S' decom o prošlosti

[Morpheus 5112]

Pade mi na pamet pre neki dan... kad sam bio dete, niko mi ništa nije govorio o događajima iz prošlosti članova porodice. Doduše, nisam se nešto mnogo ni interesovao, ali sam ipak propustio previše detalja koje bih danas voleo znati. Čak i poneke krupne detalje su mi propustili reći. Primera radi, to da čovek kojeg sam znao i voleo kao dedu u stvari nije otac moje majke - baka se preudala. Mislim da mi nikakvu štetu ne bi nanelo takvo saznanje, niti bih promenio svoj odnos prema njemu, ali mi to ipak nije rečeno.

Roditelji, šta reći deci o svojoj prošlosti? Da li im to reći samo ako je apsolutno neophodno, ili obavezno? Šta nikako ne reći? Zašto?

[Mia 6075]

Roditelji, šta reći deci o svojoj prošlosti? Da li im to reći samo ako je apsolutno neophodno, ili obavezno? Šta nikako ne reći? Zašto?

''Nije mi rečeno''...

Znaš... mnoge greške roditelji naprave upravi iz želje da zaštite svoje dete..

U mom slučaju ne znajući da će na taj način usaditi jednu dozu opreza, hladnoće,

kako je to Gliška lepo definisala... jer... roditelji u tom momentu nisu znali, ni umeli bolje..

a želeli su najbolje..

Možda je procenjeno na osnovu tvog senzibiliteta, da neke stvari treba da saznaš kasnije..

Ne krivim nikoga.. ali upravo zahvaljujući ''Nije mi rečeno'' - u svim međuljudskim odnosima delujem na prvi pogled

poprilično suzdržano... hladno... distancirano..

Ne znam, možda bi i ''Da mi jeste rečeno'', bila ista.. slična...

Tu nema pravila...

Smatram da sa decom treba pričati o svemu, na njima prijemčiv način..

Idem li u bolnicu, govorim gde idem, zašto idem.. šta će da mi rade... šta neće..

(ovo je samo jedan od primera, ekstremnih iako postoje i ekstremniji ... )

Ne postoji ''Neću da kažem..''

jer.. takve su generacije...

i da želiš da sakriješ nešto od njih.. nema šanse..

Postoji samo mnogo priče.. o svemu..

Sa poukom i porukom...

Ne pričam bajke..

jer... mnogo dosadašnjih ozbiljnih razgovora sa Kikijem se završavao rečenicom:

''Život je težak... i isto toliko lep'' :)

[believer 368]

Razgovaram

Nikad nijedno njegovo pitanje nije ostalo bez odgovora,cak i ako sam znala da ce odgovor boleti

zagovornik sam toga da decu ne treba previse ni stedeti ni stititi

mislim,mogu ja da ga drzim pod staklenim zvonom ali kad ode,nece drugi,pa mi je to muka :smeh:

dakle,reci kako stvari stoje,uvek

jedino ne mislim da je neophodno,niti pozeljno tracariti clanove familije i tendenciozno stvarati kod deteta sliku koju vi vec imate o nekome

veliki sam protivnik toga

dakle,ne ogovarati familiju niti pricati lose

[Glisha 3487]

I o prošlosti i o sadašnjosti i o budućnosti..

i o lepotama i o strahotama i o grozotama

igram otvorenih karata, ne samo sa decom.. i ne samo sa svojom

Ne uvijam oblande, ne filujem, ne cifram i ne montiram, tako kako je, bez začina...

ispečem , pa rečem.

Pustim ih da sažvaću, da osete, ocene i prepoznaju ukuse tih zalogaja

a onda ne propustim da dodam svoje mišljenje i svoj stav.. o svemu i svima, o svakom i svačem.. ponaosob. ..kao kvalitet podloge, boju pozadine, kao marginu, kao veličinu okvira slike, kao potpis ili kao posvetu.

To uradim obavezno.

Da nikako ne svare.. i ne shvate polovično.

Prepuštam njihovim sivim ćelijama.. i dušama.. da odmere, izvagaju..

i kažem "Vi kako 'oćete a ja to ovako"

i... nije mi baš pravo kada vidim (jer videh više od jednom a manje od tri puta) da nam se stavovi ne poklope uvek sasvim.. da se ne slažu sa svim

mojim

rečenim

(i osećenim)

ali mi je istovremeno i drago, što stvari osećaju svojim srcima, što misle svojim glavama

i što u krajnjem slučaju (po nekim pitanjima) neće nosati moju žuč(nu kesu) i moje gorčine

To mi je baš super

bravo za njih.

Moja deca su svoji ljudi.. jedan veliki i jedan mali

koji su te sreće/nesreće da ima(m) materijala za sopstvenu maraton seriju "Priče iz nepričave"

ali..

nikada neće reći "Ovo nismo znali".