[Lista stvari koje smo, kao deca, voleli]

Dunav i nasu vikendicu, kraj istog.

I onih nekoliko zalosnih vrba, nakrivljenih nad obalom i nekoliko sicusnih koraka do vode.

I onaj mali restorancic, sto je moj deka drzao vise zarad svog drustva, gde su citavu noc igrali karte,

peckajuci se,ko je imao veci ulov tog dana .

I jutra na toj istoj obali, gde je vec u pola sest, sve vrvelo od alasa i graje.

Trckaranja po sumi, bosonoga, nije bilo ,smes, ne smes, podrazumevalo se da smo slobodni.

Volela sam i tu slobodu i sva prostranstva decije maste.

A bas sam znala da mastam, satima, zavaljena u ljuljasku okacenu izmedju one dve iste vrbe,odakle je pucao pogled na vodu

i bezbroj camaca.

Mogla bih pisati u nedogled i nazad, ali najvise sam volela onu bezbriznost i zasticenost, koju cini mi se nisam bas od tog detinjstva osetila.

[Isključivost ili nikad ne reci nikad]

Znala sam da cesto ne odstupajuci, od svojih stavova izgovaram to cuveno nikad.

Nesvesna da je to samo gard od promena,na koje nisam bila spremna.

To nikad, pretvorilo se u nekad.

I desilo se.

I nije to stvar principa, jer sta je princip u sustini, kad zagrebes ispod povrsine opet dodjes na isti strah, od promena.

Ne znam da li sam postala mudrija, ja sam inace brzopleta, a to retko ide sa mudroscu

Znam samo da to nikad, vrlo brzo moze da postane nekad, kad se najmanje nadam, pa sam spremna na sve.

[Ispracamo jednu, a docekujemo drugu..]

Donela mi je spokoj.

Donela je i pobedu u onoj vecitoj borbi sa samom sobom,naucila me da ne mora sve,sad i odmah.

Naravno da sam , ponovo morala udariti glavom kroz zid da shvatim da kroz zid, ne mozes tek tako proci.

Donela mi je i onaj djavolji februar u kojem mi je sestra stradala i cela je bila obelezena, njenim lecenjem i neizvesnoscu,

nazalost tako i zavrsava.

I da je jedna, jedina sekunda dovoljna da se bezbrizan zivot pretvori u nocnu moru.

I da je zivot samo jedan.

Ne ocekujem mnogo od sledece, samo zdravlja i da smo svi na okupu.

Sve ostalo cu pregrmeti nekako, navikla sam na sve uspone i padove, tako da me nista ne moze preterano iznenaditi.

[Tvrdoglavost vs. upornost]

Da li ste vi tvrdoglavi?

Mislim da je tanka linija izmedju tvrdoglavosti i upornosti.

Recimo da sam tvrdoglavo uporna

Ne uvek, ali kad nesto naumim, ne postoji taj argument,pred kojim bi poklekla, pa makar i na svoju stetu.

Naravno ako vidim da je nesto belo i svi ostali vide isto, necu uporno tvrditi da je belo, crno, samo zato da ne priznam tudje argumente.

Za sve postoje granice.

Kako reagujete kad neko, uprkos svim argumentima, istraje u svom naumu/mišljenju? Da li vas nerviraju takve osobe?

Svako ima pravo na svoje misljenje.

Ja mogu da uvazim ili da osporim,ako druga strana nije spremna da prihvati, tu pomoci nema.

Zavisi koje osobe i ka kojim zivotnim smerovima tezi ta tvdoglavost, ako je na nekim banalnim svakidasnjim primerima, onda me takve osobe , uglavnom izludjuju, ali to se vec granici sa gluposcu.

Ako neko tvrdoglavo i uporno pretenduje, ka svom zacrtanom cilju, ma koliko za nas posmatrace on bio nedostizan,ne, jer jedino upornoscu moze se postici neki cilj.

Da li je tvrdoglavost vrlina ili mana?

Kad sam ja u pitanju, smatram je svojom velikom manom.

Ali onaj tvrdoglavi horoskopski jarac, mi prosto ne daje sansu izbora.

Uglavnom na svoju stetu idem, ali vec sam odavno shvatila, da kad bi bilo sta promenila, to vise ne bih bila ja.

Ali opet u nekim granicama i srazmerno sopstvenim teznjama.

[Moje pesme]

Izvini,

ali ja ne znam da se menjam,

da kradem od sebe,

onaj delic mene,

koji je naprosto ja.

Izvini,

mnogo sam htela,

mnogo sam davala,

bila sam svoja,

jaka i slaba

u istom momentu,

ustajala i padala,

ali to sam naprosto ja.

Izvini,

ja drugacije ne umem,

ja drugacije ne smem.

Ukrali bi mi jutro,

zivot odneli,

snove uskratili,

u senu me pretvorili.

Izvini,

zbog cutnji,

zbog reci,

zbog suza,

zbog mene,

ovakve

mozda nikakve,

kazes suvise svoja,

ali to sam naprosto ja.

[Ne volim...]

Da cutim i ocutim.

Da trpim.

Da se danima grizem u sebi zbog nepravde.

A kad je nepravda u pitanju, ja nemam granice i jednostavno tad kod mene ne postoji zdrav razum, brojanje do deset i nazad.

Ne volim ni ljude, koji misle da su bogom dani i ne shvataju da je zemlja okruga i nema coska, koji ce te sakriti kad dodje vreme.

Ne volim sto ne znam da drzim jezik za zubima, kad treba.

Ne volim vecito ucenje na sopstvenim greskama.

Ali ne volim da ocutim i cutim.

[Sreću najčešće stvaramo sami...]

Sve zavisi, kako ko definise srecu.

Nekog srecnim cine sitnice,neko u iscekivanju neceg velikog, propusta te sitnice i citav zivot mu prodje u

samoubedjivanju u sopstvenu nesrecu.

Srecu krojimo sami.

Meni je igra sa krojevima srece usadjena u detinjstvu, probleme ne smatram nesrecom, vec samo jednim novim krugom na sopstvenom ispitu.

Jer ako kroz zivot koracama sa mislima da smo nesrecni, nikad srecni necemo biti.

A za srecu je ponekad potrebno tako malo.

[Cenkanje]

Uglavnom kupujem po prodavnicama i buticima, gde cenkanja nema.

Imas cenu, izvoli, ako hoces, ako neces, dovidjenja i prijatno.

Sve i da postoji cenkanje, od mene nikakve vajde nema.

Prvo sto bi me uzasno bilo sramota da se cenkam,nikad nisam ni probala , jer ne umem

Ja sam od onih potrosaca, kojima ako se nesto svidi, kupuju bez obzira na cenu,naravno ako imam para :lol:

[Moje pesme]

Negde ...

Negde,

duboko u meni,

krijem te od svih

daleko od pogleda i dodira ...

Negde,

u mojim zorama

cuvam te

sa poslednjim mislima

i budim te

sa prvim zracima.

Negde,

u mojim mislima

tvoje me oci prate

i nagone mi nemire

tvojim imenom obojene ...

Negde,

duboko u meni,

pisem ti svaki stih

i znam da je varka

jer svaki damar udara

imenom tvojim

tu negde ...

gde zivota se ne bojim

gde krades mi noc i dan

gde krades mi misli

i okupiras san

tu negde ...

duboko u meni

gde si mojom cutnjom okovan ...

Nekom, maj 1995

['Ljute rane junacke' iliti telesni oziljci]

Ja cak nemam ni te tackaste oziljke od vakcina na ramenu

Bila sam mirno dete pa nikad nista nisam lomila.

Jedini oziljak, koji imam je na levom kolenu i to sam pala bukvalno na ravnom putu, na kojem se nalazio jedan, jedini siljati, kamen, koji je zavrsio u mojoj nozi :lol:

[d-mol]

Pomeri me taj d- mol,uglavnom bez najave,onako podmuklo, pa me razbija danima.

I nalazim neke lazne izgovore, kako to ustvari i nije to,vec neka tuga, a istina je da lazem sebe.

Ili bar pokusavam.

A znam da lose mi ide, pogotovo, kad u prolazu osetim neki miris, koji me baci na neka mesta, za koja sam sebe ubedila da su deo,

proslosti.

Nije to tako cesto, ali taj glupi d-mol, bas zna da pogodi trenutak, kad nije pozvan.

[Slike mog detinjstva!]

Kad smo mali, hocemo sto pre, da odrastemo i da budemo veliki.

Kad se obrne krug i dodjemo u neke godine, sa setom mislimo na detinjstvo i opet, hocemo da budemo mali.

Kako se smenjuju godisnja doba, uvek me mirisi, vracaju,na tamo neka dobro poznata mesta.

U neke ulicice mog detinjstva,koje zive u meni i kad se osamim i u mislima vratim, ponekad mi se cini,

da to nisu samo slike i uspomene, ono najvrednije sto uvek imamo uz sebe, vec mi izgleda tako stvarnim, kao da sam tamo ponovo.

I umem ja, onako sanjalacki bas, da odlutam, da se setim i najsitnijeg detalja, pogotovo u vreme kad se priblizavaju praznici,

a vise nista nije kao pre.

Secam se onih jakih zima,kad sam gazila kroz dubok sneg, sremskim sorovima.

I Sneska sto sam sa ujakom pravila.

I starog crvenog lonca na tufnice, te babinih grdnji od svih lonaca, starih, gde nadjosmo bas taj najnoviji.

I kako je navek gundjala ujaku da ce me razmaziti, a i ovako sam razmazena, sta ce od mene postati cccc.

Secam se i vruce pogace umotane u belu krpu, kako bi me docekala, onako promrzlu i zajapurenu od sankanja.

Svake godine, tri dana pred novu godinu, na moj rodjendan, moj deka bi dolazio iz Rume sa novom haljinom.

Cak i kad sam prerasla haljinice sa karnercicima, nisam imala srca, da mu kazem, jer on se toliko trudio da izabere za svoju mezimicu.

A ja sam ih skladistila u orman, svake godine po jednu i jos uvek ih cuvam.

Njih troje odavno vec nema.

Prosle su mnoge zime i smenjivali se Bozici.

I svake godine, pred moj rodjendan obuzme me neka seta, teskoba mi se uvuce u srce i drma me dok se praznici ne zavrse.

[Svi smo mi došli jedared, a neko je doš'o i pre...]

O, moji su odavno pustili korenje ovde.

Oni, nadobudni iz moje porodice, koji vole da mlataraju porodicnim stablom i poreklom,mnogo bolje bi to objasnili

A prvi predak dodjos,stigao je iz jednog malog gradica sa nemacko- francuske granice, sa sve poslugom i pratnjom za

vreme vladavine Marije Terezije.

Dosao i ostala pokoljenja za njim.

Meni od tog svog silnog plemstva, nije nista ostalo, osim porodicnog grba, u kuci mog oca i punog kofera svedeconstva o zvucnom prezimenu

I prica i prepricavanja.

Moji koreni su tu gde sam i ne mislim se seliti :)

[Pesme vojvođanske]

Kucerak u Sremu :)

[Najlepše u Novom Sadu]

Postoje dani, kad u mislima, namrgodjena, prolazim gradom i ne primecujem nista.

Kad je sve oko mene sivo i grad mi je siv.

Zavisi kakvim ocima gledam.

Ponekad, zapazim svaki detalj, cak i ovo ogoljeno drvece, koje mi nekad, pogotovo nocu, dok bljeste svetla sa mosta

ka keju izgleda skoro nestvarno.

Ali ipak glasam za tvrdjavu i pogled sa bedema, gde su Novi Sad i Dunav, kao na dlanu.

[Koju knjigu trenutno čitate?]

Smrt je neproverena glasina - Emir Kusturica

[Sam/a protiv svih]

Zasto me stalno kritikujes ? :(

[Iskaži trenutno raspoloženje - smajlijem]

:oblak:

[Strpljen - spašen]

Oduvek sam se divila ljudima, koji su hladnokrvni i strpljivi.

Meni strpljenje, nije jaca strana.

Probala sam da brojim do deset, da ocutim neke stvari, pa izbrojim i do sto, ako bas mora ali uvek je

ta brzopletost izlazila u prvi plan.

Kod mene sve mora, odmah i sad.

Ne mislim da je to mana,mada sam se nadala da ce mi godine doneti bar nesto malo strpljenja.

Da ne brzam , kad ne treba.

I da ocutim,kad je neophodno.

Ja to jednostavno neumem i vise se ni ne trudim da to redukujem kod sebe.

Koliko ste strpljivi i znate li da strpljivo brojite do deset?

Ili reagujete na prvu loptu?

Da li verujete u onu narodnu - Strpljen- spasen?

[Ogledalce, ogledalce....]

Sve moje drugarice su uglavnom imale krupne crne oci.

Ili izrazito plave, smedje, zelene.

A ja sam nekako uvek patila da imam onako krupne crne oci, kao vecina.

Jedino me uciteljica zvala imenom,kad sam presla u peti razred uglavnom je bilo:

-Ti sa tim sucmurastim ocima.

Osecala sam se kao vanzemaljac,jer nekako su uvek one padala u prvi plan.

Nit plave, nit zelene,nekako sareno sucmuraste.

Nastavnik srpskog jezika me je uporno zvao Sucmurasta.

I osta je Sucmurasta do kraja osnovne skole

Tada mi je smetalo,danas znam da su drugacije i da se izdvajaju.

I uvek se nasmejem kad pocne prica o mom nadimku, koliko sam samo plakala sto nemam onako velike krupne crne oci :lol:

[Ostavilo me je bez teksta...]

Nekad u moru ljudi pronadjete nekog, ko je razlicit.

Duhovit, svoj.

Nasmejan uvek.

A mislila sam da je pravi mrgud, onako krupan sa ostrim ctama lica.

Bio je velik, a od juce ga vise nema.

I stalno razmisljam kako je dovoljan samo jedan sekund da izgubis zivot.

I kako taj zivot nije nista.

Moj kolega danas rece, kao cigareta, zudis za njom,a izgori za cas.

Tvoja ili tudja nepaznja.

U ovom slucaju je bila tudja brzopletost.

I znam da zivot ide dalje.

I znam da sam jutros uzalud gledala u pola osam na ulazna vrata.

I znam da veliki ljudi tiho odlaze.

A on je bio covek sa velikim srcem.

[Kompleksi]

Svako nosi sa sobom neki kompleks, pritajen ili izrazen.

Neko se bori sa njima, neko je nesvestan istih.

Ono sto mene nervira, su osobe sa izrazenim kompleksom superiornosti.

I gotovo kao po definiciji, nikad se ne mogu otrgnuti utisku da su to osobe, nesvesne sebe, duboko u sebi izuzetno nesigurne.

Kako reagujete u prisustvu takvih osoba?

Da li ste tolerantni ili imate i vi svoje granice?

Sta mislite o njima?

[Prilagodjavanje]

Zivot nam nudi vise opcija,ali svi imamo neke svoje principe,urodjene, stecene ili nametnute.

Stavove, za koje mislimo da su ispravni i jednostavno se drzimo njih.

Gazite li svoje principe po potrebi ili se striktno drzite njih?

Koliko ste spremni da se prilagodite stvarima, koje kose vase principe?

Idete li protiv svega, kako bi ih sacuvali ili uspevate da se prilagodite, a ipak ostajete svoji?

__________________

[Miroslav Mika Antić]

Zmurke

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.

Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.

Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,

obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.

Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.

Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,

jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.

Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.

I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,

unutra, u skladištima tajni i korenju energije.

Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,

kipe orijaška sunca.

Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.

Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,

mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek

postojati u našim drugim životima.

I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.

I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.

Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.

Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,

samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,

i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

[Knjige mog detinjstva]

Prva knjiga koju sam procitala bila je Hajdi.

Secam se da sam plakala kao kisa, kad su je odveli sa planine u grad i odvojili od dede

I sad je cuvam u nekom budzaku, sva je jadna otrcana, od silnog nosenja i prelistavanja.

Orlovi rano lete,Hajduci, Tom Sojer,Dnevnik Ane Frank.

Ne mogu svih knjiga ni da se setim.