Smucalica

Kupila sladoled da se počastim. 
Nole osvojio Pariz
Pa, kad je tako, red je
Nego, moram vam priznati, mnogo volim kad priča francuski

Moja reakcija je vrlo realna ali i iskrena. 
Potpuno te šefe, razumem. Nisu deca kriva što su mrzovoljna i bezvoljna. Oni su takvi zbog svog okruženja. Prvenstveno porodice. 
Jer... Sveprisutan je instant, kako @Miakaže. Pogledajte samo, koliko oni nemaju potrebe da samostalno razmišljaju, traže, istražuju, ispituju... sve im je na dohvat ruke, tj prsta - na jedan klik. 
Pođite od nas, da bismo došli do neke bitne informacije ili teksta, mi smo trošili sate da tražimo informacije u knjigama, bibliotekama, razgovarali i raspitivali se... to su bili misaoni procesi koji su zahtevali od nas angažovanje u punom jeku. 
A ova omladina pita čika Gugla i on im izbaci gomile teksta i pdf knjiga i na osnovu ključnih reči odrade copy paste i to je to!
I sve u životu im je na klik. 
Zato i nemaju volju ni želju da se posebno trude jer isto prolaze poput onih instant vršnjaka...
Elem, da se vratim na moju reakciju, moji dečaci su u tvojoj ciljnoj grupi i volela bih da se pokaže da je vredelo sve ono što sam im pričala i kako sam ih upućivala na kreativnost, svojstvenost i autentičnost i nadam se da ih nećeš poželeti "pobiti i sve ispočetka..."
P. S. Šalim se
 
 

E samo da dobacimo do decmbra. Obožavam ga, ali mi je potrebno suvo vreme. 

Znaš šta   apsolutno mi je jasna Smucina reakcija. Apsolutno mi je jasno i ono o čemu pišeš. 
Ova tema bi trebalo da se prebaci na Porodicu (pdf) vrišti mod u meni  
Znaš da me boli glava jbte daprosti Lelica  

Lm.. otišla sam iz kolektiva u koji su dolazile dve ženice.. 36-38 godina.. majke.. u fazonu: ''Došla sam na posao, a je  l' ja moram da radim?'' 
I one će da opstanu, jer im ta priča pije vodu, i dozvoljeno im je. 

E sada.. kako su na nas gledali ljudi, koji su generacijski udaljeni od nas, kao ti od ovih od 25... - isto, ili slično.  
(jaaaaao kada se ja sada raširim kao bugarska skupština   ) 

Sada radim sa takvim generacijama.. i žao mi ih je. Navikli na materijalno, bez roditeljskog nadzora, komunikacije, osećaja, empatije. Čast izuzecima. 
Dolazi mi klinka iz SO.. peva - ubija.. rekoh - ''Dete, šta ćeš ti ovde?'' Kaže: ''Dolazim, dok ne smršam.. a onda ću da pokušam''..  ''Da smršaš? A skinula si već 19 kg..'' sada ja kao baba   Studira u NSu muzičku produkciju.. izuzetno vaspitana. Izuzetno zabijena u mobilni telefon.. izuzetno nadarena. Nadam se da će završiti fakultet.. do slučajeva kockanja.. opasna stvar. Na ovom poslu je zabranjeno korišćenje mobilnih telefona, jer ometaju signal.. zvuk.. ali kocka je kocka.. Gde su roditelji? 
I kod mene je sada specifilna situacija.. i posmatram iz svih uglova Miceka, da se sve ovo, što nam se dešavam i što je rešivo.. da se što manje odrazi na njegovo odrastanje. Da se ne lažemo, daleko sam ja od idealnog roditelja. Boljeg nema. 

Sveprisutno instant.. daj IPhone, sat, još ako je tu i pas od oko 1000 eura.. ma jao.. to se traži!!! Smuca udomila mače. Ti dobio Lelicu   ko je brate ovde lud, a ko zbunjen? I ko radi ono između?  

Kod mene je i dalje u svakodnevnoj komunikaciji.. ''ljubi brat'' jer sam jedan brat od žene.. a i obezbeđuje mi distancu.. da se ne pređu neke granice pristojnosti. Nije moja, izmišljena, čak nekome i iritantna, ali... otprilike to je to. (da ne bude of topic) 

Ujutro rano, dok po mraku idem u pekarsku smenu da radim, 
mraz se zacaklio i da znate... miriši kao da bi mogao uskoro i da padne!  

Šta može da mi popravi dan? 
Božićni filmovi na Divi
Sneg, magija i duh Božića, 
bez ružnih reči, psovki, nasilja... uz neizbežan srećan kraj... 
E, ta čarolija, barem sa tv ekrana... sasvim dovoljno! 

Ujutro rano, dok po mraku idem u pekarsku smenu da radim, 
mraz se zacaklio i da znate... miriši kao da bi mogao uskoro i da padne!  

Imam jednu svoju izreku koju koristim na poslu već duže vreme. Svaki put izazove reakciju, uglavnom smeh.
"Sve mlađe od 25 treba pobiti i napraviti ispočetka."
Odnosi se na tu neku mrzovoljnost i bezvoljnost novih generacija, mentalnu i (često) fizičku faličnost. Možda sam prestrog. Izreku koristim u šali, ali sa dozom istine. Kad god ih nešto mrzi. Da rade, da misle ili da osećaju.
Imate li vi neke svoje izreke? Bilo da ste ih čuli od drugih pa počeli da koristite ili da su vaše originalne?

Šta može da mi popravi dan? 
Božićni filmovi na Divi
Sneg, magija i duh Božića, 
bez ružnih reči, psovki, nasilja... uz neizbežan srećan kraj... 
E, ta čarolija, barem sa tv ekrana... sasvim dovoljno! 

Lekso Saičić stao na crtu najmoćnijem japanskom samuraju u dvoboju koji istorija ne pamti

Odbiti poziv na dvoboj znači priznati poraz. A koga poslati u dvoboj protiv najstrašnijeg i najmoćnijeg samuraja japanske vojske? Aleksandar Lekso Saičić je bio taj čovek.
Događaj koji istorija ne pamti bio je skoro nestvaran, epskih razmera, ali se desio. Dvoboj Aleksandra Leksa Saičića i japanskog “samuraja” bio je sudar dva načina ratovanja i sukob tradicija.
On je bio vasojevićki junak, kapetan crnogorske vojske, a upamćen je po neverovatnom umeću rukovanja sabljom i po dvoboju sa japanskim ratnikom, iz koga je izašao kao pobednik. Mnogima zvuči neverovarno ali učestvovao je u Rusko-japanskom ratu.
Tu je crnogorski odred predvodio Jovan Lipovac. Lekso je ostao upamćen jer je 1905. ubio japanskog ratnika u dvoboju pred bitku, koji je bio strah i trepet širom sveta.

Lekso Salčić
Epski dvoboj
Ruske trupe smestile su se na istoku Mandžurije, jednoj od najplodnijih kineskih regija, naspram japanskih snaga. Iz tabora zemlje izlazećeg sunca pojavio se konjanik sa belom zastavom, jedan od čuvenih samuraja, koji je izazvao ruske oficire na dvoboj mačevima.
Ovaj stari običaj, da bitku odluče izabrani junaci dve zaraćene strane, poznat je još od antičkih vremena. Dugo je vladala tišina s obzirom da je japanski “samuraj” bio skoro izvesna smrt za svakoga ko se bude prijavio na ovaj herojski poduhvat s obzirom na broj dotadašnjih suparnika koje je odveo u smrt.
Najviše hrabrosti je skupio jedan visoki, mršavi muškarac – poručnik Aleksandar Lekso Saičić, 32-godišnji oficir crnogorske dobrovoljačke divizije iz plemena Vasojevića. Upravo on je istupio kao izabranik ruske strane. Zahtevao je da upravo on bude taj koji će se suočiti sa zastrašujućim protivnikom. Bio je poznat po izrazitom junaštvu, poznavanju borilačkih veština i kao izuzetno nadaren jahač.
Odlikovan ruskim ordenjem
Izvori kažu da je “zaurlao kao lav” i pustio konja u galop, u susret “samuraju” koji je izvukao ozloglašenu katanu. Metal je zazvečao ispraćen bolnim krikom. Konjanici su se udaljili jedan od drugog, a onda se odjednom samuraj srušio sa konja na zemlju.
Saičić je odjahao do prvih redova japanske vojske, dostojanstveno se poklonio i vratio svojoj vojsci. Zbog ove pobede odlikovan je ruskim ordenjem. Čestitke na dobijenom dvoboju dobio je od admirala ruske flote Roženstvenskog i admirala japanske flote Togoa. Ruska vlada mu je odredila četrdeset napoleona u zlatu godišnje do kraja života.
Šta je bilo sa Leksom?
U Mandžuriji je unapređen u čin kapetana i do kraja rata komandovao je konjičkim eskadronom Amurskog zmajskog puka. Sablja kojom je savladao “samuraja” danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi.
Nosio je sledeće ordenje: Orden Svete Ane i Svetog Stanislava II reda sa mačevima, Svetog Vladimira III reda sa mačevima, Svete Ane i Svetog Stanislava III reda sa mačevima, rusku Ranjeničku medalju, Orden italijanske krune IV reda, a od crnogorskih odlikovanja Orden Danila Prvog IV stepena, srebrna medalja za hrabrost i spomenica 50. godine vladavine kralja Nikole.
Umro je od posledica skoka sa drugog sprata kraljevog dvora tokom požara u trideset osmoj godini. Sahranjen je uz velike vojne počasti.
Junak je čovek koji spašava druge. Vrativši se ne tako davno u prošlost, po ovoj zemlji gazili su ratnici. Ponosito su oni koračali, oštrih mačeva i britkih sablji. Neki od njih su bili nepokorni, spremni da se suprotstave svakom. Neverovatna hrabrost koja ih je krasila i podvizi koje su učinili odveli su ih pravo u legendu. Zbog toga su oni junaci.
Izvor: Fejsbuk stranica Princip

Volim ovako proveden dan. Nas troje, švrljamo po gradu, pričamo, smejemo se, delimo tajne... samo naše...
Moji dečaci, moj ponos i moja ljubav  

Volim ovako proveden dan. Nas troje, švrljamo po gradu, pričamo, smejemo se, delimo tajne... samo naše...
Moji dečaci, moj ponos i moja ljubav  

Volim što sam našao ovu temu... ne znam kako sam je propustio. Eto, lepa su mi sva ova vaša voljenja.  
Volim tišinu noći. Mir.
Volim jutarnju kafu, naročito nekad na poslu kad dođem pre svih.
Volim nju. I volim ovo naše, šta god na kraju ispalo. 
Volim i ovo mesto i vas. 

Peglala gomilu veša, dok sam gledala fudbal i sad odmaram uz čaj
 
 

JKP Gradska čistoća Novi Beograd više neće odnositi smeće koje su građani skupljali na radnim akcijama. Strani investitor (valjda vlasnik zemljišta) ne poznaje instituciju radne akcije, pa će odnošenje smeća fakturisati gradskoj čistoći, a ovi građanima koji su vršili čišćenje.  

Trošim lagano godišnji odmor, još šest dana... trebalo mi je i baš sam se naodmarao... izležavanje, sunčanje, mazuljanje sa Lelom. Pijem pivo i tražim film... što postaje baš težak zadatak ovih dana. U moru superheroja i osvetnika nema više normalnog filma.

Šefe, ne daj se. Mislim na tebe i šaljem veliki zagrljaj
A ja... kako sam? Malko pomerena ovih dana... previše emocija u par dana me sastavilo i pokušavam da nađem balans u svemu...
Sutra je novi dan. Radni dan. Držim se. Moram da se držim.... 

Ova tema me posebno pomera. Kad smo se počeli družiti moji dečaci su bili đaci prvaci, a sad ih u oktobru ispraćam na fakultet. I ne, nisu više dečaci, već mladi momci... Bože, koliko vremena je prošlo i svako doba je nosilo neke promene, a ovo su sada velike, životne promene. 
Jedan sinak ide u Beograd, a drugi ostaje u Novom Sadu. Sad tek razumem moju majku i ono leto '90. kada sam ja odlazila.... 
U poslednja dva meseca, sve me je emotivno potresalo i pomeralo, od mature i prijemnog, trudim se da ne pokažem pred njima koliko mi je teško, koliko brinem, čuvam svaki osmeh i zagrljaj kad mi krene nedostajanje...
Baš sam onjanjavila... stigle me godine...
I da, vreme leti... treba se boriti i čuvati za sebe lepe trenutke sa decom...

Priprema za ponedeljak
Oprala kosu, sredila noktiće, pijem čaj i slušam MTV '80.
If you don't know me by now.... Simply Red - a mlada komšinica turira neki elektro Bože sačuvaj
Današnja omladina ne razume šta je muzika i ritam. Definitivno sam konzerva po tom pitanju

Šefe, ne daj se. Mislim na tebe i šaljem veliki zagrljaj
A ja... kako sam? Malko pomerena ovih dana... previše emocija u par dana me sastavilo i pokušavam da nađem balans u svemu...
Sutra je novi dan. Radni dan. Držim se. Moram da se držim.... 

Pretprošle subote sam doživela emotivni udarac od mladunca, koji me još uvek drži. 
Mesec dana je radio u jednoj poznatoj firmi, na svoju inicijativu, dakle niko to nije tražio od njega. 
Lm.. vraća se kući.. podigao je svoju prvu platu. Rekao je sledeće: ''Majko, ti meni uvek daješ od svoje plate..'' Kao prvo, bila sam zatečena, da li da uzimam čast.. ali nisam želela da umanjim bitnost njegovih osećanja. Toliko ponosa i sreće kako kod njega, tako i kod nas, kao roditelja. 
Nije bilo lako ustajati pre 05h.. a prethodno leći oko ponoći.. suočavati se sa svetom ''odraslih'', samim tim i donekle surovih. 
Želeo je da ide biciklom na posao, da ne bi zavisio od nekoga.. e to mu nisam dozvolila. Zbog saobraćaja, koji je zagušen.. znam da sam rodila spretnog dečaka.. ali sa nekim stvarima se nije igrati. Bilo je mnogo lomova.. pozitivnih, kako se to uvek ispostavi na kraju.. ili na početku. Mnogo rada na sebi.. obostranog, jer smo se našli u novoj situaciji u kojoj predaja nije bila opcija. 
Posle par dana naručio je patike, koje je toliko želeo. I vidim biće, koje se raduje.. koje je sebi priuštilo nešto što je želelo  i biće toga još, pri sledećem obračunskom periodu. 
Da.. kada sam uzela čast (novčanu od njega) sve se nekako nameštalo, želeo je da promeni masku na mobu.. dam mu svotu, kojom me je častio.. i kažem mu da mi kupi futrolu.. onu.. pravu.. a od srca.. jer je takvo dete ''dete''. Otišao je u prodavnicu mob. telefona.. slao mi fotke preko vibera, da vidim da li mi se sviđa.. mislim se.. ''maleni moj, a veliki dečače.. hvala ti, što si beskrajno pažljiv'' To su sitnice - krupnice za koje se živi. Kada vidiš.. da rad sa detetom urađa plodom. 
Ne u materijalnom.. već u onom ljudskom smislu. 
A nije što je moj

Jeste, učinjena mi je usluga. 
Sada radim posao, koji volim jer sam fizički aktivna... samim tim izbacujem iz sebe mnogo toga. Zezam se sa šeficom, i govorim joj da ću ja njoj plaćati, zato što sam tu gde sam   
Mnogo žena je tu, mnogo hormona, ni trunka empatije, kolegijalnosti.. a ja sam tamo i ponosna sam na svaki korak, koji sam napravila.. jer mogu sada već da se osvrnem i nasmešim se samo. 
@Morpheus zna i hvala mu što mi je nesebična podrška, i na ovom polju. 
 

Prva jutarnja... haotični snovi, haotična dešavanja. Klik na delete u glavi, i idem dalje. 
Lep osećaj zbog današnjeg susreta sa bračnim parom.. jedno od njih me je čuvalo od mog -  navršenog trećeg meseca života. 
 

Malo sam ...povređen.  Ne želim to sebi da priznam, ali jesam. I moram da preispitam neke odluke, neke posvećenosti... možda i celu stvar. Biće čudno teško naći balans u ovome.

Samo se izvrne i čeka da ga mazim...