Antisemitizam

[Turkmenbashi 937]

Pitajte cioniste Jednostavno, istorijske okolnosti su im išle na ruku da dobiju baš zemlju koju su želeli a koju su tada držali Britanci. Amerima, Britancima i ostalima je jednostavnije bilo da im daju to parče zemlje nego da ih naseljavaju po Americi i Engleskoj gde su bežali od nacista. Nemačka je tada posle rata bila u skroz drugoj priči između istoka i zapada, a dobar broj Jevreja je već bio naseljen tu gde je danas država Izrael :)

[Turkmenbashi 937]

Исповест главног рабина јеврејске заједнице у Србији Исака Асиела, који је током НАТО бомбардовања, више од 30 дана провео у униформи Војске Југославије

На адресу моје мајке стигао је папир 24. марта 1999. године. Чувени папир назван „отаџбина те зове”. Нисам био те вечери код куће, када је почело бомбардовање. Јеврејска заједница се спремала за празник Пасху, па сам отишао до села Границе да набавим храну за празник. Мајка ме позвала око 10 сати ујутру да ми јави да сам мобилисан. У Београд сам се вратио увече и следећег јутра сам се пријавио. Водио сам се у војсци као везиста. Рекли су ми где да одем. Дошао сам кући, поздравио се са женом Рејчел, која је, иначе, Американка из Филаделфије. Она ме испратила до аутобуске станице. Био је то скромни, војнички испраћај. Отишао сам у касарну недалеко од ВМА. Тамо сам задужио униформу.

То је био први ратни дан главног рабина јеврејске заједнице у Србији. Исак Асиел провео је у униформи Војске Југославије, на положајима око Београда, током рата против НАТО-а, више од 30 дана.

– Нисам хтео да помињем своју функцију официрима, било ми је глупо да се вадим на то што сам рабин. Одазвао сам се на позив као обичан грађанин. Прошло је неколико дана, када ми је поручник Саша Младеновић предложио: „Ти би могао да будеш водник. Ја му кажем – нисам, поручниче, ја за водника. Он ме пита – да ниси поп? Ја му одговорим – јесам, али јеврејски. Поручник је договорио: „Баш ми је драго да имамо рабина међу нама.” Потом је отишао код потпуковника Крстића и рекао му:

– Ми овде имамо рабина.

Прошло је извесно време, када је потпуковник Крстић позвао Исака Асиела и рекао му:

– Стигло је за тебе писмо да те пустимо за празник Пасху.

Војска к’о војска. Рабин је тада направио листу потрепштина за војнике. Најважније су, наравно, биле цигарете.

– Направио сам велики пакет, ставио храну, сећам се одличних кобасица. И, наравно, цигарете, и то сам однео у касарну на пријавницу да им одмах проследе. Вратио сам се у јединицу после Пасхе. Био сам на положајима до средине маја. Зове ме једнога дана потпуковник Крстић и каже: „Зове те патријарх Павле – присећа се Исак Асиел, једини великодостојник верске заједнице који је био у борбеним јединицама током рата 1999. године.

Сместили су га у џип и оставили испред Патријаршије.

– Био сам у униформи са осталим верским првацима, патријархом Павлом, надбискупом Хочеваром, Хамдијом Јусуфспахићем. Био је ту и владика бачки Иринеј. Они су били у верским одорама, ја у маскирној униформи. Тада смо се сложили око текста апела за мир, који смо потписали. Потом је уследила конференција за штампу – каже рабин.

Та слика, са верским поглаварима и Исаком Асиелом у униформи, обишла је свет.

– После сам чуо коментаре да сам телохранитељ додељен патријарху Павлу. Тога дана сам узео благослов патријарха за моје војнике, а они ми рекоше:

„Где си, човече, ишао такав, што ниси узео неку свечанију униформу?” Те вечери, официри су ми послали душек, али су сви остали војници спавали на поду. Мене је било стид од војника. Знате већ војску. Рећи ће види овог „гребу”. Када је била криза око заробљених америчких војника, срео сам се са Џеси Џексоном, црначким верским лидером, који је допутовао у Београд, као један од мировних посредника. Али, тада сам већ био у „цивилки”. Говорио сам тада. Било је интересантно да ми нико није веровао да говорим како заиста мислим. Мој став је био да је Србима одузет статус народа. Цитирао сам стих из Библије: „Гле народа који се међу народ не броји!”

Када се сети тих дана, каже да му је било глупо да се позива на то што је рабин и да оде кући. Међутим, официри су дошли једног дана и рекли му: „Сада идеш кући.”

Али, рабин није напуштао своје другове.

– Моја жена је правила гибаницу за њих, па бих се ја враћао у касарну. Провео сам више од 30 дана са њима на положајима. Сећам се, војници су ми говорили: „Ти си нам бинго комбинација – ем рабин, ем ожењен Американком, који ратује за Србију.” Међутим, у другим јединицама су такође била још два члана јеврејске заједнице, не рачунајући Аврама Израела, који се оглашавао сваког дана. Мислим да је за моје „скидање униформе” интервенисао израелски рабинат. Звали су српску амбасаду, па је онда звао патријарх Павле – тако су ми касније говорили. Али, ја сам се у рату здружио са осталим војницима и официрима. У тим ситуацијама се развије пријатељство и солидарност који су нераскидиви. Имам врло лепа искуства из тих дана. Сваког 24. марта, официри се окупљају да обележе тај дан. И увек сам ту са њима. Само сам ове године изостао, нисам се добро осећао – прича Исак Асиел.

----------------------------------------------------------

Неспојиве ствари

Коментаришући појаву антисемитских плаката у центру Београда, пре неколико дана, рабин јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел каже:

– Како може неко, ко припада овом народу, да прихвата нацистичку идеологију? То су неспојиве ствари. Словени су у очима нациста били „подљуди”. Само толико од мене поводом плаката – истиче рабин.

Александар Апостоловски

објављено: 04.04.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Rabin-vezista-u-ratu-protiv-NATO-a.sr.html

Pametnome dosta. Inače jevrejsko groblje u BG je puno onih što su dali živote za Srbiju i Jugoslaviju u dva svetska rata.

[Adrijan 3662]

Mislim da se jedan klub malog fudbala u Mačvi zove po njemu!

Ljudina!!! :respect: