Laza Kostić

[Lillith 346]

Dr LAZAR-LAZA KOSTIĆ (Kovilj, 12. februar 1841 – Beč, 9. decembar 1909), književnik, publicista, filozof, političar. Pravne nauke svršio je na Univerzitetu u Pešti 1864, gde je dve godine docnije doktorirao. Istaknuti pripadnik Ujedinjene omladine srpske i član Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke, ulazi rano u politički život vojvođanskih Srba. Poslanik je na Narodno-crkvenom i u Ugarskom saboru (1873). Na Berlinskom kongresu 1878. privatni je sekretar Jovana Ristića, a 1880. sekretar srpskog poslanstva u Petrovgradu. Od 1880. do 1891. državljanin je dve srpske zemlje, Srbije i Crne Gore. Ženidbom sa bogatašicom Julijanom-Julčom Palanački u septembru 1895. postao je građanin Sombora i u njemu će provesti ostatak života. U Somboru je nastao njegov halucinantni noćnik, Dnevnik snova, i ispevana slavna pesma srpske književnosti, pokajanka Santa Maria della Salute.

Najizrazitiji pesnik visokog srpskog romantizma, Kostić je za života objavio tri knjige pesama : Pesme, 1873,1874. i 1909. Traged i komediograf, napisao je dve istorijske drame, Maksima Crnojevića (1866) i Peru Segedinca (1882), i dve komedije, Gordanu (1889) i Okupaciju (napisana na nemačkom 1878/79, objavljena je prvi put 1977). Svoje filozofske i estetičke ideje izložio je u raspravama : Osnova lepome u svemu s osobitim obzirom na srpske narodne pesme (1880) i Osnovno načelo (1884). U knjizi O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu dobu (1902), sem lucidne analize Zmajeva pevanja, dao je živu sliku romantičarske epohe i razvio ranije postavke o ukrštaju poezije i filozofije u osobenu teoriju umetničke inspiracije. Znalac klasičnih i modernih jezika, prevodio je Homera, Šekspira, Bulvera, Hajnea, Kiša i Dernburga.

preuzeto sa interneta

[Lillith 346]

Santa Maria della salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,

sto nasih gora pozalih bor,

na kom se, ustuk svakoj zlosti,

blazenoj tebi podize dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

sto ti zemaljski sagresi stvor:

Kajan ti ljubim preciste skute,

Santa Maria della Salute.

Zar nije lepse nosit' lepotu,

svodova tvojih postati stub,

nego grejuci svetsku lepotu

u pep'o spalit' srce i lub;

tonut' o brodu, trunut' u plotu,

djavolu jelu a vragu dub?

Zar nije lepse vekovat' u te,

Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,

mnoge sam grehe pokaj'o ja;

sve sto je srce snivalo mlado,

sve je to jave slomio ma',

za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,

sve je to davno pep'o i pra',

na ugod zivu pakosti zute,

Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,

al' ipak necu nikoga klet';

stagod je muke na meni bilo,

da nikog za to ne krivi svet:

Jer, sto je dusi lomilo krilo,

te joj u jeku dusilo let,

sve je to s ove glave sa lude,

Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,

lepse je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

k'o pesma slavlja u zorin svit,

svaku mi mahom zaleci ranu,

al' tezoj rani nastade brid:

Sta cu od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dusu svesnu

nikad jos takav ne sinu gled;

tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za cim god ceznu',

jade pa slade, cemer pa med,

svu svoju dusu, sve svoje zude,

-svu vecnost za te, divni trenute!-

Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu zivota,

ta zlatna vocka sto sad tek zre?

Oh, slatka vocko, tantalskog roda,

sto nisi meni sazrela pre?

Oprosti meni gresne zalute,

Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobise sile,

mozak i srce, pamet i slast.

Dugo su bojak strahovit bile,

k'o besni oluj i stari hrast:

Napokon sile sustase mile,

vijugav mozak odrza vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',

utekoh mudro od srece, lud,

utekoh od nje - a ona svisnu.

Pomrca sunce, vecita stud,

gasnuse zvevde, raj u plac briznu,

smak sveta nasta i strasni sud. -

O, svetski slome, o strasni sude,

Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezim sveti mi hram.

Tad mi se ona od onud javi,

k'o da se Bog mi pojavi sam:

U dusi bola led mi se kravi,

kroz nju sad vidim, od nje sve znam,

za sto se mudracki mozgovi mute,

Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi zelja navreli roj,

ona mi dodje kad njojzi gove,

tajne su sile sluskinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire pute,

Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muza i zene,

samo sto nije briga i rad,

sve su miline, al' nezezene,

strast nam se blazi u rajski hlad;

starija ona sad je od mene,

tamo cu biti dosta joj mlad,

gde svih vremena razlike cute,

Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,

tih sastanaka veciti trag;

to se ne pise, to se ne poje,

samo sto dusom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava

o mog zivota hridovit kraj,

najlepsi san mi postace java,

moj ropac njeno: "Evo me, naj!"

Iz nistavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve ce se zelje tu da probude,

dusine zice sve da progude,

zadivicemo svetske kolute,

zvezdama cemo pomerit' pute,

suncima zasut' seljanske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,

ko te dozva u moj dom?

neumorna pletisanko,

što pletivo pleteš tanko

među javom i međ snom.

Srce moje, srce ludo,

šta ti misliš s pletivom?

k'o pletilja ona stara,

dan što plete, noć opara,

među javom i međ snom.

Srce moje, srce kivno,

ubio te živi grom!

što se ne daš meni živu

razabrati u pletivu

među javom i međ snom!

[Lillith 346]

Među zvezdama

Iza sna se teško prenu.

Mrak je. Gde sam? - al' na tremu

muklim tutnjom odgovara

šetalica gluhog doba,

navila je kivna zloba,

te se nikad ne odmara:

Koračanje mog stražara.

Al' me ljuto boli glava-

posle onih svetlih snova,

onih divnih vitezova,

onih slika, onih slava-

ova java!

Nemojte me pitat' sade,

da vam pričam stare jade,

stare jade, nove nade,

što ih naša zvezda znade;

već pođite do javora,

pobratima onog bora,

što ga stuži i sasuši

neiskazom veljih muka

Kosovkina bela ruka,

te je njemu ruka mala

grdne jade zaveštala;

a kad guslar po njim gudi,

iz javora jade budi,

iz tamnice jadi lete

da se braća jada sete,

da se sete, da ih svete!-

Ja vam ne znam reći više,

da što knjiga ova piše,

dok ne prođe ova java,

što mi sada dodijava,

te se mojih snova setim,

il' dok opet ne poletim.

U peštanskoj tamnici, 1872.

[stiklica 339]

Ej,pusto more

Ej, pusto more! Ej, pusti vali!

Ponosni beljci, srcani zdrali!

Vi mi svu moju radost preneste,

I opet zato umorni neste!

Koji je od vas blazeni djoga

Sto j' odn'o morem dragana moga?

Il' nije jedan toliko sretan?

Pena vas bela sve poduzela,

Svi ste ga valjda trkom preneli;

Zato ste besni, konjici beli!

Al' da vas pustim na pleca gojna

Tugu kad draga izgubi vojna,

Taj teret ne bi preneti pregli,

Svi bi k'o janjci morem polegli,

Tuga bi moja u more pala -

Al' bi i mene sobom odzvala!

Izmenjeno October 13, 2011 od strane člana stiklica

[Lillith 346]

Snove snivam

Snove snivam, snujem snove,

snujem snove biserove,

u snu zivim, u snu disem,

al' ne mogu sitne snove,

ne mogu ih da napisem.

Snove snivam, snove snujem,

u slike bih da ih kujem,

al' su sanci poletanci,

ne mogu ih da prikujem

srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove

tvoje grudi biserove,

dve ledene biser kapi:

ta bi studen smrzla snove,

sve te slike sledila bi.