Otisak u vremenu

[ako_odem 666]

Sećaš li se

sećaš li se kad smo bili srećni

moja draga

sećaš li se otiska što su ga u vremenu načinile naše ruke

isprepletanih prstiju

skoro sam prolazio tim putem

naslonio se leđima na beton

probao da ga pronađem

zatvorenih očiju

ali nije ga bilo

nije ga odneo vetar

košava bi samo prošla kroz njega, blago ga zalelujavši tek

nije ga spržilo sunce

ono ne ume da sprži ništa što senku nema

nije ga isprala kiša

kiša je uvek bila na našoj strani

ubila ga je tvoja krv

varljiva i nestalna

tvoji demoni malih ruku što parčaju otiske u vremenu

što grizu ti usne

i plaše te u snovima kojih se ne sećaš kad svane

ubila ga je noć u tebi

u nama.

Ne žali

nemaš za čim.

Eleeem, imate li svoje privatne otiske u vremenu - mesta gde ste utkali sebe i nju/njega, toliko jako da vam se činilo da ih ništa ne može ubiti? Ima li onih koji traju? Ima li onih koji su nestali? Ima li onih koji vas plaše?

Imate li možda neke koje biste voleli da vidite

ponovo žive?

:pljuc:

[bigrancer 640]

Imam.

Na ogoleloj grani drhtao je njen lik.

Pihtijastoj senci nalik.

Sa bledog cela slivao se hladan znoj.

Kap na suvoj postelji.

Iznenada,

iz nje je prhnuo golub.

I odneo sa sobom sve dobre vesti.

Smejala se.

Pruzala je ruke.

Blagosiljala je ostatke secanja

lepljivom tisinom blazena.

I trazila je rec.

Rec koja od misli do misli plovi.

Rec koja boli.

Bila je sama.

Bila je blizu.

U zoru

Reke su odnele granu u ishodiste.

Nije o ljubavi izmedju muskarca i zene ali otisak u vremenu jeste.

Jeste o ljubavi , o jednom trenutku u vremenu pa je i otisak takav.

Dubok i neprolazan.

[Bledoliki_Vrach 333]

Imam i ja otisak u vremenu

Rekla je da ne želi da me vidi, mada to govore svi koji me bolje upoznaju

Rekla je da dolazi u Bg, na fax, ali da neće da se vidi sa mnom, jerbo je užasno nerviram, a nekako sam znao da kada je vidim, kada je zagrlim, kada oseti energiju koju iz svog srca forsiram prema njoj, da će joj biti drago što me je vid'la.

Nije htela da mi kaže u koje vreme dolazi, ali sam neštA račuNjao da će doći do 11h, ali sam se štekovao kod njenog faxa već u 9:15 i kada me je ugledala napravila je neku besnu facu. Prišao sam joj i zagrlio je, kao da sam osetio svu energiju ovog sveta i bes i tugu, i sve emocije koje se mogu osetiti.

Proveli smo dan zajedno, bio sam tu kada je provalila da nema novčanik, tj da ga je negde zagubila, bio sam tu kad je pizdela zbog administracije, grlio sam je, ne znam kada sam se pre toga tako osećao.

Posle par meseci mi je rekla: Umrla bih da nisi bio tada sa mnom.

To je moj otisak u vremenu, ili kako god.

[Bledoliki_Vrach 333]

NeštA se danas rspisah, neke romane bih motao ovde po forumu, i nemam pojma koji mi je moj, ali imam potrebu, jer sam se juče toga setio.

Odveo sam *Tanju kod lekara dobila je tempreaturu 39 sa neštA, a bila je već zagazila u deveti mesec. Packe mi je sredio da uđemo prekoreda i smestiše je odma' u krevet, kao ostaješ ovde na ispitivanju, pa će te pustimo.

Morao sam da šljakam, u adv kancu kad nema radnog vremena, pauze i sličnih sranja, to je za šonje

Negde oko 7 zovu me sestra i zet, pukao joj je vodenjak. Trčim od Đušine do Višegradske, ima sigurno 2 km, ako ne i više, smejem se, trčim sve brže i dolazim tamo, kažu carski rez, Aperacija, pičke materine, košuljica prevremeno sazrela, morali su tako itd.

Čekamo ispred, zovem ćuskiju i kažem : Romi pičko, puk'o mi je vodenjak

Ona kaže: Budalo, nisam znala da ti to imaš i počinje da vrišti da sedernja tu u slušalicu, ženska standardna histerija

I saznajem, dobili ste sina, ima toliko i toliko kila, video sam ga ujutru, te male nožice i ručice, i ako probaš da mu priđeš kreće da te udari, onako mali i smešan, stavili ga u neku kutiju, a u kutiji preko njegove glave druga kutija, mislim obe su providne, smešna mala tvorevina, sa licem odraslog čoveka ii crnom kosom, i bojom očiju kakvu i danas ima, tamno plavom. Svakog dana sam ga sve više voleo i svakog dana ostavi po neki otisak u mom srcu

Jebote, ja ovo k'o za pismeni zadatak

*Tanja-moja bivša žena

[ako_odem 666]

Dok čekam da dobijem opkladu sa samim sobom ...

...elem, bila je zima pre nekoliko godina i mi smo šetali pored potoka što prolazi kroz dolinu ispod moje kuće. Znate već kako se ti beogradčići lože na prirodu kad se nađu u njoj, van svog rodnog betona i stakla, a nama ruralcima je toga povrh glave jer, jelte, živiš tu. Svakoga dana. Uglavnom, kao i svakog šonju me je ubedila da se šetamo kroz prirodu po diiiiivnom snežnom pokrivaču po kome su jedino tek ponegde ostali tragovi zeka ili srna u prolazu. I ponekog fazana, da ne zaboravim.

I tako, šetali smo pored potoka okovanog ledom, on je tek tihim žuborom pokazivao da je ipak živ, i da čeka proleće, strpljivo i uporno. Hodala je pored mene, onako mala, sa rukom u džepu moje jakne. Ko voli zimu, verovatno bi se onesvestio od sreće i lepote, a mene je grejala ta ruka u džepu. Jedino. U jednom trenutku, zagledala se u male ledenice koje su visile iznad potoka, pogledala me onim svojim šarenim iskričavim očima i upitala:

- Jesi primetio kako su lepe ledenice...kao ku*čići?

I pre no što sam stigao da se pošteno zgranem, dodala:

_ A jesi li primetio i da nisam napravila pleonazam? Mogla sam da kažem: mali ku*čići.

Poljubio sam je.

(mogao bih da nastavim priču o nekoj staroj kolibi na koju smo naišli i o kasnijoj večeri provedenoj u toplom, ali to već spada u domen gnusne pornografije pa bih vas poštedeo tih detalja )

[Aiko 1794]

Bilo ih je mnogo..

Svakakvih..

Lepih, manje lepih, ruznih..i stalno sam im se vracala, ponovo ih prozivljavala..nekad sa smeskom, nekad u suzama..

Mislila sam da su ti otisci jaki, da nista ne moze da ih izbrise..da cu ih se secati dok god disem..

A onda se pre cetiri i kusur godina pocelo desavati nesto sto ih je sve obrisalo..ali ne kao gumicom, jer i posle gumice ostane neki trag..nego onako zauvek..i sada to vise nisu otisci, vec bleda, totalno nebitna secanja za koja imam osecaj da su se dogodila nekom drugom..

Pomirila sam se sa sudbinom da ce mi u proslosti biti samo jedno secanje, jedan otisak, dubok oziljak i u buducnosti samo jedna, jedina zelja..

[Bledoliki_Vrach 333]

Meni se piše na ovoj temi, a ipak nije ljubav u pitanju, barem ne ona partnerska ljubav, nego prijateljska ona koja može da nas učini boljima, i da nas veže za osobu do u nedogled.

Elem, otisak se ocrtao ovako nekako kako ću ga opisati i još uvek mi je tu negde, često se nasmejem toj sceni koja se tada odigrala i često mi je toplo oko srca kada se setim te osobe, koju sam nekako i zapostavio usled posla i koječega.

Te 98' sam upoznao Ivanu Kovač i smuvao se s njom, ali ona je ovde nebitna za celu priču, osim kao nit koja me je spojila sa nekim ko mi je ostao prijatelj, bez obzira na godine i pol, politička uverenja, poglede na svet i slične te neke lepe stvari.

Počne jedan dan Ivana da mi objašnjava kako ima neka bivša žena njenog strica, što mu logički gledano dođe kao njena bivša strina. I priča o toj ženi, kako je dečiji pisac, kako ode kod nje s vremena na vreme da popije čaj i kako se lepo ispričaju. Znajući Ivanu, koju sam iz zajebancije zvao "JA riba gospođica Kovač" jer je umela da bude uštogljena kao da je sa engleskog dvora došla pre 15 minuta i da joj je krv indigo plave boje, a ja ljakse , jebiga dete bez imalo kućnog vaspitanja, pa mi to bilo smešno, i bilo me svega toga stra'

Pomislim u sebi, sad ću ići kod neke tamo babetine , mislim, umem ja sa starijim ženama, ali ne znam šta da pričam s njom, očekujem neku babu sa punđom koja sedi na nekom stilskom nameštaju i cirka čaj u 17h, i ni minut kasnije, ne znajući ni za šta drugo osim za red i za tu punđu. Joooj, jš ako budem morao da joj persiram, pa da glumim nekog morona koji prosipa latinske citate, jeb'o sam ježa u leđa.

Iznenađenje, zvonimo, glas propao od cigara kaže napred, na dvosedu leži izvaljena neka žene, sa punđom, e to sam jedino i pogodio. Nema bapskog kompletića, stilskog nameštaja, čaja, latinskih citata. Majica joj je razdrljena oko vrata, vidi se po crtama lica da je bila lepa kao devojka, još uvek ima te neke nežne crte lica, ali ima zajeban pogled. Na podu pored kreveta leži flaša carice Milice, do pola ispijenam, a druga prevrnuta ispijena do dna, i mišljenja sam bio da je olizala flašu iznutra, samo ne znam kako je uspela to da izvede.

Počinje priča, Ivana je višak, ne uključuje se u razgovor, vode se silne rasprave, pijani smo k'o pičke, ja ne mogu da ustanem, Ivana sere, jebote koliko pušite vas dvoje. Ne obaziremo se, pričamo o Frojdu, o njenoj terapiji, o strahu od izlaska na ulicu, o svakakvim nekim lepim stvarima, i od tada mi je prirasla za srce, urezala mi se u levu srčanu komoru, prestao sam da joj persiram, u kafanama me je predstavljala kao sestrića, da ne bi, kao što je jedan idiot pomislio da sam joj ljubavnik, i ostali pomislili

I tako, skoro mi je rekla da sam pičketina i da se u isto vreme izvinjava što mi je to rekla, a li može joj se, zna da znam koliko me voli, i zna da neću da se ljutim ni na jednu kritiku, i opet tako u krug, uvek kada krenem kod nje setim se te neke imaginarmne babe, te bivše strine moje bivše ribe, te žene koja svaki dan čitala po dve knjige, koja mi je preporučila Ruždijevu Decu ponoći, koja mi je postala omiljena knjiga ikada, i koja je bila tu da mi kaže da sam pizda, ako misli da jesam, iako zna da nisam, a ponese je neki moj pogrešan postupak.

I tako, nadam se da ovo jeste dovoljno dobar otisak u vremenu, da sećanje ne mora biti samo vezano za neke ljubavi, telesnog tipa, jer ljubav je za šonje, kafana je za ljude :pljuc: