gresan

Prošlog leta sam počela dozvoljavati Kikiju da izlazi sam, dakle bez suprugove, ili moje ''pratnje''.
Osetila sam da je momenat da krene.
Bila sam smešna sebi, jer sam povremeno izlazila, da on ne primeti (mada se često zapitam, može li se od tih malenih bića može bilo što sakriti) želeći da vidim gde je, šta radi, kako se snalazi.

U jednom momentu, prilazi mi komšija, inače otac Kikijevog dobrog drugara, sa pitanjem i ujedno konstatacijom da... ''Drugari sa kojima se igra Kiki nisu ''podobni'' (jer je jedan od njih dete razvedenih roditelja, a drugom stric narkoman).
Pobesnela sam u momentu, rekavši mu da deca nisu kriva ni za šta, i da našu decu ne možemo večito držati pod ''staklenim zvonom'', te da će neke životne škole morati na plate sami.

Snobovi i robovi predrasuda.

Mišljenja sam da deca nisu ništa ''kriva'', već roditelji, koji im od malena ulivaju, iz mog ugla, takve načine razmišljanja.

Što mislite o ovakvim roditeljima?
Ne mislim da sam apsolutna ispravna u svojim stavovima, ali me ovakve pojave izluđuju.

Želim da osamostalim Kikija, kada osetim da je pravo vreme za to.

Kakvo je Vaše mišljenje, kada je pravo vreme, za osamostaljivanje i
''plaćanje životnih škola''?

Svako dete je individua, priča za sebe, te me zanima Vaš stav o ''sindromu'' staklneg zvona

Ne znam,cuvam je sa merom...svega ima po malo,taman toliko da bi sve bilo kao pocetak. Za to se mora mnogo voleti(mnogo truditi) da bih mogao odrazati sve sto ljubav nosi. Ako samo jedna od karika otpadne,npr partner se ne trudi onoliko koliko vi,onda ...nema sta da se cuva,onaj pesak odmah nestaje :kez:

Sedam te dana cekam ja sedam te noci dozivam
A tebe nema a tebe nema da se pojavis
A tebe nema a tebe nema ruzo rumena
Ruzo rumena

Ruzo rumena zbog tebe nemam sna
Ja sve bih dao kada bih znao kome si procvala
Ja sve bih dao kada bih znao kome si procvala
Ruzo rumena

Majka mi stara govori ne daj da srce ti izgori
Srce te laze kada ti kaze da druge nema
Srce te laze kada ti kaze da je jedina
Ruza rumena

Ruzo rumena zbog tebe nemam sna
Ja sve bih dao kada bih znao da druge nema
Ja sve bih dao kada bih znao da je jedina
Ruza rumena

:kez::kez:

Glisho...
Zašto svaki post u koji ubacuješ smajli ili sliku obavezno posle modifikuješ?
Kad bi ti pravila neki forum, usko specijalizovan, koja bi bila tema, onako za tvoju dušu?
Kada bi te neko nekim slučajem obrisao, kome bi sa foruma dozvolila da te ponovo "nacrta", tj. ko te odavde najbolje poznaje?

Bili smo mladi i bili smo sjajna ekipa. Mislio sam da najbolje prijatelje poznajem 100%
Malo po malo zasnivali smo porodice, dobijali decu.
A onda sam shvatio nešto što me je porazilo i udaljilo od nekoliko najboljih prijatelja iz mladosti...

Oni uopšte ne umeju da vaspitaju decu i ta njihova mala deca terorišu svu drugu, a i nas odrasle kad god se družimo porodično.
Znate o čemu pričam. O onim našim prijateljima čija deca su razmažena i u situacijama porodičnog druženja ovi mali teroristi, skiču, viču, maltretiraju drugu decu, ne daju odraslima da pričaju, roditelji nalaze opravdanje za svaki njihov postupak...i prijatno veče preraste u pravu moru.
Da vaspitavate tudje dete....ne ide...da kažete prijatelju šta mislite, svi su preosetljivi na svoju decu.

Šta činite? Kako rešavate ovo?

Ja nisam ni shvatio temu kao opštu kategoriju "večne ljubavi", nego baš kao pojedinačni slučajevi...naši ili nekog koga poznajemo...
I naravno da ona ne opstaje sama po sebi...ako se partneri ne trude, ako je ne neguju, ne čuvaju...i to svaki dan, a ne samo kada je "gusto".

Koliko godina treba da budeš "vlasnik" ljubavi da bi poverovao da postoji?
Ne znam koliko je to godina, ali u svakom slučaju potrebno je da par "preživi" puno toga...podigne decu, izvede na pravi put...pa ako kada opet ostanu sami 1:1 medju njima postoji osećaj ljubavi, čuvanja, pažnje, radosti što su zajedno...oni se mogu smatrati vlasnicima večne ljubavi.
Oni medju nama koji su imali promašaje u dosadašnjim pokušajima ili imaju probleme u vezama, naravno da su skeptični, normalno je...

A ljubav se neguje obostrano, ona ne živi samo od jedne strane.
Svakodnevnom pažnjom, trudom da se ugodi, učini, uskladi, prilagodi, malo promenimo zarad partnera, uradimo i ono što ne volimo baš a znamo da će partneru prijati...
Stalno biti "nov", nikada se ne prepustiti kolotečini.

I ono što je po meni najvažnije...uvek, ali uvek biti medjusobna inspiracija, misliti o partnerovim željama i potrebama, pa ponekad i na račun svojih. Ako je ovakvo razmišljanje obostrano onda je to pravo...

Bili smo mladi i bili smo sjajna ekipa. Mislio sam da najbolje prijatelje poznajem 100%
Malo po malo zasnivali smo porodice, dobijali decu.
A onda sam shvatio nešto što me je porazilo i udaljilo od nekoliko najboljih prijatelja iz mladosti...

Oni uopšte ne umeju da vaspitaju decu i ta njihova mala deca terorišu svu drugu, a i nas odrasle kad god se družimo porodično.
Znate o čemu pričam. O onim našim prijateljima čija deca su razmažena i u situacijama porodičnog druženja ovi mali teroristi, skiču, viču, maltretiraju drugu decu, ne daju odraslima da pričaju, roditelji nalaze opravdanje za svaki njihov postupak...i prijatno veče preraste u pravu moru.
Da vaspitavate tudje dete....ne ide...da kažete prijatelju šta mislite, svi su preosetljivi na svoju decu.

Šta činite? Kako rešavate ovo?

Morpheus (19..-20..)

Veliki je igrač, pokera i slično
al' on voli da se sigra
kad nije kritično

Vole Morf da metne karte
da uloži noFce,
al' da igra na sigurno
da on drži konce

Al' ne dade đavAo mira
pa se on odmetnu
za veliki astal sjeo
izazvao sudbu kletu

Čeka Morf da dođu dase
kec i kec u paru
da im bači all in svima
da im drpi paru

Dobi Morf ta dva asa
ponosit i važan
ode all in sa sFe pare
al ostade...prazan

Im'o čoek, odma' do njeg'
dva kralja u ruci
izađe mu treći na flop
i Morf bi na muci

Gleda Morf kak' sve mu pare
odoše tom Džordžu
plakao bi, al' je muško
pa se lupi s bocu

Boca bila teško staklo
zidarskoga kova
nije bilo spasa njemu
pade dead kraj stola...

Tema za privatni vremeplov u prošlost...

Na današnji dan pre 23 godine sam napustio dom u kome sam odrastao...sa samo dva kofera u rukama. Bilo je isto ovako hladno i sneg...ali je još bilo hladnije i vetrovitije u mom srcu. Međutim bilo je vreme da postanem svoj...da odrastem i konačno uradim ono što je bilo neophodno da spasim dušu.
Tog momenta sam drugi put postao odrastao. Prvi put je to bilo kada sam imao 7 godina i kada su se moji rastali, a ja pripao ocu. Razlog za to sam razumeo tek mnogo godina kasnije. Oprostio sam im oboma...oprostio ali ne i zaboravio.
Ta dva kofera i danas čuvam, prašnjave, iskrzane...pune mladalačkih uspomena, pisama, fotografija...pune moje tadašnje duše.
Često zavirujem u njene najskrivenije kutke tražeći neku zalutalu i skrivenu misao koja će pokrenuti ostale....spremne da se poslažu oko nje vodjene nekom tajnom kombinacijom koja postoji ali koju ja svesno ne prepoznajem.
Ako krenem da pajam prašinu po kutkovima sećanja naviru slike....obojene i pune emocija. Crno belih nema....odavno sam ih sve obojio kao dečije slikovnice i ispod njih ispisao reči koje im pripadaju.
Te priče u slikama već odavno stoje uramljene i okačene po hodnicima mojih uspomena. Postoje mračni hodnici sa slikovnicama u kojima preovlađuju tamne boje....tamo sve ređe zalazim. Obojio, dopisao prave reči, uramio i prepustio senkama prošlosti. U one hodnike uspomena koji su okupani svetlošću, a do uramljenih slikovnica punih živih boja svraćam svakodnevno. Iz njih crpim snagu za novi dan...za lepu reč...za ljubav koja me čini živim.
U tom hodniku ljubavi su slikovnice kojima ne trebaju dopisane reči. One su kao kaledioskopi...svaki put kad ih pogledam...drugačije složene boje i oblici. Iako znam svaki oblik...svaku boju...volim da ih osmehom nanovo kombinujem i slažem. Iz tog hodnika izlazim razigran, veselog oka, spremnog da namigne celom svetu....

Da...na današnji dan pre 23 godine sam postao svoj...

Reci Volim te nikada ne mogu da se potrose, uvek ih je lepo cuti..hrane nas ego, cak i kada nisu skroz istinite..

Generalno ljude prihvatam onakvim kakvi oni zele da budu, ja se u to ne mesam ni malo..a pogotovo prihvatam one koje volim jer zbog toga kakvi jesu ih i volim, zar ne..ako je ljubav obostrana, onda ce taj neko znati sam da kontrolise svoje mane i ne cini mi ono sto ne volim i sto me povredjuje..

....u vaspitavanju dece.

U psihologiji je ova tema nasiroko opisana. Ali hajde da je malo prodiskutujemo onako "prizemno"...iz licnog iskustva kao necija deca, ili kao roditelji, ili kao buduci roditelji.

U jednoj temi malopre rekoh da su "nagrada i kazna" ravnopravni ucesnici vaspitanja dece. I to nije sporno.
Ono sto je najteze to je odabrati pravi momenat za to, a pogotovo odmeriti kaznu,jer u nagradama svi uzivaju pa one i nisu problem

Pre nekog vremena rece mi kuma..."Poludela sam zbog cerke popustila u skoli...kaznila sam je da nema izlaska mesec dana, ukinula dzeparac, uzela mobilni, zabranila treninge..."
Nasmesih se i poceh..."Draga moja kumo...poslusaj sad ti mene......."

Cesto roditelji iz najbolje namere ne reaguju na vreme a onda ljuti odmere prejaku kaznu...ili kaznu koju ni sami ne umeju da ispostuju kako su rekli, sto je tek naopako...

Interesuju me vasa iskustva...mislljenje...

PS.Kuma je ostala pri svom....ali vec posle 10 dana cerka je dobila sve nazad kada je ljutnja prosla, a jedva da je samo jednu ocenu popravila....

U jebte, pa to sam ja isprozivan!?!



'Fala na pitanju dobro sam. U stvari, ja sam uvek dobro. I kad nisam dobro, meni dobro.
Al' ga sročih.
'Ta radim? Pa evo, sem što se forumišem, pripremam se da skoknem do Zavoda za zapošljavanje, ne bil' na'vatao dva radnika.



1. Kod mene važi ono pravilo: Za dobru svinju nema lošeg napoja. Tako da je meni zavisan od raspoloživih namirnica, vremena i društva. Dobar sam gost, ali kažu i domaćin, jer najvolem da svojeručno uslužim goste, tako da ću nabrojati ono što najčešće spremam. Pa da krenemo...
- Volem pice. Ali tako da što više liče na one prave. A kakve su to prave, planiram da im posvetim jednu temicu sa mojim iskustvima vezanim za ovo jelo.
- Volem roštilj. Malo je reći da volim. A i ovom gurmanluku će posvetimo temu.
- Paprikaš. Volim da srknem supu, ali ne jedem ribu iako sam po vokaciji pecaroš!?! Pre bi se reklo da više volim da ga kuvam, no konzumiram. Pa što ga ondaK kuvam? Zato što volim kad se moji gosti znoje, srču i psuju kako je ljut, al' nikada ne stanu samo na jednom tanjiru. I o tome će da se raspišem.
Slatkiši? I to volim da spremam, mada mi ređe dozvoljavaju torazložno zadržavanje u kuhinji zbog gomile suđa i tragova što ostanu za mnom. Ali da reknem, najvolem kremaste stvari, evo da istaknemo šnenokle.

2. Ne, nikada se ne uobrazim. Možda moj stav ponekad, ponekom može da liši na uobrazilju, ali stvarnost je suprotna. Često mi se zamera da sam isuviše "prizeman" i da se kao neko, poslovno, iznad drugih, ne ponašam u skladu sa "normama". Tako da se moje nedruženje i neobilaženje određenih mesta opravdava samo mojom zauzetošću, a nikako ne uobraziljom i nehtenjem.

3. Uskoro, koliko danas, će na erotiKi da otvorim jednu temu iz koje će iskusno oko moći naslutiti moje afinitete. U svakom slučaju da te ne uskratim odgovora: "Volem sve što vole mladi. A i šire."

Čuvam noć od budnih... :)

Pre 27 godina, na ovaj dan.. ovo jutro... tata je došao da me probudi... i kaže mi... da je moja mama otišla... na neko lepše mesto...
Pamtim svaku reč... suze, koje sam prvi put videla na tatinom licu...
I ne može niko da me ubedi da vreme leči... jer... godine prolaze... a ona mi nedostaje...
Najteže je, kada je najlepše, kada slavimo, bilo kojom prigodom, ili pogodom...
Ne volim mart... ne volim prestupne godine... ne volim Dane žena...

Baš ne volim.

dobar provod u kafani... :kez:

Ljubav?
Kao knjigu...prvo čitate mnoge knjige dok ne pronađete onu koja vam je legla na srce, i koja je samo za vas pisana.
Onda je čitate i čitate i čitate i uživate u njoj i stalno joj se vraćate, pronalazeći omiljene delove.
Što je više i duže čitate, uvek nailazite na nove delove koji vas iznenada oduševe...
Što je starija, sve ste nežniji prema njoj, sve je više čuvate da listovi ne poispadaju...
Svima pričate o njoj, hvalite je, i ona vaše najvrednije bogatstvo.

Ljubav nam je bila u krizi...rešili da odemo odvojeno na more i malo "oladimo" glave.
Zamislite "ono" vreme bez mobilnih telefona...
Izmedju naša dva mesta na moru rastojanje 150km, ne mnogo daleko, ali ipak nepoznata obala.
Dogovor je bio da se vratimo u Bg posle 15 dana i pričamo o svemu. Znao sam samo mesto u kom je i ništa više...i da je tamo sa drugaricom tom i tom.

Deseto jutro se budim posle vrlo živog sna...nje...i shvatam šta želim...za koga želim da se borim. Bi rano jutro, ja drugarima samo rekoh...odoh ja..po nju...i pravac autobuska stanica...prvi polazak za "tamo".
Dolazim u potpuno nepoznato mesto...u sred turističke sezone..rešen da je nadjem. Zvezda već upekla...krenem da špartam plažama...oči mi ispale...po peškirima...vodi...pučini (uvek je volela daleko da pliva majku joj... ). Ali je nema...došlo podne...pade mi na pamet da obidjem turističke biroe (ako se dobro sećam reče da će u privatni smeštaj). U petom birou nadjoh njeno i drugaricino ime...kratko uputstvo kako da dodjem do kuće...
Kucam na vrata...ali nadjavola gazdarica češka snajka koja još ne razume srpski

Ništa...bi oko 3 posle podne već...reših da onako gladan i žedan sednem pred kuću i čekam. Nisam smeo da se maknem, plašeći se da mi ne promakne, a ja ne primetim...Češka snajka me gledala kao nekog manijaka i proveravala na svakih 15 minuta...da li sam još tu...

U neko doba..bi već pola osam uveče, izmoren, sasušen, popušio 2 kutije cigareta...ugledah je na početku ulice...

Osmeh...poljubac...moj odraz u njenim veselim očima... i moje reči... " ja znam koga jedino želim....a ti?"

Malo spavam, pa i ne sanjam..ne stizem..
A kada se i desi da san odsanjam i upamtim, on je u 99% slucajeva ruzan, tezak, opterecujuci..toliko da mi treba par dana da se od njega oporavim..

Ako mogu da biram, spavanje bez snova bi mi vise odgovaralo..
Ali zato sto imam mastuuuu..:kez:

Obožavam ovu temu....tako mi zvoni i mobilni

Jos jedan zaboravljeni potpis ...ali sam i dalje raspolozena za bubakanje 'fala ... U potpisu svojerucnome - Zena Od Stila (prepoznatljivome) :narcisa:

spešl @ znatiŽeljni Adrijan

Obično nemam kad..
u krevet padam k'o pokošeno seno, tek kad od umora ne znam ni ko sam, ni gde sam, ni kako sam.. a naročito zašto sam.

Ali..
da nema običnog, ne bi bilo ni neobičnog.
elem... jutros neobično.. ranom zorom (oko 9ke) pade mi naUm jedan perverz.
Kao.. sećam se kroz maglu, zapravo kroz gusti dim koji je proizveo iz mojih ruku izbacani rijaliti serijal Molotovljevih koktela
(i za poneti i za nositi i za odneti)
na neki jbt pun autobus predsednika za volanom, premijera kao konduktera.. i raznih ministara u ulogama putnika namernika
a onda odjednom, ja u nekoj ćorci
ćorim li ćorim
nit zborim nit romorim
.. branim se ćutanjem, vaLjda
opet prekid..
kad, eto mene u nekom Tupoljev aviJonu... letiiiim, sve kroz neke naranČaste i žućkaste oblake
lepo vidim, na jednom oblaku Adam i kEva, na drugom sv.Petar i sv.TriFun.. mašu mi
na trećem Ivica, Mirko, Cvetko i Boris.. još neraspakovani, tek doleteli iz onog gore pomenutog autobusa
na četvrtom.. Mlađan, tužan i potpuno sam sa sobom.. i sa nekim koferčetom
na desetom Drug Tito i Deda Draža..
i tako...
Tupoljev brzo leti, pa nisam stigla da vidim Njegoša i kralja Nikolu.. da se priupitamo za junačka zdravlja i kako je ko
tek eto mene pred nekim kapijama.. jasno piše HAG.. hvala bogu poliglota sam, pa razumem (i pišem i čitam i govorim) Holandski i kažem im ja:
"Hoi bende. Hoe bent u, wat is nieuw? Waar worden Seselj?
Ik wil hem in de kamer.
Je neemt mij."
Naravno da su me razumeli, jer posle kratkog prekida (zbog reklama).. eto mene u Vojinom zagrljaju..
grlimo se k'o blesavi.. k'o da se nismo videli osam godina.. k'o da se sam bog zna kol'ko volimo.
Rekoh sebi tiho, da se ne probudim, ajd' nema veze.. nisam radikalka, but baš me zagolicalo da vidim iz svoje komunističke perspektive,
mogu li i kako stari četnik i mlada partizanka da nađu "zajednički jezik"...?
i taman kad smo krenuli.. ma samo što zaLegosmo da ga tražimo



baš tu pi.. kučka komšinička šutnu neku kantu, ugalopira u firmu... i prekinu (dramatičan akcionohororistički) sanak
.. te uze bujnoj mašti danak.

Biti sam sa sobom (a i predsobljem ) je znak da ste/smo u najlepšem i najpametnijem društvu.
Malo narcisoidno. Možda... ali da bih znala, umela da uživam u druženju sa drugim ljudima, smatram da bi kao prvo rebalo da znam da uživam sama.
Uživam... u tišini... miru... u ranim jutranjim satima.
Tada akumuliram energiju i pripremam se za sve što me čeka u novom danu.
Kao hipersenzibilnoj i empatičnoj osobi, ovakva dnevna doza samoće, ne samo da je poželjna, već neophodna.

Nemam običaj da kritikujem ničiji rad. Uradila sam to 2-3x u životu, shvatila da mi to nije bilo ni malo pametno i od tada- nikad više!
Ako me neko i zapita za mišljenje, obavezno naglasim, da nisam stručnjak u toj oblasti i da je ovo isključivo moje lično mišljenje, moje viđenje, moj doživljaj..onako amatarski.

Imam jednog poznanika koji se bavi fotografijom. (..tu sam duduk), međutim on uporno hoće da čuje moje mišljenje fotografija koje planira da pošalje na izložbu. Ja se živa izlomih da mu objasnim da ja nisam kritičar, a on uporan da mu kažem šta mislim. Njegovo objašnjenje za tom potrebom je sledeće-Hoću da mi kažeš bilo šta. Tvoje mišljenje, upravo takvo amatersko je meni odlično merilo. Ako je fotografija "mlaka", nije dobra. Dobro je ako kažeš da je ružna, da je čudna, da ti se ne sviđa to i to...onda znam u kom smeru da idem dalje...jer onda izaziva nešto u posmatraču, a to je upravo moj cilj..
Ukusi su različiti. Jako je teško polemisati sa osobom različitog ukusa. Mislim da čak ni pravi kritičari ne daju uvek sasvim realnu kritiku, da se i njima ponekad otme malo ličnog u ponekoj kritici.

Ono što meni smeta, je nametanje nečijeg ukusa, bilo za pesmu, bilo za neku knjigu, predstavu, film, seriju...nemoj me ubeđivati da je nešto lepo, kada to tvoje lepo, ne prija mom srcu. Pusti me da uživam u "mom lepom" a ti uživaj u "tvom lepom"...tako ću te voleti najviše na svetu... :kez:

Da li smo često svi mi pomalo kritizeri a ne kritičari?
Koliko često umemo da omalovažimo nečiji rad, a da sami nismo u toj oblasti sposobni da kreiramo nešto, a nemamo ni teorijsko predznanje?
Da li kritiku nečijeg rada najčešće temeljimo na ličnom ukusu?

Sva ova pitanja mi se nameću kada pomislim koliko često nailazim na kritike nečije pesme, književnog dela ili bilo čega što ipak nosi neki autorski pečat.

Konkretno, može da mi se ne svidja nečija kompozicija (najčešći primer), ali imam li pravo da opletem po njoj ako nikada nisam u životu komponovao ništa, ili nemam odgovarajuće muzičko obrazovanje?
Koliko imam pravo da ružim nečije književno stvaralaštvo, a da sam nikad nisam ništa napisao vredno objave, ili završio teoriju književnosti (mada i kao školovani teoretičar, morao bih proći bar jednom kroz muke stvaralačkog posla pisanja nekog dela).

Da li je za valjanu kritiku nečijeg rada dovoljna merna jedinica naš ukus ili ipak nešto više?