Lepa i velika varoš. ali zabačena...

17 poruka u ovoj temi

Napisano · Prijavi poruku

...kaže Balašević za Beograd.

Pronadjoh ove prelepe slike starog Beograda sa natpisima iz kog dela su, pa poželeh da ih podelim sa vama. Negde imam i sjajne crteže starog Beograda pa kada ih nadjem postaviću ih. Verujem da neke delove Beograda poznajete kako danas izgledaju....

Eto...u sred "vojvodjanskog foruma" malo mog lokal patriotizma :kez:

picture1pe.jpg

picture2ov.jpg

picture3t.jpg

picture4ki.jpg

picture5fu.jpg

picture7jf.jpg

picture9im.jpg

picture10qpy.jpg

picture11wo.jpg

picture12mz.jpg

picture13h.jpg

picture14d.jpg

picture15pe.jpg

picture16n.jpg

picture17kw.jpg

picture18nv.jpg

picture19zf.jpg

picture20h.jpg

picture21z.jpg

picture22e.jpg

picture23u.jpg

picture24zv.jpg

picture25ns.jpg

picture26i.jpg

picture27b.jpg

picture28a.jpg

picture29f.jpg

picture30d.jpg

picture31tv.jpg

picture32ei.jpg

picture33a.jpg

picture34q.jpg

picture35p.jpg

picture36pg.jpg

picture37d.jpg

picture38v.jpg

picture39q.jpg

picture40i.jpg

picture41w.jpg

picture42s.jpg

picture43w.jpg

picture44w.jpg

picture45s.jpg

picture46e.jpg

picture47kx.png

picture48x.jpg

picture49p.jpg

picture50c.jpg

picture51q.jpg

picture52.jpg

picture53ib.jpg

picture54k.jpg

picture55gl.jpg

picture56s.jpg

picture57x.jpg

picture58g.jpg

picture59l.jpg

picture60c.jpg

picture61i.jpg

picture62b.jpg

picture63y.jpg

picture64n.jpg

picture65g.jpg

picture66p.jpg

picture67o.jpg

Turkmenbashi i Goga se sviđa ovo

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

attachment.php?attachmentid=1131&stc=1&d

Palata „Albanija“ je zgrada u središtu Beograda, na uglu Kolarčeve i Knez-Mihailove ulice. Izgrađena je na osnovu konkursnog projekta Branka Bona i Milana Grakalića, iz 1938. godine. Objekat je završen 1939.[1] godine po projektima Miladina Prljevića i konstruktora inž. Đorđa Lazarevića. Dugo je bila najviša zgrada, dominirajući objekat moderne arhitekture na grebenu Beograda i visinski regulator prostorne kompozicije duž čitavog poteza Terazije–Slavija.

Palata „Albanija“ ima 13 nadzemnih i četiri podzemna sprata, visoka je 53 metra i ukupne je površine 8.000 kvadratnih metara. U vreme izgradnje bila je najviša zgrada jugoistočne Evrope.

Palata „Albanija“ je dobila naziv po istoimenoj kafani koja se nalazila na mestu današnje palate, a bila je podignuta oko 1860. godine. Kafana je srušena 17. oktobra 1936. godine, da bi dve godine kasnije bio raspisan konkurs za izgradnju višespratnice na tom mestu.[1]

Palata je bila pogođena bombom tokom savezničkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, ali nije pretrpela veće oštećenje. Godine 1983., proglašena je za kulturno dobro od velikog značaja.[2]

izvor i reference - http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%B0_%E2%80%9E%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0%E2%80%9C

Goga se sviđa ovo

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

21kz7le.jpg

Трг Теразије обухвата подручје од Сремске улице до Улице краља Милана.

Најпознатији је београдски трг. Почео је да се формира у првој половини 19. века; 1840-их година, кнез Милош Обреновић наредио је да се српске занатлије, нарочито ковачи и казанџије, иселе из вароши у шанцу, где су били измешани са турским живљем, и да своје куће и радње подигну на месту данашњих Теразија. Илија Чарапић, син Васе Чарапића, који је извесно време био и председник Београдске општине, имао је посебан задатак да овим занатлијама дели плацеве на Теразијама; ко год је пристао да огради плац, добио га је бесплатно.

О постанку имена Теразије историчар и књижевник Милан Ђ. Милићевић забележио је: „Уводећи воду у варош Београд, Турци су дуж онога ђериза (зиданог водовода), који узима воду из мокролушких извора, на извесним даљинама зидали куле, на које су водоводним цевима изводили воду да би она добила виши скок за свој даљи ток.“ Једна од таквих кула била је постављена на месту где је сада Теразијска чесма. Пошто су Турци те куле звали теразије за воду, овај трг је добио назив Теразије.

Све до половине шездесетих година 19. века на Теразијама су се налазиле, углавном, приземне и једноспратне зграде. Године 1860. водоводна кула је уклоњена и на њеном месту је постављена Теразијска чесма у знак сећања на кнеза Милоша. Чесма је приликом прве реконструкције трга, 1911. године, премештена у Топчидер, а поново враћена на Теразије 1976. Значајне промене учињене су на Теразијама 1911–1912. године, када су потпуно преуређене. Средином трга постављени су правилни цветни скверови, ограђени ниском гвозденом оградом, а на делу према данашњој Нушићевој улици изграђена је велика фонтана.

Крајем 19. и у првој половини 20. века Теразије су центар друштвеног живота Београда; Најпознатији хотели, кафане и трговинске радње смештени су овде. Од значајнијих објеката, који су се налазили или се и сада налазе на Теразијама, треба поменути хотел „Париз“ саграђен око 1870. на месту где је данас Безистан. Срушен је приликом реконструкције трга 1948. На месту где је данас „Душанов град“ била је кафана „Код златног крста“ у којој је 6. јуна 1896. одржана прва биоскопска представа. До хотела „Париз“ био је стари хотел „Касина“, саграђен око 1860. године, у којем је 1918. кратко време заседала Народна скупштина Србије. Овде су, до 1920. године, приређиване представе Народног позоришта. Садашњи хотел „Касина“ саграђен је на истом месту 1922. На овој страни Теразија, између два рата, налазили су се кафана и биоскоп „Таково“. И данас је на Теразијама хотел „Москва“, саграђен 1906 у стилу сецесије.

Године 1936, на темељима старог, саграђен је нови хотел „Балкан“. На месту мале кафане „Албанија“ подигнута је 1938. палата Албанија. Пред Други светски рат, довршена је зграда у којој је данас Позориште на Теразијама, а где се некада налазила чувена „Шишкова кафана“. Приликом бомбардовања Београда 1941. Теразије су биле тешко оштећене. Свој дефинитивни облик Теразије су добиле приликом последње реконструкције 1947. године, када су уклоњени скверови, фонтана и трамвајске шине.

У знак сећања на петорицу родољуба које су немачки фашисти обесили на Теразијама 17. августа 1941. године, на углу Трга Николе Пашића и Теразија испред Игуманове палате је 1983. подигнут споменик, рад вајара Николе Јанковића.

Теразије је такође и топоним, део у граду Ужице, који се налази западно од центра града, на узвисини која је омеђена старим градом, тј. Ужички град, тврђавом, насељима Буар и Коштица, тј. котлином Коштичког потока, као и равницом насеља Турица. Као и у случају београдских Теразија, порекло имена је исто, по турској направи за снабдевање водом, што је и логично обзиром на близину турског утврђења.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B5_(%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D1%83_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%83)

gresan se sviđa ovo

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Evo obecanih crteza starog Beograda...

Autor je Luka M. Mladenovic

56886751.jpg

92568481.jpg

79157029.jpg

54828717.jpg

61127519.jpg

71751912.jpg

67422594.jpg

53137782.jpg

22410254.jpg

77694745.jpg

51221933.jpg

95606468.jpg

79274647.jpg

98518598.jpg

25162390.jpg

39387602.jpg

31352215.jpg

92695934.jpg

kafanadvasokola.jpg

kafepiizgled.jpg

panoramaterazija.jpg

terazije.jpg

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Samo u periodu od 1860. do Drugog svetskog rata Beograd je imao više od hiljadu kafana i mehana. One su bile stecište boema, cenatr javnog života, ali i mesta u kojima su se donosile krupne političke odluke.

Kafana%20Tri%20lista%20duvana.jpg

Tri lista duvana

Beograd je, ne tako davno bio čuven po svojim kafanama, koje su bile jedan od simbola našeg glavnog grada. Nažalost, poslednjih godina te kafane polako ali sigurno nestaju, a na njihovim mestima otvaraju se banke, restorani brze hrane, ekskluzivni kafići i druga obeležja tranzicije. Doduše i savremena mladež, poput svojih predaka voli da posećuje "ugostiteljske objekte", pa su beogradski kafići, baš kao i nekadašnje kafane puni tokom većeg dela dana. Ali, u njima danas važe neka druga, manje romantična pravila ponašanja, koje su u skladu sa savremenim načinom života. Onih starih, dobro poznatih kafana ostalo je svega nekoliko. One svedoče o "dobrim, starim vremenima" i jednom drugačijem Beogradu, koga više nema. A ta beogradska boemija svoje početke imala je još sredinom 19 veka.

Da su kafane i mehane od davnina obeležje srpske prestonice svedoči činjenica da je, još knez Miloš Obrenović 1859. godine posebnim dekretom regulisao njihov način rada, izgled, kao i pravila ponašanja u njima. Tada su i jasno razgraničeni pojmovi "kafana" i "mehana".

Kafana%20Sokolovic,%201934.jpg

Sokolović

- Mehane su bila mesta na kojima je moglo da se dobije prenoćište i hrana, dok se u kafanama služilo samo piće. Propisom, koji je 1859. doneo knez Miloš predviđeno je da kafane i mehane moraju biti izgrađene od tvrdog materijala i imati ulaz sa čela, a ne iz dvorišta. Po tom propisu bilo je predviđeno i da pojedini lokali, unutar gradskih zidina mogu da uposle devojke, ali maksimum dve, objašnjava Videje Golubović, autor knjige "Mehane i kafane starog Beograda".

Ovaj propis bio je, za javni život Beograda od ogromnog značaja. Jer, gotovo da nije bilo sokaka u ondašnjoj varoši u kome se nije nalazila barem jedna kafana ili mehana. Tako je, recimo, krajem 19 veka bilo zabeleženo da se, u današoj Makedonskoj ulici nalazila 41 kuća i 21 kafana. Slično je bilo i u ostalim delovima grada, pa je Golubović uspeo da popiše čak 960 kafana i mehana koje su, u Beogradu postojale u periodu od 1860. do Drugog svetskog rata ( kada se tome dodaju i lokali o kojima ne postoje pisani tragovi može se zaključiti da ih je bilo i više od hiljadu ).

Skadarska%20ulica%20i%20kafana%20Tri%20S

Tri šešira

Svaka kafana starog Beograda imala je svoj "imidž". Znalo se kakvi gosti u nju dolaze, kakvo se piće služi, o čemu se raspravlja. Tako je, recimo kafana "Dardaneli", koja je srušena 1901 godine, a nalazila se na mestu današnjeg Narodnog muzeja važila za prvo stecište boema, pa su, kada je doneta odluka o njenom rušenju zbog toga nastali i pravi protesti. Kasnije se, po boemiji pročula "Pozorišna kasina", smeštena u blizini Narodnog pozorišta, da bi se tek krajem 19. veka boemi preselili u Skadarliju. Naravno, kafane i mehane bile su poznate i po drugim, značajnim događajima.

- U kafani "Proleće", kasnije nazvanoj "Hamburg" zasijala je prva sijalica u Beogradu. Zanimljivo je da se na tom mestu, u Masarikovoj ulici danas nalazi zgrada Elektrodistribucije. Prvi telefon u Beogradu zazvonio je, takođe u kafani i to u "Tri lista duvana", dok je prvi sajam knjiga 1893. održan u "Kolarcu", kafani koja se nalazila na današnjem Trgu Republike. U kafani je prikazan i prvi film, a zanimljivo je da se posle Prvog svetskog rata u "Kasini" jedno vrme zasedala i Narodna skupština, objašnjava Golubović.

Budući da je politika i tada bila omiljena tema, a suparništvo među strankama veliko kafane i mehane delile su se i prema partijskoj pripadnosti gostiju. Tačno se znalo koje kafane važe za "radikalske", a koje za "naprednjačke", gde se okupljaju liberali, a gde socijalisti. Vlast i pojedine stranke umele su da u kafane, u kojima se okuplja "suparnički tabor" pošalju i svoje špijune koji su, imitirajući obične goste prisluškivali šta im protivnici spremaju ili kakvo je raspoloženje naroda prema vlasti.

Svoje kafane imali su i poznati inudstrijalci. Tako je, u Skadarskoj, u blizini čuvene pivnice postojala kafana "Bajloni" ( kada je ona građena na tom su mestu pronađeni ostatci praistorijskog čoveka ), dok je kafana "Smutekovac" pripadala Vajfertu. Ona je tako nazvana po Smuteku, Čehu koji je jedno vreme bio njen vlasnik, a zanimljivo je da je, prilikom posete Beogradu tu boravio i Nikola Tesla.

Ali, kafane su najviše bile čuvene po beogradskim boemima. Njihovi nezaobilazni gosti bili su Đura Jakšić, Laza Kostić, Vojislav Ilić, Janko Veselinović, Laza Lazarević, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Tin Ujević...Gde su boemi tu je i orkestar, a u jednom od njih svirao je i Mihailo Petrović, poznatiji kao Mika Alas, čuveni matematičar i naučnik i još čuveniji boem. Svi oni ostavili su neizbrisiv trag u srpskoj umetnosti i nauci, ali i javnom životu glavnog grada, pa nije ni čudo što se za njih vezuju i neobične priče.

Kafana%20Znak%20pitanja,%201930.jpg

Znak pitanja

- Đura Jakšić voleo je da pije, pa je tako ostao dužan vlasniku kafane "Kod kočijaša". Da bi mu vratio dug naslikao je sedam radnika, inače po nacionalnosti Nemaca koji su, preko puta kafane gradili tadašnju Gradsku bolnicu. Ova slika odmah je nazvana "Sedam Švaba", pa je novo ime, po njoj ubrzo dobila i ta kafana, koja se nalazila u današnjoj ulici Džordža Vašingtona. Imena i to često neobična bila su još jedno obeležje beogradskih kafana. Neka od njih su "Dve lude", "Dve bule", "Zemljotres", "Klanica", "Dobro jutra", "Kafana kod poslednje nade". Bilo je i kafana koje su nosile svetska imena, pa su se zvale "Njujork", "Amerika", "Lion", "Nemački car", napominje Vidoje Golubović, inače dobar poznavalac prošlosti Beograda. Tako se u njegovoj knjizi "Kafane i mehane starog Beograda" nalazi više od osam hiljada informacija o ovoj temi, koje je on voljan i da podeli i sa gostima naše prestonice.

Tako je živeo i takav ambijent je vladao u jednom drugačijem Beogradu. Hoće li se njegovi tragovi sačuvati u današnjem vremenu ili će o tome ostati samo bleda uspomena ne zavisi od bivših, već isključivo od sadašnjih Beograđana.

Jovan Gajić

25.12.2007.

Glisha se sviđa ovo

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Slobodan Reljić "Bez istorijske distance: Kad je Beograd bio svet..."

Nema tome decenija, a da je ovaj pusti, sumorni grad bio svetska kulturna metropola. Imena umetnika na koja ćemo podsetiti u ovom tekstu sasvim to potvrdjuju. Samo, da li to išta govori o našoj budućnosti?

Prototip stranog posetioca Beogradu devedesetih godina: visok, proćelav muškarac obučen u sivo odelo, govori fraze pripremljene u svojoj poslovnici (obično ministarstvo inostranih poslova velike sile), drži dosadne konferencije za štampu u "Hajatu". Obično se toliko zaigra da nije svestan kako je njegovo ime postalo poznato samo zato što je njemu činovniku, izmedju tolikih činovnika, dopalo da "pobesnelim Srbima" prenosi teške poruke (uglavnom pretnje) svoje moćne administracije.

Ženski tip posetioca: hrabre i namrštene dame, a odmah se vidi kako ih "sve rane ovog sveta bole". Angažuju ih UN ili Crveni krst kao portparole ili specijalne izaslanike. Njihov silazak u "svetski Ad" za TV-stanovnika Zemlje još je dirljiviji i definitivno pokazuje razliku izmedju "civilizovanog sveta", Evrope, Zapada i "remetilačkog faktora pred novim svetskim poretkom".

"Kakav je to Beograd kad je moj dolazak vest dana", pitao se pre dve godine Igor Mandić. Ovakav: destinacija "sivih odela" i "hrabrih dama". A svet, vesnik normalnog života trebalo bi da stigne posle ovih "čistača mina". Hoće li? Može li se iz ove gluve pomrčine uopšte misliti o svetlosti svetskih prestonica? Može! Tako bi se dalo zaključiti čitajući i gledajući knjigu Radovana Popovića "Slavni gosti Srbije" ("Verzal-pres, Beograd 1998.). To je jedan jednostavan i uverljiv podsetnik na vreme kad je glavni grad Srbije i SFR Jugoslavije bio mesto gde su svetske kulturne veličine dolazile svaki čas i to poslom (koncerti, izdavanje njihovih knjiga, izložbe, učešće na festivalima, nastupi u pozorištima, snimanje filmova).

Uzmimo za primer 1972. godinu. Nabrajamo imena: prvi je stigao francuski marksista Roze Garodi; pa dolazi filmski svet: Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Piter Justinov, Robert de Niro, Monika Viti, Miloš Forman, Piter Bogdanovič, Mark Danskoj, Andžej Vajda, Sergej Bondarcuk, Liv Ulman, Mišel Pikoli, Bernardo Bertoluči... "Na ovaj beogradski festival (FEST) neočekivano su došli i američki kosmonauti Dejvid Skot, Alfred Vorden i Džems Irvin - astronauti ekspedicije 'Apolo 15', koja se iskrcala na tle Meseca: oni su pozdravili bioskopsku publiku u Domu omladine pre projekcije filma 'Hod po mesecu'. Na završetku FEST-a pevali su Žilijet Greko i Al Bano.

Posle je stigao "jedan od najpoznatijih tenora svetske operske scene" Plasido Domingo, za njim slavni pijanista Svjatoslav Rihter, pa Rene Kler, "najpoznatiji francuski filmski režiser"; "u skromnom hotelu 'Šumadija' na Čukarici odseda pisac Lajoš Zilahi"; poslednjeg dana avgusta u Beogradu je Viktor Sklovski, "jedan od najvećih književnih teoretičara, uvaženi član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, koji je prijateljevao sa plejadom književnih velikana ovog veka kao što su Sergej Jesenjin, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok, Andrej Bjeli, Hljebnikov, Mejerhold, Stanislavski, Gorki, Babelj;, Mandeljštam, Ljilja Brik, Majakovski, Aragon..."; u septembru je četiri koncerta održao Rej Čarls; mesec dana kasnije sopstvenim avionom je sleteo Herbert fon Karajan, a u Beogradu ga je već čekalo 98 članova Berlinske filharmonije. Slavni dirigent "sed, vitak i bodar za razgovor" pričao je: "Moja baka je rodjena i živela u Srbiji; srpskog porekla je i moja majka Marta koja je živela u Salcburgu." Pred Novu godinu opet je došao Plasido Domingo. To je bila prosečna, za sedamdesete godine, 1972.

Inače, odnos kulturni svet - Beograd, nije "ljubav na prvi pogled". Beograd je radom postajao svetski grad. Do šezdesetih godina ovog veka ovde su poznati stranci stizali retko. Alberta Ajnštajna je 1905. dovela žena; mladi arhitekta Šarl Zanere prošao je ladjom "na svom putu na Istok" 1911. ali to je znatno pre nego što će postati čuveni Le Korbizije; Lav Trocki je 1912. stigao kao tridesetogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima; Džon Rid će ovde biti (1915) pre nego što je napisao "Deset dana koji su potresli svet".

Pored neizbežne Rebeke Vest ("Crno jagnje i sivi soko") ostalo je zabeleženo da su ovde bili Migel de Unamuno, Rabindranat Tagore, Ivan Bunjin, Maksim Gorki... Od ovog poslednjeg je ostala i hvala jednom listu: "Kupim 'Politiku'. To je zamečateljan list. U njemu možeš da pročitaš sve... A ti znaš da ja poznajem sistem čitanja izmedju redova. Ali u tom listu našao sam samo to: istinu i samo istinu."

Posle Drugog rata Beograd je atašeu britanske ambasade Lorensu Darelu (posle napisao čuveno delo "Aleksandrijski kvartet") izgledao ovako: "Ljudi su poput krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U medjuvremenu, američki i engleski levičari stižu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste kako smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poredjenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga."

Ali kako su se Tito i jugoslovenski komunisti udaljavali od Staljinovog komunizma, tako je i Beograd postajao sve privlačniji - i za Zapad i za Istok. Vec 1955. je ovde došao "najpoznatiji živi vajar sveta" Henri Mur. Savetnik naše ambasade u Britaniji Najdan Pašić i kulturni poslenik Stevan Majstorović (obojica dugogodišnji urednici NIN-a) otišli su u Murov atelje stotinak kilometara od Londona: "Mi smo, dakle, to gledali i pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da organizujemo jednu njegovu izložbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno prihvatio..." Mur je izjavio: "Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatio sam s velikim veseljem. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira još iz vremena Prvog svetskog rata, kada sam sa živim interesovanjem pratio ulogu Srba u tom ratu... Mi smo u Engleskoj čuli da se u Jugoslaviji stvara novi život i ja sam neobično zainteresovan da ga vidim..."

Evo kako se Mur susreo s "novim životom". Uglavnom je bio odlično primljen, ali onda "Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku 'preispitivanja' prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo 'dekadentno' delo; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideološki 'zdrava' majstorska trojka odbila je čak i da primi slavnog 'dekadentnog' kolegu."

Mur je, ipak, započeo topljenje sante socijalistickog leda. Slavnog glumca Denija Keja, koji je došao kao ambasador UNICEF-a, primio je i Josip Broz Tito. Piscima onda u posetu stizu Žan-Pol Sartr i njegova prijateljica Simon de Bovoar. Ona je izmedju ostalog zapisala: "Napustajući Beograd, bili smo zapanjeni bedom njegovih predgradja, a zatim duž prašnjavog i razrivenog puta - očajem sela..."

Godine 1957. vozom su stigli Simon Sinjore i Iv Montan, istaknuti umetnici i francuski komunisti i njih je na Dedinju primio maršal. Ona je kasnije zapisala: "Smatrajući nas članovima Partije, sa priličnom sarkastičnom zajedljivošću upitao nas je da li sada verujemo da on nije izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao sto su to na Zapadu govorili od 1948. do 1956."

Dašak slobode dovodi američkog pisca Vilijama Sarojana, pa slavne engleske glumce ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li. A 1958. evo i Liz Tejlor sa trećim mužem Majklom Todom. Mužjak je "želeo da svojoj dragoj priredi neobičnu i originalnu večeru" u "Mažestiku" za dve hiljade zvanica i "zahtevao je da se izbaci sav nameštaj i da se u tom ambijentu organizuje nešto novo". I: "Na podu su bile šarenice, postavljene sofre sa tronošcima, a sve to opet dekorisano prizrenskim peškirima, o zidovima su bile anterije sa oružjem (kremenjače, jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika. Tod je bio oduševljen..."

Samo što je Holivud otišao, avangarda dolazi: Semjuel Beket, pisac "Čekajuci Godoa", "škrt u izjavama, ali retko nekonvencionalan... podvlači da je posebno impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda".

Posle je svirao "najveći džez muzičar XX veka" Luj Armstrong zvani Sačmo, pa držao predavanje Rolan Bart "pisac kapitalnih studija o Rasinu, mitologiji, Lojoli." Američki pisac Erskin Koldvel je o boravku u Beogradu (1961) znatno kasnije pričao: "Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu..."

Andžej Vajda, poljski režiser, Beograd vidi kao "fantastičan evropski grad, povezan sa svetom". "Poneo sam još jednu ideju za film: Sarajevo 1914. i priču o mladićima koji su izvršili atentat na Ferdinanda. Mislim da sam tu temu dobro razumeo i da razumem te mladiće. Ti su likovi veoma bliski poljskoj literaturi, Mickijevicu, Vispjanskom, bliski davnoj naivnoj fantaziji o tome kako se društvo može izlečiti plemenitošću i totalnim davanjem sebe za pravu stvar." Nekoliko godina kasnije Gavrilo Princip i "Mlada Bosna" će očarati i Orsona Velsa. "Glavni izvor bila mu je knjiga njegovog prijatelja Vladimira Dedijera - njega je Vels uzeo za saradnika na izradi scenarija." (Nijedna ideja, nije ostvarena).

Erih From, glasoviti psihoanaliticar, koji je od 1933. živeo u SAD, posle posete Beogradu piše tada mladom psihologu, pre godinu dana preminulom dugogodišnjem uredniku NIN-a Ljubi Stojiću: "Bio sam srećan kad sam ga dobio (pismo) jer sam pomalo počeo da brinem zbog Vašeg nejavljanja... Bilo je veoma ljubazno što ste me pretplatili na Jugoslovenski pregled i s nestrpljenjem očekujem da ga dobijem... Očekujem da ću se ovde, u februaru, sresti sa profesorom Petrovićem (Gajom) iz Zagreba. Pozvao sam ga da održi nekoliko predavanja na Univerzitetu. Takodje sam u kontaktu sa profesorom Markovićem (Mihailom)... Kako je profesor Rot (Nikola)? Da li je primio knjigu koju sam mu poslao?... Molim Vas pišite mi opet..."

"Dolazak (Igora) Stravinskog bio je za Beograd veliki kulturni dogadjaj", ali već sledeće godine tu su bili glasoviti majstor violončela Mstislav Rostropovič i njegova supruga operska diva Galina Višnjevska, pa jedna od najvećih balerina svih vremena Maja Pliseckaja, kompozitor Dmitrij Šostakovič, nenadmašni pijanista Artur Rubinštajn.

Alfred Hičkok, pošto je u Monaku obišao svoju filmsku ljubimicu Grejs Keli, doleteo je u Dubrovnik, pa u Beograd. Kad je obišao Kalemegdan govorio je: "Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom... Imate lep mali zoo vrt. Samo, ne svidja mi se što velikog slona držite vezanog! Zamolite upravu, ako može i u moje ime - da slona oslobode... Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad... Stvarno lepa priča - ne znam da li je istinita..."

Kad je 1965. gostovao pesnik Jevgenij Jevtušenko "prvi put se u Beogradu tražila karta više za neko književno veče... Medju srećnicima koji su ušli bila je i glumica Džeraldina Čaplin, kćerka slavnog komičara, koja je u to vreme snimala film u Košutnjaku."

Nobelovca Sola Beloua Beograd je vratio u detinjstvo: "Kao što znate, moji roditelji došli su iz Petrograda u Montreal. Varšava i Beograd bili su prvi slovenski gradovi koje sam video u životu. Stigao sam u Beograd zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slična kao u Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo..." Te 1968. Bert Lankester je u Klubu književnika "išamarao svoju ženu, zbog ljubomorne scene koju mu je napravila", a Alberto Moravija kao novinar rimskog nedeljnika "Espreso" došao da razgovara sa Kočom Popovićem.

Krajem šezdesetih Beograd je već pomalo "razmažen" i poćinje da "bira". Tako je Mario del Monako, "čuveni italijanski tenor u šestoj deceniji života, koji ne peva kao nekad", od aerodroma do hotela prevezen u običnom "kombiju", a Djuka Elingtona na aerodromu je "dočekao Veliki džez orkestar Radio Beograda i odsvirao njegovu kompoziciju 'Uzmi voz A'." Ali i gosti su imali svoje zahteve. Mikis Teodorakis je došao sa sekretarom grcke KP i "insistirao na političkoj poseti, tražio telohranitelje, policijsku pratnju na motorima".

Jedan od najuglednijih pisaca sveta Robert Grejvs ("Ja, Klaudije", "Zlatno runo", "Grcki mitovi") je oktobra 1970. u Beogradu pošao u bioskop da vidi film "Grk Zorba". Novinarima je pričao: "Reč Serbia od velikog je značaja u mom životu. Jula 1914. moj prijatelj Džordz Malori provirio je na moja vrata i povikao: 'Serbia je zaratila!' Od tog trenutka svet se iz korena promenio!"

Nepravda prema Mariju del Monaku je, ipak, "ispravljena": već 1971. je pevao dve večeri i bio tretiran kao živa legenda. A i Ela Ficdžerald, koja je 1961. pevala pred polupraznom salom Doma sindikata, doživela je ovacije.

Sedamdesetih godina Beograd je, zaista, svetski kulturni centar. Detaljno nabrajanje imena u ovakvom tekstu gubi smisao, ali evo ih jos nekoliko: Ežen Jonesko je došao kod Mire Trailović da poseti "teatar koji je prvi u Jugoslaviji izveo jedno moje delo"; svirao je najveći gitarista sveta Andreas Segovija; bili su Frensis Ford Kopola, reditelj "Kuma", Bulat Okudžava, "sovjetski ekvivalent Boba Dilana", slavni engleski reditelj Piter Bruk, slavni ruski reditelj Jurij Ljubimov, češki režiser Jirži Mencl ("Strogo kontrolisani vozovi"), Šarl Aznavur, Pjer Paolo Pazolini, Klaudija Kardinale, Hans Magnus Encensberger, prva violina sveta Jehudi Menjuhin, pisac svetskih bestselera Džon Apdajk, Gream Grin, Bernardo Bertoluči ("XX vek"); plahoviti Roman Polanski je u ljutnji - zato što je najavljeno da će njegov film "Tesa" biti prikazan uz simultano prevodjenje, a ne titlovan - otišao iz grada; knjiga Česlava Miloša "Zarobljeni um" važila je za "bibliju jugoslovenskih intelektualaca"...

Različito su stranci videli Beograd. Ali za kraj ove priče - u nadi, ipak, da se ovaj grad i ova kultura mogu vratiti na mesto gde su ne tako davno bili - citiraćemo veliku filmsku zvezdu Džeka Nikolsona: "U Beogradu sam prvi put. (Bilo je to 1973.) Došao sam i zato što nikad još nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi."

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Imajte na umu da se tema nalazi na forumu istorija. Za beogradsku svakodnevnicu je najbolje otvoriti novu temu. Hvala na razumevanju.

:)

gresan se sviđa ovo

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

bgd2.jpg

Zgrada Pošte Beograd 2 na Železničkoj stanici u vremenu od 1929. do 1944. Kasnije su je rekonstruisali i time narušili autentičnost ove zaista izvanredne arhitektonske građevine.

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

17822_bg9pivara-skadarlija_origh.jpg

Pivara poznatog Bajlonija, nalazi se na dnu Skadarske ulice, a i dalje postoji aparat kojim se pravilo prvo beogradsko pivo, još 1892. godine.

Hodajući Bulevarom kralja Aleksandra od Skupštine Srbije do Pravnog fakulteta, Beograđani često ni ne pomišljaju šta se sve nalaze ispod njihovih nogu. Pećine, prolazi, tajna skloništa, koji se prostiru na hiljade kvadrata i koji datiraju još iz rimskog doba, mogu biti prava atrakcija prestonice. Međutim, i pored velikog interesovanja, to nije iskorišćeno.

Podzemni hodnici idu kroz Banovo brdo, zemunske brežuljke Ćukovac i Gardoš, Senjak, a ispod Tašmajdana nalaze se pećine od po nekoliko hiljada kvadrata. Čitav stari deo grada krije prostorije ispod zemlje, pogotovo Kalemegdan. Podzemnih prolaza i prostorija ima i u Rakovici, onih najmlađih iz Drugog svetskog rata i na Voždovcu, Vračaru, Zvezdari.

(...)

Skrovište ispod Taša

Najdužu istoriju imaju tašmajdanske pećine stare oko šest miliona godina, na 25 metara ispod zemlje. To je prostor od nekoliko hiljada kvadrata, od kojih oko hiljadu može odmah da se koristi. Mali broj Beograđana, pa čak i oni koji žive na području Tašmajdana, zna šta se sve dešavalo u pećinama i tunelima ispod zemlje. Karađorđe je ove pećine 1806. godine koristio za boravak vojske, odakle je napadao turke. Beograđani su se ovde sklonili 1862. godine, kad je bila borba oko Čukur česme, a takođe i 1915. godine, kad su se krili od austrougara. Međutim, još 1860. godine, Feniks Kanic, putopisac, istoričar i geolog, zapisao je da je u pećinama Tašmajdana zatekao 160 volovksih kola hrane. Takođe, za vreme Drugog svetskog rata, Fon Ler, nemački komandant, na oko 1.000 kvadrata napravio je sklonište za oficire koje i danas postoji. Postoje zapisi da je Ilija Kolarac ispod Tašmajdana vadio šalitru, koja se koristi za pravljenje baruta, a odatle je vađen kamen od koje je napravljen rimski vodovod, ali i sva kaldrma koja postoji u prestonici.

- Na ovom području ne postoji ni jedno obaveštenje, tabla, što bi na svu ovu istoriju ukazalo. Pećinu u samom centru grada, za koju postoji ogromno interesovanje, niko ne posećuje. Da se to nalazi bilo gde u svetu, mi bi išli da je gledamo i svi bi od tog ambijenta napravili atrakciju, koja ne može da se ispriča i pokaže za sat vremena. Potrebna su minimalna ulaganja, dva od sedam ulaza već mogu da se koriste, urađena su kompletna naučna, statička ispitivanja da je potpuno bezbedno za posetioce. Urađena je ekonomska računica, za vrlo kratko vreme bi se od suvenira, predstava, izložbi, ulaznica, zaradilo, što bi moglo da se iskoristi za dalja istraživanja - priča Vidoje Golubović, koautor knjige „Beograd ispod Beograda“, koja je prodata u 10.000 primeraka.

(...)

sa...

Izvor: Blic online

pufta se sviđa ovo

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Beogradska secesija

SECESIJA

Pravac u umetnostima Art Nouveau (oko 1890 do 1910) je stil u arhitekturi, unutrašnjoj dekoraciji, nakitu, staklu, posterima i ilustracijama, koji se pojavio najpre u Engleskoj, a potom pod imenom Jugendstil u Minhenu 1892 i Berlinu 1899. U Becu(1897) ovaj stil, nazvan Secesija, poprimio je sasvim jasane i do kraja profilisane arhitektonske forme. U Italiji ovaj stil su zvali Stile Floreale (ili Stile Liberty) u Španiji Modernismo (ili Modernista) U prvoj, ranoj fazi pre 1900., secesijska dekoracija je bila uglavnom floralna, zasnovana na engleskom Art Nouveau i japanskoj primenjenoj umetnosti i litografiji; u drugoj fazi izrasloj na bečkim iskustvima belgijskog arhitekte i dizajnera Henry van de Velde-a ornamentika postaje apstraktnija. Art Deco poznat i kao STYLE MODERNE, javio se dvadesetih godina i razvio u ključni stil zapadne Evrope i Amerike tokom 1930-tih. Naziv ovog značjnog pravca u emetnostima potiče potiče iz naziva izložbe "The Exposition Internationale des Arts Décoratifs et Industriels Modernes, održane u Parizu 1925. Oblici secesije koje su srbijanske arhitekte usvojile prvenstveno potiču iz Beča, iz škole Ota Vagnera, ali sloboda u izražavanju, naročito u dekorativnom izražavanju doprinela je i pojavi raznih lokalnih varijanti. Pored novih materijala, betona, keramike i gvožđa, ornamentika i dekoracija, koje su najvidljivija obeležja ovog stila zasnivala se na upotrebi geometrijskih ukrasa, naturalističkih motivima, na ornamentici lišća, cveća...

Srpska secesija se, kako ističe vrstan poznavalac arhitekture Nestorović, u početku stidljivo pojavljuje, na fasadama zgrada izvedenim u onda dominantnim akademskim stilovima. Promene se uočavaju u delimičnom odbacivanju klasičnog oblikovanja stubova i pilastira, u ukidanju pojasnih i tročlanih završnih venaca (arhitrava i friza), u celovitoj obradi fasadnih površina i njihovom slabijem rasčlanjivanju. Najteže su se naši arhitekti odvajali od klasičnog profila samog završnog venca, od atike i kubeta, a retko su u početku prihvatali velike zastakljene površine. Na samom kraju ovog arhitektonskog stila, negde pred prvi svetski rat, u svoj poslednjoj etapi razvoja, počeli je da se pojavlje i ornamentika domaće folklorne i stare srpske vizantijske umetnosti.

Najizrazitiji prestavnici seceseje su bili Milan Antonović, koji je projektovato prve i najznačajnije secesionističke zgrade, Zgradu za ulepšavanje Vračara 1901, u Njegoševoj ulici, Grand hotel u Knez Mihailovoj ulici, zgradu fotografa Milana Jovanovića, na Terazijama. Stojan Titelbah je prijektovao kuću Arona Levija u ulici Kralja Petra i nekoliko kuća u ukici Zmaja od Noćaja. Jovan Ilkić, jedan od napoznatijih arhitekata onog doba radio je na projektima hotela Moskva. Nikola Nestorović je projektovao zgradu sa zelenim pločicama u Uzun Mirkovoj, stambenu zgradu slikara Uroša Predića, u Svetogorskoj, Učiteljski dom na Vračaru, hotel Bristol, u Karadjordjevoj ulici. Dragutin Djordjević i Andrav Stefanović projektovali su zgradu Srpske Akademije Nauka u Knez Mijailovoj ulici. Od onda mladih arhitekata vredna dela ostavili su B. Tanazević, Bukovac S. Jovanović i drugi.

1. Kuća sa zelenim pločicama, 1906-07

secesija11.jpg

Arhitekte Andra Stevanović i Nikola Nestorović projektovali su stambenu zgradu sa dućanima trgovca S. Stamenkovića na uglu ulice Kralja Petra i Uzun Mirkove ulice. U ovoj složenoj arhijetkonskoj "kompozici, potpuno se raskida akademizmom i prihvataju principi nove secesije ne samo u primeni dekorativnih elemena-ta već i u integralnoj koncepciji kompozicije i kompono-vanja. Koriste se polihromni materijali, posebno zelene keramičke pločice u čije se površine skladno uklapaju dekorativni delovi, a zatim kovano gvožđe na balkon-skim ogradama i na završetku visokog krova. I raspored i kombinovanje ukrasnih motiva, pravolinijskih i vegeta-bilnih, sa trakama, vrežama, cvećem i ženskim glava-ma, sa dekorativnim pojasevima i slobodnim završeci-ma lizene predstavljanju novo osveženje u arhitekturi beogradske secesije…

secesija2.jpg

Kuća slikara Uroša Predića u ulici Svetogorskoj br. 27,

403svetoogorska4.jpg

Pod vidnim uticajem Vagnera i Olbrihta, tada najpoznatijih i najcenjenijih zagovornika secesije u arhitekturi, Nikola Nestorivić, kako piše njegov sin Branko, uključuje u svoje kompozicije i pojedine klasične elemente: vence jednostavne profilacije, konzole i prozorske okvire, i obrađuje ih i prilagođava secesijskim motivima među kojima su mu omiljeni buketi cveća u oivičenim poljima, festoni i ženske glave u kombinaciji sa trakama i vrežama.

Trgovačka kuća Arona Levija, 1907

secesija.jpg

Arhitekta Stojan Titelbah, rođen u Beogradu 1877, umro na Krfu 1916, poznat po monumentalnom projektu palate Novog dvora, u kome se jedno vreme nalazio muzej Kneza Pavla, pravljenog u maniru akademskog istoricizma, projektovao je je kuće Arona Levija u ilici Kralja Petra 39. čija je fasada ukrašena bogatom secesijskom dekoracijom. Secesijskom obradom izdvaju se još i kuće Alkalaja u ulici Zmaja od Noćaja 4 i Žaka Bulila u ulici Kralja Petra..

Zgrada oficirske zadruge, 1910.

secesija4.jpg

Planove projekta zgrade oficirske zadruge, na uglu Ma-sarikove i Resavske ulice su potpisali, kako tvrdi Bog-dan Nestorović, godine 1910 arhitekte Vladisavljević, Jovanović i Popović. Osnova galarije je rešena funkcio-nalno u odnosu na namenu građevine i ostvaren je i u sadržanom i konstruktivnom pogledu skladan prostorni oblik i utisak. U spoljnoj arhitekturi glavna kompozicija preko ugla do bočnih rozalita predstavlja i u celini i u detaljima dobro proučeno rešenje u duhu secesije i u oblikovnom i u dekorativnom pogledu, šta više, ona je znatno čistije i bliže vafnerovskoj arhitekturi nego na bečkoj skici koja je služila ko predložak.

Robna Kuća u Kralja petra 16

secesija41.jpg

Jedan od najčistijih primera secesije u arhitekturi Srbije je, kako piše B. Nestorović, zgrade Robne kuće u Kra-lja Petra 16 Viktora Azrielja (1889-1938.). Ideja o objektu je, prema svedočenju M. Korunovića, doneta iz Beča, kao i delovi enterijera i eksterijera, dok su arhitektonske crteže izradili beogradski studenti. Velika zastakljena površina fasade u gvozdenoj konstrukciji, sa balkonskim gvozdenim ogradama i sa lizenama na krajevima, obe-leženim mramorom u kome su isklesani secesijski ele-menti, ostvaruje harmoničnu kompoziciju prvu ove vrste u Beogradu.

Zgrada Jovana Smedervca

secesija.jpg

Zgrada Jovana Smedervca (1854-1920), studenta Teh-ničke velike škole u Beču i poznatog građevinskog pre-duzimača, podignuta na Uglu Makedonske i Nušićeve ulice u Beogradu, po svom osnovnom sklopu bila je kla-sično akademski koncipirana, dok je, kako ističe Bog-dan Nestorović, po primeni arhitektonskih elemenata na fasadi bila prva zgrada u Srbiji koja je imala izrazitu se-cesionističku dekoraciju "sa naturalističkom obradom vegetabilnih motiva".

Hotel Moskva

secesija1.jpg

Projekat za fasadu izradili su "ruski arhitekti u duhu pet-rovgradske secesije prve decenije XX veka" dok je ce-lokupni projekat razrade detalja izradio Jovan Ilkić. Radove je izveo građevinar Karlo Knol. Ova impozantna i najpoznatija zgrada Beograda građena na uglu Terazi-ja i Balkanske ulice, dugi "niz godina ocrtavala je siluetu Beograda i predstavljala njegov najviši i najvredniji arhi-tektonski objekt. Njena secesijska arhitektura novih linija i oblika u obojenoj keramici sa ornamentima od fajansa i sa oblogom prizemlja poliranim pločama švedskog cr-venog granita, predstavljala je naviše tehničko dostig-nuće u beogradskoj arhitekturi ovog doba. Ovome treba dodati i obradu vrata, izloga i kapija u umetničkoj bronzi i bogatu izradu enterijera, naročito u kafani u dva nivoa, zajedno sa nameštajem u odgovarajućem stilu secesi-je".

Kuća prof. M. Petrovića Alasa

secesija5.jpg

U pokušaju da stvore autentični srpski nacionalni stil mnoge arhitekte su nastojale da na jedan nov, suptilni način, koji su uveli zagovornici secesije, kombinuju raz-ličite srednjevekovne motive iz srpske vizantijske tradici-je graditeljstva sa savremenim materijalima. Najviše su se koristili, kako piše Nikola Nestorović, ukrasni motivi kao što su šahovska polja, obično u dve boje, crvenoj i beloj, koji su vešto utiskivani u ravnim ili lučnim trakama na zidovima i oko otvora prozora i vrata. Jedan od uspe-lijih primera ovog načina preplitanja različitih geometrij-skih oblika nalazimo na kući prof. Mihaila Petrovića Alasa, izgrađenoj 1910. na Kosančićevom vencu 22 po projektu Petra Bajlovića. Arhitekta Bajalović (1879-1947), školovan u Beogradu i Tehničkoj velikoj školi u Karlsrueu, ostavio je zanimljivo graditeljsko delo koje se kretalo u stilskom rasponu od srpskovizantijskog stila, kakav je bio njegov Srpski paviljon u Rimu(1911), preko secesije modernizovanog akademizma bliskog Art dec-cou, do kasnog monumentalističkog modernizma kakve su zgrade Pravnog fakulteta(1937) u Beogradu i zgrada Kolarčevog univerziteta(1930).

Zgrada SANU

secesija31.jpg

Najoriginalnija i najsnažnija secesijska kompozicija je ona koju je na fasadama Akademije Nauka uradili Nes-torović i Đorđević. U kompoziciji zgrade zapaža se pri-lagođavanje secesijskim principima komponovanja ma-sa i površina, kako u oblikovanju otvora tako i u obliko-vanju bogate dekoracije. Pada u oči i uticaj arhitekture Beogradske zadruge, naročito u njenim završnim delo-vima, što dokazuje prisustvo arhitekte Andre Stevanovi-ća u izradi detalja, ali i u konstruktivnom delu građevine naročiito u projektovanju i konstrukciji glavnog kubeta".

Srpska Akademija Nauka i Umetnosti osnovana je po-sebnim zakon 1. novembra 1886 kao Kraljeva Srpska Akademija. Zakonom je bilo ograničeno broj članova na 25. Prve članove postavljao je Kralj, kao "zaštitnik Aka-demije". Među onima koje je Kralj postavio svojim prvim ukazom bilo je nekoliko najboljih ondašnjih naučnika, ali je, kako ističu istoričari bilo i nekoliko njih koji su u Aka-demiju ušli više kao članovi Naprednjačke stranke, koja je onda bila na vlasti, nego kao stručnjaci. Od Liberala samo je jadan njen pristaša bio, kako se onda govorilo, postavljen za Akademika.

~~~

Izvor: naslov, tekst Vladimira Anđelkovića i fotografije preuzete sa sajta skyscrapercity.com

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napravite nalog ili se prijavite da biste komentarisali

Morate da budete član da biste komentarisali

Kreirajte nalog

Napravite nalog na našem forumu. Veoma je jednostavno!


Registrujte novi nalog

Prijavite se

Već imate nalog? Prijavite se ovde.


Prijavite se odmah