vesticara

Eh, kad bi ja bila sigurna, da će ovaj višak sa moje "sedalice", sa sve onim "šlaufom oko struka", da se popne u gornje delove mog poprsja pa da jednom i ja budem mačka... e ovog momenta bi naručila dve komaTa!!

...ali me stra' da ne postoji taKi steznik koji to mož' da pokupi... :lol:

Napisano 17.03.2010

Odavno me napustio. Ne, nije me tako napustio, što je otišao. Napustio me jer je otišao ne neko bolje mesto, tamo gde je i zaslužio da ode. Među zvezde, da se malo odmori...
Ja, kao treće dete. „Samo mi je još to trebalo..“ i njegova molba da se ipak rodim, da će on voditi brigu o meni, jer deca su najveće blago. On koji je trčao kući sa dežurstva, nakon komšinicinog poziva da se mama sprema kod „lekara“ da je ubedi da se ipak predomisli....On koji me je noćima držao na rukama kako bih, umesto da se derem spavala, a on sa mnom na rukama učio uz veeeeeeliku dugogoreću sveću, da ne budi ostale ukućane...Kad zaspim, on me nežno, da nežnije ne može biti, spusti a ja upalim „sirenu“ najjače što mogu, jer ne osetim više njegove ruke i ne čujem umirujuće otkucaje njegovog srca, i nestane topline dok me drži u naručju...on me ponovo prigrli i nastavimo tako cele noći. Govorio je, da nije bilo mene i moje upornosti, ne bi završio nikad akademiju. Ne bi uspevao da noći provodi budan. Uvak se plašio da me ne ispusti, i noći provodio uz knjigu i učenje.
Njegov nadimak je postao moje ime. Moje ponosno ime.
Sa njim sam se uvek mogla dogovoriti. Njega nije bilo potrebe lagati, jer je istina otvarala vrata za bezgraničnu slobodu u mom životu. Uživao je u toj mojoj slobodi i ja sam bila ponosna na bezgranično tolerentnog oca.
Kad je prvi put otkrio da pušim, pozvao me na kafu, ponudio da zapalim i onako uz osmeh me upitao „Koliko koštaju te tvoje cigarete? Uhh, pa što ne pušiš neke jeftine ko ja? Ne mogu ti pričati o štetnosti duvana, i ja sam pušač. Jedino te molim, nemoj da te komšije viđaju po budžacima.. Kad si već odlučila da češ biti pušač, radi to kod kuće...“. Sledeće jutro, na stolu me čekala kutija LORD-a.
Bio je vojno lice. Čovek koga su se bojali svi i svako. Obožavao je TITA, i sreća da je otišao pre njega, jer bi to bio težak udarac za njega..
Ponosio se svojom porodicom. Nosio je naše slike u novčaniku i svima ih puna srca pokazivao. Prema meni je bio pamuk, iako sam treće dete. Pomislio bi čovek, potrošio se ne prvo dvoje, ali ne! Oni su njega trošili, a ja sam bila za njega mirna luka. Sve što ovo dvoje pre mene nisu smeli, ja jesam.
Momci? Samo je bilo važno reći ime momka, gde idem i kad planiram da dođem kući. Ja sam određivala vreme a on tražio da to bude 5 minuta pre dogovorenog sata... I uvek je bilo tako. Mogla sam ići na kraj sveta, on je samo treba da zna ko mu čuva njegovo dete.
Žao mi je, što je otišao tako rano. Što mu se nije ispunila želja, da dočeka unuke. Da ih razmazi, da uživa u njima. Da se ponosi njima. Što ne zna, a možda i zna....da je dobio zeta upravo onakvog kakvog bi on voleo i obožavao, i sa kim bi uživao.
Naučio me da nisam ničije vlasništvo. Da imam svoje JA. Da u životu ne očekujem ništa ni od koga, da sve stvorim sama i sa svojih 10 prstiju. Naučio me da je život jedan, i da ne dopustim da prođe pored mene.

Hvala ti TATA što sam se rodila.

ako nesto mi prvo padne na pamet kad pomislim na njega je to da me nikad u zivotu nije udario. niti mene niti sestru, dok je mama znala da nas pljusne po nekad...a temperametan je...
nikad mi se nije obratio celim imenom, uvek "sine" , nadimkom koji bi on smislio ili tepao mi...

prema nama se uvek postavljao kao drug...kad smo bili deca znao je da se s nama igra, zeza...a kad treba da bude strog, ali pravican.
slicna sam njemu po temperamentu i znamo da pricajuci u sekund planemo, pa izvikamo se....ali nakon toga kao da nista nije bilo...

kad me vidi malo neraspolozenu, u ocima mu odma primetim brigu i nemo pitanje- "sta je sad sine?"

cesto zna da kaze kako nikad ne zali sto nema sina vec da je ponosan na svoje dve cerke....
ipak, znala sam da je uvek osecao neku tugu sto je izgubio sina na porodjaju, i kad sam saznala da nosim decaka, prvo sam se njemu javila....plakao je od srece...
danas smesno mi je i lepo kad ga vidim kako u unuku trazi neke svoje osobine...pa ponosno kaze - "Sav je na dedu!"

Evo...obećah se...pa da ne ispadne da sam lagao.
Priča o kradji čokolade je "mimo reda"...

Sad idem redom...

Rođen sam u centru Beograda, blizu Slavije, ali sam se sa porodicom u trećoj godini života preselio na Novi Beograd u soliter sa šesnaest spratova i dvesta stanova....
Za mene je taj soliter bio pravi avanturistički raj. Tri lamele po šesnaest spratova, četiri velika i brza lifta, igralište ispred solitera sa ljuljaškama, klackalicama i velikim bazenom punim peska...Kada bi bilo loše vreme igrali bi se u hodnicima solitera koji je imao bezbroj skrivenih prostora i prolaza. Nisam voleo vrtić i uglavnom su me čuvale komšinice penzionerke koje su na taj način popravljale kućni budžet. Moje carstvo je bilo dvorište ispred solitera i svaki iole lep dan sam provodio napolju u igri.Tu ispred solitera sam naučio da vozim bicikl i rošule, da se ljuljam na ljuljašci, da se penjem na drvo, da bežim i da se skrivam od komšije kada loptom razbijemo prozor u prizemlju...

Kasnije kada sam porastao, od mnogih ljudi sam čuo da ne vole Novi Beograd i njegova betonska naselja, koja se ređaju u blokovima, sa nekim potpuno nelogičnim brojevima. Kažu ti ljudi takođe da je ružno što u tim istim zgradurinama ima toliko stanova i da tu ljudi spavaju «jedni drugima na glavi» i da je Novi Beograd samo jedan velika ružna spavaonica....
U godinama mog detinjstva ja o tome nisam razmišljao. Tolika «soliterčina» u kojoj sam živeo za mene je imala jednu i najvažniju prednost, a to je da je u tih 200 stanova živelo jako puno dece, tj mojih vršnjaka sa kojima sam mogao da se igram...Dvorište ispred zgrade je uvek bilo puno dece, majki koje su ih čuvale, deka koje su šetale ili sedele na klupi ili igrali «istorijske» partije šaha protiv komšija iz susednog solitera.
U tom dvorištu smo igrali klikere na «rolju» ili «trokiš», tapkali i razmenjivali sličice tekućeg fudbalskog svetskog prvenstva, igrali žmurke, «gaze», «strelice», jurke, «Care, care govedare», školice, «Arjačkinje barjačkinje», «Trule kobile», «Neka bije neka bije», janjine, lastiš... i naravno fudbal do besvesti dok nas ne bi oterali stariji dečaci ili dok nam se ne bi izbušila lopta.
U letnjim večerima ostajali bi do mraka i često prvi put pričali jedni drugima «strašne priče» od kojih su se najviše plašili baš oni koji su ih pričali....Dvorište bi se praznilo u sedam i petnaest uveče kada je na tv programu bio crtani film, ali bi se vrlo brzo ponovo napunilo jer su trajali samo pet minuta.
Osim tog «crtaća» nije se propuštala serija o Sandokanu i Marijani, «Otpisani» i «Kockica»

Ali, postojao je jedan deo dana kada ispred solitera nije bilo nikog i kada su vladali mir i tišina...Najsvetiji deo dana je bio čuveni «kućni red» koji je vladao u poslepodnevnom delu dana, tačnije od 2 do 5. Taj KUĆNI RED je bio pojam najviše poštovan u mom ranom detinjstvu. U to vreme su naši očevi odmarali po povratku sa napornog posla kao i od ukusnog ručka kojim su ih dočekivale njihove supruge, tj. naše majke. Soliterom bi zavladao mir... samo bi se čuo šum topola zasađenih u dvorištu na prolećnom povetarcu. Sva 4 velika i brza lifta bi zastala i odmarala spremajući se za ostatak dana i naporne vožnje kada se stanari probude.

Deci je u doba kućnog reda bilo zabranjeno igranje kako u dvorištu tako i po hodnicima solitera.Naravno da je to pravilo važilo i za mene. Kada sam bio sasvim mali taj deo dana bih prespavao, ali kada sam malo porastao u vreme kućnog reda sam se strašno dosađivao i nestrpljivo bih cekao da kuhinjski sat otkuca 5 udaraca u zvonce.

Tačno u 5, kao po komandi ili nekom tajnom dogovoru nas najmlađih, dvorište bi počelo da se puni decom.Igra bi trajala sve do sumraka, dok mame sa raznih prozora i raznih spratova ne bi počele da dozivaju svoje «mladunce»...Onda bi počelo ubeđivanje i natezanje, oko toga da li moramo BAŠ odmah da krenemo kući, i cenkanje koliko još možemo da ostanemo napolju.....

Ali da se vratim na kućni red, tj. onaj mir i tišinu koji su vladali u to doba.Iako je bilo zabranjeno, voleo sam, da se baš u to vreme, uz majčino odobrenje, dok je otac još spavao, tiho iskradem i izađem u dvorište. Naravno da bih obećao majci da ću biti tih i naravno da sam to obećanje poštovao jer je jedino tako bilo moguće, a da me niko ne tuži ocu.

Voleo sam da tada, kada nikoga nema, sam provodim vreme u bazenu sa peskom i gradim garaže za autiće koje sam obožavao, i imao sam ih sakupljene u jednu veliku i meni jako dragu kolekciju. Nije bilo druge dece da mi smetaju i otimaju autiće i to je bilo moje vreme i moje carstvo....Najlepše sam se igrao tako onog proleća i leta kada sam napunio 6 godina, a moji roditelji odlučili da me ne upisuju ranije u školu, nego da se «naigram još jednu godinu»

Jednog takvog poslepodneva, u toku kućnog reda, sam bio u bazenu sa peskom i u sred zidanja «najmodernijeg mosta koji bi spojio dva nivoa auto-puta....», bilo je toplo i potpuno mirno i tiho, kada začuh zvuk koji mi je skrenuo pažnju...Zvuk koji je bio potuno nezamisliv u doba kućnog reda...U potpunoj tišini, odzvanjao je zvuk lopte koja udara u zid solitera!!! Malo tiše od tih udaraca čuo se glas koji broji....:10, 9, 8, 7, 6...» Shvatio sam da zvuk dolazi iza ćoška solitera i da neko igra, u to vreme veoma popularnu igru koju smo zvali «deset-devet».Ona se sastojala u tome, da treba odbijati loptu od zid na mnogo različitih načina, a svaki ispratiti sa 10 ponavljanja....i zato je bilo potrebno naglas brojati unazad od broja 10....Sve sam to saznao u momentu, ali nisam znao ko se USUĐUJE DA BIJE LOPTOM U ZID DOK TATE SPAVAJU!?
Ostavih autiće, istresoh pantalone od peska i polako priđoh ćošku zgrade....Pažljivo provirih i ostah zabezeknut širom otvorenih usta iz dva razloga.....

Prvo, jer je to bila meni potpuno nepoznata devojčica, mojih godina, a drugo....jer je bila lepa kao anđeo....Do tog momenta nisam mnogo primećivao devojčice oko sebe.Ako je imala neki autić ili umela da igra klikere bila je moj drug....ako ne, svejedno mi je bilo da li je devojčica ili dečak....
Ali OVA devojčica....! Plava kosa vezana u repić...plave oči.....način na koji odbija loptu.....broji....Dan je bio vruć, toplo avgustovsko popodne...čini mi se....a meni je postalo još toplije...na obrazima i oko srca....

Nije me primetila.Kada sam se malo pribrao odlučio sam da je odlučno i strogo opomenem da nije pristojno da lupa loptom u OVO DOBA....i da je sada kućni red.....i da se tate odmaraju....SVE sam to planirao da joj kažem, ali sam samo uspeo da promucam jedno tiho i nesigurno:»Zdravo......»
Pogledala me je svojim prelepim očima, odmerila od glave do pete, a ja sam poželeo da propadnem u zemlju od stida... jer sam shvatio da stojim ispred nje u pantalonama prašnjavim od peska, sa rukama pod čijim noktima je bilo crne prljavštine od «kopanja i gradnje najmodernijeg mosta koji treba da.....»...»MA ZAR JE BITNO....šta treba taj most da uradi....»,pomislih i lagano sakrih šake iza leđa i skupih hrabrost da je pogledam u oči. Istog trena sam shvatio da sam se zaljubio....Ne znam kako sam znao da sam doživeo baš to osećanje, ali znam da su mi noge drhtale, grlo se sušilo, a srce lupalo.....baš kao onom zekanu u filmu «Bambi» kad sreće zečicu.

«Ja sam Danka, doselila sam se pre par dana i za sedam dana polazim u školu, a ovu loptu sam dobila od ujaka.....znaš, on živi u Italiji....», izgovorila je u jednom dahu i nastavila da lupa loptom u zid kao da ja nisam tu.

I ja sam poželeo njoj puno toga da kažem....Da imam stariju sestru, da bi mi tata SIGURNO kupio veeeeeliki auto na pedale, ali da on misli da nije lepo da se izdvajam od druge dece koja ga ne mogu imati...da sam prekjuče naučio sam da se ljuljam na velikoj ljuljašci bez ičije pomoći....da već dve godine svaki dan sam idem u prodavnicu....da znam da vozim bicikl na dva točka i da bi mi ga tata SIGURNO kupio, ali da on milsi da nije lepo da se izdvajam od druge dece koja ga ne mogu imati.....

Želeo sam još mnogo toga da joj kažem, jer sam se prvi put u životu zaljubio i to baš u nju i to baš tada....tog, čini mi se avgustovskog popodneva dok je bio kućni red.....Ali sam samo promucao da ću ja u školu tek iduće jeseni....iako znam da čitam i to baš sva slova...

Nisam siguran....sada dok ovo pišem, ali čini mi se da me je posle ove izjave pogledala nekako drugačije....ne znam da objasnim kako...nekako «odozgo»....Dozvolila mi je malo da se igram sa njom i njenom loptom i meni odjednom uopšte nije bilo bitno da li je kućni red ili nije....lupao sam svom snagom loptom u zid ne bih li joj pokazao kako sam i ja vešt u toj igri...
Nedugo zatim, mama ju je pozvala ona me kratko pogledala, rekla «Ćao!», i otišla....

Nisam je video dugo i nismo se više nikada igrali zajedno iako smo živeli u istom soliteru. Njen polazak u školu je bio «nepremostiva prepreka» za to. Ali ja sam bio spreman da je potražim...»čim sledećeg septembra udjem u školsku zgradu»

A ni strašni kućni red mi nije više izgledao tako strašan...

Kao klinci smo jako malo vremena provodili sa nasim roditeljima i imali smo kucne pomocnice i dadilju :(zivot zvani vikend deca
Ta nasa dadilja Cica,nije nam davala uzinu posle uzine i uvek smo sa njom vodili rat u kuhinji:uzbud:
Zakljuca ostavu i sakrije kljuc a ja sam volela da se sunjam i da trazim ono sto skrivaju...Nadjem ja kljuc kod nje u dzepu od jakne i zovnem srednju sestru i sestru od strica da napadnemo policu sa slatkisima,ja naravno napadnem nutelu sa boka..6teglica,a Cica na kafi kod komsinica :uzbud:naravno ni izbliza nisam mogla da pojedem toliko,ali sam kao i svako ludo dete htela da joj napakostim...Uzmem kasziku veliku i svaku teglicu ocistim ali tako da samo zidovi teglica budu od krema i vratim sve tegle na mesto
Dodje keva sa posla i ja hocu palacinke sa nutelom:uzbud::uzbud:razmazena kakva jesam i sad moram mama da pravi palacinke:roll:
Pece keva palacinke a ja je pozurujem,jelte gladno dete,ne hrane nas:fijuk:
Krece akcija,keva sizi u ostavi a ja placem nema nutele pojela Cica vestica
Uskoro su razjasnili nesporazum,ali Cica je dobila po nosu sto nam nedaje uzinu posle uzine :lol:

Upravo tako... Skoro 22 godine je nema. Ne prodje dan da je se ne setim.. bar na tren. Bila je veliki borac u zivotu, bolesljiva jos od moje druge godine i kada smo svi mislili da je kraj ona je cupala, pronalazila, imala neku za nas nevidjenu snagu i volju u sebi i vracala se medju nas.
Nismo bile bliske kao sto neke majke i cerke budu ali je uvek umela da mi da savet "u prolazu", da razume moje tinejdzerske hirove, potrebe i izlazila mi u susret. Imala je ogromno poverenje u mene i nikada to nisam iskoristila na los nacin.
Imala je zlatne ruke i umela je svasta sa njima da napravi... stvori. I tu njenu kreativnost za sve i svasta nasledila sam od nje.
Sticajem svih tih zivotnih okolnosti, kao da je znala da nece dugo ziveti nenametljivo, prosto kroz igru rano je pocela da me osamostaljuje, priprema za zivot...
Hvala joj na svoj paznji, ljubavi, razumevanju.. koju mi je pruzila i pored svih njenih muka kroz koje je prolazila.

Moja mama je jedno divno biće. Osoba koja me naučila svemu što znam o porodici, o manirima, o dobru i zlu... ma celu filozofiju mogu izvesti iz njenih priča. Iz njenog primera sam naučio da poštujem žene verovatno mnogo više od većine muškaraca. U životu je propatila mnogo, ali se to na njoj nikad nije videlo. Smogla je snage da iz razorene porodice iz koje je pobegla u mladosti stvori novu, gotovo savršenu. S mojim ocem je uspostavila odnos pun razumevanja, koji je za mene i danas ideal prema kojem zamišljam brak i porodicu. Uvek se borila i bori se za moj najbolji interes. Ona mi je savršen prijatelj, uteha, savetnik i pratilac. Uvek ću joj biti neizmerno zahvalan za ono što je činila i čini za mene, nadam se da sam bar deo njenog poverenja uzvratio...

Čitam postove koje ste napisali, i razmišljam...kako je lako pisati o majci kad je tu, pored vas. Kad možete da je čujete, da je poljubite, da se i posvađate pa da se opet volite kao da ništa nije bilo.
Teško je, jako je teško pisati o ženi koje više nema.

Ženi koja vas je rodila, dala vam deo sebe, a sada je od nje ostala tuga u srcu i uspomena.

Nije htela da me rodi...bilo joj je dosta muke sa sestrom i bratom, a ja se eto, zadesila slučajno, i to vrlo brzo posle brata. Na kraju, volela me najviše od svoje troje dece. Delile smo svu tugu i nevolje koje su nas stizale u životu posle tatine smrti. Brat i sestra su vrlo brzo otišli svojim putevima, a nas dve smo ostale zajedno. Razumele smo se i bez reči. Obožavala je moju decu. Oni su obožavali nju. Ja samo obožavala nju. Možda baš zato i ličim toliko na nju. Jedino je njoj nedostajalao malo više osmeha na licu, i to sam joj uvek zamerala. Možda sam se baš zato trudila da je uvek nasmejem...Danas, kada je nema, shvatam da je to jedino što je loše imala.
Naučila me da budem svoj čovek. Naučila me svim veštinama i umećima. Naučila me ne dam na sebe. Poklonila mi svoj gen za posao kojim se i danas bavim.

Drago mi je što sam doputovala na vreme sa mora, da je zateknem budnu, da je još jednom utešim, da joj kažem da ne brine...onda su usledili dani previše dugog boravka u komi...naše nade...i njen odlazak.

Hvala ti što si me rodila. Hvala ti što si mi dopustila da budem deo tvog života.

Čitam postove koje ste napisali, i razmišljam...kako je lako pisati o majci kad je tu, pored vas. Kad možete da je čujete, da je poljubite, da se i posvađate pa da se opet volite kao da ništa nije bilo.
Teško je, jako je teško pisati o ženi koje više nema.

Ženi koja vas je rodila, dala vam deo sebe, a sada je od nje ostala tuga u srcu i uspomena.

Nije htela da me rodi...bilo joj je dosta muke sa sestrom i bratom, a ja se eto, zadesila slučajno, i to vrlo brzo posle brata. Na kraju, volela me najviše od svoje troje dece. Delile smo svu tugu i nevolje koje su nas stizale u životu posle tatine smrti. Brat i sestra su vrlo brzo otišli svojim putevima, a nas dve smo ostale zajedno. Razumele smo se i bez reči. Obožavala je moju decu. Oni su obožavali nju. Ja samo obožavala nju. Možda baš zato i ličim toliko na nju. Jedino je njoj nedostajalao malo više osmeha na licu, i to sam joj uvek zamerala. Možda sam se baš zato trudila da je uvek nasmejem...Danas, kada je nema, shvatam da je to jedino što je loše imala.
Naučila me da budem svoj čovek. Naučila me svim veštinama i umećima. Naučila me ne dam na sebe. Poklonila mi svoj gen za posao kojim se i danas bavim.

Drago mi je što sam doputovala na vreme sa mora, da je zateknem budnu, da je još jednom utešim, da joj kažem da ne brine...onda su usledili dani previše dugog boravka u komi...naše nade...i njen odlazak.

Hvala ti što si me rodila. Hvala ti što si mi dopustila da budem deo tvog života.

Čitam postove koje ste napisali, i razmišljam...kako je lako pisati o majci kad je tu, pored vas. Kad možete da je čujete, da je poljubite, da se i posvađate pa da se opet volite kao da ništa nije bilo.
Teško je, jako je teško pisati o ženi koje više nema.

Ženi koja vas je rodila, dala vam deo sebe, a sada je od nje ostala tuga u srcu i uspomena.

Nije htela da me rodi...bilo joj je dosta muke sa sestrom i bratom, a ja se eto, zadesila slučajno, i to vrlo brzo posle brata. Na kraju, volela me najviše od svoje troje dece. Delile smo svu tugu i nevolje koje su nas stizale u životu posle tatine smrti. Brat i sestra su vrlo brzo otišli svojim putevima, a nas dve smo ostale zajedno. Razumele smo se i bez reči. Obožavala je moju decu. Oni su obožavali nju. Ja samo obožavala nju. Možda baš zato i ličim toliko na nju. Jedino je njoj nedostajalao malo više osmeha na licu, i to sam joj uvek zamerala. Možda sam se baš zato trudila da je uvek nasmejem...Danas, kada je nema, shvatam da je to jedino što je loše imala.
Naučila me da budem svoj čovek. Naučila me svim veštinama i umećima. Naučila me ne dam na sebe. Poklonila mi svoj gen za posao kojim se i danas bavim.

Drago mi je što sam doputovala na vreme sa mora, da je zateknem budnu, da je još jednom utešim, da joj kažem da ne brine...onda su usledili dani previše dugog boravka u komi...naše nade...i njen odlazak.

Hvala ti što si me rodila. Hvala ti što si mi dopustila da budem deo tvog života.

Čitam postove koje ste napisali, i razmišljam...kako je lako pisati o majci kad je tu, pored vas. Kad možete da je čujete, da je poljubite, da se i posvađate pa da se opet volite kao da ništa nije bilo.
Teško je, jako je teško pisati o ženi koje više nema.

Ženi koja vas je rodila, dala vam deo sebe, a sada je od nje ostala tuga u srcu i uspomena.

Nije htela da me rodi...bilo joj je dosta muke sa sestrom i bratom, a ja se eto, zadesila slučajno, i to vrlo brzo posle brata. Na kraju, volela me najviše od svoje troje dece. Delile smo svu tugu i nevolje koje su nas stizale u životu posle tatine smrti. Brat i sestra su vrlo brzo otišli svojim putevima, a nas dve smo ostale zajedno. Razumele smo se i bez reči. Obožavala je moju decu. Oni su obožavali nju. Ja samo obožavala nju. Možda baš zato i ličim toliko na nju. Jedino je njoj nedostajalao malo više osmeha na licu, i to sam joj uvek zamerala. Možda sam se baš zato trudila da je uvek nasmejem...Danas, kada je nema, shvatam da je to jedino što je loše imala.
Naučila me da budem svoj čovek. Naučila me svim veštinama i umećima. Naučila me ne dam na sebe. Poklonila mi svoj gen za posao kojim se i danas bavim.

Drago mi je što sam doputovala na vreme sa mora, da je zateknem budnu, da je još jednom utešim, da joj kažem da ne brine...onda su usledili dani previše dugog boravka u komi...naše nade...i njen odlazak.

Hvala ti što si me rodila. Hvala ti što si mi dopustila da budem deo tvog života.

...da sam prije 10-tak dana položila zadnji ispit :flower:

Tema: • Sama protiv grešnog

Čitam postove koje ste napisali, i razmišljam...kako je lako pisati o majci kad je tu, pored vas. Kad možete da je čujete, da je poljubite, da se i posvađate pa da se opet volite kao da ništa nije bilo.
Teško je, jako je teško pisati o ženi koje više nema.

Ženi koja vas je rodila, dala vam deo sebe, a sada je od nje ostala tuga u srcu i uspomena.

Nije htela da me rodi...bilo joj je dosta muke sa sestrom i bratom, a ja se eto, zadesila slučajno, i to vrlo brzo posle brata. Na kraju, volela me najviše od svoje troje dece. Delile smo svu tugu i nevolje koje su nas stizale u životu posle tatine smrti. Brat i sestra su vrlo brzo otišli svojim putevima, a nas dve smo ostale zajedno. Razumele smo se i bez reči. Obožavala je moju decu. Oni su obožavali nju. Ja samo obožavala nju. Možda baš zato i ličim toliko na nju. Jedino je njoj nedostajalao malo više osmeha na licu, i to sam joj uvek zamerala. Možda sam se baš zato trudila da je uvek nasmejem...Danas, kada je nema, shvatam da je to jedino što je loše imala.
Naučila me da budem svoj čovek. Naučila me svim veštinama i umećima. Naučila me ne dam na sebe. Poklonila mi svoj gen za posao kojim se i danas bavim.

Drago mi je što sam doputovala na vreme sa mora, da je zateknem budnu, da je još jednom utešim, da joj kažem da ne brine...onda su usledili dani previše dugog boravka u komi...naše nade...i njen odlazak.

Hvala ti što si me rodila. Hvala ti što si mi dopustila da budem deo tvog života.

Pre neki dan za ruckom..

Bata je mnogo stariji obozava da zafrkava sestricu, valjda mu je slatka onako mala, a prava prznica..i tako, nervira se ona, nervira i odjednom joj pukne film, popne se na sto, unese mu se u facu i drekne iz sveg glasa..

- Idiote jedaaaan..ma znas sta, zvacu te idiot do kraja zivota...
Kad se udavila nisam zalogajem..

Do kraja zivota..:hahaha:

Ovo nije biser od mog sina, nego je najlepši poklon za 8. mart koji sam do sada dobila. U školi su imali zadatak da za mamu spreme neku pesmu, priču ili poruku i da uz poklon koji su pravili, uruče meni i to što su napisali. Naravno, naučnik, vrlo racionalan i težak na rečima, napisao je kratku poruku u dve osnovne rečenice. Ali zato, moj Biserko me je ostavio u suzama... prvo sam se samo osmehivala, a onda su suze same potekle...


-Znaš mama, možda ti se pesma i neće svideti... ali nisam mogao da nađem drugačije rime... - bio je sav njegov uvod i komentar pre čitanja stihova:




Moja mama

Moja mama ima lepe oči
Moja mama lepo sanja noći.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.

Moja mama ima lepe ruke,
Crta i piše bez muke.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.

Moja mama ima lepe noge,
Lepo glumi uloge.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.

Moja mama ima lepa leđa,
Al' nema sina Peđa.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.

Moja mama ima lep vrat,
Moja mama u vrtiću radi na prvi sprat.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.

Moja mama čisti kuću,
U svanuću.
Moja mama draga, mila,
Lepa si kao svila.





Šta da vam kažem za ovaj trud i stihove... to može samo moj sin...:srce:

Pre godinu i po dana napravio sam film starijem sinu za 18. rodjendan.
Prelistavajući slike, snimke, papire sa prvim crtežima, pisma Deda Mrazu često mi je što od miline, što od sreće, što od smeha, što od nostalgije..."upadalo nešto u oko" i izdajnički izazivalo vlagu u istim...
Prvi koraci...prve reči...tepanje...antologijske scene koje se i danas prepričavaju u porodici, rodjendani...ljudi kojih više nema, a bili su deo njegovog odrastanja su me često "razbijali" najstrašnije...
Film je premijerno gledala najuža familija i kumovi. Vladala je tišina, propraćena smehom, ponekim tihim šmrcanjem mame ili bake...Sin nije progovorio ni reč čitavih sat i po.
A ja sam prečesto "imao baš nešto u kuhinji da obavim ili sipam piće ili ispraznim pepeljare..."

Upravo ovih dana čeka me repriza istog za mladjeg sina....u fazi sklapanja "priče" kroz montažu... Ako sam na forumu, a "ćutim" znajte da mi "nije ništa....i SVE mi je..."

Evo me u onoj zemlji sa grtalicom, jelenima, lopatanjem ...
Ih da mi je da mogu da je se resim, uteknem odaVle.. svasta bi sad "lepo" rekla no se trpim i grizem za jezik....

Kako bih voleo da Oliver Dragojević dođe u Srbiju.

:lazy:

Desperate measures - stariji film, ali odlican

Frenk Koner je policajac koji hitno mora naci donator kostane srzi za svog sina. Jedini koji moze biti donator je Piter Mekabi, opasni zatvorenik i sociopata. Iako u pocetku odbije, kasnije prihvati da pomogne decaku, iz razloga jer ugleda mogucnost da pobegne iz zatvora.

...Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam...


http://www.youtube.com/watch?v=zDMk7wHbve8

e super.
ti se sad malo ljuljaj, dok se ja i grešni brčkamo...
a posle ćem ja da se žu.. ljuljam
dok se vas dvoje brchkate :lol:

i tako... :hahaha:

asl/pls znači age, sex, location / please :trep:

samo se vi brčkajte...
ja ću kad se nažuljam, da vam pripremim jedno slatko

...pa ćEm disrektno da se izgubim

:lol: