Učiteljica: Da bi prešlo na drugu stranu.
Platon: Zbog opšteg dobra.
Aristotel: U prirodi je pilića da prelaze ulicu.
Karl Marx: To je bila istorijska neminovnost.
Saddam Husein: Na taj ničim izazvan akt agresije moraćemo odgovoriti svim raspoloživim sredstvima.
Ronald Regan: Zaboravio sam.
Kapetan James T. Kirk: Da hrabro ode tamo gde nijedno pile nikad nije.
Martin Luther King: Vidim svet gde će svi pilići moći slobodno prelaziti ulicu, bez potrebe da bilo kome objasne svoje motive.
Richard Nixon: Pile nije prešlo ulicu. Ponavljam: pile NIJE prešlo ulicu.
Agent Mulder: Zaboga, videli ste svojim očima da je pile prešlo ulicu. Koliko još pilića treba da vidite da prelaze ulicu da biste u to poverovali?!
Machiavelli: Poenta je u tome da je pile prešlo ulicu. Koga je briga zašto? Sama činjenica da je prešlo opravdava motiv, ma kakav on bio.
Bill Gates: Microsoft samo što nije izbacio na tržište novi software Pile 2000 koji ne samo da prelazi ulicu nego i nosi jaja!
Oliver Stone: Pitanje ne treba da glasi "Zašto je pile prešlo ulicu?", nego "Ko je istovremeno s piletom prešao ulicu, a mi ga nismo primetili, jer nam je to pile podmetnuto da s njim gubimo vreme".
Charles Darwin: Posle dugog vremenskog razdoblja prirodna selekcija je morala delovati na piliće tako da su oni sada i genetski prilagođeni za prelaženje ulice.
Albert Einstein: Da li je pile prešlo ulicu ili se ulica pomerila pod piletovim nogama, zavisi od sistema iz kojeg posmatramo taj događaj.
Buddha: Postavljanjem tog pitanja porekli ste vlastitu pileću prirodu.
Ernest Hemingway: Da bi umrlo. Na kiši.
Sigmund Freud: Činjenica da se uopšte pitate zašto je pile prešlo ulicu otkriva vašu unutrašnju nesigurnost.
Ovo sam svakodnevno pevala unuki,najstarijoj,pa posle mlađoj,ni sama neznam što,setila se mojih baka kako su mi pevale.A sada razmišljam o detinjstvu .I one su volele da im to pevam.
Slučajno primetih temu,obožavam JAZZ,uvek na prvom mestu kada je trenutak za slušanje dobre muzike,pa onda ostalo klasici pa dalje.
Hajd da počnem sa BESSIE SMITH.
Volim da šetam,i šetam onako brzi hod to je vrlo korisno.Korisno je za zdrav duh i lep ten,odagna negativne misli,(šalim se).
Šetnja je postala moderna terapija kod saveta lekara kada imate povišen pritisak povešan lipidni status,kada se zamarate i kada ste se ugojili.E sve je to lepo,poželjno mislim šetnja.I pomaže verujte.
Kažu dovolno je makar pola sata prošetati,ne nije.Šetnja od pet kilolometara čini nešto za vaše zdravlje,no bolje išta nego ništa.
Ako ste pušač nemojte u toku šetnje slučajno da stanete i zapalite cigaretu,ni slučajnooooooooooooooooo.
“Kada ću ja da budem dovoljno veliki da idem u prodavnicu”, postavio sam jednog jutra pitanje mojim ukućanima . Kada imaš pet godina, često postavljaš pitanja zbog kojih se kasnije kaješ. Mislio sam da je nepravda što samo moja 5 godina starija sestra ima tu “čast” da ide u svakodnevnu nabavku hleba, mleka, novina i sličnih kućnih potrepština. Moje pitanje je značilo da se ja osećam dovoljno odraslim za tako odgovoran zadatak. Nisam ni sanjao da sam napravio prvu veliku grešku u životu, jer više nikada neću moći da se oslobodim te, kako se kasnije pokazalo, dosadne obaveze…
Dosta dugo sam uživao u tom mom novom zaduženju. Znao sam da razlikujem novčanice, pa čak I pomalo da sabiram. Vrlo brzo sam naučio i koliko tačno koštaju osnovne namirnice. Roditelji su mi utrapili veliku pletenu korpu u ruke, koja je ubrzo postala moj zaštitni znak, kada bih ujutru sav ponosan pošao u kupovinu.
U naselju je, tačno preko puta solitera u kome sam živeo, baš tih dana otvorena mala, ali vrlo lepa samoposluga. Postao sam redovan kupac svakog jutra, i možda zbog godina, velike korpe ili mog znanja matematike, ljudi koji su radili u prodavnici su me brzo zapamtili. Posle nekoliko dana od mog prvog dolaska, jednog jutra me je sačekao jedan brkati čika na ulazu u prodavnicu i ozbiljnim glasom se obratio.” Dragi komšija ja sam Đura, šef ove prodavnice, ako vam išta zatreba slobodno mi se obratite”. Ja sam mu se zahvalio jer sam bio lepo vaspitano dete, I iako nisam znao šta znači reč ŠEF, shvatio sam da svi ljudi koji su važni moraju imati brkove. Tako sam upoznao poslovođu prodavnice i njega sam kasnije često sretao. Vrlo često bi mi tutnuo u ruku neku bombonu uvijenu u šareni papir ili mini blok eurokrema…
Tete koje su radile za kasama su bile posebna priča. Kada bih došao da platim kupljene namirnice one su me zadržavale raznim pitanjima. Vrlo brzo su znale sve o meni i mojoj porodici, jer sam ja na svako njihovo pitanje odgovarao veoma iskreno. Ja sam tada mislio da je razgovor o porodici deo njihovog posla i da one zbog toga i sede tu. Kada bi mi spakovale namirnice u kesu, uvek bi me ili pomazile po kosi ili čak poljubile u obraz…
Ta i takva prodavnica je ubrzo postala moje carstvo. Često bih, kada ne bi bilo nikoga sa kom bih se igrao, odlazio i provodio vreme u njoj. Voleo sam da obilazim velike police sa namirnicama i da otkrivam one koje su novopristigle.Voleo sam mirise vrućeg hleba, sveže samlevene kafe u velikom mlinu pored kase, miris cimeta u malim kesicama, mirise sapuna koji su bili raspoređeni pored ulaza, miris čaja od lipovog cveta, koji se te godine pojavio prvi put spakovan u filter vrečice.... Samoposluga je bila mala i mirisi su se mešali u jedan jedinstven i neobičan miris. Miris detinjstva… Sve zaposlene sam znao, doduše ne i njihova imena, ali to mi nije ni bilo bitno jer su svi bili vema ljubazni prema meni.
Baš u to vreme se pojavio slatkiš po kome pamtim detinjstvo...Bio je to jafa keks. 13 okruglih biskvita u četvrtastoj kutiji. Kada bih otvorio kutiju obavezno sam proveravao broj biskvita u kutiji.Dešavalo se ponekad da ih bude 14 i to je bila prava radost. Keks je u sredini imao okrugli žele od narandže iznad biskvita, a preko celog parčeta je bio prekriven tankom koricom čokolade. Razvio sam pravu malu veštinu i užitak od jedenja tog slatkiša. Prvo bi izgrickao sve okolo u krug ostavljajuci ga na veličinu narandžinog želea.....a onda bi pojeo « dno » tj. Biskvit, pa izgrickao čokoladu sa vrha i došao do željene nagrade.....želea od narandže
Polaskom u školu prodavnica je postala mesto gde sam sa drugarima iz odeljenja dolazio za vreme odmora da kupimo užinu.Ono što su nam mame spremale, već u toku trećeg razreda je postalo nezanimljivo, i želeli smo sami da odlučujemo šta ćemo pojesti za vreme velikog odmora. Iako nije morao, čika koji je u samoposluzi radio sa salamama,pravio nam je sendviče od četvrtine hleba i veoma ukusne šunke.Dnevni džeparac taman za takav sendvič i jedan jogurt u trouglastom tetrapaku.I dalje su u prodavnici radile iste čike i tete kao kada sam prvi put u nju ušao. Isti šef, iste kasirke, isti prodavci. I dalje sam bio njihov “omiljeni mali komšija”.
A onda je nešto pošlo naopačke….U školi se jedan drug hvalio, kako u jednoj prodavnici u susednom bloku, on bez ikakvih problema “mazne” čokoladu i sladi se “klaj-klaj” do kuće. Ne znam ko mu je poverovao od prisutnih… Dok nam je to pričao šapatom, pomislio sam kako to nije “ništa teško”.Nažalost takvo razmišljanje me je navelo na postupke koje bih najradije izbisao iz svog sećanja.
Vraćajući se tog dana iz škole, svratih u MOJU samoposlugu, iako nisam imao ni dinara kod sebe. Kobajagi sam sa torbom u ruci obilazio police i tražio nešto. Došavši u deo koji se nije video iz pravca kasa, lagano čučnuh, otvorih torbu i stavih dve čokolade u nju. Lagano sam ustao, javio se tetama za kasom i izašao napolje. Potpuno nesvestan da sam tog trenutka postao LOPOV, jednu čokoladu sav ponosan poklonih Sanji drugarici iz školske klupe, kojoj nisam rekoa da je ukradena, a sa drugom sam otišao kući i u slast je pojeo, dok sam radio domaći.
Nisam nikome govorio o ovom događaju, ali sam narednih dana još nekoliko puta ponavljao istu stvar. Slast besplatnih čokolada je potpuno pobedila sve ono što su me roditelji učili o POŠTENJU. Katastrofa se približavala…
Nekako baš tih dana u prodavnici se pojavila velika čokolada sa lešnicima. Nije moja torba bila premala za nju, brzo sam je spakovao. Krenuo sam prema izlazu, kad me neko zaustavi. Ispred mene je stajao čika Đura, šef prodavnice, neobično tužnog pogleda. “ Komšija, pokaži mi šta imaš u torbi” , reče glasom koji nisam poznavao. “Ništa”, rekoh , i pokušah da prođem. Spustio je ruku na moje rame, uzeo torbu, i lagano je otvorio. Mislio sam da ću umreti od sramote. Tog momenta sam poželeo da me” nema “. Čika Đura je naočigled teta za kasom izvukao čokoladu iz torbe. One su me gledale i ćutale. Bol u duši, koji i danas osećam, provalio je potokom suza...Poželeo sam da me “nema”, da mogu da “vratim vreme” i odustanem od krađe prve čokolade…
Odveli su me u magacin i pozvali mog oca. Nisam znao šta me čeka, kada stigne, ali dobrom se nisam nadao.Dok smo ga čekali, niko sa mnom nije pričao. Polako su mi kroz misli prolazila imena ljudi koji će saznati za ovo. Učiteljica, roditelji mojih drugova, Jelena, Milan, Deki, Miša…i kao najgore saznanje, moja baka koja nam je tih dana bila u poseti.
Ne sećam se svega…Otac je došao, meni nije rekao ni reč, popričao je sa čika Đurom i poveo me kući. Ćutao je. Kada sam ušao u stan shvatio sam da sve već znaju. Baka je sedela za stolom, kršila prste na rukama, vrtela glavom i samo tiho šaputala:” Lele-lele…”Otac me je pogledao i kratko rekao:” Verujem da ti nikakva kazna ne treba. Dovoljno si kažnjen sramotom koju si nam priredio”…Mislim da bi mi bilo lakše da me je propisno izudarao…”Molim te nemoj da kažeš učiteljici” , jedva sam izustio pre nego što su mi suze opet potekle….To veče je proteklo u strašnoj tišini. Da sam mogao išta da popravim učinio bih to. Ali jednostavno to nije bilo moguće. Ukućane nisam smeo da pogledam u oči. Sklanjao sam se i od ogledala, jer ni sebe nisam mogao da gledam.
Trebalo je puno vremena da smognem snage da uđem u MOJU samoposlugu. I to tek kada je posle nekog vremena čika Đura otišao da bude šef negde drugde, i kada su sve teta- kasirke otišle da rade u nekim drugim prodavnicama. Nikada nisam saznao da li je učiteljica čula šta se desilo....
Volim saksijsko cvece...ma obozavam ga Imam razlicitih vrsta i sve je to lepo uredjeno u hodnik koji je srecom ogroman. Na prolece veci deo ide napolje, da bi se osvezili malo, a neki ostanu u kuci, da im ne menjam mesto. I naravno svako prolece presadjivanje, rasclanivanje, dodavanje prihrane i td...sve sto je potrebno da bi uzivali u njihovoj lepoti
Evo kako to izgleda kod mene...
Dana got a reaction from Lillith in Ja bih da se pohvalim...
Dana got a reaction from Sanjallica in Smešni tekstovi, preuzeti sa neta... :)
Dana got a reaction from Mia in Muzika raspoloženja, ili Vaše raspoloženje kroz pesmu
Dana got a reaction from Smucalica in Omiljeni stihovi
Dana got a reaction from bigrancer in All about JAZZ