrčali se da nađu što duže merdevine. U tom teškom momentu, primećujem da na susednoj žičari, iako je velika gužva stolice polaze prazne. Razlog sam bio JA.
Ljudi koji su čekali red nisu želeli da propuste razrešenje ove neobične situacije. Sve glave su bile okrenute ka meni, a stolice su odlazile prazne. Čak mi se učinilo i da su neki od njih nameštali fotoaparate, sa željom da me slikaju. Nije mi baš bilo do osmeha.
Posle par minuta stigoše merdevine,zabodoše ih u sneg,pope se jedan momak i oslobodi mi nogu iz zamke. Spustiše me lagano na zemlju i proveriše da li ima preloma. Nije ga bilo….
Kada sam ustao celo telo mi uhvati drhtavica, a suze same krenuše. Stolice se napuniše skijašima, Bugari sklepaše merdevine, a Vera i Slavko sedoše u sneg bez reči.
Sledeća tri dana sam se samo sankao, a od moje avanture nisam imao nikakvu korist. Vera me je dobro izgrdila i kaznila. A najlepša drugarica iz moje grupe početnika je smatrala moju avanturu potpuno nezanimljivom, i vreme provodila sa Perom koji se sa vrha spuštao kao vetar u ludačkom slalomu….

Glisicka ........................ (i to samo zato sto Yossa nece da dodje )

До следећег септембра ја сам моју прву љубав већ заборавио....
Моја друга прва љубав се десила у првом разреду, баш првог дана у школи, и баш када ми је испао први зуб. Можда баш због тога што се десило толико важних ствари баш у једном дану, та моја прва љубав баш и није имала срећан крај.

У школу сам пошао спреман као запета пушка.Поред старијег брата научио сам да читам, пишем, бројим паре у продавници, и помало да сабирам и одузимам. Школска зграда је била нова, а ми прва генерација првака те јесени. Због тога сам се осећао посебно, јер су се сви према нама понашали посебно...осећао сам се не као обичан првак, него као првак света. Нашем крају, нашој месној заједници припала је част да има нову школу. У то време сваки блок на Новом Београду је у центру насеља имао основну школу, али смо ми тог лета добили гланц нову модерну зграду. Као што је и ред добила је име по народном хероју кога је убио окупатор на самом почетку рата, а случајно се тако звала и грађевинска фирма која ју је саградила.
Од првог дана школа је постала центар свега занимљивог што ће се дешавати у наредним годинама. Приредбе, такмичења, гостовања...
Око школског дворишта направљена је стаза за шетање а уз стазу целом дужином посађен дрворед липа....Увече би та стаза постајала локални корзо по коме су сходно добу вечери пролазили сви они који би морали бити виђени...прво ми најмлађи увек у некој журби и трку од игралишта до игралишта, а касније старији другари који би се повлачили чим би се појавили «осмаци», неприкосновени принчеви и принцезе шеталишта...Веома касно појављивали би се наши родитељи...неко водећи за руку «вољеног брачног друга» а неко кућног љубимца на повоцу...a тај поменути дрворед липа....Када почетком априла прође први удар омамљујућег врбопуца, липе запупе да ми се чинило да нема лепшег призора после дуге и хладне зиме, крај маја донесе цветање стабала...и мирисе....мирисе липовог цвета који овлада целим насељем...Тада су се рађале највеће љубави у нашем крају...О некима се и дан данас прича.....

Тада, првог дана првог разреда, сам упознао Мишу, Милана и Декија, другаре са којима ћу провести следећих дивних 8 година ( само што то тада, првог дана првог разреда нисам знао ). На приредби су нам нека велика деца нешто певала, а ја сам једва чекао да упознам учитељицу и да нас она одведе у учионицу и да јој ја покажем како сам се спремио за први дан школе и научио да певам «Миш је добио грип, па је сео у џип...»Толико сам био нестрпљив да сам био убеђен да ће ми учитељица одмах дати петицу чим чује како ја то лепо певам...
Не зна се ко је био нервознији у великом холу велике и осветљене школе. Одрасли, које су представљали наши родитељи праћени њиховим родитељима (једноставније наше баке и деке) а биле су присутне и «нечије тетке, ујне, куме». Приметио сам и једног ћелавог чику који се ту около понашао као «главни»....Касније сам сазнао да је и имао право на то.Био је то директор школе који је јако бринуо да све прође «како треба»
Када сам угледао учитељицу која је на беџу који је носила на реверу сакоа имала нацртаног зеку, а како сам раније видео и своје име на списку поред кога је био иста такав нацртани зека....схватио сам да је то МОЈА учитељица. Била је лепша од свих осталих који су носиле беџеве са другим нацртаним животињицама. Млада, црвенокоса, насмејана, лепа...
Повела нас је у учионицу, и док нас је смештала по клупама један дечак је плакао испред врата. Уствари није плакао него је вриштао обливен сузама и викао како он неће у школу и како је то нека грешка и како он има само 6 година, и како тек за 12 дана пуни седам...То је био Миша, који ће у току каснијег школовања постати велики заводник, најбољи спортиста у школи, срцеломац, а поред кога су били његови родитељи, који су покушавали да га увуку у учионицу. После пуно убеђивања склопљено је примирје између њега и родитеља и Миша је сео у клупу, али је поред њега села његова мама јер је то био Мишин услов да уђе у учионицу.
После почетног упознавања учитељица нас је питала ко би желео нешто да одрецитује или отпева. Подигло се пуно руку и једно по једно дете је изводило оно што је данима пред полазак у први разред увежбавало са мамама, теткама, бакама, кумама и осталом многобројном родбином. Нестрпљиво сам чекао да учитељица примети и моју подигнуту руку, али узалуд....
А онда се десила катастрофа! Један од дечака је устао и гласом славуја почео да пева МОЈУ ПЕСМУ о мишу и џипу. Био сам разочаран и љут на њега. Како је само смео да отпева песму коју сам ја спремио? Толико сам био љут да сам запамтио да се зове Милан, и да сам решио да му «покажем његовог Бога» само кад изађемо напоље. Тај Милан ће током мог одрастања постати мој друг за «добро и зло»
Док сам седео тужан због отете песме поглед на девојчицу која је седела у реду до мог, је допринео да истог момента заборавим на обећање дато Милану...
Две кикице, две црвене машне око њих, пеге по лицу, бела кошуљица са чипканом крагницом, карирана сукњица, беле доколенице и сјајне црвене ципелице. Уствари баш ју је учитељица питала шта би она одрецитовала. Рече да се зове Јелена, устаде и без грешке одрецитова песму «Ау што је школа згодна», седе и погледа ме. То је моменат када сам стекао своју прву љубав. Брзо је окренула главу од мене и високо подигла прћасти носић и потпуно ме дотукла. Мало је рећи да сам се тада заљубио....тачније је било ЗАБЛЕНТАВИО...
Док сам ја студирао Јеленине кикице, учитељица је ставила прст на уста и показала нам да будемо тихи. На прстима је пришла једном дечаку, који је спустивши главу на положене шаке спавао на свом првом часу у првом разреду. Било је после подне и било је вруће...Учитељица га је помиловала по коси и нежно позвала по имену: « Дејане...пиле мало пробуди се.»
«Пиле» је отворило очи, а ми смо праснули у смех. Када је «пиле» постало «певац», често смо се смејали сећајући се овог догађаја...

Наредних месеци моја «прва љубав» је цветала. Јелена ми се редовно плезила, јурила на великом одмору, стизала ме и тукла по леђима јер сам је због нечег задиркивао, поносно окретала главу од мене када би нам се погледи случајно срели, редовно ме тужакала код учитељице...У сваком случају права идила. Ја сам знао да то све ради из превелике љубави према мени. Старији брат ми је рекао да је све боље него да те девојке не примећују. Чак ми је једном забола врх оловке у надланицу када сам покушао без питања да позајмим њену гумицу...
И таман када сам помислио да ћемо живети «срећно до краја живота» десила се катастрофа. У року од само неколико дана, захваљујући мојим ревносним родитељима, прошао сам контроле више дечјих лекара, јер су желели да сазнају да ли им се син развија како треба. Резултат...обавезно ношење горње протезе, доње протезе и наочара за вид са великим и дебелим црним оквиром!!! Ако се томе још дода да ми је у глави фалило пар млечних зуба мислим да је јасно «нашта сам личио» у тој комбинацији.
Немајући куд, појавио сам се у школи «такав» и оно што је уследило било је неминовно....Другари су почели да ме задиркују, а у томе је предњачила Јелена. Какве ми је све грозне надимке давала! Љубав се распршила као балон од сапунице. Престао сам да је волим брже него што сам је заволео, само што је тај престанак баш болео...

Наочаре сам скинуо после пар месеци, доњу протезу на почетку, а горњу на крају другог разреда, јер је зубар рекао да је престала потреба да их носим. Са том разликом што горњу нисам само скинуо него сам је са задовољством изгазио у сред школског дворишта. Другари су одавно престали да ме задиркују, али ја нисам заборавио ко је био узрок томе...
А Јелена? И даље је била лепа и паметна и окрутна према дечацима. У 4. разреду ми је написала у једном писамцету да јој се јако свиђам, али сам га ја на њене очи поцепао и бацио....Нисам био љут....био сам пресрећан....јер сам прилику да то урадим са њеним писмом,чекао скоро три године...

I deo

U našoj maloj musketarskoj družini Miša je bio sve ono što bi svaki dečak poželeo...pametan, spretan, odličan fudbaler i košarkaš....istina je da smo dosta dugo pamtili ono njegovo plakanje ispred učionice na samom početku prvog razreda, a još duže da je sa njim u učionicu ceo septembar mesec ulazila i njegova baka (jer to je bio Mišin uslov roditeljima da bi uopšte ušao u učionicu).Osim što je ulazila, baka je i ostajala na svim časovima i to sedeći u poslednjoj klupi do vrata učionice. U početku je samo sedela i slušala šta se događa a onda joj je posle nekoliko dana to postalo dosadno pa je počela u školu da donosi i svesku i da piše i crta isto što i mi prvaci....Učiteljica joj je predložila da donese neko pletivo ili hekleraj, vez....ali joj je baka vrlo izričito rekla da to može da radi ikod kuće i da bi ona radije nešto obnovila od znanja stečenog negde između dva svetska rata...Zamislite baku koja ponovo uči šta je « tanka kosa » ili « uspravna debela »linija.....Kako nas je sve vrlo brzo upoznala i zapamtila imena, na velikom odmoru nas je čuvala zajedno sa našom učiteljicom i opominjala kada bi preterali sa jurcanjem po dvorištu.... Čak je nekoliko puta kod kuće pre polaska u školu mesila kiflice sa sirom, krofne ili uštipke i donosila nam svima za užinu...Zavoleli smo i mi Mišinu baku i postalo nam je sasvim normalno da bude tu...sa nama....A onda se krajem septembra toliko uživela u ulogu člana našeg odeljenja da je jednom prilikom podigla dva prsta u iskrenoj želji da odgovori na učiteljičino pitanje....To je i za nas decu bilo previše, pa smo se od srca glasno nasmejali i u sekundi uspeli ono što naš školski psiholog nije u čitavih mesec dana razgovora sa Mišinim roditeljima i Mišom o navodnoj njegovoj prevelikoj vezanosti za porodicu...A Miša je ustvari samo bio maženi i paženi jedinac...muško...u celoj familiji i sa mamine i tatine strane....jer su se u njihovim familijama rađale samo devojčice....Miša je u porodici bio surovi tiranin....
A mi smo rešili problem sa bakinim prisustvom časovima....Kada smo se nasmejali bakinom podizanju ruke Miša se toliko posramio da je kući došao rešen da od sutrašnjeg dana baka ne mora da sedi u učionici...i ne samo to....već da može sedeti i čekati ga u školskom dvorištu na klupi....Odahnula je učiteljica, odahnuo je školski psiholog....baki je bilo žao jer se navikla na sve nas, a jedino smi mi Mišini drugovi iz odeljenja bili srećni jer smo znali da će nas i dalje na odmoru čekati ukusni bakini kolači i peciva. Ali je Miši dugo ostao nadimak...bakino unuče...
U školi je Miša brzo stekao pozicije « vođe » Odličan đak, kapiten fudbalskog tima odeljenja, odličan hvatač u igri « Izmedju dve vatre », dobar drug koji nikada nije nikoga uvredio...Bio je zanimljiv devojčicama, ali nije obraćao pažnju na njih. Na proslavama rođendana ili na igrankama na rekreativnoj nastavi nikada niko nije uspeo da ga nagovori da zapleše sa nekom drugaricom....A one su zbog toga još više « ludele « za njim. Priznajem bio sam ponekad ljubomoran na njega , ali srećom ona musketarska čast bi uvek nadjačala tu ljubomoru...Zaboravih da dodam da je Miša imao zelene oči....ne znam zašto je to bitno ali se sećam da su devojčice to često komentarisale....
Vremenom su ga devojčice prihvatile takvog i prestale da mu dosadjuju...a onda se u četvrtom razredu desilo....

Jutro je bilo hladno i snežno. Pospani smo lagano ulazili u učionicu. Sneg koji je padao se odmah pretvarao u vodu, tako da mu se nismo mnogo radovali. Spremili smo knjige za prvi čas i čekali učiteljicu.
I Miši se spavalo, pa je pokušao da se malo rasani prebrojavanjem sličica fudbalera koje je nosio u džepu i od kojih se nije odvajao. Ponosno nam je pokazivao da se njegova zbirka obogatila tokom par poslednjih dana i da će vrlo uskoro moći da popuni ceo album. Zanesen u brojanje nije primetio učiteljicu koja je ušla u učionicu. Ustao je da je pozdravi poslednji i tek onda primetio da učiteljica nije sama.
“Drago moje IV-1 imam čast da vas upoznam sa vašom novom drugaricom. Zove se Saška, dolazi nam iz druge škole i nimalo joj nije lako jer vas ne poznaje. U staroj školi je ostavila divnog učitelja i 30 sjajnih drugara. Ali ja znam da ćete vi učiniti sve da se ona kod nas oseća prijatno”.
U tih nekoliko sekundi Saška je izazvala punu pažnju celog odeljenja. Neke devojčice su je ispitivački posmatrale, pokušavajući da utvrde da li može da im ugrozi stečene pozicije u odeljenju. Maju, Ivanu i Miru je zanimalo kako igra Između 4 vatre, jer bi im dobro došao neko ko dobro hvata loptu, u predstojećim utakmicama sa IV-2. Dečaci su primetili da ima plave oči i gustu crnu kosu…
Miša, koji je poslednji ustao, je ostao “zaleđen” . Istog momenta je shvatio šta znači zaljubiti se “na prvi pogled”. Kao da ga je usred hladnog zimskog dana obasjao zrak toplog sunca…Zrak je stizao pravo iz Saškinog osmeha… iz plavih očiju… iz rupica na obrazima koje je vešto krila….Ma nije ni bilo bitno odakle…Miša do tada nikad nije osetio nešto slično i bio je potpuno zbunjen.
Za to vreme učiteljica je pričala o tome kakav je đak Saška bila u staroj školi, ali Miša od toga ništa nije ni čuo ni razumeo. Saška je stidljivo gledala više u pod nego po učionici, i sigurno da je bila veoma zbunjena i pod velikom tremom.
Dok je Miša pokušavao da shvati šta mu se dešava, čuo je kao iz daljine učiteljičin glas:” Predlažem da Saška sedne pored Miše, jer mislim da će joj on najbolje pomoći da se uklopi u naš način rada. Mišo, molim te budi pravi kavaljer i drug i pomozi novoj drugarici”.
Učiteljičina odluka nije bila ništa neobično u našem odeljenju, jer od prvog dana prvog razreda, u klupama smo sedeli, kao parovi , dečaci i devojčice. Na taj način smo se bolje upoznavali i lepše družili . Devojčice su sa nama igrale fudbal, a mi sa njima lastiš.
Miša je sedeo sam nekoliko nedelja jer se Vesna preselila sa roditeljima u drugi kraj grada, pa je samim tim morala da promeni i školu. Vesna je bila sjajan drugar i po mnogo čemu neobična devojčica. Igrala je košarku i fudbal bolje od većine dečaka, volela je i da se druži sa dečacima jer, kako je sama govorila:” Dečaci su mnogo jednostavniji za druženje od devojčica. Ne ogovaraju jedan drugoga, ako se danas posvađaju, sutra se pomire…”
Sa takvom drugaricom je bilo uživanje deliti klupu…A šta sad!? Miši se grlo osušilo i nije mogao reč da progovori.
Saška je sela pored njega i izvadila knjige na sto. Način na koji je to uradila, veoma pažljivo i uredno, prelepo uvijene knjige i sveske, i miris njene kose koji je ličio na miris dalekog proleća, su Miši potvrdili da ga čekaju teški dani…

Zima je prolazila i mi smo brzo prihvatili Sašku. Pokazalo se da je ona jedna veoma dobra, jednostavna i zanimljiva devojčica. Prošla je bez problema testove drugarstva koje smo joj postavili ( podela užine, čuvanje tajni, pomoć oko domaćeg zadatka). Miša i ona su se veoma lepo slagali sedeći u istoj klupi. Miši se Saška i dalje veoma dopadala i videlo se da je zaljubljen. Naravno da to nije mogao dugo da čuva kao tajnu i vrlo brzo su na tabli za vreme velikog odmora počela da se pojavljuju nacrtana srca probodena amorovom strelom na kojima je pisalo Miša+Saška. Miša se nije branio od zavitlavanja, jer je znao da ga nećemo ostaviti na miru, a i prijalo mu je, jer on sam nije znao kako bi to Saški rekao.
Ona je ćutala i samo bi joj se zacrveneli obrazi.
A onda je jednog dana brzo gurnula papirić prema Miši ,na njegov deo klupe, na kome je njenim rukopisom pisalo Saška+ Miša….
I to je bilo to…Oboje su bili presrećni jer su znali da se jedno drugom dopadaju, i uživali su u svom druženju, u učionici, u dvorištu…

Proleće nam je donelo veliko uzbuđenje i radost. Krajem maja putovali smo na Taru, gde nam je škola organizovala rekreativnu nastavu. Mesecima pre polaska počeli su dogovori ko će sa kim u sobu, ko će biti izabran u prvi tim odeljenja, šta će ko poneti od rekvizita, garderobe i sl. Uživali smo u tim dogovorima isto kao I u samom putovanju I boravku.
Miša se pored svega posebno radovao što će imati priliku da se više druži i sa Saškom u tim posebnim i zanimljivim danima. Ali mučilo ga je jedno pitanje. Želeo je da Saški pokaže koliko mu se sviđa time što će učiniti za nju nešto što niko u odeljenju nikada nije uradio za svoju simpatiju. Musketari su se okupili za vreme jednog velikog odmora da razmotre šta bi to moglo biti…Mesto za takve važne stvari I odluke je bilo pod jednom lipom na sasvim drugom kraju dvorišta od onog gde su se sva deca igrala….kada nam je Miša rekao šta bi želeo da učini prvi se javio Deki: “Najbolje bi bilo da joj kupiš neki lančić ili privezak to devojčice vole…” Milan , Miša I ja smo ismejali njegov predlog jer nam je to izgledalo kao “davanje para za ljubav”….Milan je predložio da Miša Saški kaže da je voli pred njenim drugaricama…ali onako jasno I glasno…da svi čuju…Miši se to nije dopalo….Dugo smo ćutali neznajući kako da pomognemo drugu kada je meni palo napamet nešto zanimljivo….”Pre nekoliko dana sam prisluškivao razgovor moje sestre sa njenom drugaricom.Šaputale su u sobi nešto oko dečaka koji ima se dopadaju I drugarica je rekla da je dugo iščekivala kada će je njen dečko poljubiti I da se to desilo pre neki dan…I kako je ona sada sigurna da mu se dopada…..” Ove moje reči su delovale čudno na Mišu I kao da su mu oči zasvetlucale na momenat…Sva četvorica smo se slošili da je poljubac najbolji način da nekome pokažeš koliko ti se dopada I da TO niko nikada do sada nije imao hrabrosti da uradi…Kako nismo znali šta da posavetujemo Mišu kako to I kada da izvede, rešili smo da posle škole potražimo pomoć od Dekijevog starijeg brata koji nama bio ono što je mamama bilo čitanje rubrike “draga Saveta” po raznim ženskim časopisima. Njega smo pitali kada god nam nešto nije bilo jasno iz “predmeta” devojčice…Bio je 7 godina stariji od nas I SVE smo mu verovali….

II deo


Odgovor smo dobili odmah po postavljenom pitanju koje je glasilo: “Kako poljubiti devojčicu a da te ne bude sramota?”
“Prva stvar ljubavnici”, zadirkivao nas je Dejanov brat, “nema tu sramota me je…devojčice ne vole neodlučne I stidne…one vole da si odlučno muško koje zna šta hoće!”Sve vreme dok je to govorio on se smeškao, a mi smo samo klimali glavom I već postajali I odlučni I oni koji znaju šta hoće…”Morate biti spremni na svakojaka snalaženja kada su one u pitanju…jer su devojke I spretnije I mudrije od nas”, nastavi naš veliki prijatelj.Ovo poslednje nam nije baš bilo jasno…kako su to one spretnije, ali nismo stigli da razmišljamo o toj dilemu jer je usledio tačan recept za prvi poljubac.
“Reci joj da hoćeš nešto važno da joj šapneš i kada se ona nagne a ti CMOK! Pravo u obraz koji ti je sama namestila… I gotovo….A posle vidi kako ćeš da se pravdaš ako se požali učiteljici”
Savet je bio tako dobar I jednostavan da je bio savršen. Miša je odlučio da će baš tako I učiniti jednog od dana koje budemo proveli na Tari.

Čim je vozač autobusa krenuo I mi još jednom mahnuli roditeljima koji su nas pratili na put počelo je uđivanje u putovanju. Već smo imali iskustva sa rekreativnom nastavom iz prethodna tri razreda tako da smo bili rešeni da se dobro provedemo.
I dok su mame I tate brinule da li smo gladni, da li nam je hladno, da li nam nedostaju mi smo uživali u svakom novom danu…

A ti isti dani su na Tari prolazili kao na traci, a Miša nikako da ispuni svoj tajni plan. Šestog dana boravka sudbina ga je milo pogledala. U sred igranja žmurke na poljani, potpuni nenadano, dok smo se svi negde posakrivali, on i Saška ostadoše sami.Ali ne potpunio…Milan je virio iza jednog žbuna I ono što je čuo I video nebrojeno puta je ispričao ostatku odeljenja do kraja dana…Videlo se da je Miša shvatio da je to dugo očekivani momenat….Progutao je knedlu i kao nehajno rekao Saški: “Moram nešto važno da ti šapnem”. Saška ga pogleda i reče:” Hajde”, i spretnim potezom ruke skloni kosu sa uha. Nagnu se prema Miši i… otvori se slobodan prostor na njenom rumenom licu. Miša udahnu vazduh, zažmuri i poljubi je….Puče poljubac kao grom usred planine, zaiskriše mu varnice pred očima od uzbuđenja, a srce mu se pope do grla.
Naglo se okrete i poče da trči, tj. bolje reći beži, koliko ga noge nose u pravcu hotela u kome smo bili smešteni. Utrča u sobu i zavuče se pod ćebe. Srce mu je još lupalo, što od trčanja što od sreće. Celo poslepodne nije smeo da proviri iz sobe.
Milanovom zaslugom i spretnošću da se nađe na pravom mestu u pravo vreme i njegovim prepričavanjem ovaj događaj je postao događaj dana...Deo Mišine i Saškine slave uzeo je i Milan jer nije nikome dozvoljavao da priča o tom poljupcu bez njegovog prisustva a da bi bio iznova zanimljiv priči je dodavao uvek neki novi detalj.....Sutradan je događaj izgledao kao ljubavni film...Kao da je Miša poljubio Sašku 26 puta i kao da je to bilo « filmski ».... Saška se nije zbog tih priča ljutila, čak je bila ponosna što je Miša to smislio i izveo samo zbog nje....Poslednje večeri na igranci Miša je pozvao Sašku na ples i po pogledima ostalih devojčica u razredu se videlo da su još uvek zaljubljene u Mišu....bakino unuče...

Dok Kumica tek podmazuje alatku...






... iskusna Aiko već centrifugira.

Obožaaaaavam :trep:

:sve4uVis: :lazy:

Kristina, kupačice moja...
maši ručicama...maši ručicama...
....takooooooooooo
:bek:

Od prvog dana škole najviše vremena sam provodio sa Milanom , Mišom i Dekijem. Brzo smo postali nerazdvojni drugovi tako da je to i učiteljica primetila, a kako smo joj bili dragi prozvala nas je « moja četiri musketara ». Bili smo njeni musketari...u početku nismo znali “šta smo to zapravo mi" dok nam učiteljica jednog dana nije svima kao domaći zadatak zadala da u nedelju posle podne pogledamo film “Tri musketara”. Kada smo u ponedeljak došli u školu nas četvorica smo se pravili važni, zbog grupnog nadimka koji nam je ušiteljica nadenula, mada nam nije bilo jasno zašto u naslovu filma nema četvrtog musketara I naravno sledeća tri dana smo se prepirali oko toga ko će biti D’Artanjan…jer smo shvatili da je ipak on onaj najbolji I najveštiji… I najlepši… I jednom rečju najbolji. Četvrtog dana smo položili prvi veliki ispit drugarstva jer smo shvatili da je ipak najvažnije da zapamtimo I koristimo pozdrav koji su musketari koristili…”Svi za jednog jedan za sve….”
Takvi… hrabri, složni I nošeni idejom zajedništva učiteljici smo pomagali oko svega što je trebalo….ispremeštati klupe u učionici za neku posebnu priliku, pregurati klavir iz kabineta muzičkog u salu za priredbe, preneti kofere pune nošnji za njenu folklornu sekciju ( u kojoj su igrale samo devojčice jer je nas dečake bilo sramota, pa samim tim nije imao ko da im prenosi kofere)…sve u svemu bili smo joj deca od poverenja za sve bitno što se dešavalo u odeljenju I školi a što je bilo u “opisu njenog posla”.

Deki je bio prostodušan I iskren dečak sa neverovatno razvijenim osećajem za pravdu. I zbog toga je zasluživao više od svih nas da bude “musketar”. Puno puta je upao u nevolju samo zato što nije mogao da prećuti kada uoči nepravdu I zbog toga često “izvlačio deblji kraj” ali nikada u toj borbi nije posustajao.

U pomenutoj folklornoj sekciji koju je vodila naša učiteljica postojala je jedna devojčica koja je posebno interesovala Dekija. Ja sam kao mnogo “iskusniji” u ljubavnim pitanjima shvatio da se Deki po prvi put u životu zaljubio. Takođe sam znao da sve prve ljubavi imaju tužan kraj….ali već je bilo kasno da sa tim upoznajem mog druga….zaljubljenog musketara…

Dekiju se Svetlana dopala na prvi pogled…Ustvari, malo je reći dopala.Zaljubio se kada je prvi put ugledao. Bili smo treći razred, u istoj školi, ali različita odeljenja. U tim godinama nije moguće upoznati odmah svu decu iz iste generacije. U prvom razredu upoznaješ drugove iz odeljenja i Dekiju su se dopadale devojčice sa kojima je delio istu učionicu. Tek kada je malo porastao počeo je da se druži sa drugarima iz susednih odeljenja i da primećuje njihove drugarice.
Svetlana je bila devojčurak crne kose i očiju, vrcavog pogleda, uvek lepo obučena i doterana. Po ponašanju je bila GLAVNA u društvu i nije čudo što je Dekiju zapala za oko.

Prvih nedelja ju je samo posmatrao za vreme odmora, i pokušavao da joj skrene pažnju na sebe. Prolazeći pored nje glasnije bi govorio, ponekad pogledao u oči ili bi se višeo “muvao” oko drugara iz njenog razreda. Činilo mu se da ni ona nije ravnodušna.
Stanovala je u našem naselju, u osmospratnoj zgradi i to baš na osmom spratu. Nije mu bilo teško da sazna koja je terasa njena. Kako je baš počelo proleće primetio je da ona vrlo često boravi na toj istoj terasi i provodi vreme posmatrajući školsko dvorište koje je bilo vrlo blizu. Od njenih najboljih drugarica je saznao da joj roditelji brane da bude napolju dok su na poslu i da zbog toga voli da posmatra decu sa terase.
Počeo je da se igra samo u onim delovima dvorišta za koje je znao da se mogu videti sa njene terase. U momentu kada bi je ugledao, kako radoznalo gleda u pravcu dvorišta, postajao bi najpožrtvovaniji igrač na terenu, iako i nije bio baš talentovan za fudbal. Sve je činio kako bi skrenuo pažnju na sebe. I činilo mu se da mu to uspeva, jer kako su prolazili dani primetio je da ga Svetlana svakodnevno posmatra sa terase.
Kada bi njegova simpatija posle podne izašla napolje, nije imao hrabrosti da priđe društvu u kome se ona igrala jer je za to bio isuviše stidljiv.
Rešio je da proba obilaznim putem. Od nekih odraslih je čuo da se do srca simpatije najbolje stiže preko njene najbolje drugarice. Kako u najbolju drugaricu nije bio zaljubljen i kako je ona srećom stanovala u njegovom soliteru, rešio je da pokuša. Ljilju je znao od predškolskog uzrasta i često su se igrali zajedno u dvorištu. Jednom prilikom joj reče:

“Znaš Ljiljo, meni se sviđa Svetlana”. Nije znao šta bi još rekao pa je zaćutao. Ljilja je bila vrlo radoznala devojčica I odmah ga je zasula pitanjima:” Stvarno…? Od kada…? Koliko ti se sviđa…..?” Jedva je izustio samo jednu reč:” Mnogo….”
Ljilja mu je obećala da će preneti Svetlani to što joj je rekao…
Prolazili su dani, a Ljilja nije donosila odgovor. Kada ju je pitao da li je prenela poruku odgovorila mu je da jeste, ali da Svetlana nije ništa rekla. Osim što je Ljilja bila veoma radoznala devojčica, bila je i veoma brbljiva tako da su tu Dekijevu tajnu veoma brzo saznali i treće jedan i treće četiri.
Za njega su nastupili teški dani. Odgovor od Svetlane nije imao, a zavitlavali su ga mnogi. Sve bi to lako podneo da je znao da joj se sviđa makar malo. Ali odgovora i dalje nije bilo. Ljilju nije smeo da pita, a neizvesnost ga je mučila, mada je naslućivao odgovor.
Tada smo u akciju stupili mi...njegovi najbolji drugovi, jer tu je sada trebalo postupiti po onome « Svi za jednog jedan za sve i pomoći drugu... Bilo nam je žao Dekija koji je stvarno bio po prvi put u životu zaljubjen.
Jedne večeri Milan, Miša i ja smo prišli društvu u kome se igrala Svetlana i pitali je kako može da bude tako okrutna i da makar malo ne voli našeg druga, koji je tako dobar, pošten i sjajan drug. Svetlana se pravila važna i nije htela ništa da nam odgovori okružena najboljim drugaricama. Onda smo napravili najveću grešku. U želji da joj objasnimo koliko se Dekiju dopada, rekli smo joj kako je sve svoje sveske ispisao njenim imenom, što jeste bila istina, ali nikako to nije smela znati. Namere su nam bile najbolje, ali …

Svetlana je ponosno podigla glavu i rekla nam:” Kažite mu da ću mu odgovor dati sutra.” Otrčali smo do Dekija i saopštili mu ovu novost naivno verujući da ta Svetlanina poruka obećava nešto « dobro » po njega. Životna škola za prave musketare je bila mnogo teža nego što smo i mogli da pretpostavimo...

Dekija je obasjala nada da je možda njegovim patnjama kraj i te večeri je vrlo teško zaspao.
Sutradan je iščekivao odgovor i ponadao se da će ga dobiti od svuda prisutna Ljilje, kada je u školskom dvorištu za vreme odmora primetio kako mu se približava. Umesto odgovora, ona mu ćušnu ceduljicu u ruku i reče:” Svetlana je rekla da će te voleti ako uspeš da otkriješ šta ovde piše”. Deki je zbunjeno uzeo papirić i otvorio ga. Na papiru su bile nacrtane šifre potpuno nerazumljivog oblika….Šifru nismo mogli da rešimo ni sva šetvorica zajedno…pa čak ni Milan koji je bio najbolji matematičar u razredu sa diplomom prvoplasiranog na školskom takmičenju….

U tom momentu Deki je bio spreman da sve što je imao od svog dečačkog blaga u džepovima da za tumačenje tog pisma…I najdraži kliker troperac I sličicu jedinog fudbalera koji mu je falio da popuni album svetskog prvenstva….ali uzalud… Zaljubljen i zbunjen nije shvatao zašto se Svetlana tako surovo igra njegovim zaljubljenim srcem. Bila je to najveća nepravda koju je on do tada osetio u svom životu….

Razočaran, odustao je od daljih pokušaja i rekao Ljilji da ne zna šta piše na papirićima….
Prošlo je nekoliko nedelja dok nije uspeo da umiri svoja osećanja. Prestao je da obraća pažnju na Svetlanu…

…Na samom kraju školske godine, jednog toplog popodneva stvori se ispred njega Ljilja.” Imam nešto da ti kažem”, reče,” danas mi je Svetlana rekla kako si sladak i da joj se čini da joj se sviđaš…”
U prvi mah mu toplina razneži srce skoro zaboravljenim osećanjem zaljubljenosti, ali iz dubine njegovog bića krenu plima bolnih uspomena. Obrazi mu se zarumeneše i ne reče ništa. Ostavio je Ljilju začuđenu,otvorenih usta jer je bila sigurna da će dobiti odgovor vredan njenog radoznalog srca.
I šta je bilo na kraju priče? Svetlana je pokušavala da preko drugarica skrene Dekijevu pažnju, ali je bilo prekasno. Ljubav je ljubav...ali pravda je pravda...pa makar zakasnela....

Gospođa, zahvaljujući kojoj sam i otvorila ovu temu, se vraća u rodni grad - Mostar.
Mrzi ovaj i ovakav Beograd iz dna duše.
I ovde mi je reč mržnja ''preteška'', tako da bih radije upotrebila reč ''ne podnosi''.
Teško pokretna, ali toliko volje za životom, i stvaranjem...

Ostala je sama... jer nije želela da promeni veru... i patila je...
Patnju je prenela na platno... slikala biserima... štrasom... svilom... bojama - naravno...

Ono, što mene dotiče u čitavoj priči je sledeće:
Upoznali smo se sticajem poslovnih okolnosti... ali i sada... kada joj je teško... ili kada joj nešto zatreba, nazove... i ne samo tada... nazove da čuje kako smo...
Znam da je usamljena... i žao mi je... ne u smislu da mi je žao nje... već čitave glupe situacije... gde se sve svodi na materijalno... i dok je pružala materijalno, bila je svima dobra... a sada... se u svojoj sedmoj deceniji života vraća u voljeni joj grad... ne bi li podigla spomenik roditeljima i sredila kuću, koja je u ratu oštećena...
sama...

Jasno mi je, dokle god postoji jasno definisan cilj... postoji i način kako da dođeš do njega, bez obzira, koliko šanse za realizaciju istog, u samom startu bile minimizirane...

Eh, kad bi ja bila sigurna, da će ovaj višak sa moje "sedalice", sa sve onim "šlaufom oko struka", da se popne u gornje delove mog poprsja pa da jednom i ja budem mačka... e ovog momenta bi naručila dve komaTa!!

...ali me stra' da ne postoji taKi steznik koji to mož' da pokupi... :lol: