Odlaganje zadovoljenja

[Morpheus 5112]

Odlaganje zadovoljenja je proces planiranja patnje i zadovoljstva u životu tako što se prvo suočavamo sa neprijatnošću da bismo je što pre pregurali i time povećali zadovoljstvo. To je jedini načim da se pristojno živi.

Ovo oruđe, ili proces raspoređivanja, većina dece nauči rano u životu, ponekad čak i sa pet godina. Na primer, ponekad će dete dok se igra sa drugom, predložiti da nešto rade na smenu. Dozvoliće drugu da to prvi uradi, tako da će ono samo uživati tek kasnije kada na njega dođe red. Ova rana sposobnost da se odloži zadovoljenje produžava se kroz osnovnu školu, naročito kroz naviku pisanja domaćih zadataka. U petnaestoj ili šesnaestoj godini ovakvo ponašanje se očekuje i smatra normalnim.

Određeni ljudi (poznajem ih nekoliko) nikada ne savladaju proces odlaganja zadovoljenja. Impulsivni su, izbegavaju sve što je važno ili im naprosto teško pada. Žive da bi zadovoljili svoje prohteve.

Da li ste vi savladali proces? Jeste li sposobni odložiti potencijalno zadovoljstvo da biste se pre pozabavili važnijim, ali i komplikovanijim aktivnostima? Poznajete li nekoga ko nikad nije u tome uspeo?

[ELA 1400]

Kada postane normalno da se prvo odradi posao, a potom odmara, znamo da smo 'savladali' proces odlaganja zadovoljstva....mislim da je to najjednostavniji primer. Kao klinci, kada bi dobili po cokoladu, brat i ja bi razlicito raspodelili 'slatku uzivanciju'- on bi je celu smazao odmah, a ja bih je malo po malo, da sto duze potraje (a ne, jelte, sto sam gadljiva na istu). Ponekad se pitam da li je ispravno to odlaganje, da prvo preuzimas tezi deo, jer mi se cini, da lepsi (zadovoljstvo), moze i da izostane.

[Morpheus 5112]

U primeru koji je psihijatar naveo pored citiranog teksta, opisao je pacijentkinju koja je došla kod njega jer je bila depresivna jer joj se posao nagomilavao. Nakon opsežne psihijatrijske procene upitao ju je kako jede kolač. Iznenađeno je odgovorila da "naravno, najpre pojede preliv, a zatim ostatak kolača". To je oslikavalo njen stav prema poslu, jer je po dolasku na radno mesto nejpre obavljala lakše poslove, a tek onda se posvećivala težim predmetima. Vremenom je tih težih predmeta bilo toliko da je pala u depresiju i ugrozila posao i egzistenciju. Predložio joj je da pri dolasku na radno mesto najpre reši teže predmete, da bi kasnije u toku dana mogla uživati rešavajući one manje problematične.

Tako je zaista lakše, ali brojnim ljudima to ne polazi za rukom. Prosto, više vode računa o trenutnom zadovoljstvu nego o široj slici situacije u kojoj se nalaze. Ne mogu reći da sam ja uvek spreman odložiti zadovoljstvo, ali se u dobrom delu slučajeva setim ovog primera i potrudim da obavim "prljavi" deo posla da bih kasnije uživao.