Kumica

Ja ga dobila od kuma za (neki)rodjendan i jako dugo ga nisam koristila....I onda sam naisla na poker...I tako...
Sad oce da me salju na lecenje od zavisnosti
Izbacim ponekad slike neke,ali to je to u sustni.Da nije pokera,mislim da ga nikad nebih otvorila...


ENTER :hahaha:

Nabavio zemunac novog psa,i sad on da ga pokase pred prijateljima,da im pokazae sta ga je naucio...
Zemunac : Znaci dodji vamo !
i pas dodje
Zemunac : Znaci laj !
a pas ce : Znaci av !:hahaha:

Uh, leti se iz haljina ne izvlacim..prosto ih obozavam..

Kratke, duge, uske, siroke..i u svim mogucim bojama i materijalima..

Nista lepse nego kad na sebi imas samo haljinu i sandale..
(najlepse je bRez gaca) :kez:

bez Kumice :lol:

Posto sam silom prilika (pr)oterana da zavrsim osnovnu skolu u Beogradu,tad sam pocela i da izlazim i da pakostim svojom mami
Svaki petak eto mene kuci,bacim kofer ispred vrata i odem u kupatilo,spremanje za grad i odoh i bez "zdravo"
U nedelju vece pokupim kofer i nazad...I tako svaki vikend...
Raspuste sam provodila malo na moru ili planini zavisi od godisnjeg doba,ali sam se najbolje provodila kad odem kuci...
Jednog leta dodje moj prvi komsija i sedimo pijemo kafu i sad on podnosi izvestaj mojoj mami kako se ja ponasam u gradu
Posto smo ja i sestra odrasle u komsiluku gde su sve muskarci,bile smo im kao sestre i tako su na nas i gledali:uredu:
I kaze moj Nenad:"Juce pitao Dejan za tebe,kakva si i te stvari...":kez:
"Ma,najbolja sam,de imaa bolja od mene":roll:
I on kaze:"Pohvalio sam te da znas":astasad:
"Jeeeeeeeeeel?":roll:
"Rekao sam da od tebe vrednije kod nas u kraju nema":astasad:
Ja sva cvetam A i Dejan nije tad bio za bacanje
"Kazem ja Dejanu,kako je ona vredna,pa ona svako jutro tetki Radmili pozeli dobro jutro":uredu:
Ja u soku o cemu on to
"Tetka Radmila na posao,a ova iz grada":hahaha:
"Nenade,nemoj vise da me hvalis,nikad se necu udati":lol:

Posto sam silom prilika (pr)oterana da zavrsim osnovnu skolu u Beogradu,tad sam pocela i da izlazim i da pakostim svojom mami
Svaki petak eto mene kuci,bacim kofer ispred vrata i odem u kupatilo,spremanje za grad i odoh i bez "zdravo"
U nedelju vece pokupim kofer i nazad...I tako svaki vikend...
Raspuste sam provodila malo na moru ili planini zavisi od godisnjeg doba,ali sam se najbolje provodila kad odem kuci...
Jednog leta dodje moj prvi komsija i sedimo pijemo kafu i sad on podnosi izvestaj mojoj mami kako se ja ponasam u gradu
Posto smo ja i sestra odrasle u komsiluku gde su sve muskarci,bile smo im kao sestre i tako su na nas i gledali:uredu:
I kaze moj Nenad:"Juce pitao Dejan za tebe,kakva si i te stvari...":kez:
"Ma,najbolja sam,de imaa bolja od mene":roll:
I on kaze:"Pohvalio sam te da znas":astasad:
"Jeeeeeeeeeel?":roll:
"Rekao sam da od tebe vrednije kod nas u kraju nema":astasad:
Ja sva cvetam A i Dejan nije tad bio za bacanje
"Kazem ja Dejanu,kako je ona vredna,pa ona svako jutro tetki Radmili pozeli dobro jutro":uredu:
Ja u soku o cemu on to
"Tetka Radmila na posao,a ova iz grada":hahaha:
"Nenade,nemoj vise da me hvalis,nikad se necu udati":lol:

da ja TO MOGU! eto!

Antitalenat sam da mi orman bude "pod konac"a i soba mi je ...
Antitalenat sam da nekim osobama kazem NE,a nekima DA
Salu na stranu,kazu da mogu svasta,ali sam generalno opredeljena kao lenstina,pa ni ne pokusavam da bilo sta promenim
Sve u svemu priznajem,da me sve zivo mrzi :kez:

Volim saksijsko cvece...ma obozavam ga Imam razlicitih vrsta i sve je to lepo uredjeno u hodnik koji je srecom ogroman. Na prolece veci deo ide napolje, da bi se osvezili malo, a neki ostanu u kuci, da im ne menjam mesto. I naravno svako prolece presadjivanje, rasclanivanje, dodavanje prihrane i td...sve sto je potrebno da bi uzivali u njihovoj lepoti
Evo kako to izgleda kod mene...









A kod vas kakvo je stanje?

Zakljucujem da treba da se zahvalim svima koji hvale moj avatar



:liza:

Dok sam naglavačke visio na visini od 4-5 metara, čudio sam se kako to da se uopšte ne plašim. Verovatno nisam shvatao šta mi se dešava… Razmišljao sam o tome kako sam uspeo da se uvalim u ovu situaciju i kako ću da se opravdam pred nastavnicom. Ispod mene je bila padina prekrivena snegom, oko mene drugari glava podignutih uvis prema meni, i nastavnica Vera otvorenih usta zanemela od brige. Visio sam zakačen nogom za stolicu dvosed žičare dok me je lagani vetar ljuljuškao…Prvi put na skijanju, prvi put na žičari, prvi put u životnoj opasnosti….

Vera i Slavko su bili omiljeni u našoj školi. Ona je predavala fizičko, što joj je odmah bio veliki plus, a on je bio njen muž. Zajedno su organizovali letovanja i zimovanja za učenike. Tokom nekoliko godina sa njima smo proveli puno lepih dana kako na moru tako i na planinini , na skijanju. Umeli su da budu strogi kada je potrebno, ali ipravi drugari. Zbog te osobine smo ih voleli i slušali. Mnogi od nas su zahvaljujući njihovom trudu proplivali, ili proskijali.
Ja sam bio jedan od redovnih putnika od svog trećeg razreda. Neke od najlepših uspomena nosim sa tih putovanja, jer smo se sjajno družili i zabavljali. Često mi se dešavalo, da mi je kada se vratim kući, potrebno nekoliko dana da shvatim da je čarolija putovanja završena. Tada sam slagao sličice uspomena u glavi i spremao se za novo zimovanje ili letovanje.

U jesen, šestog razreda, nastavnica Vera nas je pozvala u svoj kabinet i rekla:” Ove zime u januaru Slavko i ja vas vodimo na skijanje u Bugarsku. Prijavite se što pre!”
Do tada sam probao da “skijam” samo na polomljenim delovim plastičnih gajbi, što je bilo i više nego dovoljno obzirom na brdovitost Novog Beograda. Moj najbolji drug Milan je već skijao po Jahorini tako da je odmah počeo sa teorijskom obukom:
”Ma to je lako…namestiš skije ovako…noge ovako i štapove tako…i kreneš”.
Iako mi je bio najbolji drug, i iako je sjajno igrao košarku i baš on me naučio neke od najboljih finti, nisam verovao da je to tako lako. Nekoliko dana pred put Vera je organizovala kratku obuku za nas početnike u školskom dvorištu ( ravnom kao tiganj za palačinke) I mi smo se ozbiljno pripremali za izazove bugarskih planina.

Bilo kako bilo, oprema je za mene i meni slične, koji prvi put staju na skije, nabavljena po “povoljnoj ceni” uz pomoć snalažljivog Slavka, i krenusmo u Bugarsku,na planinu Vitošu…

Prvog dana smo se mi početnici naravno lomatali, na gotovo ravnoj padini koja nam je izgledala kao najstrmija ravan koju nam je na času matematike predstavila nastavnica Koviljka. Bilo mi je dosadno i zavideo sam Milanu i drugarima koji su pored nas zujali dole – gore. Dole, lagano na skijama, a gore elegantno- žičarom. Usput su, onako nonšalantno, zavitlavali nas početnike, pošto su prethodno naglo zakočili skijama, tako da sneg zapršti visoko, baš pored najlepše drugarice u našoj grupi. Nisam po prirodi bio avanturista, ali strpljenja nisam imao…. Želeo sam da odmah, drugog dana boravka, budem kao ONI. Uveče, po povratku u sobu, saopštio sam Milanu da sutra idem sa njima na žičaru. Pokušao je da me odgovori od tog nesmotrenog I opasnog plana, plašio me Verom i kako će me kazniti kada sazna….ali ja sam bio uporan.Plan je u toku večeri bio skovan. Kada nam Vera da “slobodno” posle završenog časa i ode na topao čaj, spuštamo se do početne stanice dvoseda, sedamo na stolice i neprimećeni silazimo sa žičare, tu na međustanici, gde nam je inače i bilo stalno zborno mesto. O nastavku vožnje prema vrhu nisam ni razmišljao, ali sam morao da pokažem drugarima, a i “onoj najlepšoj” da i ja umem da skijam…Ni sanjao nisam da će mi sutrašnji dan doneti jedan od najdramatičnijih trenutaka u životu….Pa ako je I zbog “najlepše” mnogo je….

Sutradan je sve bilo kako smo i isplanirali. Vera ode da pije čaj, a mi neprimećeni odosmo nizbrdo. Padao sam i ustajao…padao i ustajao… i u jednom komadu stigao do početne stanice. Pažljivo sam prostudirao postupak sedanja na stolicu i uz par Milanovih saveta, eto nas dvojice, vozimo se lagano ka međustanici. Bio sam ponosan na sebe…sve dok približavajući se mestu na kome je trebalo da siđemo, ne ugledah Slavka, Verinog muža, koji je čekao stolicu za vožnju ka vrhu. Vera jeste pila čaj, ali na Slavka smo zaboravili… Da stvar bude gora po mene, on je prvi mene ugledao…Na samom prilazu mestu za silazak, začuh njegov ljutit glas:”Pa da li si ti normalan….?”
Potpuno smeten obrtom situacije, pokušavam da je kontrolišem. Gledam Milana… Spušta noge na podlogu… stolica ga lagano gura… i on polako odskija niz blagu padinu… “Pa da, tako ću i ja…!”, pomislih. Leva, desna, leva i….osetih kako gubim ravnotežu. Stadoh sam sam sebi desnom na levu skiju, i padoh na levo rame, a desna noga se podiže uvis i zajedno sa skijom ulete u stolicu pod naslon za ruku… Stolica je nastavila svojim putem, a ja sa njom zakačen…Poleteo sam napred, i uvis onako kako je stolica nastavila, prateći žicu. Ne shvatajući šta mi se dešava nekoliko sekundi sam putovao kroz vazduh dok dežurni u kućici pored žičare nije stisnuo dugme STOP. Stade stolica, a sa njom i ja…
Vetar me je lagano ljuljuškao, a ja sam proučavao situaciju…potpuno nesvestan onoga što mi se događa… Noga, do pola zakačena u stolici. Ne mogu ni da je pomerim niti da bilo šta učinim ...Glasovi ispod mene viču da ne mrdam i da mirujem. Bugari, koji rade na stazi rastrčali se da nađu što duže merdevine. U tom teškom momentu, primećujem da na susednoj žičari, iako je velika gužva stolice polaze prazne. Razlog sam bio JA.
Ljudi koji su čekali red nisu želeli da propuste razrešenje ove neobične situacije. Sve glave su bile okrenute ka meni, a stolice su odlazile prazne. Čak mi se učinilo i da su neki od njih nameštali fotoaparate, sa željom da me slikaju. Nije mi baš bilo do osmeha.
Posle par minuta stigoše merdevine,zabodoše ih u sneg,pope se jedan momak i oslobodi mi nogu iz zamke. Spustiše me lagano na zemlju i proveriše da li ima preloma. Nije ga bilo….
Kada sam ustao celo telo mi uhvati drhtavica, a suze same krenuše. Stolice se napuniše skijašima, Bugari sklepaše merdevine, a Vera i Slavko sedoše u sneg bez reči.
Sledeća tri dana sam se samo sankao, a od moje avanture nisam imao nikakvu korist. Vera me je dobro izgrdila i kaznila. A najlepša drugarica iz moje grupe početnika je smatrala moju avanturu potpuno nezanimljivom, i vreme provodila sa Perom koji se sa vrha spuštao kao vetar u ludačkom slalomu….

.. po ko zna koji put ... da je žalosno koliko je nestručnih ljudi, koji imaju veoma lepa radna mesta ... a kada im postaviš konkretno pitanje, očekujući jednostavni odgovor, poput:''U koju Omladinsku zadrugu da se učlanim, ne biste li me primili, kao honorarnog saradnika?'' Dobila sam odgovor:''Ne znam...''
Alooo, mozak...
''Poštovana gospođice, znate li koliko Omladniskih zadruga postoji u (na) Novom Bgd-u?''
''Znate li da nemate pravo, koje očigledno imate, da nam uslovljavate preko koje zadruge ćete da nas isplaćujete?''

Breee, a toliko obrazovanih mladih ljudi, džedži, izvinjavam se na izrazu... a nesposobanjkovići ne znaju da sastave dve prostproširene rečenice.



U potpisu: ''napupela omladinka''



I smejem se, jer sam pronašla sve što mi je potrebno,
jer mi je pritisak na 300, i sada idem da trčim i igram fudbal.
Nema boljeg leka za afektno stanje.

Slike iz detinjstva, grešnog drugara su diiivneee...:uredu:

Kad se pocne lomiti ovo obavezno narucujem
Poslednji bome
Ovo je za moju dusu
Jecam zelaaaaa
De's vid'o veselje bRez ovoga
Opa,opa... :kolce:

Dok Kumica tek podmazuje alatku...






... iskusna Aiko već centrifugira.

Da mi je u stvari pun ocin ovog snega (koji trenutno ne pada), zime, oblaka, sivila na ulicama...

pravi se neobaveštena...:hahaha:

Danasnji dan je bio divaaaaaaaaaaaaaaaaaaaan
Zakljucak ...Nisam se okupala kao sto su neke individue mislile Ali sam se extra provela i sledece nedelje idemo opet ovaj put mozda i do glavnog grada Novog Sada :astasad:

Obožaaaaavam :trep:

Uploaded with ImageShack.us
Familijarno mezimce Tag Aron(nesto)

Impresionirana :roll:

Nista izgleda :kez:

tvoj tata bez tebe

Eee...:smeh: svašta ljudi smisle i izmisle...

Ne, ne koristim ništa od podizača, steznika i sličnih stvari... Takva sam kakva sam i meni se sviđa ono što vidim.
Stavr je samo u izboru onoga što oblačiš. Naravno, da sve ima smisla ako vodiš računa o tome šta ti dobro stoji, a šta ne i ne ideš preko toga jer je nešto moderno i baš to svi nose, pa moraš i ti. Današnje devojke često se oblače prema nekim ''in'' stvarima, i ne pogledaju se u stvari na čega liče i da li im to dobro stoji...pa se samo unakaze sa garderobom.
Sasvim sam svesna svog izgleda i znam da neke stvari koliko god mi se sviđaju ne bih mogla nikada da nosim, jer mi ne priliči ni po figuri ni po godinama...

Jedna moja koleginica često za sebe kaže da ''kupuje grudi kod Kineza'' jer samo kad taj grudnjak stavi, onda može da hoda uspravno bez problema. Takve osobe ne možeš promeniti...kao što neko ide pod nož jer želi da ispravi veličinu grudi, tako neko drugi ode kod Kineza i kupi sebi takav grudnjak da nadomesti nedostatak...jbg, sve je to u glavi ljudi i tu nemaš puno uticaja... a meni lično to ne smeta, svakog prihvatam onakvog kakav jeste i to je to. Svi se mi razlikujemo u mnogim stvarima pa i u svojoj slici...