Jump to content

Recommended Posts

Mislim da nema lepšeg načina da ovu temu otvorim od stihova jednog i jedinog:

Svet ovaj,

u stvari, i nije

tako rđav i zao

mada poneko plače

i samuje

i brine.

Svuda je jednako suton

na stare krovove pao

al' nekom sutra svane

a nekom neće da sine.

Ja volim da svima valja

i verujem beskrajno

da će u zoru svako

lakše moći da diše.

I sklapam oči.

I sanjam

potajno

to vrelo

to sjajno

jutro od vetra

i vlati

sto se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno

i od svega najpreče

za svaki obraz na svet

po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći

i bude najcrnje veče

umet svoj jastuk nadom

zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,

važnije od najprečeg

kad se toliko lepote

u sebi čuva

i ima

umeti da niko ne zna

bar komadic tog nečeg

spakovati u pismo i razaslati svima.

Tako će vek tvoj biti

manje plesniv i zao.

sa manje briga

samoće

plača

straha

i tuge.

I svaki put kad budeš

komadić sebe dao

ličiće svet na tebe

više nego na druge.

Miroslav Mika Antić

Link to post
Share on other sites
  • Replies 141
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Slutnja Завара ме, тако, нека чудна слутња, неко ново „ А можда, ипак...“ и почнем да му се надам. . Онај голуб се тада врати и гледа ме са суседног крова, и то увек кад помис

"Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto se desilo među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo... Znam da me je čekala

PA TO JE KRASNO Vani su padali pijanci umjesto snijega. Bio je siječanj, ili januar, ne sjećam se više. Pozvan u tuđi stan, sjedim u njzinoj sobi bez svjetla, ona, u opasnoj dobi, a ja, popu

Meni najdrazi...

Cekaj me

Cekaj me, i ja cu sigurno doci

Samo me cekaj dugo

Cekaj me i kada zute kise noci ispune tugom

Cekaj i kada vrucine zapeku

I kada mecava brise,

Cekaj i kada druge nitko ne bude cekao vise

Cekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka

Cekaj me i kada cekanje dojadi

Svakome koji ceka,

Cekaj me i ja cu sigurno doci

Ne slusaj kad ti kazu kako je vrijeme

Da zaboravis, i da te nade lazu, nek povjeruju i sin i mati da vise ne

Postoje, neka se tako umore cekati i svi drugovi moji i gorko vino za moju

Dusu nek piju

Kod ognjista, cekaj i nemoj sjesti s njima, nemoj piti nista...cekaj me i

Ja cu sigurno doci

Sve smrti me ubiti nece, nek rekne tko me cekao nije,taj je imao srece.Tko

Cekati ne zna,taj nece shvatiti niti ce znati drugi da si me spasila ti

Jedina cekanjem svojim dugim.Nas dvoje samo znacemo kako prezivjeh vatru

Kletu ,naprosto ti si cekati znala kao niko na svijetu, naprosto ti si

Cekati znala kao nitko na svjetu

Edited by Boginja
Link to post
Share on other sites

Trenutno, br 1 kod mene...:srce:

Ljudi u našim godinama

Ljudi u našim godinama

ulaze u ljubav oprezno

kao neplivači u plitku vodu,

kao političari u kombinacije,

iz čistog straha od ponovnog voljenja,

iz nesigurnosti,

a oni su zanate ljubavi

već dobrano izučili

i mogli bi biti od slatke

pouke neiskusnima,

no ostaće zavatreni

a sigurni i uspravni na ulici,

međ ljudima,

samo će u hladnim noćima,

sami i prepoznati odjednom,

izaći na začuđen sneg

i glasno zaplakati.

Pero Zubac

:stid2:

Link to post
Share on other sites

Krila slobde

Hodala sam po krilima slobode.

Tražila, lutala, trčala, našla.

Osetila čar ovoga sveta,

videla deljat svakog cveta.

Govorila sam ljudima da nada postoji.

Prestala da biram, prestala da brojim.

Nadala se da živeću svoj san.

Da zauvek biću slobodna.

Ispitala sve staze.

Nailazila na ljude razne.

Pratila sam putokaze,

i kad je bolelo nisam pustila ni suze.

Volela sam tu slobodu,

tu lepotu življenja.

U njoj je bilo

svakakvih zbivanja.

Krila slobode nosila su me svuda.

Prošla sam sve, gde god je bilo vredno truda.

P.s.Trenutno ovaj jer je to tekst prve autorske pesme mog benda koji sam ja napisala :)

Link to post
Share on other sites

Nasa tajna

O tebi neću govoriti ljudima.

Neću im reći da li si mi samo

poznanik bio, ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je

u našim snovima i žudima

dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,

žeđi, umora, ni da li je ikada

ma koje od nas drugo volelo;

niti srce naše

da li nas je radi nas

ili radi drugih

kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad

oči naše često spajao

u sazvežđe žedno;

ni da li sam ja ili si ti bio rad

da tako bude -

ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život

ili od smrti strah

spajao naše ruke;

ni da li zvuke

smeha voleli smo više

od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,

šta je moglo, ni da li je moglo nešto,

da uplete i sjedini

duše naše kroz čitav vek;

ni da li je otrov ili lek

ovo što je došlo

onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se

zbog tebe pesma događa

u meni večito:

da li opija toplo

kao šume naše s proleća;

ili tiha i tužna

ćuti u meni rečito.

O, nikome neću reči

da li se radona ili boleća

pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane

odemo ona i ja

tamo gde istom svetlošću sja

i yora i noć i dan;

tako gde su podjednako tople

i sreća i bol živa;

tamo gde je od istog večnog tkiva

i čovek i njegov san.



D.Maksimovic

:stid:

Link to post
Share on other sites

:srce:

Volim te

Sjedni.

Ne tu.

Preko puta.

Moram te vidjeti.

Ne, ne prekidaj me.

Šuti. Pusti me da ti kažem

ono što sam već trebala reći.

Kad trebaš doći, bojim se tvog dolaska.

Zbog nedolaska.

Jer, ako kasniš samo pet minuta

srce mi je u dlanu

i moja me ljubav ili možda strah boli.

I zato ne smijem kasniti.

Već sutra može biti kasno.

A nisam ti još rekla

kako i koliko te volim.

Volim te tijelom, pokretima, pogledom, dodirima, riječima.

Volim te smijehom i suzama.

Volim te tugom i brigama.

Ne. Ne gledaj me zastrašeno.

Ljubav, ma kakva bila:

neispunjena, sretna, lakomislena i površna

prava i zauvijek...

Boli.

Kad dolazim, pitam se čekaš li me.

Bojim se da jednog dana više ne otvoriš vrata.

Bojim se praznog stubišta bez mirisa, bez zvuka,

svjetla.

A nisam ti rekla:

najviše se bojim vremena koje ne čeka.

A ja kasnim.

Volim te.

I volim sve što si ti.

Tvoje oči pitajuće.

Tvoj smješak opraštajući.

Tvoj korak ohrabrujući.

Volim tvoju nesigurnost.

I moja je najcešća.

Bore na tvom licu i moje su.

I u tom trajanju ne znam da li sam učinila sve za tebe

ljubavi moja.

Iskra Tanodi

Link to post
Share on other sites

LJubavna moneta

Ne visim na čiviluku

Da me uzmeš kad ti se prohte,

Kao kabanicu ili slameni šešir.

Zavisno od toga

Da li na tebe grme ili sevaju,

Ili ti prže ionako usijano teme.

Na kome bih i ja mogla ispeći štošta''na oko''.

Ali meni je više stalo do tvoga mesa.

Do roštiljanja.

Meso uz meso,

Poželjno je i ''u''.

To je važeća moneta.

Apoeni od-do uzdaha ''ah'' i ''oh''.

Razmene sokova,bez reči.

Bez kusura.

Radmila Lazić---pesnik iz Kruševca

Link to post
Share on other sites

Preživeo sam

Preživeo sam svoje želje,

odrekao se sanka svog.

Stradanje teško sad me melje:

mog pusta srca to je plod.Pod olujama sudbe krute

povenuo mi venca sjaj,

ubog mi život boli mute

i čekam da mi dođe kraj.Kao što,shrvan kasnim ledom,

slušajuć vetra fijuk znan,

na nekoj goloj grani bednoj

posldnji list treperi sam.

Aleksandar Puškin

Link to post
Share on other sites

Iz kojeg si ti svijeta

Iz kojeg si ti svijeta

iz kojeg cvijeta dolaziš

zašto nisi kao i sve druge žene

koje prođu kao sjene

čija se ni imena ne pamte

čiji se dodiri usana zaborave

s prvim jutrom

iz koje si ti ljubavi

iz koje knjige

iz kojeg romana

kad mi tako bez ikakvog plana

bez namjere

srce lomiš na dijelove

i noći mi pretvaraš u dane

koja si ti žena

kad mi pola života u tebe stane

zbog koje žalim

sve ovo što prebrzo ide

što su jeseni bliže

i što mi se suze vide prvi puta

jedino si s neba mogla doći

jer druge putove poznam

i na njima sam s drugima bio sam

iz kojeg si svijeta

iz kojeg cvijeta nosiš taj miris

da te volim

i nikad ne prebolim.

Ž. Krznarić

:srce:

Link to post
Share on other sites

Mi se čudno razumemo

Mi se čudno razumemo

k'o dva bola,k'o dva vala

k'o dva mosta u otkrića:

ja te volim čudno,nemo,

ti si ona čudna mala,

mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,

od vekova moje bile,

odgovor o kom se sanja.

Odgovor je tvoje lice

ti si slika one vile;

iz dečaćkih nagađanja.

I stari snovi evo

polagano nadolaze

k'o da ide vreme tavno.

Svaki gest tvoj ja sam snev'o,

znam napamet tvoje fraze

svaku reč sam čuo davno.

Stanislav Vinaver

Link to post
Share on other sites

Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba

U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema

Zidovi ne bi nikad

Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije

Vrbe ni bi nikad

Nežno preko tvoga praga prešle.

Ruku tvojih da nije

Sunce ni bi nikad

U snu našem prenoćilo.

Vasko Popa

:srce:

Link to post
Share on other sites

Kome da pričam

Kome da pričam ljubavi moja

kako te volim

kako me ljubiš

i kako mi nedostaješ

kome da otkrijem tugu

kad ja nemam nikog na svijetu

a sve mi tvoje u očima živi

tvoja soba

usne premazane medom

naše jedino zajedničko buđenje

naši susreti

kome da ja pričam o tebi

da razbijem suzu na tisuću komada

da me netko shvati

kome da tvoje ruke opišem

kad nisam s tobom

a s tobom dišem...

Ž. Krznarić

:srce:

Link to post
Share on other sites

Gledaš, je li, moga konja,

Gospodaru stari?

Ne znaš je li konj il' ptica

Lastavica?

Skidaj naočari -

Ne možeš se nagledati,

Već hajde pazari!

Ti još pitaš za Putalja

Da li valja!

Nemaj brige!

Da ne valja, ne bi bio

On kod Cige,

Ne možeš ga u carevoj

Naći štali -

Samo Ciga što ne ume

Da ga hvali.

Da ga pospe suvim zlatom

Ko ne štedi,

Još i onda jedan dukat

Više vredi.

Ako imaš, jede seno,

zob i slamu,

Ako nemaš, on ne ište,

Ne treba mu.

Nemoj da mu gledaš zube,

Moj golube,

Ni ja mu ih nisam gledo,

Nemoj ni ti -

Taj ne može ostariti.

- Što ga duže teraš, kume,

Sve je mlađi,

Pa de sad mu

Para nađi!

A što pitaš: hoće l' moći

Kakav jendek da preskoči,

Jendek, jendek - kakav jendek!

Taj se nije još rodio

Koj' on nije preskočio -

Preskoči ga tako lako

Kao da je pile neko,

I to uzduž, ne popreko.

Ja ga jašem bez sedla -

Sedlasta mu leđa.

- Za pasoš ga ne pitaj,

Jer - to njega vređa.

Idi, kume, idi, idi -

Još me pitaš: kako vidi?

To je da se pripoveda:

Vidi ostrag ko i spreda,

Vidi noću ko na danu,

A na danu ko u noći -

Takve su mu oči.

A što pitaš, moj prijane,

Ima l' mane -

pa zato ga i prodajem,

Moj prijane,

Jerbo nema mane -

Takvi konji nisu za nas,

za Cigane.

A brzina kakva mu je?

Malko j' brži od oluje.

Sad ćeš čuti,

Kazaću ti:

Jednom sam se iz Erduta

Vraćo s puta.

Mada nas je pljusak vijo,

On se nije umorio.

Munja sevne, a on rže -

Pljusak brzo, a on brže;

Pljusak pišman na mog hata,

Pa ga hvata,

A Putalj ga preko gleda,

Pa se ne da.

Pljusak leti da polije -

Tek što nije!

Kad stigosmo pod šatora,

U ciganski dvorac lep,

Na mom konju sve je suvo,

Pokiso mu samo

- Rep.

Jovan Jovanović Zmaj‎

Koudelka_02.jpg

Link to post
Share on other sites

Ne,nemoj mi prići

Hoću iz daleka

da volim i želim tvoja oka dva.

Jer sreća je lepa samo dok se čeka,

dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne,nemoj mi prići

Ima više draži

ova slatka strepnja,čekanje i stra'.

Sve je mnogo lepše donde dok se traži,

o čemu se samo po slutnji zna.

Ne,nemoj mi prići

Našta to i čemu?

Izdaleka samo sve ko zvezda sja;

izdaleka samo divimo se svemu.

Ne,nek mi ne priđu oka tvoja dva.

Desanka Maksimović

Link to post
Share on other sites

Narcis

Narcise.

Tvoj miris

I dno reke mirne.

Želim da uz tebe budem,

cvete ljubavi,

narcise.

Setnim ti okom kruže

vali i zaspale ribe,

Očima mojim

leptiri i tice.

Ti majušan a ja velik.

Cvete ljubavi,

narcise.

Na miru ne ostavljaju

ljiljane,anđeoski bele,

ogledalo što ogleda

zanose nam iste.

Moj bol

i suštinu bola.

Narcise?

Federiko Garsia Lorka

Link to post
Share on other sites

SNIJEG

Snijeg se topi,

sve se topi,

moja draga.

Naša mladost,

naša snaga,

sve se topi.

Sunce popi

žrtvu svoju.

Tišina na Mirogoju,

sjeto vječnog praga.

Snijeg se topi,

sve se topi,

moja draga.

Snijeg će proći,

sve će proći,

moja draga.

Naši dani,

burne noći,

sve će proći.

Tvoje oči

bit će blijede.

Tvoje kose bit će sijede.

Ljepoti ni traga.

Snijeg će proći,

sve će proći,

moja draga.

Bol će minut,

sve će minut,

moja draga.

Smrt će naše

breme skinut.

Kuda će se

duša vinut,

tko će znati?

Zemlja će smirenje dati:

mora biti vaga.

Bol će minut,

sve će minut,

moja draga.

Snijeg se topi,

sve se topi,

moja draga.

Naša mladost,

naša snaga,

sve se topi.

Sunce popi

žrtvu svoju.

Tišino na Mirogoju,

sjeto vječnog praga.

Snijeg se topi,

sve se topi,

moja draga.

Vjekoslav Majer

Link to post
Share on other sites

Laza Kostić, Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoj zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

što ti zemaljski sagreši stvor:

Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,

svodova tvojih postati stub,

nego grejući svetsku grehotu

u pepo spalit srce i lub;

tonut o brodu, trunut u plotu,

đavolu jelu a vragu dub?

Zar nije lepše vekovat u te,

Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strado,

mnoge sam grehe pokajo ja;

sve što je srce snivalo mlado,

sve je to jave slomio ma’,

za čim sam čezno, čemu se nado,

sve je to davno pepo i pra’,

na ugod živu pakosti žute,

Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al’ ipak neću nikoga klet;

što god je muke na mene bilo,

da nikog za to ne krivi svet:

Jer, što je duši lomilo krilo,

te joj u jeku dušilo let,

sve je to s ove glave sa lude,

Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

ko pesma slavlja u zorin svit,

svaku mi mahom zaleči ranu,

al’ težoj rani nastade brid:

Što ću od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute.

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad jos takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu,

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dusu, sve svoje žude,

-svu večnost za te, divni trenute!-

Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka sto sad tek zre?

Oh, slatka voćko, tantalskog roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute,

Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast.

Dugo su bojak strahovit bile,

ko besni oluj i stari hrast:

Napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak održa vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,

utekoh mudro od sreće, lud,

utekoh od nje – a ona svisnu.

Pomrča sunce, večita stud,

gasnuše zvezde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud. -

O, svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute.

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezim sveti mi hram.

Tad mi se ona od onud javi,

ko da se Bog mi pojavi sam:

U duši bola led mi se kravi,

kroz nju sad vidim, od nje sve znam,

zašto se mudrački mozgovi mute,

Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,

ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire pute,

Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,

samo što nije briga i rad,

sve su miline, al’ nežežene,

strast nam se blaži u rajski hlad;

starija ona sad je od mene,

tamo ću biti dosta joj mlad,

gde svih vremena razlike ćute,

Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag;

to se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava

o mog života hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno: “Evo me, naj!”

Iz ništavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamoli ljude,

zvezdama ćemo pomerit pute,

suncima zasut seljenske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.

Uvek me rasplace .Ali je volim.:srce:

Link to post
Share on other sites

Što ćutim

Što ćutim, što je, ako ljubav nije,

Al ako je ljubav, bože što je ona?

Ako je dobra, zašto je zlu sklona,

Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,

Kriv li sam tome, malo jauk vredi.

O žrtva smrti, slatkoćo u bedi,

Ako vas neću, čemu ste mi družba?

Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,

Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću,

Teraju u čamcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i gresi razlog su mi seti,

Tako da ne znam sam stvarno što hoću,

Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

Link to post
Share on other sites

"Slutiš li me nekad?

Slutiš li me nekad u snu belih voda,

u jezeru oka i bez suza plime,

tečem li još tragom tvojih sanovoda,

dal’ ikad sa čežnjom šapneš moje ime?

A bili smo nekad davno zaneseni

i tražismo ljubav gde je nije bilo,

jer verovah nekad da pripadaš meni

i sa tugom platih ljubavno slepilo.

Oko mene ćute zlurade tišine,

vremenom tvog lika u snu je sve manje,

jednom kad se prazne reči razjedine

onda ne ostane mnogo za sećanje.

Al’ seti se nekad, nismo bili trava

jos uvek smo živi u nekome kraju,

ne beži od mene tragom zaborava,

pa čak i kad nećeš, uspomene traju.

I protiču tiho snovi belih voda,

i jezero oka više ne preliva,

i vreme na sasvim stotu stranu hoda,

i prošlost nas dugo skriva, skriva, skriva…"

Od zaborava sačuvala... Katarina

__________________

(ne znam ko je kreator ovih divnih stihova, ali ih obozavam)

Link to post
Share on other sites
  • 3 weeks later...

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,

zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,

kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,

kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa

i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.

Ljubav je tako sama i tako puna sveta.

Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči - žarulje sred rulje,

od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,

konopcem vodopada pužu sa njom jegulje

i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.

O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio

sa ćoravom Ćorom u društvu Bogoslovca.

I ono što nisam pio, što nisam razbio,

plaćo sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke

c kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca

i nadima strojeve, oživljuje sanduke

i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce

i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,

kad sam sunce i kosti, grobara i rovca

poslo u krčmu da piju devojačko vino.

Oskar Davičo

Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.




×
×
  • Create New...