Sve su to naša deca? E cvrc! Nisu!

[gresan 1851]

Bili smo mladi i bili smo sjajna ekipa. Mislio sam da najbolje prijatelje poznajem 100%

Malo po malo zasnivali smo porodice, dobijali decu.

A onda sam shvatio nešto što me je porazilo i udaljilo od nekoliko najboljih prijatelja iz mladosti...

Oni uopšte ne umeju da vaspitaju decu i ta njihova mala deca terorišu svu drugu, a i nas odrasle kad god se družimo porodično.

Znate o čemu pričam. O onim našim prijateljima čija deca su razmažena i u situacijama porodičnog druženja ovi mali teroristi, skiču, viču, maltretiraju drugu decu, ne daju odraslima da pričaju, roditelji nalaze opravdanje za svaki njihov postupak...i prijatno veče preraste u pravu moru.

Da vaspitavate tudje dete....ne ide...da kažete prijatelju šta mislite, svi su preosetljivi na svoju decu.

Šta činite? Kako rešavate ovo?

[Jeca 454]

Lagano prekidam takve kontakte,a decu sam naučila da ne daju na sebe,tj. da ne napadaju,i ako budu napadane-da se itekako odbrane.Pun mi je kufer "idealnih" roditelja koji debilizuju rođenu decu,a posle kukaju kad im ta "savršena" deca završe kao delikventi..

[Mia 6075]

Kažem šta mislim, pod usovom da je neko meni zaista blizak u pitanju i ko me zna...

jer nemam ''dlaku na jeziku''.

Nisu deca kriva.

Nedostatak kvalitetno provedenog vremena, ne znam još koji faktori, niti ulazim u to.

Znam kako provodim vreme sa svojim detetom.

Jesu, sve su to naša deca, a njihovo je da pokušaju da sprovedu određeni model ponašanja, prihvatljiv, ili ne.

Pokušao je i Kiki sa za mene neprihvatljivim načinom ponašanja,

nije mu prošlo :jok:

[vesticara 6022]

Jednom davno, rekla sam mojoj sestri nešto, što sam primetila kod njene dece, tačnije starijeg sina. Ona se uvredila i dva naredna sata me ubeđivala da grešim.

Nakon par godina sam joj još jednom diskretno skrenula pažnju na istu stvar ali sada u malo oblikovanijoj formi...ona opet isto.

E, dosta od mene...

Od tada je prošlo 15-tak godina, došla sekana kod mene i krene priču, koja se završi na onomad započetom razgovoru. Ja ćutim, slušam, gledam je i velim:

"Sećaš li se ti mojih reči od onomad? Sećaš li se šta si mi onda rekla? Ja se sećam. E vidiš slatka moja, kako bilo onda, tako i sada. Samo onda se još nešto i moglo promeniti, sada ti ostaje samo da lomiš granu preko kolena..."

I tek sada, tek nakon toliko puno godina, priznala mi je da sam bila u pravu.

Imam ja strpljenja, jaaaaaako puno.

Od tada i od tog razgovora, retko kada bilo kome govorim, kakva su im deca.

Jednostavno imam stav. Kod mene je tako i tako. Ako ti to ne voliš, meni je jako žao, moraćeš se srpititi i sačekati da odeš svojoj kući, da bi to mogao raditi.

Oni koji me poznaju, znaju da sam takva. Ne bune se.

Oni kojima to smeta, odustali su od dolaženja sa svojim malim biserima kod mene u goste. Niko se ne ljuti.

Moja deca su znala koji su pravila ponašanja bilo gde i jako dobro su znali da ja samo 2x opominjem. Moja deca i dan danas znaju da je moje obećanje uvek ispunjeno-ma kakvo ono bilo.

Probali jednom-gostovanje se prekida i odlazi se kući istog momenta, ma gde se nalazili.

Probali još jednom-tek tada nije bilo dobro...treći put nije postojao...

Ono što se može-može se uvek i svuda.

Ono što ne može-ne može se nikad i nigde.

Izmenjeno March 4, 2011 od strane člana vesticara

[Smucalica 5972]

Ono što se može-može se uvek i svuda.

Ono što ne može-ne može se nikad i nigde.

Joooj, ovo je tako tačno i kod mene...

Moji prijatelji koji dolaze sa decom na druženja znaju da kod nas u kući važe pravila koja svi poštujemo i onda često čujem komentar ''Pričala sam pola sata sa M. da kod teta S. se to ne sme raditi jer ona to ne dozvoljava...'' U početku mi je padao mrak na oči od takvih komentara, a sada se ni ne obazirem. Nemam namere da vaspitavam decu od prijatelja, dosta mi je moje dece i na poslu, a to da li me neko vidi kao strogu, Babarogu ili šta već... nije moj problem Principi su principi i ne popuštam pred gostima...