Idi na sadržaj

Morpheus

Administrators
 Vidi profil  Vidi aktivnost člana

  • Broj poruka

    10825

  • Datum registracije

  • Poslednja poseta

  • Days Won

    508

 Vrsta sadržaja 

Član Poruke pisao u Morpheus

  4. Praznici i simbolika

    u Religija

    Napisano

    Nisam hteo da ispadnem toliko grub... mislio sam da i nisam, vaše reakcije me pokolebaše. Razumem da neko od srca prati nekakvu porodičnu tradiciju u vezi sa praznicima. Imao sam i ja te male porodične praznične rituale kao dete, koji su vršeni jer je uvek tako bilo. I jer su nama nešto značili. Deda bi svake zime usekao jelku, na Božić bi bila spremljena i lomljena česnica, i tako dalje. 

    Mislim da se to razlikuje od stihijskog nabavljanja badnjaka jer se tako mora (danas sam čak video u plastiku zapakovan badnjak u Mikromarketu!!!), bacanja nenormalnih količina petardi na sve strane, i sličnih izliva ...pa, ničega, praznog pomodarstva.

    Moj stric koji nema pojma ni o čemu će sigurno nabaviti badnjak, ne zato što je to porodična tradicija, nego eto, prosto zato. I ako ga pita neko zašto... on nema zašto, on je "pravoslavac" i to se tako radi. 

    Jedno je iz srca, drugo je eto, bla. Bez smisla, bez suštine.

  5. Praznici i simbolika

    u Religija

    Napisano

    Krenulo je, ludilo sa badnjacima. Instant simboli za instant vernike. Ako nisi na Badnji dan išao negde u neki šumarak da usečeš taj simbol, u čemu je vrednost tvog postupka? Šta on znači?

    Nisam u stanju da prihvatim ovu instant kulturu. Po meni simboli moraju da imaju značaj, stvarni, dela moraju nešto da znače. U suprotnom su nula, ritualno ponovljeno ništa da bi se stvorio lažni utisak o postojanju nekakve suštine. 

    Ne mogu bez suštine. Dela su bitna, dela govore o nama. Sve što sam ikad uradio, rekao, mislio, obećao.... ili je bilo pravo ili nije bilo uopšte. Ne obećavam ako ne planiram da ispunim, ne nudim ako ne planiram da dam, ne pripadam nečemu ako u to ne verujem ...ne volim ako nije celim bićem. Ako nije zauvek.

    I ako nikad ništa ne postignem u ovom instant svetu, smatraću da sam postigao sve ako ostanem dosledan onome što jesam, ako je sve što jesam bilo iskreno, stvarno, do koske. Do srži. Ako nikad ne kupim lažni badnjak da bih ispunio praznu formu.

    ---- 

    Kakav je vaš odnos prema vršenju prazničnih rituala? Da li ima smisla vršiti ih samo forme radi? Ako ne znamo, ili ne verujemo u značaj onoga što smo uradili?

  6. Vakcinacija dece

    u Zdravlje

    Napisano

    Pošto je naslovna tema vakcinacija dece, tu je i dalje moje stanovište da samo roditelj ima da odluči o tome. Lično bih, da sam roditelj odlučio da vakcinišem dete, a pre prihvatanja MMR vakcine bih se mnoooogo detaljnije informisao nego sad. Iz relevantnih izvora.

    Po pitanju ove vakcine (protiv Covid-a), nisam strogo protiv. Ko želi da bude deo te priče, neka bude, njegov izbor. Ali, to mora da bude IZBOR. Bar dok efikasnost i bezbednost vakcine ne bude dokazana statističkim pokazateljima. Lično, ne verujem da razvoj vakcine za koji je inače potrebno nekoliko godina može bezbedno da bude sveden na šest meseci silom preke potrebe. Stoga, ne verujem doktorki Kisić Tepavčević da je ustavno i legitimno da me se podvrgne takvom jednom medicinskom eksperimentu bez moje izričite saglasnosti. Koju ću dati kad vidim podatke. Pitanje Ustava i fundamentalnih ljudskih prava. Za koje sam spreman da umrem.

  8. Zaboravljeni heroji

    u Istorija

    Napisano

    Знаменити Врањанац, чија су дела недавно откривена, Михајло Стевановић – Цупара, одиграо је велику, ако не и кључну улогу за коначно ослобођење хришћана јужних крајева од Турака. Био је први српски инструктор специјалних снага, као и обавештајац.

    Mile-Cupara-Sokolska-uniforma.jpg
    Михајло Стевановић Цупара у соколској униформи / Фото: Врање.нет


    У врањском Казанђолу војним вештинама подучавао је чак и Гаврила Принципа. За њега кажу да је из Врања кројио светску историју.

    Цупара или бата Миле, како су га Врањанци звали, био је изузетно интелигентан, виспрен, физички спреман човек. Завршио је Учитељску школу и у то време, када се развијала борба српског народа за коначно ослобођење од Турака, постао је управник Учитељске школе.

    „Тада и Живојин Рафаиловић долази послом у Врање и ступа у контакт са Цупаром. Њих двојица почињу да раде на националном ослобођењу Србије“, прича Синиша Антонијевић, истраживач герилских покрета.

    Cupare-Clanovi-Mlade-Bosne-ispred-Miletove-kuce_2.jpg
    Чланови Младе Босне испред Милетове куће /Фото: Врањенет.рс

    Из турског конзулата у Врању, који је постојао од 1878. године, једном до два пута недељно слата су писма – извештаји турком амбасадору у Београду. Тада на сцену ступају виспрени Врањанци, Миле Цупара и Мита Атан (Димитрије З. Стојковић) заједно са Живојином Рафаиловићем и упуштају се у највећи обавештајни подухват тог времена.

    „Ова тројица су приметили да писма на пошту носи гаваз, почасни стражар турског конзулата Ага Муса, Србин потурчењак. Да би Ага Муса дошао од турског конзулата, морао је да прође бар десетак врањских дућана. Мангупско друштво приметило је да је Ага Муса заљубљен у Српкињу, ћерку чувеног врањског бојаџије Аритона Николића“, прича Антонијевић.

    Објашњава да су осмислили тактику – предложили су Ага Муси да им дозволи да на кратко отворе и прочитају о чему конзул пише Београду, а да ће заузврат све учинити да се ожени Српкињом.

    „Ага Муса је одмах пристао. Више од годину дана врањски обавештајци читали су конзулова писма. Прочитали би писмо, поново затворили воском и послали Агу Мусу да однесе на пошту. Конзул је у једном тренутку посумњао на свог гаваза, а српски обавештајци су то већ знали. Били су фер и обавестили су Мусу да му се спрема невоља“, каже Антонијевић.

    Kuca-Mileta-Cupare_1.jpg
    Кућа Милета Цупаре / Фото: Врањенет.рс

    Напомиње да се Муса вратио у православље и оженио се Српкињом у коју је био заљубљен. Оцењује да је то био највећи обавештајни подухват тог времена у Србији. Извештаје ове тројице „мангупа“ курир је носио директно у Београд, обавештајном одељењу српског Генералштаба.

    Извршни одбор четничког покрета у Врању 1903. формиран је у основној школи у којој је Миле Цупара био управитељ.

    „Виђени Врањанци, њих тридесетак, схватили су да ако желе у борбу морају да буду спремни и оспособљени. Тако Миле Цупара постаје први инструктор специјалних снага, односно први четнички инструктор“, казује Антонијевић.

    1280x0_Mile-Cupara-Vranjanci.jpg
    Врањанци који су деловали са Цупаром / Фото: Јужне вести

    Објашњава да се обука изводила у врањској клисури Казанђол, као и да се Миле сам сналазио и набављао тактике и начине герилске борбе.

    „Тада није постојао уџбеник из кога је могло да се учи, него је разговарао са старим ратницима, прикупљао искуства и тако направио врло делотворан начин обуке. Она се састојала у руковању пушком, камом, бомбом и од техника ручне, односно блиске борбе“, прича Синиша Антонијевић, истраживач герилских покрета.

    Цупара је погинуо је у саобраћајној несрећи тридесетих година прошлог века. Поуздано се не зна година његове смрти. Антонијевић каже да у Врању више нема Цупара, као и да је врањска црква пре неколико година продала његов гроб.

    f4aa24a69284ce6765c16ae39cbb765c.jpg
    Цупара – обавештајац и велики борац за ослобођење/Фото: Pinterest

    „Замислите само како би се Енглези, Американци или Французи старали о гробу таквог јунака. А ми смо имали специјалне снаге 36 година пре Енглеза и 37 година пре Американаца. Михајло Стевановић Цупара је национални херој, а Србија то и не зна!“, поручује Антонијевић.

    Ослобођење.рс

  11. Zaboravljeni heroji

    u Istorija

    Napisano

    Na granici Kraljevine Srbije i Grčke, irska Deseta divizija, sastavljena od oko 8.000 dobrovoljaca, pokušala je da zaustavi čitavu bugarsku armiju od 99.497 vojnika.

    jjj.jpg


    U slavu oko 1.000 palih irskih ratnika koji su rame uz rame sa Srbima ratovali protiv Bugara, kod Dojrana i danas stoji Keltski Krst na kome piše: "U znak sećanja na one iz Desete irske divizije koji su živote dali u odbrani Srbije". Deseta irska divizija sa 8.000 boraca zaustavila je, na nekoliko dana, na braniku Srbije, čitavu bugarsku armiju od 99.497 vojnika.

    Srbija je bila pred kolapsom decembra 1915. godine. Napadnuta od Austrougarske, Nemačke i Bugarske, država je krenula put golgote preko albanskih planina. Premalo saveznika je bilo tu, ali su uz Francuze, rame uz rame sa našim vojnicima, tu stajali Irci kada je bilo najpotrebnije.
    Bugarska je u septembru 1915, dobrim delom i zbog očiglednog neuspeha Saveznika u Dardanelama, potpisala sporazum i ušla u rat na strani Centralnih sila. Bugari su pokrenuli veliku vojnu silu ka jugu kako bi opkolili srpsku vojsku u povlačenju.
    Na granici Kraljevine Srbije i Grčke, irska Deseta divizija, sastavljena od oko 8.000 dobrovoljaca, kod sela Kosturino pokušala je da zaustavi čitavu bugarsku armiju od 99.497 vojnika.
    Irci su u Solun stigli u letnjoj opremi, direktno nakon sopstvenog pokolja kod Galipolja gde su ratovali u sastavu britanskih imperijalnih trupa. Iako su saveznici pretrpeli gadan poraz od Turaka kod Galipolja, to Irce nije sprečilo da u letnjoj opremi u novembru stignu u okolinu Kosturina.

    Cela bitka za Galipolje je poznata po teškim gubicima na obe strane: skoro polovina ukupnog broja angažovanih vojnika izbačena je iz stroja. Od 568.000 vojnika upotrebljenih na strani Antante i 315.500 na strani Centralnih sila, ukupni gubici bili su veći od 470.000 ljudi, od čega je oko 130.000 poginulo piše na zvaničnoj Fejsbuk stranici knjige Gvozdeni puk.
    Dok su Francuzi direktno štitili srpsko povlačenje, irska divizija pokušala je da spreči prodor Bugara kroz jedini planinski prolaz u Vardarskoj dolini koji je Bugarima značio otvoren koridor za napad na Srbe.
    Do samog napada bugarske vojske, više od hiljadu Iraca je dobilo promrzline. Ali kada je strašan bugarski napad počeo, Irci su junački branili visoravan okruženu visokim vrhovima na kojima je bilo nemoguće ukopati dublji rov zbog kamenog terena. Irci su danima držali liniju fronta, i iako su bili pod snažnim naletima bugarske artiljerije i pešadije, bacali su Bugare u očaj.

    Došli su da pomognu Srbima i stajali su časno. U prvom udaru borbe prsa u prsa poginulo je 138 Iraca iz petog, dablinskog bataljona. Nakon tri dana borbi, taj irski bataljon je sa 1.042 spao na 565 vojnika. Ništa bolje nisu prošle ni ostale irske jedinice.
    Kako je u tim napadima poginulo više od 1800 francuska vojnika, dalji otpor bio je uzaludan. Bugari su uspeli da se uvuku između dve savezničke vojske, te je naređeno francusko-irsko povlačenje.
    Bugari su slavili pobedu, ali su Srbi zahvaljujući Francuzima i Ircima uspeli da se domognu obale. U slavu Iraca koji su se borili protiv Bugara, za Srbiju, kod Dojrana i dan danas stoji keltski krst na kome piše: "U znak sećanja na one koji su pali, iz Desete irske divizije koji su živote dali u odbrani Srbije". Na braniku Srbije, stradalo je oko pet hiljada irskih ratnika.

×
×
  • Create New...