vesticara

Ne moram da naglasim za koga je...isuviše je očigledno.

markantni

alapača za usta


Ko u krčmu ide...

Net sam otkrio 2000. kupovinom prvog računara.
Bio je to blagi "šok"...jedan potpuno nov i nepoznat svet.

Iskustva sa forumima imam nekih 7 godina, sa manjim prekidima. Za to vreme ovo mi je tek treći forum. Nisam od onih koji lete okolo na bezbroj mesta. Kada nadjem gde mi je udobno tu ostajem.
Prvi mi je bio preglomazan, ne volim gužvu...na drugom sam ostavio "celog sebe". preko 8000 postova, gomila tema od kojih su neke bili pravi biseri te sam ih sebično preneo i ovde.
Ono što je moj "problem" je da sve što radim u životu "ili radim ili ne radim", pa tako i na forumima. Uvek sam ono što sam, pod istim nikom, sa istim žarom i inspiracijom.
Srećom nemam neka velika ružna iskustva, pa i dalje verujem u lepotu ovakvog druženja.

Nije veštičara kamo sreće da jeste, ovaj svet bih zbog takvih ''veštičara'' bio mnogo lepše mesto.

Čovek u pravom smislu reči. :)

Nisam imala običaj da decu držim pod staklenim zvonom.
Deda i baba imali su kuću u jednom malom Sremskom selu, sa dve ulice, od kojih je jedna bila asfaltirana druga ne. Njihova kuća je bila baš u toj drugoj, bez asfalta. Celo leto su provodili tamo, igrajući se u prašini na ulici, obilazeći štale i čardake. Bilo je padova, čvoruga, posekotina i ogrebotina...ali "od toga deca rastu". I dan danas mi je drago što su imali tu sreću da kao gradska deca uživaju u sveže pomuženom mleku, voću koje su jeli direktno sa drveta. Da seku drva, da vijaju krave po pašnjaku i kokoške po dvorištu.
Naučili su da se sami brinu o sebi, igrajući se ispred zgrade sa ostalom decom i svojim vršnjacima. Da sami rešavaju svoje probleme, da razmišljaju glavom. Pravili su greške, i neka su.
Sin je bio poseban stručnjak za nestašluke i razne ideje, ali mi smo to smatrali obaveznim delom detinjstva i odrastanja.
U školu su išli sami i sami nosili svoje školske tašne, pa su jako brzo shvatili šta im je potrebno a šta ne, u toj istoj tašni.
Već sa 9-10 godina su krenuli sami gradskim prevozom po gradu. Kao predškolci, odlazili sami do prodavnice da kupe po neku sitnicu, i uz put naučili kako da barataju sa parama, i kako da ih čuvaju.
Kada je došlo vreme odlaska u JA, zamolio me sin da mu odložim vojsku na tri meseca. Prvo pitanje je bilo da želim da znam razlog.
-"Mama, kad si tolikima odložila vojsku 'ajd i meni. ( drugarica mi radi u vojnom odseku..) Znaš, nešto sam razmišljao da odem na more, pa onda u septembru u vojsku".
-Neće moći. Odlazak na more nije razlog odlaganja vojske. O tom "detalju" je trebalo razmišljati u junu kada se upisivao fakultet. Ideš na more sledeće leto, kad se vratiš iz vojske.

Radeći sa decom, sa svakom novom generacijom, zapitam se šta to nije u redu? Da li sam ja ta koja greši u svojim razmišljanjima ili...?
Deca su sve razmaženija, sve nesamostalnija, sve nezrelija...a roditelji sve samouvereniji da su baš oni rodili male prinčeve i princeze ili budućeg predsednika države ili bar neke političke stranke, a ako ni jedno ni drugo, onda je baš njihovo dete jedan od potencijalnih direktora nekog giganta...
Ako ne vide svoje dete ni u jednom od ovih "popularnih ličnosti" , onda će (makar) biti "poznato lice" malih TV ekrana....

Umorna sam od pitanja:
-Jaooooo, pa kako će moje dete to znati da uradi?
(Prvi put nikako, drugi put nekako, treći put svakako..)
-Jaoooooo, to je moje dete napravilo? Nemoguće-on/ona to ne ume!!!
( još kako ume...!)

Kada će peMzijaaaaaaaaaaaaa.... :grr:

Ufff, ovo je za mene jedna od najtezih tema kada su deca u pitanju..

Imam jednog samostalnog, sada vec velikog decaka i jednu malenu curicu koja je silom prilika pod staklenim zvonom..
Oduvek sam bila veliki protivnik takvog nacina vaspitanja i sina sam od najranijeg detinjstva pustila da se osamostaljuje..nije to lak posao, mnogo je lakse uraditi sve umesto deteta, a vremena i vremena treba da se nauci da sve radi sam..gledam ga sad i znam da se isplatio svaki utroseni minut..

Jezim se na roditelje koji drze decu pod staklenim zvonom i onda me snaslo upravo to..moja curica je samostalno samo prohodala, sve ostalo vise nije mogla sama..ne moze ni u vrtic, ne moze sama ni na jedan deciji rodjendan ili u parkic, a da joj ja ne dahcem za vratom, ne moze sama da se obuce, ni da ide u WC..
Cetiri godine strepnje nad njom i postala je pravi mali ovisnik..strasno mi je to, ali jednostavno ne moze drugacije..sada se vec pomalo plasim za njenu buducnost..uskoro treba da krene u skolu, a ona ne ume sama da se snadje i nema apsolutno nikakvu predstavu o svetu..

Trenutno do jeseni imamo pauzu izmedju operacija, snimanja, hemioterapija i danas sam je odvela u skolu plesa..da je bar malo ukljucim u zivot van kuce..i gledam je danas medju decom..ogromna je razlika izmedju nje i njih, ogromna..ali znam da radim pravu stvar, ma koliko tesko bilo gledati sve to..

Dacu sve od sebe da to stakleno zvono uskoro razbijem..u najsitnije parcice..

Khm, jasta da umem da se naljutim - kad 'dara prevrsi meru', iliti kad bezobrazluk i nepravda NE smeju da se ocute. Kako sam po prirodi trpeljiva, kad ja 'puknem - leti perje' (faktor iznenadjenja je presudan, jer 'to i tako' ne ocekuju od mene ...tako fine a grlate). 2. Maska je samo 'pomocno i privremeno sredstvo' koje koristim kad sam u nekom njesra ...a ne zelim da moji bliznji to osete 3. P'da, bivala sam i razocaraTa i povredjeTa (rachica u meni im je to dozvolila...al' im se blizanka posle naebala keve ) 4. Jos fali do 'kompletiranja' Mnogo mi fali Maski, volela bih da se vec jednom pojavi VP, da se Starka aktivira ...i naravno Yossa ()
--- Update ---


Pa ti mene OPET u kujnu smestas? Si zaboravio da sam ti vec kuHala, m?...i to komplet meni? E, pa, vodim te do obliznjeg kioska, i uvalicu ti HOT dog, tj. viRslu ........ Ae, mozda te odvedem do Hotela Tamis - da zadovoljis apetit(E)

--- Update ---



Micu tracericu, zvanu 'ArhiTekta', i smorusicu ljigavicu, zvanu 'Studentkinja' ...ali one nisu sa VCF-a ........ Osim nji' dve, stvarno nema koga ne bih mogla da podnesem ........(cak i Sirijusa )

--- Update ---


Komsinice, ta, izdivanicemo se nas dve, samo da se ja primaknem, k'o sav cestit svet, jacoj makini od ove moje male patnje :strikeraj: i tad ne zanovetam oko kaffee. Lm, ne znam koju osobinu da izdvojim ........mozda optimizam, jer verujem da MORA da bude bolje...pa se zezam i kad sam do guse u problemima ...ili istrajnost (to mu dodje k'o i upornost, a? ........jbg, u prevodu: tvrdoglava k'o mazga :lol:

Nisam imala običaj da decu držim pod staklenim zvonom.
Deda i baba imali su kuću u jednom malom Sremskom selu, sa dve ulice, od kojih je jedna bila asfaltirana druga ne. Njihova kuća je bila baš u toj drugoj, bez asfalta. Celo leto su provodili tamo, igrajući se u prašini na ulici, obilazeći štale i čardake. Bilo je padova, čvoruga, posekotina i ogrebotina...ali "od toga deca rastu". I dan danas mi je drago što su imali tu sreću da kao gradska deca uživaju u sveže pomuženom mleku, voću koje su jeli direktno sa drveta. Da seku drva, da vijaju krave po pašnjaku i kokoške po dvorištu.
Naučili su da se sami brinu o sebi, igrajući se ispred zgrade sa ostalom decom i svojim vršnjacima. Da sami rešavaju svoje probleme, da razmišljaju glavom. Pravili su greške, i neka su.
Sin je bio poseban stručnjak za nestašluke i razne ideje, ali mi smo to smatrali obaveznim delom detinjstva i odrastanja.
U školu su išli sami i sami nosili svoje školske tašne, pa su jako brzo shvatili šta im je potrebno a šta ne, u toj istoj tašni.
Već sa 9-10 godina su krenuli sami gradskim prevozom po gradu. Kao predškolci, odlazili sami do prodavnice da kupe po neku sitnicu, i uz put naučili kako da barataju sa parama, i kako da ih čuvaju.
Kada je došlo vreme odlaska u JA, zamolio me sin da mu odložim vojsku na tri meseca. Prvo pitanje je bilo da želim da znam razlog.
-"Mama, kad si tolikima odložila vojsku 'ajd i meni. ( drugarica mi radi u vojnom odseku..) Znaš, nešto sam razmišljao da odem na more, pa onda u septembru u vojsku".
-Neće moći. Odlazak na more nije razlog odlaganja vojske. O tom "detalju" je trebalo razmišljati u junu kada se upisivao fakultet. Ideš na more sledeće leto, kad se vratiš iz vojske.

Radeći sa decom, sa svakom novom generacijom, zapitam se šta to nije u redu? Da li sam ja ta koja greši u svojim razmišljanjima ili...?
Deca su sve razmaženija, sve nesamostalnija, sve nezrelija...a roditelji sve samouvereniji da su baš oni rodili male prinčeve i princeze ili budućeg predsednika države ili bar neke političke stranke, a ako ni jedno ni drugo, onda je baš njihovo dete jedan od potencijalnih direktora nekog giganta...
Ako ne vide svoje dete ni u jednom od ovih "popularnih ličnosti" , onda će (makar) biti "poznato lice" malih TV ekrana....

Umorna sam od pitanja:
-Jaooooo, pa kako će moje dete to znati da uradi?
(Prvi put nikako, drugi put nekako, treći put svakako..)
-Jaoooooo, to je moje dete napravilo? Nemoguće-on/ona to ne ume!!!
( još kako ume...!)

Kada će peMzijaaaaaaaaaaaaa.... :grr:

Joooj, ovo je tako tačno i kod mene...
Moji prijatelji koji dolaze sa decom na druženja znaju da kod nas u kući važe pravila koja svi poštujemo i onda često čujem komentar ''Pričala sam pola sata sa M. da kod teta S. se to ne sme raditi jer ona to ne dozvoljava...'' U početku mi je padao mrak na oči od takvih komentara, a sada se ni ne obazirem. Nemam namere da vaspitavam decu od prijatelja, dosta mi je moje dece i na poslu, a to da li me neko vidi kao strogu, Babarogu ili šta već... nije moj problem Principi su principi i ne popuštam pred gostima...

Sa Aiko...da joj pokažem čari i lepote zime...

gde sa Gogom?

Jednom davno, rekla sam mojoj sestri nešto, što sam primetila kod njene dece, tačnije starijeg sina. Ona se uvredila i dva naredna sata me ubeđivala da grešim.
Nakon par godina sam joj još jednom diskretno skrenula pažnju na istu stvar ali sada u malo oblikovanijoj formi...ona opet isto.
E, dosta od mene...

Od tada je prošlo 15-tak godina, došla sekana kod mene i krene priču, koja se završi na onomad započetom razgovoru. Ja ćutim, slušam, gledam je i velim:
"Sećaš li se ti mojih reči od onomad? Sećaš li se šta si mi onda rekla? Ja se sećam. E vidiš slatka moja, kako bilo onda, tako i sada. Samo onda se još nešto i moglo promeniti, sada ti ostaje samo da lomiš granu preko kolena..."
I tek sada, tek nakon toliko puno godina, priznala mi je da sam bila u pravu.
Imam ja strpljenja, jaaaaaako puno.

Od tada i od tog razgovora, retko kada bilo kome govorim, kakva su im deca.
Jednostavno imam stav. Kod mene je tako i tako. Ako ti to ne voliš, meni je jako žao, moraćeš se srpititi i sačekati da odeš svojoj kući, da bi to mogao raditi.
Oni koji me poznaju, znaju da sam takva. Ne bune se.
Oni kojima to smeta, odustali su od dolaženja sa svojim malim biserima kod mene u goste. Niko se ne ljuti.

Moja deca su znala koji su pravila ponašanja bilo gde i jako dobro su znali da ja samo 2x opominjem. Moja deca i dan danas znaju da je moje obećanje uvek ispunjeno-ma kakvo ono bilo.
Probali jednom-gostovanje se prekida i odlazi se kući istog momenta, ma gde se nalazili.
Probali još jednom-tek tada nije bilo dobro...treći put nije postojao...

Ono što se može-može se uvek i svuda.
Ono što ne može-ne može se nikad i nigde.

Moje lično mišljenje je, da razlika u godinama apsolutno nema nikakve veze sa opstankom bilo braka, bilo nevenčane zajednice. Ako se dvoje ljudi osete i pronađu na istim talasnim dužinama, onda nije bitno ko je stariji i koliko je stariji. Znam veliki broj bračnih i vanbračnih zajednica gde je upravo žena starija od svog partnera, kao i popriličnu razliku u godinama muškarca, u odnosu na svoju izabranicu.
Mislim da je to više naš mentalitet taj koji nam nameće pitanje razlike u godinama. Kod nas još uvek važi neko nepisano pravilo da muškarac mora biti stariji ili bar vršnjak svojoj izabranici.

Jaoooooooo što lepo pada...

Jaoooooooo što lepo pada...

Jaoooooooo što lepo pada...

Pa ide, kad ti kum spakuje....Ovaj ima u sebi baterije, ali i punjač za kola-ako zatreba...kum mustra "slučajno zaboravio" :lol:

Ljubav?
Kao knjigu...prvo čitate mnoge knjige dok ne pronađete onu koja vam je legla na srce, i koja je samo za vas pisana.
Onda je čitate i čitate i čitate i uživate u njoj i stalno joj se vraćate, pronalazeći omiljene delove.
Što je više i duže čitate, uvek nailazite na nove delove koji vas iznenada oduševe...
Što je starija, sve ste nežniji prema njoj, sve je više čuvate da listovi ne poispadaju...
Svima pričate o njoj, hvalite je, i ona vaše najvrednije bogatstvo.

Ručak u toku...skupljam one sudove, a malci čavrljaju punim glasom.
Jedan biserko me upita, onako iz čista mira:
-Šta si ti u horoskopu?
-.............vaspitačica....
-Ma neeeeeee to! Šta si u horoskopu???
-Ne znam ja šta je to horoskop??

Odlazimo u sobu, i ja nastavljam priču...(jer sam jako glupava i zaista ne znam šta to znači)...

-Tu ti ima neki, koji su kao neke životinje, tako nešto. Ja sam lav. To znači da ja mogu malo da se odmaram, malo vežbe da radim. To znači da se mogu opustiti. Eto to ti je horoskop.

-To ti je kad u nekim časopisima, budu slike nekih ljudi, i tu piše ko je ko. Ko će biti najsnažniji. To ti je bik. Ako nisi bik, onda pročitaš koja ti je vrsta životinje slična. E onda prepoznaš da li si najsnažniji, najslabiji ili srednje jak. To je sve što ti ja znam o horoskopu.

-Tu ima da se svako u nešto zna ko će biti, a ja znam da samo bio ovan. To moramo svi da budemo različito, zato što nas tako rode.

-Svi su skoro različiti zato što možda neko nije isti kao ja i drugi. Evo na primer, ja sam lav a on nije lav a on mi je kum! Nekada može da se desi da je isto kao ja. A, da ti objasnim šta ti je ustvari horoskop-to ne znam.
A postoje neke životinje koje nisu srpski horoskop. Eto na primer u kineskom imaju pacove....mačke...papagaja....i ima još ček' da se setim...ahaaaaaa krokodil, i ima još ali ne znam više.

Umem da budem sama. Umem da ispunim tu samoću. Tu su uspomene, planovi...
Ne bi mogla da živim sama, ali nedelju dana, sama bez ikoga, sa knjigama i tišinom su mi kao sunce-solarnim ćelijama.
Praktikujem da priuštim sebi tu privilegiju. Odem u vikendicu, nakupim se tišine i izbacim iz sebe svu ovu "gužvu" koja mi se nakupi. Ostavim je tamo u šumi...i vratim se kući preporođena.
Ali da moram da živim sama? Mislim da bi mi to jako teško palo. Ne kažem da ne bi naučila, da me život u tom smeru odvede. Sve čovek nauči, pa i to, ali ipak je moj izbor živeti u društvu, i učiniti život lepim.
Koliko god da me nekada gužva umori, ponekada mi je dovoljna jedna noć da se oporavim i budem "kao nova".

Skupile se zeneeeeeeee da sljapkaju gresnikovu goooozu ja sam i pribor spremila,ali
Operacija zakazala

Slika govori vise od reci


Uloge:s'levA,na desno...Glisha(voajerista ) Jeca(karijerista ) Kumica(promoterka SM alata ) i Vesticara(koja je pala od smeha,pa je apatar nije Uvatio ) I desno skroz Gresni (pas koji laje,a ne ujeda )

Nemam običaj da kritikujem ničiji rad. Uradila sam to 2-3x u životu, shvatila da mi to nije bilo ni malo pametno i od tada- nikad više!
Ako me neko i zapita za mišljenje, obavezno naglasim, da nisam stručnjak u toj oblasti i da je ovo isključivo moje lično mišljenje, moje viđenje, moj doživljaj..onako amatarski.

Imam jednog poznanika koji se bavi fotografijom. (..tu sam duduk), međutim on uporno hoće da čuje moje mišljenje fotografija koje planira da pošalje na izložbu. Ja se živa izlomih da mu objasnim da ja nisam kritičar, a on uporan da mu kažem šta mislim. Njegovo objašnjenje za tom potrebom je sledeće-Hoću da mi kažeš bilo šta. Tvoje mišljenje, upravo takvo amatersko je meni odlično merilo. Ako je fotografija "mlaka", nije dobra. Dobro je ako kažeš da je ružna, da je čudna, da ti se ne sviđa to i to...onda znam u kom smeru da idem dalje...jer onda izaziva nešto u posmatraču, a to je upravo moj cilj..
Ukusi su različiti. Jako je teško polemisati sa osobom različitog ukusa. Mislim da čak ni pravi kritičari ne daju uvek sasvim realnu kritiku, da se i njima ponekad otme malo ličnog u ponekoj kritici.

Ono što meni smeta, je nametanje nečijeg ukusa, bilo za pesmu, bilo za neku knjigu, predstavu, film, seriju...nemoj me ubeđivati da je nešto lepo, kada to tvoje lepo, ne prija mom srcu. Pusti me da uživam u "mom lepom" a ti uživaj u "tvom lepom"...tako ću te voleti najviše na svetu... :kez: