bellissima

Godine donose mudrost, a osećanja sa tim istim godinama, postaju promenjiva. Ili možda grešim? Ponekad je granica izmedju ljubavi i mrznje, veoma tanka. Tu ne mislim na klasičnu mržnju, više na netrpeljivost. Nekad je svesno, a nekad nesvesno predjemo ... I zaboravimo sve, ili pak pamtimo, a ne prastamo. Da li je lakse mrzeti,nekog koga ste voleli, ili voleti nekog koga ste mrzeli?

Godinama, unazad me je šišao,isti frizer. Međutim odselio se i ja sad lutam, od salona do salona Prošle godine, negde u ovo vreme, sam imala traumatično iskustvo, sa jednom frizerkom, kad sam menjala boju kose, upropastila mi je kosu totalno. Toliko da se jos nije oporavila. :(

Koristim ih, jer moram. Za neke su te moje maske nepristupacne,neki kad se ogolim, kazu da su bezdusno odbojne. Ja najbolje znam kakve su, jer su samo moje. Nemenjam ih lako. Cini mi se da je u poslednje vreme, sve redje skidam. Ne zagledam je i ne trazim odgovore. Ja znam sta je ispod povrsine. Znaju i oni, koji su meni bitni. Koji su deo mog zivota, kad se svetla pogase i maskenbal se zavrsi. Meni je to dovoljno. Sreca je, umeti, ponekad drugima pokazati osecanja, dozvoliti sebi sitne greske i ludosti. I ne glumiti radosnog klovna, cija sreca traje, tek dok se zavesa na pozo

Nemojte nikom reći, ali jedem već treće parče lubenice. Ladne. I pijem kafu.

Plasim se visine. Užasno se plasim visine toliko da ne smem ni na terasu da izadjem. Ne znam, otkud taj strah u meni, ali kako godine prolaze, on ne nestaje. Elem. Bilo je leto. Te godine sam završila osnovnu školu i pre mora, dane provodila na Oficircu. Bilo je popularno skakanje sa Oficirskog mosta. Mislim, mostom se zove Naravno, da danima nisam smela ni da mu se približim blizu, a penjanje na isti je za mene, bila naucna fantastika Bila je neka opklada u pitanju, ja sam je izgubila Secam se da sam stala tik uz ogradu, zatvorila oči, jer čini mi se,da sam samo bacila pogl

Fali ti ... autorsko pravo :kez:

Jel ti to planiras da rasteras korisnike ? :(

Telefon mi je nuzno zlo. Na mobilnom mi je iskljucen zvuk, pa mi se veoma cesto desava, da mi isprazne bateriju od poziva, posle obavezno sledi, za cega ti sluzi telefon,zasto ti je ugaseno zvono,da umire covek, ti se ne bi javila Ne volim telefone, ni maratonske razgovore. I svi moji,to dobro znaju, tako da su digli ruke od mene :kez:

Novi Sad Sokakom Zlatne Grede k’o macor sumrak prede, ljulja se nad kanalom klisanski bus. Tvrdava pusta mesec kao zmaja, nad Varadinom aveti tera,sa trga, Miletic vecito prgav. Salajka drema brale, krovovi lule pale, Liman uz Dunav tece, dobar su par. Kroz senku bloka, pristizu decaci. Detelinarci. Dok buket zvezda prelep laticom srebri Telep. Novi Sad, podseti se da je grad, kad mu se sa ulica bitange sklone ... Novi Sad, jos zablista ponekad, kad sest raznih crkava, uglas zazvone. Dobro vece Novi Sade moj. Bio sam, kud sve nisam, vise ni ne znam 'di sam

Prva, suvise jednostavna,ne primamljiva, a i malo je vec izdegustirana. Druga, presarena, prenatrpana,da ne znas ni gde si posO, ni gde dosO, bode oci, a nista ne govori.

Mirise danas ulica na kuvani paradajz. Nista cudno za ovo doba godine, kad se zimnice vec uveliko spremaju. Ali, evo vec, koju godinu za redom, nisam osetila taj dobro poznati miris. Nema bake, nema ni tih zimnica, za puk vojske, da se nadje,a i zima je duga. I sto onolika polica u spajzu, da stoji prazna A meni danas pade napamet,kakve su to pripreme bile za kuvanje, jednog obicnog paradajza. Obavezno je morao biti skuvan i slozen,u policama, do sredine avgusta. Jer, ju naopako, kakva je to kuca, gde paradajz nije kuvan na vreme. Stizao je samo sa jedne njive, godinama,jer naravn

Jutro. Sanjivo pijem prvu jutarnu kafu, palim ko zna koju cigaretu po redu i radujem se. Kao da idem, ko zna gde, a ne samo cetrdeset i neki kilometar od Novog Sada. Ali srce mi puno. Stizem na Paragovo, nema guzve, nedelja je jutro. Uzivam, penjuci se na Venac,polako vozim,zeleci da ukradem svaki sekund,jutra koje se budi, krivudajuci Fruskom gorom. Spustam se u Irig,tu i tamo, koja bakica vuce ceger za jutarnji pijaC. Dan se budi, zivot pocinje. Sa desne strane, stara stanica, nekoliko putnika spavajuci na tasnama, cekaju prevoz. Uzbrdica, ka autoputu i puca pogled. Na polja

Ima neka cudna spona, koja vezuje ljude za gradove. Mozda zato sto, osecaju ususkanost dobro poznate svakodnevnice, onih ulica, kojim mogu prolaziti i zavezanih ociju, a znace svaki kutak i kamencic. Ovde sam rodjena, odrastala i ostala. Tu pod tim starim mostovima,nekadasnjim,znala sam satima sedeti i gledati u Dunav. Posmatrati sa Petrovaradinske strane, setace sa druge strane keja. Ispracati brodove,divaniti sa starim alasima, koji su me svi uglavnom znali, jer sam alasova unuka. Velik grad, ali opet varosica , gde se svi znamo, ako nikako drugacije, bar iz vidjenja, nekad bilo ...

Ima jedna kutija. Mala,crna , pohabana i prasnjava. Tamo u zadnjem kutku tavana,gde retko zalazim,namerno sam je sklonila. Ponekad ... kad me secanja odvuku,trudim se da se ne desava cesto, oduvam tu prasinu, otvorim je i redovno me suze zaslepe, pre nego sto i pocnem da dodirujem, predmete, koji oznacavaju citav moj zivot u toj jednoj kutijici. Znam im raspored napamet,mesto , vreme i razlog zasto su tu. Kad sam ih ostavljala,nisam mislila da su to one sitnice za "zauvek". Saputnici, koji su tu da me podsete da se secam i pamtim. I da ljudi ne umiru u nasim srcima,zive kroz nas.

:kez: Posteno. Ne kaznjavam evo izazivam te da nam predstavis sebe u par iskrenih i ne previse skrtih recenica.