Prirodne lepote Srbije

[GlorijaTreca 602]

Reka Uvac

Okosnicu hidrografske mreže Zlatara, pored Lima, čini reka Uvac. Uvac (dužina reke 119 km) izvire na 560 m nadmorske visine na Ozrenu, 16 km jugozapadno od Sjenice.

Pri izlasku iz Sjeničke kotline u Uvac se uliva Vapa, vodom i ribom bogata Pešterska reka, zatim ulazi u kanjon izuzetno retkog oblika, jer je u kompaktnu krečnjačku masu usečen u vidu brojnih, poput "osmica" meandara u dužini od 12 km. Znatnu količinu vode Uvac dobija i kroz stalni vodeni tok iz Ljubojevića pećine.

Reka najpre meandrira po krečnjačkoj površini, a zatim postepeno spušta meandre pa su tako nastali "spušteni meandri" u njenom toku, koji su naročito lepo izraženi u klisurama "Molitva" i "Orlovača".

Prostor oko klisure karakterišu kraški oblici reljefa, među kojima se izdvajaju brojne pećine, pretežno neispitane i nepoznate. Po lepoti među njima se izdvajaju Tubića pećina i Ušačka pećina, jedna od najdužih u Srbiji. Ulazi u pećine su povremeno potopljeni, ali se čamcem može ući unutra. Poznata je i impresivna klisura Mileševke kroz koju je doskora vodila jedina saobraćajnica izmedu Prijepolja i Peštera

Litice kanjona naseljava izuzetno retka ptičija vrsta - beloglavi sup. Pored beloglavog supa, koji je simbol klisure, ovde se može videti još jedan predstavnik grabljivica- suri orao, takođe retka i ugrožena vrsta. Iz sveta ptica po značaju se ističu i planinski puzgavac, buljina i vodomar. Najpoznatiji predstavnici sisara područja su slepi miš. i vidra, koja se nalazi na Evropskoj crvenoj listi. .

Uvac ima karakter izrazite planinske reke u fazi veoma aktivne erozije. Raspolaže značajnim energetskim potencijalom, pa su na njegovom toku izgrađene tri hidroelektrane zbog kojih su i stvorena tri veštacka jezera: Uvac, Zlatarsko jezero (Kokin Brod) i Radoinja koje pripadaju Limskom hidroenergetskom sistemu, tako da sada reka Uvac praktično nepostoji.

Jezero Uvac (površine 6,10 km2, i najveće dubine 100 m) je nastalo podizanjem hidroelektrane "Uvac" uzvodno od Zlatarskog jezera, izmedu sela Akmačići i Bukovika. Brana je dugačka 160 m, a visoka 110 m. Iza brane je stvoreno veštačko jezero koje akumulira različite količine vode. Ovo jezero je posle Vlasinskog najveće veštačko jezero u Srbiji. Elektrana "Uvac" je puštena u rad sredinom oktobra 1979. godine. Završetkom ove hidroelektrane iskorišcen je primetan hidroenergetski potencijal Uvca i njegovih pritoka iz gornjeg dela sliva.

Pripremni radovi za hidroelektranu "Kokin Brod" završeni su 1952, ali je nasipanje realizovano narednih pet godina. Iseljavanje žitelja iz sela Kokin Brod i pitanje njihovih naseobinskih ostataka uticali su da hidrocentrala počne sa radom marta 1962. godine. Brana je visoka 83 m, i dugacka 1 264 m. Nadmorska visina jezera, koje je po planini Zlataru nazvano Zlatarsko, je 880 m.

Izvor: zvanični sajt opštine Nova Varoš i sajt Brendovi Srbije.

Mesto

Sjenica

[GlorijaTreca 602]

Kanjon Drine, Zapadna Srbija

[GlorijaTreca 602]

Učšće Save u Dunav

[GlorijaTreca 602]

Vojvodina, Srem

Ima jedan kućerak u Sremu...

Fotografije preuzete sa sajta poljoinfo

[GlorijaTreca 602]

Dolina Jorgovana (Spomenik srpskim ratnicim)

Reka Ibar (Spomenik sa druge strane)

Долина јоргована - Маглич

Долина јоргована… Долина краљева или Долина векова. И сви су у праву. Долина Ибра, клисура коју је избушила само наоко мирна река, прави је драгуљ и природе и историје. Сред ње, ни на небу ни на земљи, сместио се Маглич, један од наших најбоље очуваних средњо-вековних градова.

Његов положај не само што му је олакшавао одбрану од непријатеља, већ га је спасао и од судбине многих наших средњовековних градова - због и данас тешко приступачног подручја, није постао мајдан грађевинског материјала.

Не зна се када је Маглич подигнут, али се сматра да га је највероватније подигао Урош I после монголских продора, да би спречио продор нових најезди кроз Ибарску клисуру од нових најезди, односно да би заштитио прилаз својој задужбини Сопоћанима и Немањиној Студеници са те стране. Друга претпоставка је да га је почетком XIII века подигао Урошев отац Стефан Првовенчани да би заштитио своју задужбину Жичу и Студеницу.

Први помен о Магличу налази се у житију архиепископа Данила II (поглавар српске цркве од 1324. до 1337), великодостојника који је завршио здања Пећке патријаршије и обновио Жичу, те био духовник краљева Милутина и Стефана Дечанског. Славећи свог учитеља, његов биограф оставио је потомству податак да су „и у Магличу граду позната дела његових трудова”, те да је он у њему подигао „прекрасне палате и остале ћелије”, да „...и ту, у цркви Св. Георгија, у граду томе, утврди божанствени закон, да се у њој наизменично свагда, обилне у њој оставши божанствене књиге и све остале црквене потребе...”.

Драгоцен податак, само што нам ни он не помаже довољно да растерамо маглу о добу кад је Маглич заиста подигнут и ко му је неимарио. Јер, уважени архиепископ је све то о чему тако живописно беседи његов биограф подигао у време кад је тврђава већ постојала. Неко је, дакле, пре Данила безбедно столовао око 150 метара изнад Ибра, с три стране заштићен реком која ту прави полукруг, а с четврте петнаест метара дубоким ровом.

Прво ваља висећим мостом изнад ћутљиве и врло җивaҳңe Магарашнице. Љуљушкања под човековим теретом, kрррц... па звиждук ветра... опет крррц. Ако се не стрмоглавиш у (сопствену) историју, имаш прилику да горе, на брду читаш камену повест града која је, након вишегодишњег брижљивог рада стручњака Завода за заштиту споменика културе из Краљева, сад кудикамо читљивија.

Ако су оскудни подаци о времену настанка Маглича, историја не шкртари кад је у питању опис средњовековног живота у околини. Зна, и потврђује, да је овде врило као у кошници. Поред осталог, ту су подигнути многи значајни манастири: Студеница, прва велика владарска задужбина; Жича, првобитно седиште архиепископа, поглавара српске самосталне цркве, потом две Павлице, па Градац, задужбина Јелене Анжујске, жене краља Уроша I.

Ништа необично ако се зна да је туда пролазио један од најважнијих путева који су од Београда ишли према југу. Чешки историчар Константин Јиречек, незаобилазан у одгонетању доброг дела наше прошлости, сведочио је да је „важан пут полазио из Београда на југ... Из долине Груже може се узаним кланцима, кроз које је Ибар продро, доћи у долину Рашке, пошто се прође поред манастира Жича и Студеница и поред тврђаве Маглича”.

Данашња приповест о ондашњем Магличу била би много сиромашнија да нису сачуване белешке многих путописаца. Онако узгредне, без историјски утемељених података, оне ипак дају бар овлашну слику града који се, усамљен у простору и времену, замонашио у варљивом памћењу људи.

Тако Јоаким Вујић, човек позоришта и путописац, у свом делу „Путешествије по Сербији” (1826) о Магличу оставља овакав траг:

„...После дођем у село Маглич, гди пређем опет реку Ибар, пак попнем се на једну високу камену планину. И на верху ове планине јест један стари порушени град, који се равним именом Маглич зове. Овде ништа примјечанија достојно нисам могао приметити нити својствено дознати тко би овог порушеног града могао основатељ бити...”.

Милан Ђ. Милићевић био је нешто детаљнији, па у књизи „Кнежевина Србија”, 1876. године, бележи ово:

„...Град је овај на једној узаној косици, која се спушта са Столова, тако да се над њега наднело брдо Мали Сто, а опасује га са две стране Ибар, а с треће пак речица Магарашница. Маглич је имао седам кула, од којих су три окренуте Ибру. Замак је овај јамачно грађен да може затворити пролаз из моравске долине у Рашку... Ако је ово име постало од магле, онда је баш право, јер људи који су ту дуго живели причају да Маглич свако јутро притискује магла...”

Права је грехота што Феликс Каниц, нама добро познати аустријски археолог и путописац, није крајем 19. века оставио неку потпунију белешку о свом виђењу Маглича, али је можда драгоценије што имамо ликовно сведочанство са тог простора и из тог времена (1860), попут цртежа-скица „Град Маглич на Ибру” и „У једној сељачкој кући у Магличу”.

У роману „Опсада цркве Св. Спаса” Горан Петровић о њему овако пише:

„Како и само име предњачи, бедеме Маглича магла је често запоседала. Осим да брани крунидбено место (манастир Жичу- прим. П. М), да намерницима и обданици пружа уточиште од мракова, град је и подигнут не би ли магла имала где да седи. Право говорећи, није се одатле ни мицала. Преко целе године - гладно је глодала вршје зидова, па су они повремено поправљани додавањем тесаних блокова. За ових радова, маглу је ваљало привремено уклонити, те би се према горе управљале дугачке чакље, са вишеструким, болним кукама. Отерана, немоћна да се врати, магла се махнито вила по околини, гневно гризући видик свакога створа... По окончаној доградњи, посада је спуштала оне чакље и магла би поново слетала да столује у своме гнезду од камених бедема...”.

Izvor: poljoinfo