Centralizam u Srbiji

[kompaj 257]

Ima li života van Beograda?

Autor:

Marko Selaković

Neka mi ne zamere mnogobrojni političari koje poznajem, neka mi ne zamere ni klijenti Agencije StratCom, ali ja ovde zaista moram, kao Kragujevčanin i kao neko ko je u dobroj meri odrastao i odškolovao se na očevoj plati „Namenske“, da iznesem lični stav.

Vojna fabrika u Kragujevcu postoji „skromnih“ 158 godina i nije čedo samoupravnog socijalizma, već nosilac razvoja grada. Još 1853. godine Šarl Lubri pokrenuo je topolivnicu, a 1929. godine napravljeno je čitavo naselje - Stara radnička kolonija. U tom momentu Kolonija je bila najveće i najorganizovanije radničko naselje u Evropi.

Fabrika je rasla i razvijala se, a rad u „Namenskoj“ u Kragujevcu je odvajkada stvar prestiža. Radnici „Namenske“ poznati su kao izvanredni proizvodni radnici, tehničari, inženjeri. Neretko su, i to i iz sopstvene kuće znam, stavljali interese države i fabrike ispred svojih ličnih interesa i potreba. Tako je bilo kada je stanje bilo dobro, tako je bilo i tokom ludih devedesetih. Siguran sam da je tako i danas.

„Oružari“, kada protestuju, to čine organizovano i po pravilu argumentovano. Verujem da i sada postoje razlozi za štrajk i dobro je da su država i radnici pronašli rešenje. To me raduje, ali me istovremeno brine druga stvar:

Više od dve nedelje radnici „Namenske“ štrajkovali su u Kragujevcu. Obilazili su ih poslanici, podržao ih je i gradonačelnik. Centralna vlast je ćutala, a mediji su, umesto suštine protesta, skretali pažnju na formu. Do građana su dopirale vesti kako su radnici zauzeli magacin, kao da će, ne daj Bože, da se iz njega do zuba naoružaju i da krenu na Beograd! O samom problemu nije se previše govorilo u javnosti, o rešenjima – još manje.

Osamnaestog dana štrajka radnici kreću u Beograd. I gle čuda – istog momenta se nalazi rešenje za njihove zahteve?! Pa kako prethodnih dana to rešenje nije nađeno dok su ljudi štrajkovali u Kragujevcu, a sad, kad su radnici došli za Beograd i kada je dogorelo, ekspresno rešavamo stvar?

Imam utisak da centraliste mnogo više brine blokada jedne ulice u glavnom gradu, nego propast jedne fabrike ili čitavog grada u, kako oni vole da kažu, „provinciji“. Gospodo, mnogo je važnija sudbina hiljada porodica koje „Namenska“ hrani i sudbina jedne od retkih izvozno orijentisanih fabrika, nego prohodnost Nemanjine ulice u Beogradu. Ne plediram da se protestima ispred Vlade rešava stvar. Plediram da se problemi rešavaju kada nastanu i kada se uoče, a ne kad eskaliraju. Da je bilo više sluha i volje, apeli radnika i gradonačelnika Kragujevca bili bi saslušani pre dolaska u Beograd.

Postoji život i van glavnog grada. Postoje i vredni ljudi koji rade i koji se bore da njihova mesta žive bolje. Podsetiću zato političku, medijsku i svekoliku drugu „elitu“ mile nam i napaćene otadžbine: pogledajte malo i oko sebe. Ne čine Srbiju samo Beograd i Novi Sad. Izađite iz kabineta, pocepajte cipele i pohabajte malo gume na crnim limuzinama. Videćete koliko nam je zemlja divna i koliko vrednih ljudi stvara i proizvodi da biste vi mogli da „preuzimate odgovornost“ i „rešavate globalna pitanja“.

Uostalom, od 10 najvećih izvoznika – 9 je van Beograda. I ovaj jedan beogradski je „Jugoimport SDPR“, koji prodaje i plasira ono što se proizvodi u Kragujevcu, Užicu, Valjevu...Ako ne poštujete ove ljude, poštujte barem ono što oni rade za državu.

Na kraju: ima u Skupštini Srbije dosta Kragujevčana. Herojski su, osim Verka Stevanovića, ćutali. Nisam čuo ni uvaženu predsednicu Skupštine, ni uvaženog lidera jedne opozicione partije koji je štrajkovao glađu i žeđu, ni potpredsednicu vodeće vladajuće stranke, ni potpredsednicu jedne druge opozicione stranke (iz koje je nastala ova asketska opoziciona stranka) da su se, makar i jednom rečju, oglasili danas, tokom skupštinskog zasedanja, povodom „Namenske“. Ah da, oni su sad Beograđani. Setiće se svog grada pred izbore. Građani će suditi o politici i radu svakoga ko izlazi na izbore, ali pomoć i podršku ljudima treba pružiti kad im je ona zaista i potrebna, a ne da bogatim i odmerenim rečnikom u izbornoj kampanji slatkorečivo obećavate kule i gradove onima koje zovete „biračima“, a ne ljudima. I ne odričite se rodnog grada i porekla. Čovek bez korena lako izgubi i identitet i integritet.

izvor:blic online

Eto, kad iz Vojvodine neko napiše ovakav tekst odmah je separatista, razbijač jedinstva Srbije...

Vrag je odneo šalu, a politička ''elita'' to ne vidi.Samo se Dinkić uhvatio teme o decentralizaciji, ali ako mu neko veruje:blink:

Da li se ovakva centralizacija može još dugo održati?Da li će nekom doći iz du... u glavu ili će se i to pitanje rešavati pod pritiskom EU kao i mnoga koja se odjednom rešavaju?

Mislim na zakon o političkim partijama, reformi sudstva.. a danas je zatraženo iz Brisela i da se preispitaju privatizacije.

[shumica 474]

narod je umoran...

vojvodjanski narod je jos i pasivan, nece da se uzburka...

u parlamentu, politickim mocnicima odgovara centralizacija...

nazalost ne verujem u skore promene!

[Morpheus 5112]

Problem s bilo kakvim pominjanjem decentralizacije je to što se odmah jave zaštitnici srpstva i Srbije koji ne vide dalje od sopstvenog dupeta, ali zato "vide" cepanje Srbije u svakom pokušaju uspostavljanja normalnog odnosa među gradovima i potencijalnim regionima u Srbiji. Regionalizacija nije nikakvo cepanje države, već omogućavanje normalnog funkcionisanja te države. Dovoljno je pogledati prosečne plate u Beogradu (pa i Novom Sadu) i u, recimo, Nišu ili Novom Pazaru, Prokuplju. Kad bi ti gradovi raspolagali bar polovinom sredstava koje zarade i kad bi politički sistem bio uspostavljen na normalnim osnovama, ubeđen sam da bi situacija bila bar malo bolja. U tom smislu, predlog URS mi deluje prihvatljivo. Međutim, bez promene izbornog zakonodavstva i prenošenja odgovornosti u te opštine (a ne samo sredstava), plan nema šanse da uspe.

Trenutno nema problema u vezi sa jedinstvom Srbije, bar ne primetnih, ali se plašim da će ih uskoro biti ako se nešto bitno ne promeni.

[kompaj 257]

Како су градови претворени у села

Локалне власти у САД, Шведској и Швајцарској, остварују више од 70 одсто средстава– Док владе у Европи покушавају да помогну својим локалним самоуправама да превазиђу кризу, централне власти у Србији то не чине, већ смањујући трансфере ка локалном нивоу, доводе локалне самоуправе

у још тежи положај. Последице таквих потеза биће дубоке – упозорио је још пре две године Тони Левитас, амерички стручњак за питања децентрализације и научни сарадник Урбан Института из Вашингтона.

Нажалост, и у 2011. години општине у Србији тону све дубље и све су даље од позиције из које би могле да почну да лече последице таквих потеза. Локалу је, додуше, ових дана лакнуло јер су, на предлог Уједињених региона Србије, вођени међустраначки разговори о томе како да се дође до већих трансфера ка локалним самоуправама и како да се за то нађу реална средства у буџету Србије, а пред посланицима у републичком парламенуту се нашао предлог о финансирању локалних самоуправа. Могуће је да ће локалне самоуправе од 1. октобра имати већа средства на располагању.

Али, погледајмо како стојимо у поређењу с Европом? Директор Центра за слободно тржиште Мирослав Прокопијевић наводи да локалне управе које добијају 40 и више процената од сопствених прихода (из сопствених пореза), имају велику фискалну аутономију, за разлику од локалних самоуправа земаља у транзицији које у просеку добијају нешто мање од 20 одсто прихода из сопствених, како фискалних тако и нефискалних прихода. Мађарске локалне управе добијају 32 одсто од сопствених прихода. Локалне власти у САД, Шведској и Швајцарској, рецимо, остварују више од 70 одсто средстава из својих извора прихода. Општине у Србији тек 20 одсто.

Од 2007. године, Законом о финансирању локалне самоуправе (ЗФЛС) уведене су битне промене у систему финансирања локалне самоуправе у Србији, а најважнија је да су од централних власти добиле удео од 40 одсто у порезу на доходак грађана који је остварен на њиховој територији, те да је порез на имовину постао изворни приход локалне самоуправе која је добила овлашћење да утврђује стопу пореза.

Већ након усвајања тог закона, укупни приходи локалних самоуправа повећани су за девет одсто у реалном износу, а поврх тога, комплетан раст је уствари последица раста општег трансфера, који је са 24,6 милијарди динара у 2006. години повећан на 41,6 милијарди динара у 2007. Нажалост, добри резултати који су остварени применом овог закона били су кратког века: у пролеће 2009. године Влада Србије је, под притиском глобалне економске кризе, одлучила да обустави примену закона и скреше систем трансфера за 15 милијарди динара. Поред тога, смањења су настављена и у 2010. години, што значи да је поменути закон под суспензијом дуже него што је био на снази. А, по рачуници општинских челника, укупан ниво смањења трансфера за период 2009-2011. износиће око 58 милијарди динара. Због тога је многим општинама онемогућен нормалан рад.

Заправо, прецизна рачуница колико се прихода у општини оствари, а колико јој се потом врати из републичке касе, данас је готово неизводљива. Наиме, до 1990. године постојао је систем по којем су средства убирана у локалним самоуправама ту и остајала, и од којих су општине и градови потом издавали поврат за Покрајину и Републику. Данас се, како примећују локални челници, не зна колико кошта држава, јер се сва средства која се уберу на локалу директно сливају у републичку касу, одакле се општинама враћају мрвице.

– Мање општине нису у истој позицији као градске, јер су, на пример, цене закупа непокретности знатно мање од оних које се остварују у градовима. Потребна је промена важеће правне регулативе, којом би се повећао број изворних прихода локалних самоуправа, као и да се повећа учешће општина и градова у остваривању постојећих прихода. Такође, потребно је и повећање такозваних ненаменских тансфера – наглашава председник општине Нови Бечеј Миливој Вребалов напомињући да су у 2009. и 2010. години трансфери драстично смањени. У неким локалним самоуправама, као што је Нови Бечеј, и до 50 процената.

– То је посебно проблематично за општине у којима ови трансфери чине и најзначајнији део локалног буџета – оцењује Вребалов, додајући да су у постојећој ситуацији општине принуђене на узимање кредита, одакле се за последње две године углавном финансирају веће инвестиције у локалним самоуправама, као што су системи канализације, јавне расвете, реконструкција водоводне мреже…

– Србија мора да одговори на питање 21. века, а то је свакако децентрализација – поручује Вребалов.

Бранко Гајин, председник општине Србобран, оцењује да је главни проблем с фискалном децентрализацијом у Србији у томе што она постоји само на папиру, пошто се закон о финансирању локалне самоуправе крши. А где нема фискалне децентрализације, нема ни инвестиција.

– Централизам гуши инвестиције. Не можете да будете домаћин, да узмете хипотекарни кредит, или пак да стичете неку имовину – каже Гајин наводећи србобрански пример, где општина има интерес да на лицитацији купи хотел "Елан", али да би било потпуно илузорно да из своје касе пазари "нешто што ће бити туђе", пошто је искључиво Република власник све јавне имовине.

– Сутра би републичка Дирекција за имовину могла исти тај хотел да прода и то с пуним правом, јер би био у њиховом власништву. То је нонсенс који нико у иностарнству не може да разуме.

Председник општине Сремски Карловци Миленко Филиповић сматра да је у креирању државног буџета за 2011. годину било простора да се општинама врате трансферна средства у пуном износу.

– Овде се поставља питање кога централна власт, односно републички буџет, кажњава – истиче Филиповић и упозорава на то да се овим заправо кажњавају грађани који на локалном нивоу решавају своје проблеме. – Не може централна власт задржати те паре за себе и онда их распоређивати по својој милости, а да локалне самоуправе трпе.

Филиповић додаје да нико није против политике штедње, али указује и на то да држава не може увек да штеди и то само на рачун локалних власти.

– Нажалост, политика која се води према локалу довела је до тога да смо од градова направили села. Чињеница је да су бројне локалне самоуправе у веома тешком стању и у ситуацији да не могу да обављају основне функције, а некима је рачун већ блокиран – наводи Филиповић, додајући да су највише погођене мање општине.

Председник општине Лучани Слободан Јоловић сматра да је суштина, ипак, у промени изборног система.

- Уместо пропорционалног, који фаворизује централистичку државу и у погледу власти и у погледу фискалне политике, треба увести већински изборни систем на свим нивоима. У том случају не би имали Србију као једну изборну јединицу већ би то биле општине или градови, а посланик или одборник штитио би интересе грађана, а не партије. Сада се фаворизује велико бирачко тело у великим градовима, Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Нишу… а за општине ту нема места – каже Јоловић.

Слађана Глушчевић

izvor:dnevnik, Novi Sad

[Turkmenbashi 937]

Ima mnogo razloga zašto se u Srbiji ne sprovodi decentralizacija i zašto nema naznaka da će to ikada biti urađeno onako kako treba. Nisam gledao šta Dinkić predlaže, iskreno ni ne zanima me jer instant rešenje pred izbore ne može rešiti ništa. Decentralizacija mora da bude proces koji je trajan i koji se bazira na dugotrajnom istraživanju i naučnim rešenjima. Naš najveći problem je što mi nemamo državu. Već duži niz godina se neki tako igraju države i kako vreme odmiče sve ovo liči sve manje na državu i sve manje išta funkcioniše kako treba. Krenite samo od republičkog parlamenta, kada vidite ko sve tamo sedi i odlučuje nema šta čovek da se razmišlja više, sve mu je jasno. Lopova na sve strane. Od najniže lokalne samouprave do državnog vrha, ko je gledao Šabića neko veče na RTS kada je gostovao kod O. Kovačević imao je šta i da čuje.Šta se sve krije od građana, ove afere i skandali su izgleda mali delić koji uopšte ikako dođe do novinara i do javnosti. I tako godinama unazad.

Dakle, za decentralizaciju je potrebno: novac, jaka i funkcionalna država sa svim institucijama, ozbiljna naučna studija koja će dati dugoročno rešenje, kadrovi (naročito po lokalnim zajednicama) koji treba da iznesu svu tu priču. Mi nemamo ništa od navedenoga, a to su grubo nabacane pretpostavke.

Ljudi iz Vojvodine nisu separatisti. Naravno ima jedan mali broj koji jesu, ali tvrdim da su u ogromnoj manjini. Isto tako i ovde ima lopova na žalost. Puštane su razne priče odavde a zbog nekih neodgovornih i postoji ta bojazan od tog malog broja separatista, što vešto koriste đubrovi od političara kako u Beogradu tako i neki u Novom Sadu.

Svi bi bili najsrećniji kada bi postojala decentralizacija, ona prava i suštinska gde je nosilac lokalna samouprava. Čak ni srednji stepen upravljanja kakve su pokrajine ili regioni ne moraju da budu najsrećnije rešenje, ali mi jednostavno nismo u mogućnosti da sve to iznesemo. Prvo zato što nema para, pa onda sve ostalo.

[kompaj 257]

Dan kada je Vojvodini oduzeta budućnost

U saopštenju izdatom povodom 23. godišnjice takozvane “jogurt revolucije” Vojvođanski klub je podsetio na pogubne posledice tih događaja i činjenicu da je od nekada najrvazijenije regije bivše države Vojvodina danas postala nedovoljno razvijeno područje Srbije

“Podsećamo, devetog jula 1988. godine grupa instrumantalizovanih građana s Kosova, ali i drugih područja Srbije došla je u Novi Sad, ultimativno tražeći promenu Ustava Republike Sbije! Pod izgovorom da se problemi na Kosovu ne mogu rešiti bez poništenja autonomnih pokrajina i ukidanja svih ovlašćenja autonomijama, uz crkvenu i mitsku ikonografiju svetaca, fotografije Slobodana Miloševića i Borisava Jovića isticane su političke parole 'Oj Srbijo iz tri dela sad ćeš opet biti cela', 'Rušićemo vladu u Novome Sadu, a u sredu Kosovo na redu', 'Srušićemo Ustav', 'Spalićemo Ustav', 'Slobo-slobodo'”, navodi se u saopštenju Vojvođanskog kluba.

Ta nevladina organizacija podseća da je nakon tog događaja srpski populistički pokret srušio Jugoslaviju, razbuktao nacionalističku histeriju i gurnuo Srbiju u rat, diktaturu i bezakonje.

“Danas je Srbija cela, ali bez jednog dela, bez Kosova. Kosovo je proglasilo nezavisnost i bori se za međunarodno priznanje. Vojvodina, bez političkog i ustavnog subjektiviteta je opustošena i opljačkana. Svedena je na ponižavajući Statut, koji praktično ne donisi ikakav subjektivitet. Nekada, jedno od najrazvijenijih područja bivše SFRJ, odmah iza Slovenije, po priznanju državne statistike Republike Srbije svedeno je na nedovoljno razvijeni region Srbije!”, ukazuje se u saopštenju.

Klub konstatuje da je vojvođanska autonomija nakon raspada Jugoslavije, stvarannja Memorandumske – Miloševićevske Srbije, pa čak i posle 5. oktobra 2000. godine, stalno degradirana zbog “hitnijih” i “viših” razloga, a naročito zbog stalnih zahteva i “razloga” srbijanskog centralizma.

“Devetojulska događanja, putujući politički cirkusi po Vojvodini i 'jogurt revolucija' bili su ratna uvertira za raspad Jugoslavije. Građani Vojvodine godinama su finansirali sva Miloševićeva ratišta i gradilišta, ali i Koštuničina i Tadićeva gradilišta. Tako je Vojvodina od nekada razvijenog područja bivše SFRJ, postala siromašan, srazmerno najsiromašniji region. Vojvodina se posmatra kao komora i veliki špajz hrane i potrepština iz kojeg se uzimalo bez pitanja. I pored toga što ne postoji Statistički zavod Vojvodine, u statističkim analizama Srbije Vojvodina je svrstana u nedovoljno razvijenu regiju Republike Srbije”, konstatuje Vojvođanski klub.

U saopštenju koje je potpisao predsednik Kluba Đorđe Subotić, ističe se da, dvadeset tri godine kasnije, poučeni katastrofalnim rešenjima s kraja osamdesetih godina, ta organizacija podseća da su građanke i građani Vojvodine na Ustavnom referendumu 2006. godine iskazali odlučno NE aktuelnom Ustavu.

“Vojvođanski klub ocenjuje da Srbija treba da postane demokratska država, da u njoj mora postojati vladavina prava i pravna sigurnost, da se u njoj moraju poštovati ljudska i sva manjinska prava. Ova visoka civilizacijska ostvarenja moguća su samo ako Srbija postane država svih građanki i građana i svih nacionalnosti, u kojoj će Vojvodina biti evropski, građanski i multikulturalni entitet, odnosno fedrelna jedinica, koja će raspolagati zakonodavnim, sudskim i izvršnim nadležnostima, izvornim prihodima, imovino, prirodnim i radom stvorenim resursima, koje će biti deponovane u konstutivnom aktu - Ustavu Vojvodine. Upravo sve, ono što je rušeno na novosadskim i vojvođanskim ulicama pre 23 godine”, zaključuje se u proglasu Vojvođanskog kluba.

izvor: e-novine