Evilka

Da mi je u stvari pun ocin ovog snega (koji trenutno ne pada), zime, oblaka, sivila na ulicama...

Dosla sam do zakljucka da mozda i ima nade za mene da se druzim sa vama ovde a na samo na chat-u :lol:

Informatičko - alkoholičarske skraćenice



Smatrate sebe za osobu koja poznaje pojmove i skraćenice za razne protokole i servise? Nije valjda da mislite da TCP/IP znači Transmision Control Protocol / Internet Protocol, ili da ono WWW što kucate u adresu vašeg internet pretraživača stvarno znači World Wide Web i kao poziva neki sajt? Nemojte da vas zavaraju time da CPU stvarno označava Central processing unit!
Sve je to počelo davno u lokalnoj kafani, kad se skupila grupa programera, administratora, inženjera i ostalih IT profesionalaca koji vole da popiju...

TCP/IP - tri crna piva / i pelinkovac
DHCP - dva hladna crna piva
WINS - vina ima, natoci svima
ASP - ajmo svi pit'
SLIP - sad litru i pelinkovac
PPP - pijem pivo popodne
DVD - daj vodu drugima
ISA - idu stari alkosi
GPS - gorki pelinkovac svima
GIS - gorki i stella
ODBC - odnesi dva ballantinesa curama
DNS - daj nam sol-a
ARP - ajmo radije piti
PAP - prekaljeni alkoholicari piju
ADO - alkohol dolazi odmah
.NET - neka etanol tece
IRC - Ipak Rakiju Curama
PHP - Posalji Hladno Pivo
HTTP - Hocu Tamno Toceno Pivo
CGI - Cirkaj Game Ipak
SCSI - Svi Cugamo Sipaj Isto
AGP - Alkohol Gospoda Piju
DDR - Donesi Domacu Rakiju
MIRC - Ma ipak rakiju curama smile.gif
ICQ - iskljucivo rakiju qpujem
FTP - fermentaciju toplo preporucujem
UTP - uveliko tekilu pijem
DSL - duplu sauzu lemam
AGP - Ajde gruni pivo
URL - Ujutro rešeno lecenje
FTP - Fermentacija tocenog piva
TELNET - Tocena efikasno litra nocu eliminiše tegobe
PERL - Ponesi evo rakije litru
PING - Pivna industrija nikad gora
WWW - Votka vodi vandalizmu
3D - 3 domace
GPRS - Gulimo prvo rakiju subotom
WAP - Veoma alkoholno pice
BMP - Biceš mamuran posle
CNC - Cele Noci Cugam
URL - Unicum Radi Lepo
JS - Jagermajster Sipaj
HTML - Hladan Tuborg Mamurluk Leci
USB - Uspi Strejt Burbon
JPG - Jedno Pivo Gospodjici
DSL - Daj Svima Lozu
P2P - Posalji 2 Piva
CSS - Cugaj Samo Smirnoff
DOS - Daj Opet Smirnoff
CPU - Cirkaj Pivo Uvek
HDD - Hajde Domacu Donesi
ISDN - Isto Samo Duplo Natoci
PDF - Pijemo Do Fajronta
TTF - Toci Tu Finlandiju
UPS - Udri Po Sljivovici
UTF8 - Uspi Tocenih Fostersa 8
WIN XP - Votku Iskljucivo Na EKS Pijem
ZIP - Zenama Ipak Pivo
PPD - Pelinkovac Prvo Donesi
MySQL - Metaxu Jednu Stavi Kocku Leda
ISDN - Idi Sestro Donesi Nikšicko
CABLE - Cevcim Absint Bijuci Ludu Esmeraldu (stanje zvano koma)
T3 - Tuborga Tri smile.gif
LOL - Laško Olvejz Laško
VoIP - Vinjak odmah ispij pijanduro

:hahaha:



Nemanja Ivančević

Evo...obećah se...pa da ne ispadne da sam lagao.
Priča o kradji čokolade je "mimo reda"...

Sad idem redom...

Rođen sam u centru Beograda, blizu Slavije, ali sam se sa porodicom u trećoj godini života preselio na Novi Beograd u soliter sa šesnaest spratova i dvesta stanova....
Za mene je taj soliter bio pravi avanturistički raj. Tri lamele po šesnaest spratova, četiri velika i brza lifta, igralište ispred solitera sa ljuljaškama, klackalicama i velikim bazenom punim peska...Kada bi bilo loše vreme igrali bi se u hodnicima solitera koji je imao bezbroj skrivenih prostora i prolaza. Nisam voleo vrtić i uglavnom su me čuvale komšinice penzionerke koje su na taj način popravljale kućni budžet. Moje carstvo je bilo dvorište ispred solitera i svaki iole lep dan sam provodio napolju u igri.Tu ispred solitera sam naučio da vozim bicikl i rošule, da se ljuljam na ljuljašci, da se penjem na drvo, da bežim i da se skrivam od komšije kada loptom razbijemo prozor u prizemlju...

Kasnije kada sam porastao, od mnogih ljudi sam čuo da ne vole Novi Beograd i njegova betonska naselja, koja se ređaju u blokovima, sa nekim potpuno nelogičnim brojevima. Kažu ti ljudi takođe da je ružno što u tim istim zgradurinama ima toliko stanova i da tu ljudi spavaju «jedni drugima na glavi» i da je Novi Beograd samo jedan velika ružna spavaonica....
U godinama mog detinjstva ja o tome nisam razmišljao. Tolika «soliterčina» u kojoj sam živeo za mene je imala jednu i najvažniju prednost, a to je da je u tih 200 stanova živelo jako puno dece, tj mojih vršnjaka sa kojima sam mogao da se igram...Dvorište ispred zgrade je uvek bilo puno dece, majki koje su ih čuvale, deka koje su šetale ili sedele na klupi ili igrali «istorijske» partije šaha protiv komšija iz susednog solitera.
U tom dvorištu smo igrali klikere na «rolju» ili «trokiš», tapkali i razmenjivali sličice tekućeg fudbalskog svetskog prvenstva, igrali žmurke, «gaze», «strelice», jurke, «Care, care govedare», školice, «Arjačkinje barjačkinje», «Trule kobile», «Neka bije neka bije», janjine, lastiš... i naravno fudbal do besvesti dok nas ne bi oterali stariji dečaci ili dok nam se ne bi izbušila lopta.
U letnjim večerima ostajali bi do mraka i često prvi put pričali jedni drugima «strašne priče» od kojih su se najviše plašili baš oni koji su ih pričali....Dvorište bi se praznilo u sedam i petnaest uveče kada je na tv programu bio crtani film, ali bi se vrlo brzo ponovo napunilo jer su trajali samo pet minuta.
Osim tog «crtaća» nije se propuštala serija o Sandokanu i Marijani, «Otpisani» i «Kockica»

Ali, postojao je jedan deo dana kada ispred solitera nije bilo nikog i kada su vladali mir i tišina...Najsvetiji deo dana je bio čuveni «kućni red» koji je vladao u poslepodnevnom delu dana, tačnije od 2 do 5. Taj KUĆNI RED je bio pojam najviše poštovan u mom ranom detinjstvu. U to vreme su naši očevi odmarali po povratku sa napornog posla kao i od ukusnog ručka kojim su ih dočekivale njihove supruge, tj. naše majke. Soliterom bi zavladao mir... samo bi se čuo šum topola zasađenih u dvorištu na prolećnom povetarcu. Sva 4 velika i brza lifta bi zastala i odmarala spremajući se za ostatak dana i naporne vožnje kada se stanari probude.

Deci je u doba kućnog reda bilo zabranjeno igranje kako u dvorištu tako i po hodnicima solitera.Naravno da je to pravilo važilo i za mene. Kada sam bio sasvim mali taj deo dana bih prespavao, ali kada sam malo porastao u vreme kućnog reda sam se strašno dosađivao i nestrpljivo bih cekao da kuhinjski sat otkuca 5 udaraca u zvonce.

Tačno u 5, kao po komandi ili nekom tajnom dogovoru nas najmlađih, dvorište bi počelo da se puni decom.Igra bi trajala sve do sumraka, dok mame sa raznih prozora i raznih spratova ne bi počele da dozivaju svoje «mladunce»...Onda bi počelo ubeđivanje i natezanje, oko toga da li moramo BAŠ odmah da krenemo kući, i cenkanje koliko još možemo da ostanemo napolju.....

Ali da se vratim na kućni red, tj. onaj mir i tišinu koji su vladali u to doba.Iako je bilo zabranjeno, voleo sam, da se baš u to vreme, uz majčino odobrenje, dok je otac još spavao, tiho iskradem i izađem u dvorište. Naravno da bih obećao majci da ću biti tih i naravno da sam to obećanje poštovao jer je jedino tako bilo moguće, a da me niko ne tuži ocu.

Voleo sam da tada, kada nikoga nema, sam provodim vreme u bazenu sa peskom i gradim garaže za autiće koje sam obožavao, i imao sam ih sakupljene u jednu veliku i meni jako dragu kolekciju. Nije bilo druge dece da mi smetaju i otimaju autiće i to je bilo moje vreme i moje carstvo....Najlepše sam se igrao tako onog proleća i leta kada sam napunio 6 godina, a moji roditelji odlučili da me ne upisuju ranije u školu, nego da se «naigram još jednu godinu»

Jednog takvog poslepodneva, u toku kućnog reda, sam bio u bazenu sa peskom i u sred zidanja «najmodernijeg mosta koji bi spojio dva nivoa auto-puta....», bilo je toplo i potpuno mirno i tiho, kada začuh zvuk koji mi je skrenuo pažnju...Zvuk koji je bio potuno nezamisliv u doba kućnog reda...U potpunoj tišini, odzvanjao je zvuk lopte koja udara u zid solitera!!! Malo tiše od tih udaraca čuo se glas koji broji....:10, 9, 8, 7, 6...» Shvatio sam da zvuk dolazi iza ćoška solitera i da neko igra, u to vreme veoma popularnu igru koju smo zvali «deset-devet».Ona se sastojala u tome, da treba odbijati loptu od zid na mnogo različitih načina, a svaki ispratiti sa 10 ponavljanja....i zato je bilo potrebno naglas brojati unazad od broja 10....Sve sam to saznao u momentu, ali nisam znao ko se USUĐUJE DA BIJE LOPTOM U ZID DOK TATE SPAVAJU!?
Ostavih autiće, istresoh pantalone od peska i polako priđoh ćošku zgrade....Pažljivo provirih i ostah zabezeknut širom otvorenih usta iz dva razloga.....

Prvo, jer je to bila meni potpuno nepoznata devojčica, mojih godina, a drugo....jer je bila lepa kao anđeo....Do tog momenta nisam mnogo primećivao devojčice oko sebe.Ako je imala neki autić ili umela da igra klikere bila je moj drug....ako ne, svejedno mi je bilo da li je devojčica ili dečak....
Ali OVA devojčica....! Plava kosa vezana u repić...plave oči.....način na koji odbija loptu.....broji....Dan je bio vruć, toplo avgustovsko popodne...čini mi se....a meni je postalo još toplije...na obrazima i oko srca....

Nije me primetila.Kada sam se malo pribrao odlučio sam da je odlučno i strogo opomenem da nije pristojno da lupa loptom u OVO DOBA....i da je sada kućni red.....i da se tate odmaraju....SVE sam to planirao da joj kažem, ali sam samo uspeo da promucam jedno tiho i nesigurno:»Zdravo......»
Pogledala me je svojim prelepim očima, odmerila od glave do pete, a ja sam poželeo da propadnem u zemlju od stida... jer sam shvatio da stojim ispred nje u pantalonama prašnjavim od peska, sa rukama pod čijim noktima je bilo crne prljavštine od «kopanja i gradnje najmodernijeg mosta koji treba da.....»...»MA ZAR JE BITNO....šta treba taj most da uradi....»,pomislih i lagano sakrih šake iza leđa i skupih hrabrost da je pogledam u oči. Istog trena sam shvatio da sam se zaljubio....Ne znam kako sam znao da sam doživeo baš to osećanje, ali znam da su mi noge drhtale, grlo se sušilo, a srce lupalo.....baš kao onom zekanu u filmu «Bambi» kad sreće zečicu.

«Ja sam Danka, doselila sam se pre par dana i za sedam dana polazim u školu, a ovu loptu sam dobila od ujaka.....znaš, on živi u Italiji....», izgovorila je u jednom dahu i nastavila da lupa loptom u zid kao da ja nisam tu.

I ja sam poželeo njoj puno toga da kažem....Da imam stariju sestru, da bi mi tata SIGURNO kupio veeeeeliki auto na pedale, ali da on misli da nije lepo da se izdvajam od druge dece koja ga ne mogu imati...da sam prekjuče naučio sam da se ljuljam na velikoj ljuljašci bez ičije pomoći....da već dve godine svaki dan sam idem u prodavnicu....da znam da vozim bicikl na dva točka i da bi mi ga tata SIGURNO kupio, ali da on milsi da nije lepo da se izdvajam od druge dece koja ga ne mogu imati.....

Želeo sam još mnogo toga da joj kažem, jer sam se prvi put u životu zaljubio i to baš u nju i to baš tada....tog, čini mi se avgustovskog popodneva dok je bio kućni red.....Ali sam samo promucao da ću ja u školu tek iduće jeseni....iako znam da čitam i to baš sva slova...

Nisam siguran....sada dok ovo pišem, ali čini mi se da me je posle ove izjave pogledala nekako drugačije....ne znam da objasnim kako...nekako «odozgo»....Dozvolila mi je malo da se igram sa njom i njenom loptom i meni odjednom uopšte nije bilo bitno da li je kućni red ili nije....lupao sam svom snagom loptom u zid ne bih li joj pokazao kako sam i ja vešt u toj igri...
Nedugo zatim, mama ju je pozvala ona me kratko pogledala, rekla «Ćao!», i otišla....

Nisam je video dugo i nismo se više nikada igrali zajedno iako smo živeli u istom soliteru. Njen polazak u školu je bio «nepremostiva prepreka» za to. Ali ja sam bio spreman da je potražim...»čim sledećeg septembra udjem u školsku zgradu»

A ni strašni kućni red mi nije više izgledao tako strašan...

Upravo tako... Skoro 22 godine je nema. Ne prodje dan da je se ne setim.. bar na tren. Bila je veliki borac u zivotu, bolesljiva jos od moje druge godine i kada smo svi mislili da je kraj ona je cupala, pronalazila, imala neku za nas nevidjenu snagu i volju u sebi i vracala se medju nas.
Nismo bile bliske kao sto neke majke i cerke budu ali je uvek umela da mi da savet "u prolazu", da razume moje tinejdzerske hirove, potrebe i izlazila mi u susret. Imala je ogromno poverenje u mene i nikada to nisam iskoristila na los nacin.
Imala je zlatne ruke i umela je svasta sa njima da napravi... stvori. I tu njenu kreativnost za sve i svasta nasledila sam od nje.
Sticajem svih tih zivotnih okolnosti, kao da je znala da nece dugo ziveti nenametljivo, prosto kroz igru rano je pocela da me osamostaljuje, priprema za zivot...
Hvala joj na svoj paznji, ljubavi, razumevanju.. koju mi je pruzila i pored svih njenih muka kroz koje je prolazila.

Dobro, hvala na pitanju ... jos (samo) jedno 2-3 nedelje da procesljam forum pa da se ukljucim u tokove...

Evo me u onoj zemlji sa grtalicom, jelenima, lopatanjem ...
Ih da mi je da mogu da je se resim, uteknem odaVle.. svasta bi sad "lepo" rekla no se trpim i grizem za jezik....