gresan

Nemoguće je izdvojiti najdražeg...

Za Vecu, Jecu, Kumicu i Evilku me vezuju prelepe uspomene druženja sa prethodnog foruma...
Elu "znam 100 godina"... imamo hiljade postova uspomena...
Ninju sam jako rado čitao na pomenutom prethodnom forumu...
Aiko me ovde dočekala kao najrođenijeg...
Glisha me obara s nogu svakim postom...
Goga me "kupuje" svojom posvešćenošću forumu...
Smucu, Maru, Lenjivicu "otkrivam" sa najvećom radoznalošću...
Morph mi vraća veru u mlade generacije muških...da mogu da budu normalni, vredni, moralno jaki...
.....
.....
.....

Verovatno i ostajem ovde, sa zadovoljstvom, jer nemam jednog, jer ne mogu da odgovorim na ovo pitanje jednim nikom...

Ja sam kafanski covek i moja lista je malo poduza..


Djelem djelem..

Solnuska..

Makedonsko devojce..

Otvori mi belo Lence..

More sokol pie..

Blaguno dejce mori pozarance..

Ajde slusaj, slusaj, kales bre Andjo..

Ne kazuvaj libe dobra nok..

Zajdi, zajdi..

Imam jednu zelju..

Kako mi nedostajes - Haris Dzinovic

Nocas mi srce pati - Silvana Armenulic

I jos bar dvadeset..:)

Moje zagrevanje počinje sa pesmom ''Rastao sam pored Dunava''



nakon toga, može kojim god redom:







...a posle ovih pesama... mož' da pevaju i sviraju šta hoće...:ziveli:

Našu ličnost, između ostalog, određuju naša duševna stanja i osećanja.
Šta se dešava ukoliko ne pomirimo osećajnost i logiku?
Ostajemo i dalje razapeti između ''želim'' i ''moram''.

Koliko sebi dozvoljavate da iz vas isplivaju strepnje, nadanja, tuge i radosti -
(te da ih izražavate rečima, smehom, suzama...) ?

Da li negirate, ili prikrivate svoja osećanja? U kojim, ili kakvim situacijama?

Da li smo svi mi svesni da prikrivanjem osećanja, prestajemo da poznajemo sebe...

Jednostavno - kako se snalazite u odnosu / raskoraku ''želim vs moram''?

Nemoguće je izdvojiti najdražeg...

Za Vecu, Jecu, Kumicu i Evilku me vezuju prelepe uspomene druženja sa prethodnog foruma...
Elu "znam 100 godina"... imamo hiljade postova uspomena...
Ninju sam jako rado čitao na pomenutom prethodnom forumu...
Aiko me ovde dočekala kao najrođenijeg...
Glisha me obara s nogu svakim postom...
Goga me "kupuje" svojom posvešćenošću forumu...
Smucu, Maru, Lenjivicu "otkrivam" sa najvećom radoznalošću...
Morph mi vraća veru u mlade generacije muških...da mogu da budu normalni, vredni, moralno jaki...
.....
.....
.....

Verovatno i ostajem ovde, sa zadovoljstvom, jer nemam jednog, jer ne mogu da odgovorim na ovo pitanje jednim nikom...

До следећег септембра ја сам моју прву љубав већ заборавио....
Моја друга прва љубав се десила у првом разреду, баш првог дана у школи, и баш када ми је испао први зуб. Можда баш због тога што се десило толико важних ствари баш у једном дану, та моја прва љубав баш и није имала срећан крај.

У школу сам пошао спреман као запета пушка.Поред старијег брата научио сам да читам, пишем, бројим паре у продавници, и помало да сабирам и одузимам. Школска зграда је била нова, а ми прва генерација првака те јесени. Због тога сам се осећао посебно, јер су се сви према нама понашали посебно...осећао сам се не као обичан првак, него као првак света. Нашем крају, нашој месној заједници припала је част да има нову школу. У то време сваки блок на Новом Београду је у центру насеља имао основну школу, али смо ми тог лета добили гланц нову модерну зграду. Као што је и ред добила је име по народном хероју кога је убио окупатор на самом почетку рата, а случајно се тако звала и грађевинска фирма која ју је саградила.
Од првог дана школа је постала центар свега занимљивог што ће се дешавати у наредним годинама. Приредбе, такмичења, гостовања...
Око школског дворишта направљена је стаза за шетање а уз стазу целом дужином посађен дрворед липа....Увече би та стаза постајала локални корзо по коме су сходно добу вечери пролазили сви они који би морали бити виђени...прво ми најмлађи увек у некој журби и трку од игралишта до игралишта, а касније старији другари који би се повлачили чим би се појавили «осмаци», неприкосновени принчеви и принцезе шеталишта...Веома касно појављивали би се наши родитељи...неко водећи за руку «вољеног брачног друга» а неко кућног љубимца на повоцу...a тај поменути дрворед липа....Када почетком априла прође први удар омамљујућег врбопуца, липе запупе да ми се чинило да нема лепшег призора после дуге и хладне зиме, крај маја донесе цветање стабала...и мирисе....мирисе липовог цвета који овлада целим насељем...Тада су се рађале највеће љубави у нашем крају...О некима се и дан данас прича.....

Тада, првог дана првог разреда, сам упознао Мишу, Милана и Декија, другаре са којима ћу провести следећих дивних 8 година ( само што то тада, првог дана првог разреда нисам знао ). На приредби су нам нека велика деца нешто певала, а ја сам једва чекао да упознам учитељицу и да нас она одведе у учионицу и да јој ја покажем како сам се спремио за први дан школе и научио да певам «Миш је добио грип, па је сео у џип...»Толико сам био нестрпљив да сам био убеђен да ће ми учитељица одмах дати петицу чим чује како ја то лепо певам...
Не зна се ко је био нервознији у великом холу велике и осветљене школе. Одрасли, које су представљали наши родитељи праћени њиховим родитељима (једноставније наше баке и деке) а биле су присутне и «нечије тетке, ујне, куме». Приметио сам и једног ћелавог чику који се ту около понашао као «главни»....Касније сам сазнао да је и имао право на то.Био је то директор школе који је јако бринуо да све прође «како треба»
Када сам угледао учитељицу која је на беџу који је носила на реверу сакоа имала нацртаног зеку, а како сам раније видео и своје име на списку поред кога је био иста такав нацртани зека....схватио сам да је то МОЈА учитељица. Била је лепша од свих осталих који су носиле беџеве са другим нацртаним животињицама. Млада, црвенокоса, насмејана, лепа...
Повела нас је у учионицу, и док нас је смештала по клупама један дечак је плакао испред врата. Уствари није плакао него је вриштао обливен сузама и викао како он неће у школу и како је то нека грешка и како он има само 6 година, и како тек за 12 дана пуни седам...То је био Миша, који ће у току каснијег школовања постати велики заводник, најбољи спортиста у школи, срцеломац, а поред кога су били његови родитељи, који су покушавали да га увуку у учионицу. После пуно убеђивања склопљено је примирје између њега и родитеља и Миша је сео у клупу, али је поред њега села његова мама јер је то био Мишин услов да уђе у учионицу.
После почетног упознавања учитељица нас је питала ко би желео нешто да одрецитује или отпева. Подигло се пуно руку и једно по једно дете је изводило оно што је данима пред полазак у први разред увежбавало са мамама, теткама, бакама, кумама и осталом многобројном родбином. Нестрпљиво сам чекао да учитељица примети и моју подигнуту руку, али узалуд....
А онда се десила катастрофа! Један од дечака је устао и гласом славуја почео да пева МОЈУ ПЕСМУ о мишу и џипу. Био сам разочаран и љут на њега. Како је само смео да отпева песму коју сам ја спремио? Толико сам био љут да сам запамтио да се зове Милан, и да сам решио да му «покажем његовог Бога» само кад изађемо напоље. Тај Милан ће током мог одрастања постати мој друг за «добро и зло»
Док сам седео тужан због отете песме поглед на девојчицу која је седела у реду до мог, је допринео да истог момента заборавим на обећање дато Милану...
Две кикице, две црвене машне око њих, пеге по лицу, бела кошуљица са чипканом крагницом, карирана сукњица, беле доколенице и сјајне црвене ципелице. Уствари баш ју је учитељица питала шта би она одрецитовала. Рече да се зове Јелена, устаде и без грешке одрецитова песму «Ау што је школа згодна», седе и погледа ме. То је моменат када сам стекао своју прву љубав. Брзо је окренула главу од мене и високо подигла прћасти носић и потпуно ме дотукла. Мало је рећи да сам се тада заљубио....тачније је било ЗАБЛЕНТАВИО...
Док сам ја студирао Јеленине кикице, учитељица је ставила прст на уста и показала нам да будемо тихи. На прстима је пришла једном дечаку, који је спустивши главу на положене шаке спавао на свом првом часу у првом разреду. Било је после подне и било је вруће...Учитељица га је помиловала по коси и нежно позвала по имену: « Дејане...пиле мало пробуди се.»
«Пиле» је отворило очи, а ми смо праснули у смех. Када је «пиле» постало «певац», често смо се смејали сећајући се овог догађаја...

Наредних месеци моја «прва љубав» је цветала. Јелена ми се редовно плезила, јурила на великом одмору, стизала ме и тукла по леђима јер сам је због нечег задиркивао, поносно окретала главу од мене када би нам се погледи случајно срели, редовно ме тужакала код учитељице...У сваком случају права идила. Ја сам знао да то све ради из превелике љубави према мени. Старији брат ми је рекао да је све боље него да те девојке не примећују. Чак ми је једном забола врх оловке у надланицу када сам покушао без питања да позајмим њену гумицу...
И таман када сам помислио да ћемо живети «срећно до краја живота» десила се катастрофа. У року од само неколико дана, захваљујући мојим ревносним родитељима, прошао сам контроле више дечјих лекара, јер су желели да сазнају да ли им се син развија како треба. Резултат...обавезно ношење горње протезе, доње протезе и наочара за вид са великим и дебелим црним оквиром!!! Ако се томе још дода да ми је у глави фалило пар млечних зуба мислим да је јасно «нашта сам личио» у тој комбинацији.
Немајући куд, појавио сам се у школи «такав» и оно што је уследило било је неминовно....Другари су почели да ме задиркују, а у томе је предњачила Јелена. Какве ми је све грозне надимке давала! Љубав се распршила као балон од сапунице. Престао сам да је волим брже него што сам је заволео, само што је тај престанак баш болео...

Наочаре сам скинуо после пар месеци, доњу протезу на почетку, а горњу на крају другог разреда, јер је зубар рекао да је престала потреба да их носим. Са том разликом што горњу нисам само скинуо него сам је са задовољством изгазио у сред школског дворишта. Другари су одавно престали да ме задиркују, али ја нисам заборавио ко је био узрок томе...
А Јелена? И даље је била лепа и паметна и окрутна према дечацима. У 4. разреду ми је написала у једном писамцету да јој се јако свиђам, али сам га ја на њене очи поцепао и бацио....Нисам био љут....био сам пресрећан....јер сам прилику да то урадим са њеним писмом,чекао скоро три године...

I deo

U našoj maloj musketarskoj družini Miša je bio sve ono što bi svaki dečak poželeo...pametan, spretan, odličan fudbaler i košarkaš....istina je da smo dosta dugo pamtili ono njegovo plakanje ispred učionice na samom početku prvog razreda, a još duže da je sa njim u učionicu ceo septembar mesec ulazila i njegova baka (jer to je bio Mišin uslov roditeljima da bi uopšte ušao u učionicu).Osim što je ulazila, baka je i ostajala na svim časovima i to sedeći u poslednjoj klupi do vrata učionice. U početku je samo sedela i slušala šta se događa a onda joj je posle nekoliko dana to postalo dosadno pa je počela u školu da donosi i svesku i da piše i crta isto što i mi prvaci....Učiteljica joj je predložila da donese neko pletivo ili hekleraj, vez....ali joj je baka vrlo izričito rekla da to može da radi ikod kuće i da bi ona radije nešto obnovila od znanja stečenog negde između dva svetska rata...Zamislite baku koja ponovo uči šta je « tanka kosa » ili « uspravna debela »linija.....Kako nas je sve vrlo brzo upoznala i zapamtila imena, na velikom odmoru nas je čuvala zajedno sa našom učiteljicom i opominjala kada bi preterali sa jurcanjem po dvorištu.... Čak je nekoliko puta kod kuće pre polaska u školu mesila kiflice sa sirom, krofne ili uštipke i donosila nam svima za užinu...Zavoleli smo i mi Mišinu baku i postalo nam je sasvim normalno da bude tu...sa nama....A onda se krajem septembra toliko uživela u ulogu člana našeg odeljenja da je jednom prilikom podigla dva prsta u iskrenoj želji da odgovori na učiteljičino pitanje....To je i za nas decu bilo previše, pa smo se od srca glasno nasmejali i u sekundi uspeli ono što naš školski psiholog nije u čitavih mesec dana razgovora sa Mišinim roditeljima i Mišom o navodnoj njegovoj prevelikoj vezanosti za porodicu...A Miša je ustvari samo bio maženi i paženi jedinac...muško...u celoj familiji i sa mamine i tatine strane....jer su se u njihovim familijama rađale samo devojčice....Miša je u porodici bio surovi tiranin....
A mi smo rešili problem sa bakinim prisustvom časovima....Kada smo se nasmejali bakinom podizanju ruke Miša se toliko posramio da je kući došao rešen da od sutrašnjeg dana baka ne mora da sedi u učionici...i ne samo to....već da može sedeti i čekati ga u školskom dvorištu na klupi....Odahnula je učiteljica, odahnuo je školski psiholog....baki je bilo žao jer se navikla na sve nas, a jedino smi mi Mišini drugovi iz odeljenja bili srećni jer smo znali da će nas i dalje na odmoru čekati ukusni bakini kolači i peciva. Ali je Miši dugo ostao nadimak...bakino unuče...
U školi je Miša brzo stekao pozicije « vođe » Odličan đak, kapiten fudbalskog tima odeljenja, odličan hvatač u igri « Izmedju dve vatre », dobar drug koji nikada nije nikoga uvredio...Bio je zanimljiv devojčicama, ali nije obraćao pažnju na njih. Na proslavama rođendana ili na igrankama na rekreativnoj nastavi nikada niko nije uspeo da ga nagovori da zapleše sa nekom drugaricom....A one su zbog toga još više « ludele « za njim. Priznajem bio sam ponekad ljubomoran na njega , ali srećom ona musketarska čast bi uvek nadjačala tu ljubomoru...Zaboravih da dodam da je Miša imao zelene oči....ne znam zašto je to bitno ali se sećam da su devojčice to često komentarisale....
Vremenom su ga devojčice prihvatile takvog i prestale da mu dosadjuju...a onda se u četvrtom razredu desilo....

Jutro je bilo hladno i snežno. Pospani smo lagano ulazili u učionicu. Sneg koji je padao se odmah pretvarao u vodu, tako da mu se nismo mnogo radovali. Spremili smo knjige za prvi čas i čekali učiteljicu.
I Miši se spavalo, pa je pokušao da se malo rasani prebrojavanjem sličica fudbalera koje je nosio u džepu i od kojih se nije odvajao. Ponosno nam je pokazivao da se njegova zbirka obogatila tokom par poslednjih dana i da će vrlo uskoro moći da popuni ceo album. Zanesen u brojanje nije primetio učiteljicu koja je ušla u učionicu. Ustao je da je pozdravi poslednji i tek onda primetio da učiteljica nije sama.
“Drago moje IV-1 imam čast da vas upoznam sa vašom novom drugaricom. Zove se Saška, dolazi nam iz druge škole i nimalo joj nije lako jer vas ne poznaje. U staroj školi je ostavila divnog učitelja i 30 sjajnih drugara. Ali ja znam da ćete vi učiniti sve da se ona kod nas oseća prijatno”.
U tih nekoliko sekundi Saška je izazvala punu pažnju celog odeljenja. Neke devojčice su je ispitivački posmatrale, pokušavajući da utvrde da li može da im ugrozi stečene pozicije u odeljenju. Maju, Ivanu i Miru je zanimalo kako igra Između 4 vatre, jer bi im dobro došao neko ko dobro hvata loptu, u predstojećim utakmicama sa IV-2. Dečaci su primetili da ima plave oči i gustu crnu kosu…
Miša, koji je poslednji ustao, je ostao “zaleđen” . Istog momenta je shvatio šta znači zaljubiti se “na prvi pogled”. Kao da ga je usred hladnog zimskog dana obasjao zrak toplog sunca…Zrak je stizao pravo iz Saškinog osmeha… iz plavih očiju… iz rupica na obrazima koje je vešto krila….Ma nije ni bilo bitno odakle…Miša do tada nikad nije osetio nešto slično i bio je potpuno zbunjen.
Za to vreme učiteljica je pričala o tome kakav je đak Saška bila u staroj školi, ali Miša od toga ništa nije ni čuo ni razumeo. Saška je stidljivo gledala više u pod nego po učionici, i sigurno da je bila veoma zbunjena i pod velikom tremom.
Dok je Miša pokušavao da shvati šta mu se dešava, čuo je kao iz daljine učiteljičin glas:” Predlažem da Saška sedne pored Miše, jer mislim da će joj on najbolje pomoći da se uklopi u naš način rada. Mišo, molim te budi pravi kavaljer i drug i pomozi novoj drugarici”.
Učiteljičina odluka nije bila ništa neobično u našem odeljenju, jer od prvog dana prvog razreda, u klupama smo sedeli, kao parovi , dečaci i devojčice. Na taj način smo se bolje upoznavali i lepše družili . Devojčice su sa nama igrale fudbal, a mi sa njima lastiš.
Miša je sedeo sam nekoliko nedelja jer se Vesna preselila sa roditeljima u drugi kraj grada, pa je samim tim morala da promeni i školu. Vesna je bila sjajan drugar i po mnogo čemu neobična devojčica. Igrala je košarku i fudbal bolje od većine dečaka, volela je i da se druži sa dečacima jer, kako je sama govorila:” Dečaci su mnogo jednostavniji za druženje od devojčica. Ne ogovaraju jedan drugoga, ako se danas posvađaju, sutra se pomire…”
Sa takvom drugaricom je bilo uživanje deliti klupu…A šta sad!? Miši se grlo osušilo i nije mogao reč da progovori.
Saška je sela pored njega i izvadila knjige na sto. Način na koji je to uradila, veoma pažljivo i uredno, prelepo uvijene knjige i sveske, i miris njene kose koji je ličio na miris dalekog proleća, su Miši potvrdili da ga čekaju teški dani…

Zima je prolazila i mi smo brzo prihvatili Sašku. Pokazalo se da je ona jedna veoma dobra, jednostavna i zanimljiva devojčica. Prošla je bez problema testove drugarstva koje smo joj postavili ( podela užine, čuvanje tajni, pomoć oko domaćeg zadatka). Miša i ona su se veoma lepo slagali sedeći u istoj klupi. Miši se Saška i dalje veoma dopadala i videlo se da je zaljubljen. Naravno da to nije mogao dugo da čuva kao tajnu i vrlo brzo su na tabli za vreme velikog odmora počela da se pojavljuju nacrtana srca probodena amorovom strelom na kojima je pisalo Miša+Saška. Miša se nije branio od zavitlavanja, jer je znao da ga nećemo ostaviti na miru, a i prijalo mu je, jer on sam nije znao kako bi to Saški rekao.
Ona je ćutala i samo bi joj se zacrveneli obrazi.
A onda je jednog dana brzo gurnula papirić prema Miši ,na njegov deo klupe, na kome je njenim rukopisom pisalo Saška+ Miša….
I to je bilo to…Oboje su bili presrećni jer su znali da se jedno drugom dopadaju, i uživali su u svom druženju, u učionici, u dvorištu…

Proleće nam je donelo veliko uzbuđenje i radost. Krajem maja putovali smo na Taru, gde nam je škola organizovala rekreativnu nastavu. Mesecima pre polaska počeli su dogovori ko će sa kim u sobu, ko će biti izabran u prvi tim odeljenja, šta će ko poneti od rekvizita, garderobe i sl. Uživali smo u tim dogovorima isto kao I u samom putovanju I boravku.
Miša se pored svega posebno radovao što će imati priliku da se više druži i sa Saškom u tim posebnim i zanimljivim danima. Ali mučilo ga je jedno pitanje. Želeo je da Saški pokaže koliko mu se sviđa time što će učiniti za nju nešto što niko u odeljenju nikada nije uradio za svoju simpatiju. Musketari su se okupili za vreme jednog velikog odmora da razmotre šta bi to moglo biti…Mesto za takve važne stvari I odluke je bilo pod jednom lipom na sasvim drugom kraju dvorišta od onog gde su se sva deca igrala….kada nam je Miša rekao šta bi želeo da učini prvi se javio Deki: “Najbolje bi bilo da joj kupiš neki lančić ili privezak to devojčice vole…” Milan , Miša I ja smo ismejali njegov predlog jer nam je to izgledalo kao “davanje para za ljubav”….Milan je predložio da Miša Saški kaže da je voli pred njenim drugaricama…ali onako jasno I glasno…da svi čuju…Miši se to nije dopalo….Dugo smo ćutali neznajući kako da pomognemo drugu kada je meni palo napamet nešto zanimljivo….”Pre nekoliko dana sam prisluškivao razgovor moje sestre sa njenom drugaricom.Šaputale su u sobi nešto oko dečaka koji ima se dopadaju I drugarica je rekla da je dugo iščekivala kada će je njen dečko poljubiti I da se to desilo pre neki dan…I kako je ona sada sigurna da mu se dopada…..” Ove moje reči su delovale čudno na Mišu I kao da su mu oči zasvetlucale na momenat…Sva četvorica smo se slošili da je poljubac najbolji način da nekome pokažeš koliko ti se dopada I da TO niko nikada do sada nije imao hrabrosti da uradi…Kako nismo znali šta da posavetujemo Mišu kako to I kada da izvede, rešili smo da posle škole potražimo pomoć od Dekijevog starijeg brata koji nama bio ono što je mamama bilo čitanje rubrike “draga Saveta” po raznim ženskim časopisima. Njega smo pitali kada god nam nešto nije bilo jasno iz “predmeta” devojčice…Bio je 7 godina stariji od nas I SVE smo mu verovali….

II deo


Odgovor smo dobili odmah po postavljenom pitanju koje je glasilo: “Kako poljubiti devojčicu a da te ne bude sramota?”
“Prva stvar ljubavnici”, zadirkivao nas je Dejanov brat, “nema tu sramota me je…devojčice ne vole neodlučne I stidne…one vole da si odlučno muško koje zna šta hoće!”Sve vreme dok je to govorio on se smeškao, a mi smo samo klimali glavom I već postajali I odlučni I oni koji znaju šta hoće…”Morate biti spremni na svakojaka snalaženja kada su one u pitanju…jer su devojke I spretnije I mudrije od nas”, nastavi naš veliki prijatelj.Ovo poslednje nam nije baš bilo jasno…kako su to one spretnije, ali nismo stigli da razmišljamo o toj dilemu jer je usledio tačan recept za prvi poljubac.
“Reci joj da hoćeš nešto važno da joj šapneš i kada se ona nagne a ti CMOK! Pravo u obraz koji ti je sama namestila… I gotovo….A posle vidi kako ćeš da se pravdaš ako se požali učiteljici”
Savet je bio tako dobar I jednostavan da je bio savršen. Miša je odlučio da će baš tako I učiniti jednog od dana koje budemo proveli na Tari.

Čim je vozač autobusa krenuo I mi još jednom mahnuli roditeljima koji su nas pratili na put počelo je uđivanje u putovanju. Već smo imali iskustva sa rekreativnom nastavom iz prethodna tri razreda tako da smo bili rešeni da se dobro provedemo.
I dok su mame I tate brinule da li smo gladni, da li nam je hladno, da li nam nedostaju mi smo uživali u svakom novom danu…

A ti isti dani su na Tari prolazili kao na traci, a Miša nikako da ispuni svoj tajni plan. Šestog dana boravka sudbina ga je milo pogledala. U sred igranja žmurke na poljani, potpuni nenadano, dok smo se svi negde posakrivali, on i Saška ostadoše sami.Ali ne potpunio…Milan je virio iza jednog žbuna I ono što je čuo I video nebrojeno puta je ispričao ostatku odeljenja do kraja dana…Videlo se da je Miša shvatio da je to dugo očekivani momenat….Progutao je knedlu i kao nehajno rekao Saški: “Moram nešto važno da ti šapnem”. Saška ga pogleda i reče:” Hajde”, i spretnim potezom ruke skloni kosu sa uha. Nagnu se prema Miši i… otvori se slobodan prostor na njenom rumenom licu. Miša udahnu vazduh, zažmuri i poljubi je….Puče poljubac kao grom usred planine, zaiskriše mu varnice pred očima od uzbuđenja, a srce mu se pope do grla.
Naglo se okrete i poče da trči, tj. bolje reći beži, koliko ga noge nose u pravcu hotela u kome smo bili smešteni. Utrča u sobu i zavuče se pod ćebe. Srce mu je još lupalo, što od trčanja što od sreće. Celo poslepodne nije smeo da proviri iz sobe.
Milanovom zaslugom i spretnošću da se nađe na pravom mestu u pravo vreme i njegovim prepričavanjem ovaj događaj je postao događaj dana...Deo Mišine i Saškine slave uzeo je i Milan jer nije nikome dozvoljavao da priča o tom poljupcu bez njegovog prisustva a da bi bio iznova zanimljiv priči je dodavao uvek neki novi detalj.....Sutradan je događaj izgledao kao ljubavni film...Kao da je Miša poljubio Sašku 26 puta i kao da je to bilo « filmski ».... Saška se nije zbog tih priča ljutila, čak je bila ponosna što je Miša to smislio i izveo samo zbog nje....Poslednje večeri na igranci Miša je pozvao Sašku na ples i po pogledima ostalih devojčica u razredu se videlo da su još uvek zaljubljene u Mišu....bakino unuče...

Od prvog dana škole najviše vremena sam provodio sa Milanom , Mišom i Dekijem. Brzo smo postali nerazdvojni drugovi tako da je to i učiteljica primetila, a kako smo joj bili dragi prozvala nas je « moja četiri musketara ». Bili smo njeni musketari...u početku nismo znali “šta smo to zapravo mi" dok nam učiteljica jednog dana nije svima kao domaći zadatak zadala da u nedelju posle podne pogledamo film “Tri musketara”. Kada smo u ponedeljak došli u školu nas četvorica smo se pravili važni, zbog grupnog nadimka koji nam je ušiteljica nadenula, mada nam nije bilo jasno zašto u naslovu filma nema četvrtog musketara I naravno sledeća tri dana smo se prepirali oko toga ko će biti D’Artanjan…jer smo shvatili da je ipak on onaj najbolji I najveštiji… I najlepši… I jednom rečju najbolji. Četvrtog dana smo položili prvi veliki ispit drugarstva jer smo shvatili da je ipak najvažnije da zapamtimo I koristimo pozdrav koji su musketari koristili…”Svi za jednog jedan za sve….”
Takvi… hrabri, složni I nošeni idejom zajedništva učiteljici smo pomagali oko svega što je trebalo….ispremeštati klupe u učionici za neku posebnu priliku, pregurati klavir iz kabineta muzičkog u salu za priredbe, preneti kofere pune nošnji za njenu folklornu sekciju ( u kojoj su igrale samo devojčice jer je nas dečake bilo sramota, pa samim tim nije imao ko da im prenosi kofere)…sve u svemu bili smo joj deca od poverenja za sve bitno što se dešavalo u odeljenju I školi a što je bilo u “opisu njenog posla”.

Deki je bio prostodušan I iskren dečak sa neverovatno razvijenim osećajem za pravdu. I zbog toga je zasluživao više od svih nas da bude “musketar”. Puno puta je upao u nevolju samo zato što nije mogao da prećuti kada uoči nepravdu I zbog toga često “izvlačio deblji kraj” ali nikada u toj borbi nije posustajao.

U pomenutoj folklornoj sekciji koju je vodila naša učiteljica postojala je jedna devojčica koja je posebno interesovala Dekija. Ja sam kao mnogo “iskusniji” u ljubavnim pitanjima shvatio da se Deki po prvi put u životu zaljubio. Takođe sam znao da sve prve ljubavi imaju tužan kraj….ali već je bilo kasno da sa tim upoznajem mog druga….zaljubljenog musketara…

Dekiju se Svetlana dopala na prvi pogled…Ustvari, malo je reći dopala.Zaljubio se kada je prvi put ugledao. Bili smo treći razred, u istoj školi, ali različita odeljenja. U tim godinama nije moguće upoznati odmah svu decu iz iste generacije. U prvom razredu upoznaješ drugove iz odeljenja i Dekiju su se dopadale devojčice sa kojima je delio istu učionicu. Tek kada je malo porastao počeo je da se druži sa drugarima iz susednih odeljenja i da primećuje njihove drugarice.
Svetlana je bila devojčurak crne kose i očiju, vrcavog pogleda, uvek lepo obučena i doterana. Po ponašanju je bila GLAVNA u društvu i nije čudo što je Dekiju zapala za oko.

Prvih nedelja ju je samo posmatrao za vreme odmora, i pokušavao da joj skrene pažnju na sebe. Prolazeći pored nje glasnije bi govorio, ponekad pogledao u oči ili bi se višeo “muvao” oko drugara iz njenog razreda. Činilo mu se da ni ona nije ravnodušna.
Stanovala je u našem naselju, u osmospratnoj zgradi i to baš na osmom spratu. Nije mu bilo teško da sazna koja je terasa njena. Kako je baš počelo proleće primetio je da ona vrlo često boravi na toj istoj terasi i provodi vreme posmatrajući školsko dvorište koje je bilo vrlo blizu. Od njenih najboljih drugarica je saznao da joj roditelji brane da bude napolju dok su na poslu i da zbog toga voli da posmatra decu sa terase.
Počeo je da se igra samo u onim delovima dvorišta za koje je znao da se mogu videti sa njene terase. U momentu kada bi je ugledao, kako radoznalo gleda u pravcu dvorišta, postajao bi najpožrtvovaniji igrač na terenu, iako i nije bio baš talentovan za fudbal. Sve je činio kako bi skrenuo pažnju na sebe. I činilo mu se da mu to uspeva, jer kako su prolazili dani primetio je da ga Svetlana svakodnevno posmatra sa terase.
Kada bi njegova simpatija posle podne izašla napolje, nije imao hrabrosti da priđe društvu u kome se ona igrala jer je za to bio isuviše stidljiv.
Rešio je da proba obilaznim putem. Od nekih odraslih je čuo da se do srca simpatije najbolje stiže preko njene najbolje drugarice. Kako u najbolju drugaricu nije bio zaljubljen i kako je ona srećom stanovala u njegovom soliteru, rešio je da pokuša. Ljilju je znao od predškolskog uzrasta i često su se igrali zajedno u dvorištu. Jednom prilikom joj reče:

“Znaš Ljiljo, meni se sviđa Svetlana”. Nije znao šta bi još rekao pa je zaćutao. Ljilja je bila vrlo radoznala devojčica I odmah ga je zasula pitanjima:” Stvarno…? Od kada…? Koliko ti se sviđa…..?” Jedva je izustio samo jednu reč:” Mnogo….”
Ljilja mu je obećala da će preneti Svetlani to što joj je rekao…
Prolazili su dani, a Ljilja nije donosila odgovor. Kada ju je pitao da li je prenela poruku odgovorila mu je da jeste, ali da Svetlana nije ništa rekla. Osim što je Ljilja bila veoma radoznala devojčica, bila je i veoma brbljiva tako da su tu Dekijevu tajnu veoma brzo saznali i treće jedan i treće četiri.
Za njega su nastupili teški dani. Odgovor od Svetlane nije imao, a zavitlavali su ga mnogi. Sve bi to lako podneo da je znao da joj se sviđa makar malo. Ali odgovora i dalje nije bilo. Ljilju nije smeo da pita, a neizvesnost ga je mučila, mada je naslućivao odgovor.
Tada smo u akciju stupili mi...njegovi najbolji drugovi, jer tu je sada trebalo postupiti po onome « Svi za jednog jedan za sve i pomoći drugu... Bilo nam je žao Dekija koji je stvarno bio po prvi put u životu zaljubjen.
Jedne večeri Milan, Miša i ja smo prišli društvu u kome se igrala Svetlana i pitali je kako može da bude tako okrutna i da makar malo ne voli našeg druga, koji je tako dobar, pošten i sjajan drug. Svetlana se pravila važna i nije htela ništa da nam odgovori okružena najboljim drugaricama. Onda smo napravili najveću grešku. U želji da joj objasnimo koliko se Dekiju dopada, rekli smo joj kako je sve svoje sveske ispisao njenim imenom, što jeste bila istina, ali nikako to nije smela znati. Namere su nam bile najbolje, ali …

Svetlana je ponosno podigla glavu i rekla nam:” Kažite mu da ću mu odgovor dati sutra.” Otrčali smo do Dekija i saopštili mu ovu novost naivno verujući da ta Svetlanina poruka obećava nešto « dobro » po njega. Životna škola za prave musketare je bila mnogo teža nego što smo i mogli da pretpostavimo...

Dekija je obasjala nada da je možda njegovim patnjama kraj i te večeri je vrlo teško zaspao.
Sutradan je iščekivao odgovor i ponadao se da će ga dobiti od svuda prisutna Ljilje, kada je u školskom dvorištu za vreme odmora primetio kako mu se približava. Umesto odgovora, ona mu ćušnu ceduljicu u ruku i reče:” Svetlana je rekla da će te voleti ako uspeš da otkriješ šta ovde piše”. Deki je zbunjeno uzeo papirić i otvorio ga. Na papiru su bile nacrtane šifre potpuno nerazumljivog oblika….Šifru nismo mogli da rešimo ni sva šetvorica zajedno…pa čak ni Milan koji je bio najbolji matematičar u razredu sa diplomom prvoplasiranog na školskom takmičenju….

U tom momentu Deki je bio spreman da sve što je imao od svog dečačkog blaga u džepovima da za tumačenje tog pisma…I najdraži kliker troperac I sličicu jedinog fudbalera koji mu je falio da popuni album svetskog prvenstva….ali uzalud… Zaljubljen i zbunjen nije shvatao zašto se Svetlana tako surovo igra njegovim zaljubljenim srcem. Bila je to najveća nepravda koju je on do tada osetio u svom životu….

Razočaran, odustao je od daljih pokušaja i rekao Ljilji da ne zna šta piše na papirićima….
Prošlo je nekoliko nedelja dok nije uspeo da umiri svoja osećanja. Prestao je da obraća pažnju na Svetlanu…

…Na samom kraju školske godine, jednog toplog popodneva stvori se ispred njega Ljilja.” Imam nešto da ti kažem”, reče,” danas mi je Svetlana rekla kako si sladak i da joj se čini da joj se sviđaš…”
U prvi mah mu toplina razneži srce skoro zaboravljenim osećanjem zaljubljenosti, ali iz dubine njegovog bića krenu plima bolnih uspomena. Obrazi mu se zarumeneše i ne reče ništa. Ostavio je Ljilju začuđenu,otvorenih usta jer je bila sigurna da će dobiti odgovor vredan njenog radoznalog srca.
I šta je bilo na kraju priče? Svetlana je pokušavala da preko drugarica skrene Dekijevu pažnju, ali je bilo prekasno. Ljubav je ljubav...ali pravda je pravda...pa makar zakasnela....

Umeće baratanja istim, što verbalno, što u pisanom obliku. :kez:

jezik.... .... koji sam ispada napolje :kez:

Marijana CLASS







Dakle mladichi ako niste pri privatnom samaljotu i kreditnoj kartici viska ne racunajte na ove voluminizirane i totalno jestive..

Mislim, nije ovo ni za kritiku, ovo je skandalozDno. Jos jedan primer sta na ovim prostorima moze da egzistira i najverovatnije ima citaoce.

До следећег септембра ја сам моју прву љубав већ заборавио....
Моја друга прва љубав се десила у првом разреду, баш првог дана у школи, и баш када ми је испао први зуб. Можда баш због тога што се десило толико важних ствари баш у једном дану, та моја прва љубав баш и није имала срећан крај.

У школу сам пошао спреман као запета пушка.Поред старијег брата научио сам да читам, пишем, бројим паре у продавници, и помало да сабирам и одузимам. Школска зграда је била нова, а ми прва генерација првака те јесени. Због тога сам се осећао посебно, јер су се сви према нама понашали посебно...осећао сам се не као обичан првак, него као првак света. Нашем крају, нашој месној заједници припала је част да има нову школу. У то време сваки блок на Новом Београду је у центру насеља имао основну школу, али смо ми тог лета добили гланц нову модерну зграду. Као што је и ред добила је име по народном хероју кога је убио окупатор на самом почетку рата, а случајно се тако звала и грађевинска фирма која ју је саградила.
Од првог дана школа је постала центар свега занимљивог што ће се дешавати у наредним годинама. Приредбе, такмичења, гостовања...
Око школског дворишта направљена је стаза за шетање а уз стазу целом дужином посађен дрворед липа....Увече би та стаза постајала локални корзо по коме су сходно добу вечери пролазили сви они који би морали бити виђени...прво ми најмлађи увек у некој журби и трку од игралишта до игралишта, а касније старији другари који би се повлачили чим би се појавили «осмаци», неприкосновени принчеви и принцезе шеталишта...Веома касно појављивали би се наши родитељи...неко водећи за руку «вољеног брачног друга» а неко кућног љубимца на повоцу...a тај поменути дрворед липа....Када почетком априла прође први удар омамљујућег врбопуца, липе запупе да ми се чинило да нема лепшег призора после дуге и хладне зиме, крај маја донесе цветање стабала...и мирисе....мирисе липовог цвета који овлада целим насељем...Тада су се рађале највеће љубави у нашем крају...О некима се и дан данас прича.....

Тада, првог дана првог разреда, сам упознао Мишу, Милана и Декија, другаре са којима ћу провести следећих дивних 8 година ( само што то тада, првог дана првог разреда нисам знао ). На приредби су нам нека велика деца нешто певала, а ја сам једва чекао да упознам учитељицу и да нас она одведе у учионицу и да јој ја покажем како сам се спремио за први дан школе и научио да певам «Миш је добио грип, па је сео у џип...»Толико сам био нестрпљив да сам био убеђен да ће ми учитељица одмах дати петицу чим чује како ја то лепо певам...
Не зна се ко је био нервознији у великом холу велике и осветљене школе. Одрасли, које су представљали наши родитељи праћени њиховим родитељима (једноставније наше баке и деке) а биле су присутне и «нечије тетке, ујне, куме». Приметио сам и једног ћелавог чику који се ту около понашао као «главни»....Касније сам сазнао да је и имао право на то.Био је то директор школе који је јако бринуо да све прође «како треба»
Када сам угледао учитељицу која је на беџу који је носила на реверу сакоа имала нацртаног зеку, а како сам раније видео и своје име на списку поред кога је био иста такав нацртани зека....схватио сам да је то МОЈА учитељица. Била је лепша од свих осталих који су носиле беџеве са другим нацртаним животињицама. Млада, црвенокоса, насмејана, лепа...
Повела нас је у учионицу, и док нас је смештала по клупама један дечак је плакао испред врата. Уствари није плакао него је вриштао обливен сузама и викао како он неће у школу и како је то нека грешка и како он има само 6 година, и како тек за 12 дана пуни седам...То је био Миша, који ће у току каснијег школовања постати велики заводник, најбољи спортиста у школи, срцеломац, а поред кога су били његови родитељи, који су покушавали да га увуку у учионицу. После пуно убеђивања склопљено је примирје између њега и родитеља и Миша је сео у клупу, али је поред њега села његова мама јер је то био Мишин услов да уђе у учионицу.
После почетног упознавања учитељица нас је питала ко би желео нешто да одрецитује или отпева. Подигло се пуно руку и једно по једно дете је изводило оно што је данима пред полазак у први разред увежбавало са мамама, теткама, бакама, кумама и осталом многобројном родбином. Нестрпљиво сам чекао да учитељица примети и моју подигнуту руку, али узалуд....
А онда се десила катастрофа! Један од дечака је устао и гласом славуја почео да пева МОЈУ ПЕСМУ о мишу и џипу. Био сам разочаран и љут на њега. Како је само смео да отпева песму коју сам ја спремио? Толико сам био љут да сам запамтио да се зове Милан, и да сам решио да му «покажем његовог Бога» само кад изађемо напоље. Тај Милан ће током мог одрастања постати мој друг за «добро и зло»
Док сам седео тужан због отете песме поглед на девојчицу која је седела у реду до мог, је допринео да истог момента заборавим на обећање дато Милану...
Две кикице, две црвене машне око њих, пеге по лицу, бела кошуљица са чипканом крагницом, карирана сукњица, беле доколенице и сјајне црвене ципелице. Уствари баш ју је учитељица питала шта би она одрецитовала. Рече да се зове Јелена, устаде и без грешке одрецитова песму «Ау што је школа згодна», седе и погледа ме. То је моменат када сам стекао своју прву љубав. Брзо је окренула главу од мене и високо подигла прћасти носић и потпуно ме дотукла. Мало је рећи да сам се тада заљубио....тачније је било ЗАБЛЕНТАВИО...
Док сам ја студирао Јеленине кикице, учитељица је ставила прст на уста и показала нам да будемо тихи. На прстима је пришла једном дечаку, који је спустивши главу на положене шаке спавао на свом првом часу у првом разреду. Било је после подне и било је вруће...Учитељица га је помиловала по коси и нежно позвала по имену: « Дејане...пиле мало пробуди се.»
«Пиле» је отворило очи, а ми смо праснули у смех. Када је «пиле» постало «певац», често смо се смејали сећајући се овог догађаја...

Наредних месеци моја «прва љубав» је цветала. Јелена ми се редовно плезила, јурила на великом одмору, стизала ме и тукла по леђима јер сам је због нечег задиркивао, поносно окретала главу од мене када би нам се погледи случајно срели, редовно ме тужакала код учитељице...У сваком случају права идила. Ја сам знао да то све ради из превелике љубави према мени. Старији брат ми је рекао да је све боље него да те девојке не примећују. Чак ми је једном забола врх оловке у надланицу када сам покушао без питања да позајмим њену гумицу...
И таман када сам помислио да ћемо живети «срећно до краја живота» десила се катастрофа. У року од само неколико дана, захваљујући мојим ревносним родитељима, прошао сам контроле више дечјих лекара, јер су желели да сазнају да ли им се син развија како треба. Резултат...обавезно ношење горње протезе, доње протезе и наочара за вид са великим и дебелим црним оквиром!!! Ако се томе још дода да ми је у глави фалило пар млечних зуба мислим да је јасно «нашта сам личио» у тој комбинацији.
Немајући куд, појавио сам се у школи «такав» и оно што је уследило било је неминовно....Другари су почели да ме задиркују, а у томе је предњачила Јелена. Какве ми је све грозне надимке давала! Љубав се распршила као балон од сапунице. Престао сам да је волим брже него што сам је заволео, само што је тај престанак баш болео...

Наочаре сам скинуо после пар месеци, доњу протезу на почетку, а горњу на крају другог разреда, јер је зубар рекао да је престала потреба да их носим. Са том разликом што горњу нисам само скинуо него сам је са задовољством изгазио у сред школског дворишта. Другари су одавно престали да ме задиркују, али ја нисам заборавио ко је био узрок томе...
А Јелена? И даље је била лепа и паметна и окрутна према дечацима. У 4. разреду ми је написала у једном писамцету да јој се јако свиђам, али сам га ја на њене очи поцепао и бацио....Нисам био љут....био сам пресрећан....јер сам прилику да то урадим са њеним писмом,чекао скоро три године...

Da.I ne bih mogla da zamislim da je drugačije.Na kraju,tako,valjda,i tražimo..Nekoga sa kime ćemo moći o svemu da razgovaramo,jer,zaljubljenost prođe,onda se "odrasta",pravi se porodica koja ima svojih milih i nemilih događaja..Pa onda deca porastu,mi ostarimo..Polako se i sex gasi,i na kraju nam ostaje-RAZGOVOR... bar ja tako rezonujem.. Život bez nekoga za razgovor je siv.Definitivno.

ako nesto mi prvo padne na pamet kad pomislim na njega je to da me nikad u zivotu nije udario. niti mene niti sestru, dok je mama znala da nas pljusne po nekad...a temperametan je...
nikad mi se nije obratio celim imenom, uvek "sine" , nadimkom koji bi on smislio ili tepao mi...

prema nama se uvek postavljao kao drug...kad smo bili deca znao je da se s nama igra, zeza...a kad treba da bude strog, ali pravican.
slicna sam njemu po temperamentu i znamo da pricajuci u sekund planemo, pa izvikamo se....ali nakon toga kao da nista nije bilo...

kad me vidi malo neraspolozenu, u ocima mu odma primetim brigu i nemo pitanje- "sta je sad sine?"

cesto zna da kaze kako nikad ne zali sto nema sina vec da je ponosan na svoje dve cerke....
ipak, znala sam da je uvek osecao neku tugu sto je izgubio sina na porodjaju, i kad sam saznala da nosim decaka, prvo sam se njemu javila....plakao je od srece...
danas smesno mi je i lepo kad ga vidim kako u unuku trazi neke svoje osobine...pa ponosno kaze - "Sav je na dedu!"

Evo...obećah se...pa da ne ispadne da sam lagao.
Priča o kradji čokolade je "mimo reda"...

Sad idem redom...

Rođen sam u centru Beograda, blizu Slavije, ali sam se sa porodicom u trećoj godini života preselio na Novi Beograd u soliter sa šesnaest spratova i dvesta stanova....
Za mene je taj soliter bio pravi avanturistički raj. Tri lamele po šesnaest spratova, četiri velika i brza lifta, igralište ispred solitera sa ljuljaškama, klackalicama i velikim bazenom punim peska...Kada bi bilo loše vreme igrali bi se u hodnicima solitera koji je imao bezbroj skrivenih prostora i prolaza. Nisam voleo vrtić i uglavnom su me čuvale komšinice penzionerke koje su na taj način popravljale kućni budžet. Moje carstvo je bilo dvorište ispred solitera i svaki iole lep dan sam provodio napolju u igri.Tu ispred solitera sam naučio da vozim bicikl i rošule, da se ljuljam na ljuljašci, da se penjem na drvo, da bežim i da se skrivam od komšije kada loptom razbijemo prozor u prizemlju...

Kasnije kada sam porastao, od mnogih ljudi sam čuo da ne vole Novi Beograd i njegova betonska naselja, koja se ređaju u blokovima, sa nekim potpuno nelogičnim brojevima. Kažu ti ljudi takođe da je ružno što u tim istim zgradurinama ima toliko stanova i da tu ljudi spavaju «jedni drugima na glavi» i da je Novi Beograd samo jedan velika ružna spavaonica....
U godinama mog detinjstva ja o tome nisam razmišljao. Tolika «soliterčina» u kojoj sam živeo za mene je imala jednu i najvažniju prednost, a to je da je u tih 200 stanova živelo jako puno dece, tj mojih vršnjaka sa kojima sam mogao da se igram...Dvorište ispred zgrade je uvek bilo puno dece, majki koje su ih čuvale, deka koje su šetale ili sedele na klupi ili igrali «istorijske» partije šaha protiv komšija iz susednog solitera.
U tom dvorištu smo igrali klikere na «rolju» ili «trokiš», tapkali i razmenjivali sličice tekućeg fudbalskog svetskog prvenstva, igrali žmurke, «gaze», «strelice», jurke, «Care, care govedare», školice, «Arjačkinje barjačkinje», «Trule kobile», «Neka bije neka bije», janjine, lastiš... i naravno fudbal do besvesti dok nas ne bi oterali stariji dečaci ili dok nam se ne bi izbušila lopta.
U letnjim večerima ostajali bi do mraka i često prvi put pričali jedni drugima «strašne priče» od kojih su se najviše plašili baš oni koji su ih pričali....Dvorište bi se praznilo u sedam i petnaest uveče kada je na tv programu bio crtani film, ali bi se vrlo brzo ponovo napunilo jer su trajali samo pet minuta.
Osim tog «crtaća» nije se propuštala serija o Sandokanu i Marijani, «Otpisani» i «Kockica»

Ali, postojao je jedan deo dana kada ispred solitera nije bilo nikog i kada su vladali mir i tišina...Najsvetiji deo dana je bio čuveni «kućni red» koji je vladao u poslepodnevnom delu dana, tačnije od 2 do 5. Taj KUĆNI RED je bio pojam najviše poštovan u mom ranom detinjstvu. U to vreme su naši očevi odmarali po povratku sa napornog posla kao i od ukusnog ručka kojim su ih dočekivale njihove supruge, tj. naše majke. Soliterom bi zavladao mir... samo bi se čuo šum topola zasađenih u dvorištu na prolećnom povetarcu. Sva 4 velika i brza lifta bi zastala i odmarala spremajući se za ostatak dana i naporne vožnje kada se stanari probude.

Deci je u doba kućnog reda bilo zabranjeno igranje kako u dvorištu tako i po hodnicima solitera.Naravno da je to pravilo važilo i za mene. Kada sam bio sasvim mali taj deo dana bih prespavao, ali kada sam malo porastao u vreme kućnog reda sam se strašno dosađivao i nestrpljivo bih cekao da kuhinjski sat otkuca 5 udaraca u zvonce.

Tačno u 5, kao po komandi ili nekom tajnom dogovoru nas najmlađih, dvorište bi počelo da se puni decom.Igra bi trajala sve do sumraka, dok mame sa raznih prozora i raznih spratova ne bi počele da dozivaju svoje «mladunce»...Onda bi počelo ubeđivanje i natezanje, oko toga da li moramo BAŠ odmah da krenemo kući, i cenkanje koliko još možemo da ostanemo napolju.....

Ali da se vratim na kućni red, tj. onaj mir i tišinu koji su vladali u to doba.Iako je bilo zabranjeno, voleo sam, da se baš u to vreme, uz majčino odobrenje, dok je otac još spavao, tiho iskradem i izađem u dvorište. Naravno da bih obećao majci da ću biti tih i naravno da sam to obećanje poštovao jer je jedino tako bilo moguće, a da me niko ne tuži ocu.

Voleo sam da tada, kada nikoga nema, sam provodim vreme u bazenu sa peskom i gradim garaže za autiće koje sam obožavao, i imao sam ih sakupljene u jednu veliku i meni jako dragu kolekciju. Nije bilo druge dece da mi smetaju i otimaju autiće i to je bilo moje vreme i moje carstvo....Najlepše sam se igrao tako onog proleća i leta kada sam napunio 6 godina, a moji roditelji odlučili da me ne upisuju ranije u školu, nego da se «naigram još jednu godinu»

Jednog takvog poslepodneva, u toku kućnog reda, sam bio u bazenu sa peskom i u sred zidanja «najmodernijeg mosta koji bi spojio dva nivoa auto-puta....», bilo je toplo i potpuno mirno i tiho, kada začuh zvuk koji mi je skrenuo pažnju...Zvuk koji je bio potuno nezamisliv u doba kućnog reda...U potpunoj tišini, odzvanjao je zvuk lopte koja udara u zid solitera!!! Malo tiše od tih udaraca čuo se glas koji broji....:10, 9, 8, 7, 6...» Shvatio sam da zvuk dolazi iza ćoška solitera i da neko igra, u to vreme veoma popularnu igru koju smo zvali «deset-devet».Ona se sastojala u tome, da treba odbijati loptu od zid na mnogo različitih načina, a svaki ispratiti sa 10 ponavljanja....i zato je bilo potrebno naglas brojati unazad od broja 10....Sve sam to saznao u momentu, ali nisam znao ko se USUĐUJE DA BIJE LOPTOM U ZID DOK TATE SPAVAJU!?
Ostavih autiće, istresoh pantalone od peska i polako priđoh ćošku zgrade....Pažljivo provirih i ostah zabezeknut širom otvorenih usta iz dva razloga.....

Prvo, jer je to bila meni potpuno nepoznata devojčica, mojih godina, a drugo....jer je bila lepa kao anđeo....Do tog momenta nisam mnogo primećivao devojčice oko sebe.Ako je imala neki autić ili umela da igra klikere bila je moj drug....ako ne, svejedno mi je bilo da li je devojčica ili dečak....
Ali OVA devojčica....! Plava kosa vezana u repić...plave oči.....način na koji odbija loptu.....broji....Dan je bio vruć, toplo avgustovsko popodne...čini mi se....a meni je postalo još toplije...na obrazima i oko srca....

Nije me primetila.Kada sam se malo pribrao odlučio sam da je odlučno i strogo opomenem da nije pristojno da lupa loptom u OVO DOBA....i da je sada kućni red.....i da se tate odmaraju....SVE sam to planirao da joj kažem, ali sam samo uspeo da promucam jedno tiho i nesigurno:»Zdravo......»
Pogledala me je svojim prelepim očima, odmerila od glave do pete, a ja sam poželeo da propadnem u zemlju od stida... jer sam shvatio da stojim ispred nje u pantalonama prašnjavim od peska, sa rukama pod čijim noktima je bilo crne prljavštine od «kopanja i gradnje najmodernijeg mosta koji treba da.....»...»MA ZAR JE BITNO....šta treba taj most da uradi....»,pomislih i lagano sakrih šake iza leđa i skupih hrabrost da je pogledam u oči. Istog trena sam shvatio da sam se zaljubio....Ne znam kako sam znao da sam doživeo baš to osećanje, ali znam da su mi noge drhtale, grlo se sušilo, a srce lupalo.....baš kao onom zekanu u filmu «Bambi» kad sreće zečicu.

«Ja sam Danka, doselila sam se pre par dana i za sedam dana polazim u školu, a ovu loptu sam dobila od ujaka.....znaš, on živi u Italiji....», izgovorila je u jednom dahu i nastavila da lupa loptom u zid kao da ja nisam tu.

I ja sam poželeo njoj puno toga da kažem....Da imam stariju sestru, da bi mi tata SIGURNO kupio veeeeeliki auto na pedale, ali da on misli da nije lepo da se izdvajam od druge dece koja ga ne mogu imati...da sam prekjuče naučio sam da se ljuljam na velikoj ljuljašci bez ičije pomoći....da već dve godine svaki dan sam idem u prodavnicu....da znam da vozim bicikl na dva točka i da bi mi ga tata SIGURNO kupio, ali da on milsi da nije lepo da se izdvajam od druge dece koja ga ne mogu imati.....

Želeo sam još mnogo toga da joj kažem, jer sam se prvi put u životu zaljubio i to baš u nju i to baš tada....tog, čini mi se avgustovskog popodneva dok je bio kućni red.....Ali sam samo promucao da ću ja u školu tek iduće jeseni....iako znam da čitam i to baš sva slova...

Nisam siguran....sada dok ovo pišem, ali čini mi se da me je posle ove izjave pogledala nekako drugačije....ne znam da objasnim kako...nekako «odozgo»....Dozvolila mi je malo da se igram sa njom i njenom loptom i meni odjednom uopšte nije bilo bitno da li je kućni red ili nije....lupao sam svom snagom loptom u zid ne bih li joj pokazao kako sam i ja vešt u toj igri...
Nedugo zatim, mama ju je pozvala ona me kratko pogledala, rekla «Ćao!», i otišla....

Nisam je video dugo i nismo se više nikada igrali zajedno iako smo živeli u istom soliteru. Njen polazak u školu je bio «nepremostiva prepreka» za to. Ali ja sam bio spreman da je potražim...»čim sledećeg septembra udjem u školsku zgradu»

A ni strašni kućni red mi nije više izgledao tako strašan...

Evo...obećah se...pa da ne ispadne da sam lagao.
Priča o kradji čokolade je "mimo reda"...

Sad idem redom...

Rođen sam u centru Beograda, blizu Slavije, ali sam se sa porodicom u trećoj godini života preselio na Novi Beograd u soliter sa šesnaest spratova i dvesta stanova....
Za mene je taj soliter bio pravi avanturistički raj. Tri lamele po šesnaest spratova, četiri velika i brza lifta, igralište ispred solitera sa ljuljaškama, klackalicama i velikim bazenom punim peska...Kada bi bilo loše vreme igrali bi se u hodnicima solitera koji je imao bezbroj skrivenih prostora i prolaza. Nisam voleo vrtić i uglavnom su me čuvale komšinice penzionerke koje su na taj način popravljale kućni budžet. Moje carstvo je bilo dvorište ispred solitera i svaki iole lep dan sam provodio napolju u igri.Tu ispred solitera sam naučio da vozim bicikl i rošule, da se ljuljam na ljuljašci, da se penjem na drvo, da bežim i da se skrivam od komšije kada loptom razbijemo prozor u prizemlju...

Kasnije kada sam porastao, od mnogih ljudi sam čuo da ne vole Novi Beograd i njegova betonska naselja, koja se ređaju u blokovima, sa nekim potpuno nelogičnim brojevima. Kažu ti ljudi takođe da je ružno što u tim istim zgradurinama ima toliko stanova i da tu ljudi spavaju «jedni drugima na glavi» i da je Novi Beograd samo jedan velika ružna spavaonica....
U godinama mog detinjstva ja o tome nisam razmišljao. Tolika «soliterčina» u kojoj sam živeo za mene je imala jednu i najvažniju prednost, a to je da je u tih 200 stanova živelo jako puno dece, tj mojih vršnjaka sa kojima sam mogao da se igram...Dvorište ispred zgrade je uvek bilo puno dece, majki koje su ih čuvale, deka koje su šetale ili sedele na klupi ili igrali «istorijske» partije šaha protiv komšija iz susednog solitera.
U tom dvorištu smo igrali klikere na «rolju» ili «trokiš», tapkali i razmenjivali sličice tekućeg fudbalskog svetskog prvenstva, igrali žmurke, «gaze», «strelice», jurke, «Care, care govedare», školice, «Arjačkinje barjačkinje», «Trule kobile», «Neka bije neka bije», janjine, lastiš... i naravno fudbal do besvesti dok nas ne bi oterali stariji dečaci ili dok nam se ne bi izbušila lopta.
U letnjim večerima ostajali bi do mraka i često prvi put pričali jedni drugima «strašne priče» od kojih su se najviše plašili baš oni koji su ih pričali....Dvorište bi se praznilo u sedam i petnaest uveče kada je na tv programu bio crtani film, ali bi se vrlo brzo ponovo napunilo jer su trajali samo pet minuta.
Osim tog «crtaća» nije se propuštala serija o Sandokanu i Marijani, «Otpisani» i «Kockica»

Ali, postojao je jedan deo dana kada ispred solitera nije bilo nikog i kada su vladali mir i tišina...Najsvetiji deo dana je bio čuveni «kućni red» koji je vladao u poslepodnevnom delu dana, tačnije od 2 do 5. Taj KUĆNI RED je bio pojam najviše poštovan u mom ranom detinjstvu. U to vreme su naši očevi odmarali po povratku sa napornog posla kao i od ukusnog ručka kojim su ih dočekivale njihove supruge, tj. naše majke. Soliterom bi zavladao mir... samo bi se čuo šum topola zasađenih u dvorištu na prolećnom povetarcu. Sva 4 velika i brza lifta bi zastala i odmarala spremajući se za ostatak dana i naporne vožnje kada se stanari probude.

Deci je u doba kućnog reda bilo zabranjeno igranje kako u dvorištu tako i po hodnicima solitera.Naravno da je to pravilo važilo i za mene. Kada sam bio sasvim mali taj deo dana bih prespavao, ali kada sam malo porastao u vreme kućnog reda sam se strašno dosađivao i nestrpljivo bih cekao da kuhinjski sat otkuca 5 udaraca u zvonce.

Tačno u 5, kao po komandi ili nekom tajnom dogovoru nas najmlađih, dvorište bi počelo da se puni decom.Igra bi trajala sve do sumraka, dok mame sa raznih prozora i raznih spratova ne bi počele da dozivaju svoje «mladunce»...Onda bi počelo ubeđivanje i natezanje, oko toga da li moramo BAŠ odmah da krenemo kući, i cenkanje koliko još možemo da ostanemo napolju.....

Ali da se vratim na kućni red, tj. onaj mir i tišinu koji su vladali u to doba.Iako je bilo zabranjeno, voleo sam, da se baš u to vreme, uz majčino odobrenje, dok je otac još spavao, tiho iskradem i izađem u dvorište. Naravno da bih obećao majci da ću biti tih i naravno da sam to obećanje poštovao jer je jedino tako bilo moguće, a da me niko ne tuži ocu.

Voleo sam da tada, kada nikoga nema, sam provodim vreme u bazenu sa peskom i gradim garaže za autiće koje sam obožavao, i imao sam ih sakupljene u jednu veliku i meni jako dragu kolekciju. Nije bilo druge dece da mi smetaju i otimaju autiće i to je bilo moje vreme i moje carstvo....Najlepše sam se igrao tako onog proleća i leta kada sam napunio 6 godina, a moji roditelji odlučili da me ne upisuju ranije u školu, nego da se «naigram još jednu godinu»

Jednog takvog poslepodneva, u toku kućnog reda, sam bio u bazenu sa peskom i u sred zidanja «najmodernijeg mosta koji bi spojio dva nivoa auto-puta....», bilo je toplo i potpuno mirno i tiho, kada začuh zvuk koji mi je skrenuo pažnju...Zvuk koji je bio potuno nezamisliv u doba kućnog reda...U potpunoj tišini, odzvanjao je zvuk lopte koja udara u zid solitera!!! Malo tiše od tih udaraca čuo se glas koji broji....:10, 9, 8, 7, 6...» Shvatio sam da zvuk dolazi iza ćoška solitera i da neko igra, u to vreme veoma popularnu igru koju smo zvali «deset-devet».Ona se sastojala u tome, da treba odbijati loptu od zid na mnogo različitih načina, a svaki ispratiti sa 10 ponavljanja....i zato je bilo potrebno naglas brojati unazad od broja 10....Sve sam to saznao u momentu, ali nisam znao ko se USUĐUJE DA BIJE LOPTOM U ZID DOK TATE SPAVAJU!?
Ostavih autiće, istresoh pantalone od peska i polako priđoh ćošku zgrade....Pažljivo provirih i ostah zabezeknut širom otvorenih usta iz dva razloga.....

Prvo, jer je to bila meni potpuno nepoznata devojčica, mojih godina, a drugo....jer je bila lepa kao anđeo....Do tog momenta nisam mnogo primećivao devojčice oko sebe.Ako je imala neki autić ili umela da igra klikere bila je moj drug....ako ne, svejedno mi je bilo da li je devojčica ili dečak....
Ali OVA devojčica....! Plava kosa vezana u repić...plave oči.....način na koji odbija loptu.....broji....Dan je bio vruć, toplo avgustovsko popodne...čini mi se....a meni je postalo još toplije...na obrazima i oko srca....

Nije me primetila.Kada sam se malo pribrao odlučio sam da je odlučno i strogo opomenem da nije pristojno da lupa loptom u OVO DOBA....i da je sada kućni red.....i da se tate odmaraju....SVE sam to planirao da joj kažem, ali sam samo uspeo da promucam jedno tiho i nesigurno:»Zdravo......»
Pogledala me je svojim prelepim očima, odmerila od glave do pete, a ja sam poželeo da propadnem u zemlju od stida... jer sam shvatio da stojim ispred nje u pantalonama prašnjavim od peska, sa rukama pod čijim noktima je bilo crne prljavštine od «kopanja i gradnje najmodernijeg mosta koji treba da.....»...»MA ZAR JE BITNO....šta treba taj most da uradi....»,pomislih i lagano sakrih šake iza leđa i skupih hrabrost da je pogledam u oči. Istog trena sam shvatio da sam se zaljubio....Ne znam kako sam znao da sam doživeo baš to osećanje, ali znam da su mi noge drhtale, grlo se sušilo, a srce lupalo.....baš kao onom zekanu u filmu «Bambi» kad sreće zečicu.

«Ja sam Danka, doselila sam se pre par dana i za sedam dana polazim u školu, a ovu loptu sam dobila od ujaka.....znaš, on živi u Italiji....», izgovorila je u jednom dahu i nastavila da lupa loptom u zid kao da ja nisam tu.

I ja sam poželeo njoj puno toga da kažem....Da imam stariju sestru, da bi mi tata SIGURNO kupio veeeeeliki auto na pedale, ali da on misli da nije lepo da se izdvajam od druge dece koja ga ne mogu imati...da sam prekjuče naučio sam da se ljuljam na velikoj ljuljašci bez ičije pomoći....da već dve godine svaki dan sam idem u prodavnicu....da znam da vozim bicikl na dva točka i da bi mi ga tata SIGURNO kupio, ali da on milsi da nije lepo da se izdvajam od druge dece koja ga ne mogu imati.....

Želeo sam još mnogo toga da joj kažem, jer sam se prvi put u životu zaljubio i to baš u nju i to baš tada....tog, čini mi se avgustovskog popodneva dok je bio kućni red.....Ali sam samo promucao da ću ja u školu tek iduće jeseni....iako znam da čitam i to baš sva slova...

Nisam siguran....sada dok ovo pišem, ali čini mi se da me je posle ove izjave pogledala nekako drugačije....ne znam da objasnim kako...nekako «odozgo»....Dozvolila mi je malo da se igram sa njom i njenom loptom i meni odjednom uopšte nije bilo bitno da li je kućni red ili nije....lupao sam svom snagom loptom u zid ne bih li joj pokazao kako sam i ja vešt u toj igri...
Nedugo zatim, mama ju je pozvala ona me kratko pogledala, rekla «Ćao!», i otišla....

Nisam je video dugo i nismo se više nikada igrali zajedno iako smo živeli u istom soliteru. Njen polazak u školu je bio «nepremostiva prepreka» za to. Ali ja sam bio spreman da je potražim...»čim sledećeg septembra udjem u školsku zgradu»

A ni strašni kućni red mi nije više izgledao tako strašan...

Ljubav prema jeziku :roll:

Ne znam kako se vama čini ona poznata rečenica, kada vas upitaju koliko vam dete ima godina, vi odgovorite, a onda vam kažu : ''Ala je to proletelo...''

Kada me upitaju za momke koliko imaju godina i kada mi uzvrate ovom poznatom rečenicom, obično kažem : ''Da, vama sa strane...''

Danas su moji momci veliki, uskoro će napuniti 9 godina,a kad zaspu i dok ih pokrivam i gledam, razmišljam da je vreme stvarno proletelo...
Sećam se cele trudnoće, odlaska u porodilište, kada su mi ih prvi put doneli, muževljevih suza i poljubaca nakon što ih je video... njihovog odrastanja... prvih koraka,reči... prvog dana u vrtiću... ma, svega...

Sad su to već veliki momci... Vrlo su samostalni, jedan drugom dovoljni u igri, ne traže moju prisutnost u svemu...

Onda stvarno pomislim da je vreme proletelo... Da je jedno njihovo doba prošlo i da će biti sve samostalniji i zreliji...
I stvarno, ima nešto u onoj ''ala je to proletelo...''


Ovde, na tavanu, među njihovim stvarima, pronašla sam njihove prve čarapice




Ne čini li se i vama da kada se osvrnete na detinjstvo vaše dece, zaista sve to nekako brzo prođe...

Tema: • Sama protiv grešnog

Ne znam da li bih slabost poistovećivala sa dobrim pamćenjem.
Ceo grad me podseća na prvog dečka, ono prvo... i sve prvo...
Pamtim stan u Kursulinoj ulici, u kom smo proveli prvu noć... bilo ih je još... ali... prva je, ipak... nekako posebna... Kapetan Mišinio Zdanje... trolu... ljubljenje do besvesti... vrtoglavica od uzbuđenja, ljubavi... ludosti - nemerene i najlepše na svetu...
Pogled na Hram... zagrljaji, želela sam da zaustavim vreme...

I... prekidam osmeh, jer pamtim...
Lastina stanica, on poslom ide u Makedoniju... a ja u svoje rodno selo... i osećaj... da se dešava ono, čega sam se plašila ceo život... a to je gubitak voljene osobe...
Posle sam shvatila, da nisam izugubila.... da sam dobila veliko životno iskustvo... mnogo dragih ljudi, sa kojima sam i danas u kontaktu...
... kako je odvratno padala kiša tog petka... posle pet godina zajedničkog... svega...
I danas, kad mu čujem glas, nasmešim se... jer smo srećni... što smo imali jedno drugo, tako jako, vrlo i veoma...
d-mol i mojih pet godina života... :)

Napisano 27. jula 2007.


Jutros sam upalio sveću
..jednoj zeni koja ce mi nedostajati do poslednjeg daha moje ovozemaljske duse. Zapalio i stajao gledajuci u plamen koji titra,titrajima mog srca.Misli su po ko zna koji put odletele na isto mesto....

Rastali smo se kada sam imao 7 godina.Preudala se i otisla da zivi u daleki grad sa covekom koji je bio bolji prema njoj od mog oca.Vidjao sam je o raspustima i duzim praznicima odlazeci kod njih.
Taj covek je bio dobar prema meni...Vodio me svuda, pricao zabavne price,ispunjavao zelje...samo jednu, najvecu nije hteo da mi ispuni....da dodjem da zivim sa njima.

Godine su prolazile postao sam momak....podnela je zahtev da joj budem dodeljen,ali ja sam imao vec 17 godina i previse "Beograda" u krvi.
Odsluzio sam vojsku,zaposlio se,ozenio...Dosao je rat.Cetiri godine se nismo videli, a culi tek ponekad kada telefonske kablove nisu razrovale granate.
Videli smo se jedne zime tako sto se samo pojavila na vratima mog novog doma.
Posle toga smo se vidjali cesce.Zena u zrelim i lepim godinama,a ja svoj covek.....
Poslednje zime je dosla u posetu.Vodio sam je svuda po Beogradu koga je uvek volela,na koncert Balasevica,Legendi....ali uvek odlagao jedno pitanje,pitanje koje sam sada bio spreman da postavim...spreman ali ne i dovoljno hrabar da cujem odgovor.
Mesec dana po povratku u Zagreb javili su mi da je u bolnici.
Mesec dana mi je trebalo da uspem da udjem u Hrvatsku ambasadu,a posle jos mesec dana da dobijem vizu.Dok sam stigao do Zagreba vec su je prebacili u Ljubljanu.Skidali su me carinici iz autobusa,voza,proveravali da li sam ucesnik rata...a ustvari im je smetao "crveni pasos"...
Stigoh do nje....da saznam da je kraj blizu i da je bolest udarila i u glasne zice i da ne moze da govori.Iscrpljenu i izmucenu svaki dan sam je obilazio u bolnici....pricali smo pogledom....Citao sam odgovore iz ociju na pitanje koje sada nisam ni zeleo da postavim...
Neko je odozgo tako sredio...da sada kad smem i zelim da TO pitam....da je bolje da to ne uradim...

Umrla je dok sam bio kod kuce...kako sam imao spremnu vizu krenuh isti dan....
Po njenoj zelji bi kremirana, a po istoj zelji da joj urna bude polozena u Zagrebu pored drugog muza, urnu prosvercova u gepeku automobila moj drug Slovenac,jer bi procedura za dobijanje dozvole trajala mesec dana....

Na polaganju urne nisam bio,jer hrvatska ambasada u Ljubljani nije htela da mi izda vizu....Sedeo sam sam...u tudjem gradu, urnu su polagali moja draga, nekoliko prijatelja i sestra....a moje pitanje vise uopšte nije billo vazno.

Gledao sam u plamen svece i znao sam...da sam joj davno sve oprostio i da to odavno vise nije bitno ni zasto ni kako....Prekrstih se i ostavih i ovu svecu kao i sve one zapaljene prethodnih godina da dogori sama u tisini crkve....

Svi smo mi dok smo bili bebe,bili andjeli :roll:onda su nas stigle noge,i naprosto smo postali..DECA!
Secate li se vasih nestasluka?Vasih bisera...Vasih letovanja?Zimovanja?Kako ste odrastali?
Iz svake price se da nesto nauciti...

Čitam postove koje ste napisali, i razmišljam...kako je lako pisati o majci kad je tu, pored vas. Kad možete da je čujete, da je poljubite, da se i posvađate pa da se opet volite kao da ništa nije bilo.
Teško je, jako je teško pisati o ženi koje više nema.

Ženi koja vas je rodila, dala vam deo sebe, a sada je od nje ostala tuga u srcu i uspomena.

Nije htela da me rodi...bilo joj je dosta muke sa sestrom i bratom, a ja se eto, zadesila slučajno, i to vrlo brzo posle brata. Na kraju, volela me najviše od svoje troje dece. Delile smo svu tugu i nevolje koje su nas stizale u životu posle tatine smrti. Brat i sestra su vrlo brzo otišli svojim putevima, a nas dve smo ostale zajedno. Razumele smo se i bez reči. Obožavala je moju decu. Oni su obožavali nju. Ja samo obožavala nju. Možda baš zato i ličim toliko na nju. Jedino je njoj nedostajalao malo više osmeha na licu, i to sam joj uvek zamerala. Možda sam se baš zato trudila da je uvek nasmejem...Danas, kada je nema, shvatam da je to jedino što je loše imala.
Naučila me da budem svoj čovek. Naučila me svim veštinama i umećima. Naučila me ne dam na sebe. Poklonila mi svoj gen za posao kojim se i danas bavim.

Drago mi je što sam doputovala na vreme sa mora, da je zateknem budnu, da je još jednom utešim, da joj kažem da ne brine...onda su usledili dani previše dugog boravka u komi...naše nade...i njen odlazak.

Hvala ti što si me rodila. Hvala ti što si mi dopustila da budem deo tvog života.

U proteklih par dana moja mama je bila kod nas u gostima i sad kad je otišla kući, vrtim ove dane što smo sedele zajedno i razmišljam... Kako tek sad shvatam moju majku, sve njene priče i razgovore sa mnom, sve njene poteze i korake koje je pravila u životu i razloge zašto je to baš tako bilo... I sad mi nedostaje... možda još više, jer sam se navikla na njeno svakodnevno prisustvo i razmazila me je... opet... bila sam mamino dete i baš sam se opustila u toj ulozi

Moja majka nikad sa mnom nije pokušavala da bude drugarica mogle smo razgovarati o svemu, bila mi je ogromna podrška i oslonac u svemu, ali je uvek bila moja majka - jednostavno majka. I zahvalna sam joj na tome. Volela bih da i ja mojim dečacima budem barem delić onoga što je ona meni tokom odrastanja bila... i nadam se da ću uspeti u tome.

Teška sam na rečima sa mojom mamom... ne govorim joj često koliko mi znači i koliko je volim... a znam da vreme leti i da će doći dan kada neće biti tu kraj mene... Jutros sam je nazvala i rekla da mi nedostaje...''Baš si blesava... šta je sa tobom? Jesi dobro?'' kroz smeh me je upitala... ''Ma ništa, samo eto, navikla sam na tvoje prisustvo i blizinu...pa samo da znaš... bilo mi je drago što si izdvojila par dana za nas '' Sa druge strane slušalice muk... i samo posle par sekundi pozdrav sa knedlom u glasu...

Šta vi možete reći i napisati o svojim majkama ?