Borislav Pekić

[Dana 123]

Borislav Pekić

Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Živeo je u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić - Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine živeo je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Od 1948. do 1953. je bio na izdržavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao pripadnik SDOJ. Bio je osuđen na petnaest godina strogog zatvora, ali je 1953. godine pomilovan.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.

Radio je od 1958. do 1964. godine kao dramaturg i scenarista u filmskoj industriji i bio je autor je brojnih filmova. Prema njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je predstavljao Jugoslaviju 1961. godine na filmskom festivalu u Kanu.

Prvi roman, Vreme čuda, objavljuje 1965. godine. Od 1971. godine živeo je i radio u Londonu.Umro je 2 jula 1992god.

****************************

Opšta mrzovolja i dosadan život

Odmor od istorije XXXVII deo

Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Opšta mrzovolja i dosadan život

Govorili smo o zatvorskoj depresiji, i toliko je puta osetili.

Robijaška ljubav prema životu, inače neosporna, nije radosna.

Ona je mrzovoljna i tegobna.

Zivot koji se živi neizrecivo je dosadan.

Kakav je na socijalističkoj slobodi ne moram vam reći.

U njoj živite.

timeless_lowres

*

Nisam mislio da ću doći do ovakvog zaključka, premda post factum, može tako da izgleda.

Da sam mislio, ne bih ovaj ogled ni pisao.

Saznanje o srodnosti zatvora u kome sam robijao i socijalizma u kome sam živeo, dovoljno bi mi bilo da njime rastumačim i svoju robiju i svoj život.

Iskreno sam verovao u nezavisnost, samosvojnost, samobitnost zatvorske civilizacije, i pokušavao da je dokažem čak i argumentima koji nisu uvek bili zdravi.

Sada, šta je — tu je. Nema više ništa da se kaže.

Ostalo je samo da se od vas oprostim.

- (published by Ljiljana Pekić) at 11:18 AM

izvor

Izmenjeno April 7, 2011 od strane člana Dana
dodat izvor

[Dana 123]

"Tamo gde loze plaču"

"SLAŽEM SE" – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Za to se nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite aksiome - oni su tu da vas ponize. Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspar d'Estek, filosof i polihistorik, koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: "Ne gori, dakle i ne peče!" – a zatim umro.

Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost.

Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino moguć način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi.

preuzeto sa: www.borislavpekic.blogspot.com

[Dana 123]

Friday, September 07, 2007

„Imena cveća“

Sećanja na Borislava Pekića Vide Ognjenović u knjizi „Pekićeva klupa“ štampano u Beogradu 1999. @ Vida Ognjenović

IMENA CVEĆA

Stanovali su jedno vreme u Vembliju, lepom rezidencijalnom kraju, na oko sat i po vožnje podzemnom železnicom od centralnih stanica Londona. Dobar komad puta. Strpljivo putujući svakog radnog dana do Londonske opštine, mesta svog zaposlenja, arhitekta Ljiljana B. Pekić je u vozu pročitala čitavu jednu biblioteku knjiga. Meni se to putovanje, koje ni za najkraćeg boravka u Londonu ne bih izostavljala, uvek činilo presporo, jer mi je skraćivalo vreme koje bih mogla da provedem sa njima.

U živopisnoj, stišanoj, pomalo krivudavoj Sent Endrjus aveniji, kuće su u polumraku izgledale slično, kao neke složenije košnice, sa uredjenim travnjakom, bokorima cveća, osvetljenim ulazom i brojevima skrivenim pod gustim zidnim rastinjem.

Kad kojim slučajem visoka, uočljiva prilika Borislava Pekića nije stajala ispred kuće broj četrnaest, on je obično sačekivao u prednjem vrtu svoje najavljene posetioce, onda bi vam preostalo jedino da u nekom od osvetljenih prozora pažljivo pogledom potražite veliki Njegošev portret, od kojeg je pesnik, kroz široki prozor dnevne sobe, zamišljeno posmatrao ružičnjak, odnegovan Pekićevom rukom.

A najlepši je prizor bio kad izdaleka ugledate Pekića, kako sa cigaretom u ruci lagano korača uzanim pločnikom, pa zastane da uvuče dim, a malo zatim vam se kroz prozor ukaže i lik Vladike, koji ga sa slike prati pogledom, kao da mu zavidi na tom večernjem duvanskom smirenju.

A onda ulazak u majdan knjiga, zabeleški, rukopisa, pisama, traka, novinskih isečaka, plakata, slika. Ulazak u neki plemeniti zabran, gde stvarnost više ne postoji u obliku u kom smo je znali još neposredno ispred tih vrata. Ulazak u prostor gde caruje neko uzvišenije načelo od pukog zapažanja.

Eto, i godine tih poseta su pojeli skakavci. Naročito mi je žao što će uskoro da načnu i one neobične razgovore u podužoj šetnji do stanice, ili pri sedenju na peronu, do dolaska voza. Te se posete, naime, a to je bilo neobično lepo u njima, nisu završavale opraštanjem na kapiji i razilaskom, već uvek, obaveznim ispraćanjem sve do ulaska u voz, koji je za mene, u tim prilikama, odnekud redovno stizao prebrzo.

Jednom je ispred nas, na peronu stajala neka sitnuljava gospodja sa povelikim buketom raznog cveća, u koje je počesto zagnjurivala svoje delikatno lišce puno tikova i napajala se mirisima. Kad bi podizala glavu iz buketa, licem bi joj zaigrala neka smešna grimasa blaženstva.

Šta misliš, da li je gospodja baštovanka, pita me Pekić, onim svojim ironično istraživačkim načinom, ili prosto ljubiteljka cveća? Baštovani štede, kažem, oni ne prave ovako velike bukete. Kako li je i po čemu složila ovaj buket, čudi se on, i diskretno razvrstava cveće pogledom. Mora da nema pojma šta drži u rukama. Za nju je sigurno sve to samo cveće.

Znaš li ti kako se zove svaki cvet u buketu, izazivački pitam uspešnog odgajivača ruža, koji mi je već bio pokazao ogromnu literaturu u kojoj je nalazio stručne pouke za taj posao.

Malo popravi naočare, pa nastojeći da gospodja ne primeti, stade da uočava i nabraja: Tu su tri vrste različka. Onaj sitni je livadski, onaj u ćumicama je divlji, a onaj lepi krupni je baštenski. Ima nekoliko strukova gospinih suza, ruže puzavice, indijski sitni karanfili, jedna vrsta letnjih georgina, ono žuto je cvet trske, ono crveno je, čini mi se kana, onda margarete, kako Englezi kažu dejzis...

I tako redom, zagleda, nabraja, zagleda nabraja, a zastajkuje da ne bude upadljivo razgledanje buketa. Nabraja, a mom divljenju kraja nema. Neke cvetove, kaže, nije dobro video, jer su u samoj sredini.

Lako je Englezima, kažem ja, tek da učestvujem u ovom cvetnom pohodu, oni imaju po jedno ime za svaki cvet i ono važi svuda gde se govori engleski, a kod nas svako selo ima svoj naziv za svaki cvet. Pekić mi onda otkriva kako tu čak ima i neka na mahove vrlo duhovita "cvetna" polemika izmedju botaničkih i narodnih imena.

Dalje kaže, da on vidi izvesne veze izmedju vrste i naziva cveća i opštih karakteristika življa u kraju gde to cveće uspeva. Kad bude raspoložen, jednoga dana će o tome, kaže, i da napiše. Na primer, po botanici se, objašnjava mi, onaj crveni makoliki cvet u žitu zove turčinak. E, nećeš, kaže narod. Što da se cvet zove: mali Turčin. Ako već mora da je nešto tursko, nek bude Turkinjica. Zato taj cvet zovu: bulka.

Možda je bilo obrnuto, velim ja, narodni naziv je stariji od botaničkog. Da, ali ko zna koji je ovo naziv po redu. Ko zna kako se sve taj cvet zvao u svojoj istoriji, naglašava odgajivač ruža.

Ja znam vojvodjansko cveće, kažem. Možda stvarno ima neke tajne u odnosu Vojvodjana i njihovog omiljenog cveća. Nabrajam: šeboj, noćnafrajla, ruzmarin, lepa Kata, perunika, zumbul, ladolež, daninoć, lala, dragoljub, zevalica, krizantema, georgina.

Čak i u samoj Vojvodini, u svakom mestu, to isto cveće se i drugačije zove, nastavlja Pekić: mirisavka, lepi čovek, sabrive, sunčevo oko, kljunić, puzavica, tulipan, čašica, a u Slavoniji se daninoć zove: maćuhica.

A zamisli sad ta imena u Crnoj Gori, kaže on i smeška se. Ne ide, što ne ide. Tamo je cveće: bituran, smilje, vrijesak, kadivica, kukurijek, gorobilje, zvonak, metvica, kovilje... Redja, redja, pa na kraju kaže: A znaš li da se tamo karanfil zove: karavilje, a daninoć: carevo oko? Nisam znala.

Pitam ga da li je ikad saznao koje je ono cveće što donosi Ofelija? Kako izgledaju cvetovi rutvice, krasuljka, kandilke, koje ona pominje u svom monologu.

Objašnjava mi da je krasuljak ono što smo mi kao deca zvali: "hoću-neću", a kandilka je jedna vrsta pitome zevalice, a rutvica je zimzelen, misli da je bez cveta i da je kod nas ima samo na primorju.

Sećam se kako smo iznenada obratili pažnju na troje Indusa, damu i dva gospodina, koji su sedeli u blaženom miru i posmatrali nas dvoje kako upadamo jedno drugom u reč, granamo rukama, smeškamo se i govorimo nekim nerazumljivim jezikom.

Ima cveća, rekla sam, čije ime znam, ali sam cvet nikad nisam sa tim imenom povezala. I pokušavam da se prisetim nekog takvog naziva.

Pekić mi je rekao da sada, nažalost, nije u cveću, već u jednoj mnogo težoj i prozaičnijoj oblasti. Istražuje, kaže, za svoju novu knjigu, poredak, rodove, činove i zakone u turskoj vojsci tokom četiri veka njihovih veza sa Evropom. Kaže da je prevrnuo na stotine knjiga, rečnika, enciklopedija. Predlažem mu da napiše pismo profesoru i naučniku Inaldžiku.

Zajedno se divimo prevodu gospodje Milice Mihajlović, koja je tako majstorski prevela njegovu knjigu Osmansko Carstvo. Pekić kaže da je njemu potrebno mnogo više bizarnih detalja, no što istoričari mogu da mu pruže. Obećava da će mi sledeći put, kad dodjem, pokazati svoje grafikone, jer je dosta toga već pronašao i sredio.

Nedostaju mu neke stvari oko mornarice, ali se nada da će i tome ubrzo ući u trag. Prema tome, vidiš i sama, kaže, šta su: kaćun, zečje uvo, jagorčevina, kaduljica, maslačak, divizbina, runolist i ostale mirišljave travke pri utvrdjivanju razlike izmedju mulazima i suharije! Dok to govori smeška se nekako zaverenički. Vidim lepo da on tu razliku odlično zna.

Stigao mi je voz. Na samom ulasku sam se setila imena cveta, kojeg zapravo nikad nisam videla, niti znam kakav je. Kaloper, dovikujem mu, dok mi se vrata zatvaraju ispred očiju. On klima glavom i daje mi rukom znak da će mi on to objasniti drugi put. Još pokazuje da se javim telefonom kad stignem.

U vozu razmišljam o domovini i djonovima. Tačno je da se ta vražija domovina ne može poneti na djonovima cipela, ali može u imenima cveća, Koliko bi, pomislila sam, gorljivih patriota izgubilo svoje patriotske živote ako bi im cena bila nabrajanje nekoliko cvetova iz svoje zemlje.

Naredne posete mi je pokazao desetak kartona, za svaki rod vojske po jedan, sa uredno išpartanim pravougaonicima u kojima su ispisani vojni činovi, po hijerarhiji. Sve od ičoglana do kapudana, rekao mi je, ne bez izvesnog ponosa, sve je proučeno i sredjeno. Gledala sam taj čudesni "vojskoslov". I divila se radu i preciznosti istraživača, pisca. Onda mi je do detalja opisao cvet kaloper.

Sad više nema poseta. Pojeli su ih nezasiti skakavci. I neka je u naramku cveća za tebe onoliko cvetova koliko si njihovih imena znao, moj prijatelju, jedinstveni Boro Pekiću.

- (published by Ljiljana Pekić) at 12:35 AM

Izmenjeno May 4, 2011 od strane člana Dana
brisanje fonta

[Dana 123]

PRIČA KOJA JE ZAKASNILA I deo

1. Radnici su dobili svoju revoluciju, ali revolucija još uvek nema svoje radnike.

2. Slovenačke greške su ono što je već odavno trebalo da činimo.

3. Do sada sam lagao samo svoje neprijatelje, sad moram lagati i svoje prijatelje.

4. Nije najteža tuđina koju nam svojim nerazumevanjem stvaraju drugi, najteža je ona koju mi stvaramo nerazumevanjem drugih.

5. Nekada smo se razlikovali jer se nismo slagali, sada se slažemo jer se ne razlikujemo. Nekada smo verovali da smo bolji, sada znamo da smo samo drukčiji.

6. Učili su nas da budemo uvek prvi, ali nas nisu naučili kako da budemo prvi i na poslednjem mestu.

7. Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga uopšte ne poznaju.

8. 1941. smo izgubili zemlju. 1944. drugi su je dobili. 1948. počela nam se vraćati. Koliko treba vremena da bude ono što je bila 1941?

9. Renegati (disidenti) manje su teški vlastima nego svojim novim saveznicima. Svaki disident želi da od lične napravi opštu biografiju. On najpre prezire sve koji su pre njega bili u pravu, a tek potom one koji posle njega još uvek greše.

On uvek manje misli na ono što je uradio nego na ono što će uraditi. I to bi dobro bilo kad to što će uraditi njegove greške ne bi ponavljalo — samo na drugoj strani.

10. Jednoga dana antropolozi će tretirati teme marksističke levice kao što se danas naučno razmišlja o kulturnom sadržaju razmišljanja jednog postprimata.

11. Kako slušati čoveka koji ima misli za koje nema reči? On nije kukavica da bi ga prezirali. On nije bogalj da bi ga žalili. On nema moći da bi ga mrzeli. I on nema uspeha da bi mu zavideli. To je marksistički disident u zemlji gde su na vlasti njegove bivše ideje (a jedno je i on bio), ali nije i on. Sve što on želi otišlo je mnogo dalje od njegovog jezika. (Trenutno to jezikom zovemo, ali to nije samo jezik.)

To je model mišljenja, masni kalup iz koga se retko ko oslobađa, retko ko odlazi među reči kao među braću koja ga razumeju, i koju on poštuje, gde su zloupotrebe govora nezamislive. Iz marksizma se izlazi ili mrtav ili invalid. (Praktičan problem ne postoji tamo gde komunisti nisu na vlasti. Ali tamo gde jesu, a i vi ste tamo, samo komunista niste, problem je značajan.)

12. Kako ispričati priču koja je zakasnela, uzaludna, nerazumljiva, možda i opasna, a ipak — lepa? Na koji način priznati da ste bili u pravu? Ili, na koji način odupreti se niskom iskušenju i priznati da su u pravu posle vas, nego kao da biraju kada će to biti, i biraju način na koji će to biti, način manje-više, uvek takav da izgleda da su ipak oni bili u pravu.

13. Pod pojmom disidenta, u jugoslovenskim okolnostima, podrazumevam osobu koja je jedno vreme učestvovala u formiranju razloga za svoje otpadništvo, a onda mu je pristupila. Sve ostalo što se sa poretkom ne slaže, a što u međuvremenu nije od njega uzelo sve što je moglo, smatram jednostavno opozicijom — protivstavom socijalizmu ili njegovom jugoslovenskom obliku.

14. Svako ko propoveda slobodu a istovremeno je propovedanjem uskraćuje čini veći zločin od onoga koji je, u načelu, odbacuje. Od drugog se, u tom smislu, ništa ne očekuje. Od prvog — sve. Ako on to ne može pružiti, bolje je da se savlada i ćuti. (Nikoliš povodom izjave da je protiv višepartijskog sistema.)

15. U političkom i građanskom smislu, pravo na izražavanje mišljenja ništavno je (uprkos svim žrtvama koje se za njega podnose) ako ono ne podrazumeva i pravo da se ta mišljenja udružuju i na osnovu svojih programa, u okviru civilizovanih zakona, bore za njihovu primenu.

16. Jednopartijski je princip, pa i kad je uz njega većina, u suštini a i bez pozivanja na nju antidemokratski. Demokratija nije u pravu većine da vlada nego, u pravu manjine da se toj vladi svim dogovorenim sredstvima opire.

17. Zatvorite usta da biste otvorili guzicu. Negde se mora disati.

18. Za izvestan broj godina nikog neće biti ko je za Revoluciju zaslužan. Koga ćemo onda kriviti?

19. Svaka se revolucija kreće između straha i smeha. Za revoluciju je dobro kada neprijatelji strahuju a revolucionari smeju. Dobro je kad se revolucionari i dalje smeju ali neprijatelji više ne strahuju. Dobro je čak i onda kad se svi smeju, i revolucionari i kontrarevolucionari. Ali kada se reakcionari i dalje smeju, a revolucionari prvi put strahuju, to ne valja l(za njih osobno, sve drugo je u neizvesnosti).

20. Nijedna generacija nema prava da od svojih zabluda napravi koncept budućnosti (koncept njihovih) za svoje sinove. Svaka, naravno, to čini. Nije problem u pripremanju budućnosti, za koju sve odreda boli dupe, nego o savladavanju sadašnjice.

(Pomislite na nade koje je 1917. pružila intelektualnoj eliti Evrope prilika da pomognu humanističkom haosu u kome ne moraju lično učestvovati. Koliko je gluposti na tu temu izgovoreno. Koliko duhovnih zločina počinjeno? (Nisu bili samo duhovni. Bili su i neposredni. Danas kad leva evropska elita, na sreću, ne postoji, ili je od svojih kriminalnih zabluda umorna, za i najanonimnijeg ruskog Jevrejina zalaže se više uma, ugleda i odgovornosti nego što je to učinjeno za velike duše koje je revolucija ubila.)

- (published by Ljiljana Pekić)

[Dana 123]

Značenje reči

Značenje reči iz raznih dela Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

Ima reči koje su kao krtice: slepe i žilave. One riju duboko.

*****

Nama nisu potrebne nove reči nego nova značenja starih reči, kojima bi možda trebalo da, po Hakslijevom savetu, prethodi raskuženje starih. Uopšte mislim da jedno temeljno raskuženje ne bi svetu ništa škodilo.

*****

Reč je stvorila svet, samo reč može da ga pokrene.

*****

Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.

*****

Reči se treba čuvati i sa njima postupati kao sa eksplozivom. Neke reči Mara, Robespjera, Sen-Žista, Kutona, Demulena kao da su bile pesnice koje su udarom o klin puštale u pogon sekiru giljotine.

*****

Nije dovoljno menjati svet, potrebno mu je i REČNIK promeniti, da bi se u njemu čovek osećao nov, rekao, učinio nešto novo. Ako bi čovek koji je došao do nekog totalnog saznanja, kobno osetio da ne raspolaže rečima kojima bi to otkrovenje saopštio, bilo bi to kao nemi Hristos, ili Buda koji ne razume sopstveni jezik, ili Lenjin koji više ne veruje u značenje ruskih reči. Ili UOPŠTE ne veruje u značenje reči. Onda bi svaki normalan čovek DELAO. NE BI BRBLJAO. Treba prestati brbljati, učiniti nešto ili ići u vražju mater! Samo tako ćemo vratiti nevinost rečima.

*****

U ‘vremenu reči’ navodno savremeno pozorište, reči proteruje u podrazumevanje, a od akrobatike koja se ne razume, premda pravi promaju koja ugodno rashlađuje, sastavlja predstavu, možda kao što Englezi igraju Shaw-a (“Pigmalion”). Brzo, rezervisano, neutralno, i, iznad svega, artikulisano.

*****

Rečima je nemoguće bilo šta definitivno izraziti. A bez izvesne definitivnosti nema ni razumevanja. Za tako nešto rečnik ne pruža nikakvu šansu … U sve bogatijem svetu, rečnik postaje sve siromašniji. Proizvodnja sinonima je sasvim stala. Homonimi caruju. Ništa nije utvrđeno. Sve zavisi od okolnosti. Proizvoljnost obezbeđuje pamet svima. Homonimi će ugušiti i poslednje ostatke razumevanja …

Ukoliko nas ne sačuva neko zapostavljeno čulo. … Ja lično nemam hrabrosti da se oslonim na podrazumevanja. Jedno proteklo stanje, na primer, više se uopšte ničim ne može izraziti. A svako je stanje proteklo. Restauracije su patetične fikcije. Prustov eksperiment je džinovski promašaj francuskog Enciklopedijskog rečnika u sobi obloženoj plutom i nerazumevanjem …

Književnost je definitivno nemoguća. Sve su komunikacije među ljudima isključene. Živimo u svemiru koji je modelovan kao saće. Svako je konfiniran u svojoj voštanoj ćeliji, neseljenoj avetima vlastite imaginacije, koje zovemo svetom.

U tom aspektu, čak su i pavijani na višem stupnju međusobnog razumevanja. Blagodareći pipkanju i njuškanju, pretpostavljam. Pavijani su prozreli ništavnost jezika pre nego što su do njega i dospeli. Pisci, na žalost, ne mogu da se njuškaju sa čitaocima da bi bili shvaćeni. Slikarima je lakše. Oni se ničem određenom ne obraćaju. Tu je slučaj uvek moguć. Uvek je moguće da dve osobe vide nešto na isti način. Slikar uvek ima bar po jednog gledaoca s kim se razume. Makar taj gledalac bio on sam.

Pisac nikada nema nijednog čitaoca. Čak ni sebe. On uvek piše nizašta i ni za koga. On uvek tera vetar kapom. Reči se ne mogu upotrebljavati kao boja. Pisac mora znati da one znače samo ono što on misli da znače za sve kojima su namenjene da uopšte nešto znače. A takvih reči nema …

Teorijski, knjiga bi bila dobra jedino kada bi se služila izmišljenim rečima. Za svaku knjigu morao bi se izmišljati nov rečnik, inače bi već kod druge nastali nesporazumi. Takvu knjigu, razume se, niko ne bi čitao. Pisac bi, međutim, imao bar tu satisfakciju da ne služi kao trgovački agent za reklamiranje pojmova koji su bili pohabani još u doba najezde Hiksa …

*****

Značajne knjige su se starim rečima služile na nov način. Stavljanjem reči u neobične međusobne položaje dobijena su nova značenja za stanja i situacije koje do tada nisu mogle biti opisane … Reči su ostale iste, ali nisu više isto značile. Misao čitaoca morala im se prilagođavati.

Kod imitacija se umetnik prilagođava opštem modelu mišljenja … Ovde je to obrnuto … Verujem da su one najbolje knjige na ukočenu mašineriju ljudskog mozga delovale kao mašinsko ulje na zarđalu aparaturu, izjedenu i upropašćenu analoškim načinom mišljenja …

*****

Sadržaj je važan. Ali pošto forma kojom se govori daje smisao sadržaju koji se izgovara, važna je i forma. Forma je i smisao i sadržaj. Ako bi čovek govorio drukčije, drukčije bi i mislio, drukčije se ponašao. Ne odmah ali vremenom. Forma bi izmenila sadržinu. Niko ne može dugo igrati nešto, a da to najzad i ne postane. Nazadna forma mišljenja smeta da čovek dela napredno. A forma je izmenljiva. Moć reči je velika. Revolucija - to su reči.

*****

Reč nije skupa, pogotovu kad se ne mora praktično dokazivati.

*****

Reč može, sme i mora biti bliska misli samo u filosofiji (trebalo bi i u politici, ali je ovaj zahtev, očigledno, preteran). Umetnost mora pokušati da “zađe” i iza misli, da deluje i nečim što reči neposredno ne iskazuju.

*****

Reči su nam već odavno prazne i lažne, a stvarnost orvelijanski drukčija od one što nam rečnik prikazuje. Inventar činjenica stvarnosti kojima smo dali lepša i bezazlenija imena – beskonačan je. Njihovo nas ređanje nigde neće odvesti, kao što ne odvodi ni stvarnost koju iza sebe krije. Hitler je genocid nad Jevrejima nazvao eufemizmom „totalnog rešenja jevrejskog pitanja“. Posledice nisu bile eufemističke.

- (published by Ljiljana Pekić) at 1:02 PM

[Lillith 346]

Da covek u stvarima oko sebe moze nesto za sebe da nadje, na primer, cista je fatamorgana. Stvari ne vrede ako nam ne otkriju ono sto smo u njima trazili, a traziti i dobiti mozemo samo sto smo u njima ostavili. Mi se sa svojim istinama igramo zmurke.

Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronasli kao tajne. Zamisljamo da je Zlatno runo pozlacena koza ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo nasli o drvo obesenu kozu divljeg magarca, nas bi se svet srusio. Covek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

Zlatno Runo

[Dana 123]

Nacionalni prst u vazduhu

Sabrana pisma iz tuđine

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

89. Na*ci*o*nal*ni prst u va*zdu*hu ili oda*kle ve*tar du*va

Po*sled*njih ne*ko*li*ko me*se*ci ove su emi*si*je iz*ne*ve*ri*le svo*ju pri*ro*du i svr*hu. Mo*ja ulo*ga ni*je da na*ma go*vo*rim o na*ma, već va*ma o nji*ma. Okol*no*sti, ko*je sam proš*li put ob*ja*snio, pri*mo*ra*le su me na stran*pu*ti*cu. Na njoj sam, vi*de*li ste, po*stao po*ma*lo emo*ti*van, hi*ste*ri*čan, pa i pa*ko*stan. Vra*ćam se umo*ran – niš*ta ta*ko ne za*ma*ra kao vla*sti*ta ze*mlja i sop*stve*na mu*ka – ali vi*še ni*sam ni emo*ti*van ni hi*ste*ri*čan.

Osta*jem još sa*mo pa*ko*stan, što zna*či da ću opet go*vo*ri*ti uglav*nom o En*gle*zi*ma. A o na*ma sa*mo u us*po*red*ba*ma, ko*je će, po pri*ro*di stva*ri, naj*češ*će bi*ti na na*šu šte*tu. Ka*žem po pri*ro*di, jer sve je, iz*gle*da, uvek na na*šu šte*tu.

Pa*kost je po*sled*nji osta*tak mog sa*mo*poš*to*va*nja. S njom sam ov*de bez*be*dan. Ona En*gle*ze ni*kad ne vre*đa. Oni zna*ju da smo pa*ko*sni jer im za*vi*di*mo. Mo*žda i dru*gi raz*log po*sto*ji, ali nje*ga vi*di*mo sa*mo mi. I to upra*vo za*to što im za*vi*di*mo, pa sve opet iz*la*zi na isto.

Mi smo i tu druk*či*ji. Moj pri*ja*telj, pi*sac, re*kao mi je jed*nom u iskre*nom oča*ja*nju: „Mi Sr*bi ne mo*že*mo stal*no ku*ka*ti da nas dru*gi na*ro*di mr*ze. Mo*ra*mo se jed*nom za*pi*ta*ti zaš*to, i na to pi*ta*nje poš*te*no od*go*vo*ri*ti.“ En*gle*zi, ta*ko*đe, zna*ju da ih ve*ći*na dru*gih ne pod*no*si. Ali oni se zbog to*ga ne bri*nu, po*go*to*vo se to*ga ne sti*de. Oni se ti*me po*no*se. I ni*kad po*vo*dom to*ga ni*su ra*do*zna*li.

Oni raz*lo*ge zna*ju. Nji*hov je poš*ten od*go*vor da je to za*to što su od svih dru*gih bo*lji. Ne*tr*pe*lji*vost shva*ta*ju kao još je*dan do*kaz svo*je nad*moć*no*sti. Po*gre*ši*li bi*ste, me*đu*tim, ako bi*ste ve*ro*va*li da ih spo*ra*dič*na na*klo*nost za*bri*nja*va, i da na osno*vu nje za*klju*ču*ju ka*ko su pro*seč*ni i ne*ma*ju niš*ta što bi iči*ju lju*bo*mo*ru po*bu*di*lo. Ta na*klo*nost je ta*ko*đe do*kaz da su od dru*gih bo*lji. Sa*mo su to dve vr*ste do*ka*za za jed*nu istu stvar.

En*gle*ze i nji*ho*ve stan*dar*de, sva*ka*ko, ma*lo ko raz*u*me. No, oni ni to ne sma*tra*ju ne*kom svo*jom ma*nom, ne*go pre na*ci*o*nal*nom vr*li*nom. U sva*kom slu*ča*ju, ne*čim pri*rod*nim. Moj dru*gar Ži*vo*rad do*bi*ja ner*vni slom kad god ga sme*sta ne raz*u*mem, čak i kad za*go*va*ra oči*gled*ne be*da*sto*će. On sma*tra sve*tom du*žnoš*ću da me po sva*ku ce*nu na svo*ju stra*nu pre*ve*de, ma šta da je po*sre*di. Ako se na uli*ci sret*ne*mo, on*da na svo*ju stra*nu uli*ce. U naj*ma*nju ru*ku, kao da je pred sveš*te*ni*kom na is*po*ve*sti, že*li se*be do kra*ja, do sit*nih cre*va da ob*ja*sni. En*glez sve to sma*tra iz*liš*nim.

Ne mi*sli*te da ne ce*ni va*še raz*u*me*va*nje, ako mu ga pru*ži*te, ne*go, ako ga ne pru*ži*te, on mi*sli da ga ne za*slu*žu*je*te. Vi jed*no*stav*no ne za*slu*žu*je*te da ga raz*u*me*te. On vas ni u šta ne*će ube*đi*va*ti, ne sto*ga što dr*ži da je stvar ko*ju za*stu*pa ne*va*žna, ne*go što mi*sli da se sa*mo po se*bi raz*u*me. Ono što se ne raz*u*me, to je ono što za*stu*pa*te vi. Ina*če se ne bi*ste to*li*ko tru*di*li. Stvar bi se sa*ma po se*bi raz*u*me*la.

En*gle*zi su, ta*ko*đe, mo*ram i to re*ći, bes*kraj*no upo*ran svet. Što za*klju*če, što jed*nom na je*dan na*čin shva*te, to*ga se la*ko ne od*ri*ču. S nji*ma je ne*mo*gu*će vo*di*ti na*šu bes*ko*nač*nu i ne*pred*vi*dlji*vu kon*ver*za*ci*ju. Ap*so*lut*no je uza*lud*no ne*pre*sta*no me*nja*nje fron*to*va i po*zi*ci*ja, pro*me*na miš*lje*nja u tre*nut*ku kad je ne*ki do*go*vor ugla*vljen. Moj Ži*vo*rad s nji*ma ne*ma ni*ka*kve šan*se. Cilj En*gle*za je da što pre raz*go*vor za*vr*ši i po*vu*če se u baš*tu. Cilj Ži*vo*ra*da je da raz*go*va*ra.

Ni*poš*to ne vre*di pri*hva*ti*ti Ži*vo*ra*do*vo sta*no*viš*te, u na*di da će vas osta*vi*ti na mi*ru. On će ga u me*đu*vre*me*nu pro*me*ni*ti, za*u*ze*ti biv*še va*še, i vi će*te se, ako ste neo*pre*zni, za*te*ći ka*ko iz sve sna*ge po*bi*ja*te sop*stve*ne ar*gu*men*te. Jer mi po*se*du*je*mo još jed*nu zna*me*ni*tu od*li*ku: sma*tra*mo da smo objek*tiv*ni tek kad pri*hva*ti*mo tu*đe sta*no*viš*te. I bra*ni*mo ga kao svo*je, a svo*je na*pa*da*mo kao tu*đe. Za En*gle*za je objek*tiv*nost da bra*ni sta*no*viš*te ko*je mu naj*vi*še od*go*va*ra i do*no*si naj*vi*še ko*ri*sti, a da pri to*me iz*gle*da kao da uzi*ma u ob*zir i va*še.

Upra*žnja*va*ne od po*je*di*na*ca, ove oso*bi*ne mo*gu vam iz*gle*da*ti go*re ne*go što su ov*de pred*sta*vlje*ne. Neo*ba*zi*ra*nje na tu*đe miš*lje*nje i upor*nost mo*gu vam po*ne*kad iz*gle*da*ti kao bez*duš*na neo*se*tlji*vost i ma*ga*re*ća tvr*do*gla*vost, ali pre*ne*te na na*ci*o*nal*ni plan, uve*de*ne u isto*ri*ju Ostr*va i pri*me*nje*ne u bri*tan*skoj po*li*ti*ci, one su od nje stvo*ri*le Im*pe*ri*ju i odr*ža*le je i on*da ka*da Im*pe*ri*je na ze*mljo*pi*snoj kar*ti vi*še ni*je bi*lo. Ali ni one ne bi po*sti*gle svr*hu da ni*je tre*će i naj*bit*ni*je, one ko*ja na*ma Ju*go*slo*ve*ni*ma, ma ko*joj na*ci*ji, ve*ri ili pi*smu pri*pa*da*li, u tra*gič*noj me*ri ne*do*sta*je.

Oso*bi*na ne*ma ime*na, jer po*kri*va od*su*stvo svih oso*bi*na. Upr*kos svoj svo*joj an*glo*sak*son*skoj, pu*ri*tan*skoj upor*no*sti i uobra*že*no*sti, upr*kos to*me što mi*sle da su u pra*vu već sa*mim tim što su En*gle*zi, i da su En*gle*zi za*to što su uvek u pra*vu, ti*pi*čan En*glez je pre sve*ga prak*ti*čan i prag*ma*ti*čan čo*vek, a en*gle*ska na*ci*ja skup ra*zum*nih lju*di. Za*blu*da da se uvek ide po čvr*stoj ze*mlji ne koš*ta niš*ta, čak je i do*bra za na*ci*o*nal*nu sa*mo*svest, ali ako se pri tom ide po va*zdu*hu, za*do*volj*stvo mo*že is*pa*sti sku*po. Is*tra*ja*va*nje u uži*va*nju sku*pih za*blu*da ni*je en*gle*ska od*li*ka. Do kra*ja u svo*jim za*blu*da*ma idu je*di*no eks*cen*tri*ci. Na*ci*ja dr*ži mo*kar prst u va*zdu*hu i gle*da oda*kle ve*tar du*va.

Mi smo ti ko*ji mi*sli*mo da prst ni*je po*tre*ban i da ve*tar uvek za nas du*va.

Čak i kad be*sni sa svih stra*na i pre*ti da nas po*to*pi.

- (published by Ljiljana Pekić) at 11:59 AM

Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook

[Dana 123]

"Živimo u vremenu brzine. Krećemo se, mislimo, menjamo sve brže. Danas je više nego u bilo koje doba potrebno manje vremena da nešto pronađemo, primenimo, na to se naviknemo, a onda, jednako naprasno, sve to zaboravimo i odbacimo. Da se pomirimo sa zemljom koja nije centar vasione, trebalo nam je hiljade godina, da shvatimo kako je možemo uništiti – nekoliko decenija, a da je uništimo – svega nekoliko minuta..."

Sabrana pisma iz tuđine