Jump to content

Zaboravljeni heroji


Recommended Posts

Posvetimo temu onim ljudima koji su nas kroz istoriju svojim viteštvom zadužili, a od istorije i pokolenja ostali skoro zaboravljani. Molim vas da prilikom dodavanja imate na umu standarde istorijskog kutka našeg foruma i da postavljate samo ono što je zaista relevantno.

 

****

Ahmed Ademović

Ahmed Ademović je služio kao trubač u srpskoj vojsci. Tokom Balkanskih ratova, trubači bi specifičnim trubnim znacima slali signale vojsci koji bi označavali juriš ili povlačenje. Tokom Kumanovske bitke 24. oktobra 1912 godine, u trenutku kada se ona, kako će se ispotaviti, lomila. Ahmed se ušunjao u pozadinu turske vojske i odsvirao po sluhu njihov trubne znake za povlačenje. Zbunjena turska vojska koja je u tom trenutku bila u silovitom naletu, počela je da se povlači a Ahmed je onda zasvirao znak za juriš srpskoj vojsci koja je poletela na zbunjenu tursku vojsku i potukla je.


Srpska vojska je nanela Turcima poraz i otvorila put za nadiranje dolinom Vardara.


Upravo za ovaj podvig, Ahmed je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima. A njegov podvig koji je bio toliko prost i jednostavan završio je u udžbenicima na francuskim i ruskim vojnim akademijama kao pozitivan primer lukavstva običnog vojnika.

Link to post
Share on other sites
  • 10 months later...

У селу Словац код Лајковца и данас постоји споменик на коме пише: "Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније". 


Реч је о јединственом случају у свету да владар подигне споменик обичној сељанки и њеном сину.
Краљ Петар је Макрену срео током повлачења преко Албаније. Она је кренула за војском како би пронашла свог сина јединца Маринка и дала му вунене чарапе које је исплела. Ипак, када је схватила да неће моћи даље, чарапе је дала краљу Петру уз завет да пронађе њеног сина.
Краљ Петар своје обећање нијe заборавио. Маринка је пронашао, али умрлог од хладноће негде у планинама Албаније. Прича каже да се до краја живота није одвајао од вунених чарапа мајке Макрене, да је на самрти тражио да му их обују и да је у њима умро.


Нажалост, на сеоском гробљу нема споменика који је био подигнут по наредби краља Петра, срушен је. Недавно, међутим, споменик Макрени обновило је Друштво српских домаћина док га је локално свештенство освештало. Намера им је да одају почаст пожртвовању српског народа, али и племенитости краља Петра.

Link to post
Share on other sites
  • 1 year later...

ДАН КАДА ЈЕ ОРИЈЕНТ ЕКСПРЕС ЧЕКАО МИЛУНКУ САВИЋ

Чувени воз Оријент експрес је каснио само једном. Десило се то на београдској железничкој станици 1928. године.

У Француској је у то време обележавана десета годишњица савезничке победе у Првом светском рату. За ту прилику послат је воз за Београд како би превезо српске званичнике позване да учествују у прослави. Укрцавали су се генерали, политичари, бивши војници... Француски амбасадор, који је присуствовао испраћају, случајно је на перону видео Милунку Савић. Стајала је поред воза и испраћала погледом своје ратне другове. Зачуђен, упитао је зашто и она не иде на ово путовање. ,,Ја за то немам новца", скромно је одговорила Милунка. Његова екселенција као и окупљени грађани то нису могли да дозволе. Испред њих је стојала велика Милунка Савић. Жена са највише ордена у историји ратовања. Хероина Балканских и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“. Рањавана у борбама девет пута. Ти исти Французи су је због неизмерне храбрости прозвали „српска Јованка Орлеанка“ и доделили чак два ордена Легије части.

Није било простора за оклевање. Присутни су брзо прикупили новац. Амбасада Француске је обезбедила потребну документацију. Оријент експрес је стајао мирно. Сви путници, главешине и генерали су седели у возу и чекали. Нико се није бунио. Зналису да без Милунке путовање није право. Да без ње и не могу да крену.

Много возова је од тада пртутњало Београдом. Оријент експрес јури светом. Једном је чекао, само једном и то српску хероину, Милунку Савић.

За поклон сенима велике Милунке
Невена К. Татић

Link to post
Share on other sites
  • 6 months later...

Чули сте за пакао Кошара, највећу битку током бомбардовања Србије 1999. Али, ову причу нисте чули. Нећете је прочитати на неком другом месту на интернету, јер... на интернету нема баш свега. Зато се и налази пред вама. Да не заборавимо. И нешто научимо. Не, није то прича о величању српства, јер је њен јунак Тибор Церна, већ о љубави према земљи.

А прича иде овако.

Више хиљада непријатељских војника, за које су у нашој војсци утврдили да су припадали тзв. Ослободилачкој војсци Косова, али уз подршку специјалних снага НАТО алијансе, налазе се са једне стране ове приче. Они су, уз подршку артиљерије албанске војске, почели 9. априла 1999. напад на реон граничне карауле Кошаре, не би ли пробојем отворили пут за копнену инвазију. Такав продор у срце наше јужне покрајине имао би страшне последице по српску војску јер би се непријатељ као клин забио у средину територије, а несметаним довођењем појачања могао да делује даље како му воља. Кошаре, зато, нису смеле да падну.

Тачније, сама зграда, та караула, није толико кључна, јер је на обронку стрмих планина, с тим што је албанска територија од врха планинског венца па на другу страну, али је позиција важна за ову причу. Јер, наша војска, у овом случају нападнута, била је у изузетно тешком положају, пошто је непријатељ по преласку саме граничне линије нападао низбрдо. А то је за армије вековима значило - лакши посао.

Други проблем је био у чињеници да се због велике граничне линије коју је требало чувати, а ограниченог броја расположивих војника (јер се у позадини ратовало са терористичким групама), мало граничара нашло у поменутом реону поменутог 9. априла 1999. Тачније, наспрам првог ешалона (први ред освајача) од око 2.000 нападача, који је у јуриш кренуо тек после језиве, вишесатне артиљеријске "припреме" у виду стотина граната, наспрам њих је стајало тек око 130 људи. Не питајте како, издржали су тог деветог априла. И десетог.

Полако су потом почеле да стижу мање јединице које би подржале надљудске напоре у надљудским, снежно-планинским условима. Гинуло се сваког дана, чешће без хране и довољно муниције него што је то иоле потребно, у снегу понекад до грла, са хиљадама граната које су падале и хиљадама оних који су нападали. Али, копнена инвазија није била допуштана.

Тамо, у паклу Кошара, где је по 12 војника бранило одсеке на које је јуришало по 300 непријатеља, командир једног одељења био је Тибор Церна. Рођен у Београду 8. новембра 1978, он је у јуну (већ крваве) 1998. године добровољно тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио да иде у Пећ, а одатле је био упућен - на Кошаре. Наспрам њега и његових другова било је толико артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање "сада или мало касније". Нарочито је, од 9. до 27. априла, један снајпериста из Легије странаца био кобан по наше војнике. Свакодневно им је наносио мање или језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације.
Толико је било страшно издржавати јурише непријатеља и свакодневна бомбардовања из авиона, те свакодневно разорно коришћење артиљерије са оне стране границе, да је само још фалио тај снајпериста - да тамани кога жели и када пожели. Српски војници, у заклонима, мањим бункерима и рововима, због њега нису могли ни да врше физиолошке потребе како се то иначе чини, него све у неке посуде, па када ноћ падне, кришом се празни ту негде, у близини.


Тибор Церна

Тог 27. априла, после дејства снајперисте Тибор Церна се опростио од затечених другова, па устао и викнуо: "Усташо! 'Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!"
Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао.
Да би створио могућност да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.
Рањен, смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао:

"За ову земљу вреди погинути".

Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту.

Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатељског.

(До краја НАТО бомбардовања, у паклу Кошара у коме је животе дало 108 војника који су спречавали копнену инвазију, непријатељ није остварио свој циљ. Тибор Церна је један од оних који су дали живот да се то спречи. Нисте никада раније чули за њега, Бог душу да му прости, али то не значи - да треба да буде заборављен. Ова прича - баш томе служи.)
 

IZVOR: Beleška Facebook korisnika Darka Nikolića https://www.facebook.com/huddle.bre

Link to post
Share on other sites
  • 1 year later...

Na granici Kraljevine Srbije i Grčke, irska Deseta divizija, sastavljena od oko 8.000 dobrovoljaca, pokušala je da zaustavi čitavu bugarsku armiju od 99.497 vojnika.

jjj.jpg


U slavu oko 1.000 palih irskih ratnika koji su rame uz rame sa Srbima ratovali protiv Bugara, kod Dojrana i danas stoji Keltski Krst na kome piše: "U znak sećanja na one iz Desete irske divizije koji su živote dali u odbrani Srbije". Deseta irska divizija sa 8.000 boraca zaustavila je, na nekoliko dana, na braniku Srbije, čitavu bugarsku armiju od 99.497 vojnika.

Srbija je bila pred kolapsom decembra 1915. godine. Napadnuta od Austrougarske, Nemačke i Bugarske, država je krenula put golgote preko albanskih planina. Premalo saveznika je bilo tu, ali su uz Francuze, rame uz rame sa našim vojnicima, tu stajali Irci kada je bilo najpotrebnije.
Bugarska je u septembru 1915, dobrim delom i zbog očiglednog neuspeha Saveznika u Dardanelama, potpisala sporazum i ušla u rat na strani Centralnih sila. Bugari su pokrenuli veliku vojnu silu ka jugu kako bi opkolili srpsku vojsku u povlačenju.
Na granici Kraljevine Srbije i Grčke, irska Deseta divizija, sastavljena od oko 8.000 dobrovoljaca, kod sela Kosturino pokušala je da zaustavi čitavu bugarsku armiju od 99.497 vojnika.
Irci su u Solun stigli u letnjoj opremi, direktno nakon sopstvenog pokolja kod Galipolja gde su ratovali u sastavu britanskih imperijalnih trupa. Iako su saveznici pretrpeli gadan poraz od Turaka kod Galipolja, to Irce nije sprečilo da u letnjoj opremi u novembru stignu u okolinu Kosturina.

Cela bitka za Galipolje je poznata po teškim gubicima na obe strane: skoro polovina ukupnog broja angažovanih vojnika izbačena je iz stroja. Od 568.000 vojnika upotrebljenih na strani Antante i 315.500 na strani Centralnih sila, ukupni gubici bili su veći od 470.000 ljudi, od čega je oko 130.000 poginulo piše na zvaničnoj Fejsbuk stranici knjige Gvozdeni puk.
Dok su Francuzi direktno štitili srpsko povlačenje, irska divizija pokušala je da spreči prodor Bugara kroz jedini planinski prolaz u Vardarskoj dolini koji je Bugarima značio otvoren koridor za napad na Srbe.
Do samog napada bugarske vojske, više od hiljadu Iraca je dobilo promrzline. Ali kada je strašan bugarski napad počeo, Irci su junački branili visoravan okruženu visokim vrhovima na kojima je bilo nemoguće ukopati dublji rov zbog kamenog terena. Irci su danima držali liniju fronta, i iako su bili pod snažnim naletima bugarske artiljerije i pešadije, bacali su Bugare u očaj.

Došli su da pomognu Srbima i stajali su časno. U prvom udaru borbe prsa u prsa poginulo je 138 Iraca iz petog, dablinskog bataljona. Nakon tri dana borbi, taj irski bataljon je sa 1.042 spao na 565 vojnika. Ništa bolje nisu prošle ni ostale irske jedinice.
Kako je u tim napadima poginulo više od 1800 francuska vojnika, dalji otpor bio je uzaludan. Bugari su uspeli da se uvuku između dve savezničke vojske, te je naređeno francusko-irsko povlačenje.
Bugari su slavili pobedu, ali su Srbi zahvaljujući Francuzima i Ircima uspeli da se domognu obale. U slavu Iraca koji su se borili protiv Bugara, za Srbiju, kod Dojrana i dan danas stoji keltski krst na kome piše: "U znak sećanja na one koji su pali, iz Desete irske divizije koji su živote dali u odbrani Srbije". Na braniku Srbije, stradalo je oko pet hiljada irskih ratnika.

Link to post
Share on other sites

Знаменити Врањанац, чија су дела недавно откривена, Михајло Стевановић – Цупара, одиграо је велику, ако не и кључну улогу за коначно ослобођење хришћана јужних крајева од Турака. Био је први српски инструктор специјалних снага, као и обавештајац.

Mile-Cupara-Sokolska-uniforma.jpg
Михајло Стевановић Цупара у соколској униформи / Фото: Врање.нет


У врањском Казанђолу војним вештинама подучавао је чак и Гаврила Принципа. За њега кажу да је из Врања кројио светску историју.

Цупара или бата Миле, како су га Врањанци звали, био је изузетно интелигентан, виспрен, физички спреман човек. Завршио је Учитељску школу и у то време, када се развијала борба српског народа за коначно ослобођење од Турака, постао је управник Учитељске школе.

„Тада и Живојин Рафаиловић долази послом у Врање и ступа у контакт са Цупаром. Њих двојица почињу да раде на националном ослобођењу Србије“, прича Синиша Антонијевић, истраживач герилских покрета.

Cupare-Clanovi-Mlade-Bosne-ispred-Miletove-kuce_2.jpg
Чланови Младе Босне испред Милетове куће /Фото: Врањенет.рс

Из турског конзулата у Врању, који је постојао од 1878. године, једном до два пута недељно слата су писма – извештаји турком амбасадору у Београду. Тада на сцену ступају виспрени Врањанци, Миле Цупара и Мита Атан (Димитрије З. Стојковић) заједно са Живојином Рафаиловићем и упуштају се у највећи обавештајни подухват тог времена.

„Ова тројица су приметили да писма на пошту носи гаваз, почасни стражар турског конзулата Ага Муса, Србин потурчењак. Да би Ага Муса дошао од турског конзулата, морао је да прође бар десетак врањских дућана. Мангупско друштво приметило је да је Ага Муса заљубљен у Српкињу, ћерку чувеног врањског бојаџије Аритона Николића“, прича Антонијевић.

Објашњава да су осмислили тактику – предложили су Ага Муси да им дозволи да на кратко отворе и прочитају о чему конзул пише Београду, а да ће заузврат све учинити да се ожени Српкињом.

„Ага Муса је одмах пристао. Више од годину дана врањски обавештајци читали су конзулова писма. Прочитали би писмо, поново затворили воском и послали Агу Мусу да однесе на пошту. Конзул је у једном тренутку посумњао на свог гаваза, а српски обавештајци су то већ знали. Били су фер и обавестили су Мусу да му се спрема невоља“, каже Антонијевић.

Kuca-Mileta-Cupare_1.jpg
Кућа Милета Цупаре / Фото: Врањенет.рс

Напомиње да се Муса вратио у православље и оженио се Српкињом у коју је био заљубљен. Оцењује да је то био највећи обавештајни подухват тог времена у Србији. Извештаје ове тројице „мангупа“ курир је носио директно у Београд, обавештајном одељењу српског Генералштаба.

Извршни одбор четничког покрета у Врању 1903. формиран је у основној школи у којој је Миле Цупара био управитељ.

„Виђени Врањанци, њих тридесетак, схватили су да ако желе у борбу морају да буду спремни и оспособљени. Тако Миле Цупара постаје први инструктор специјалних снага, односно први четнички инструктор“, казује Антонијевић.

1280x0_Mile-Cupara-Vranjanci.jpg
Врањанци који су деловали са Цупаром / Фото: Јужне вести

Објашњава да се обука изводила у врањској клисури Казанђол, као и да се Миле сам сналазио и набављао тактике и начине герилске борбе.

„Тада није постојао уџбеник из кога је могло да се учи, него је разговарао са старим ратницима, прикупљао искуства и тако направио врло делотворан начин обуке. Она се састојала у руковању пушком, камом, бомбом и од техника ручне, односно блиске борбе“, прича Синиша Антонијевић, истраживач герилских покрета.

Цупара је погинуо је у саобраћајној несрећи тридесетих година прошлог века. Поуздано се не зна година његове смрти. Антонијевић каже да у Врању више нема Цупара, као и да је врањска црква пре неколико година продала његов гроб.

f4aa24a69284ce6765c16ae39cbb765c.jpg
Цупара – обавештајац и велики борац за ослобођење/Фото: Pinterest

„Замислите само како би се Енглези, Американци или Французи старали о гробу таквог јунака. А ми смо имали специјалне снаге 36 година пре Енглеза и 37 година пре Американаца. Михајло Стевановић Цупара је национални херој, а Србија то и не зна!“, поручује Антонијевић.

Ослобођење.рс

Link to post
Share on other sites
  • 4 weeks later...

Илија Мише Гојковић био је један од ретких српских – како се то тада говорило – трупних официра који је стигао и до највишег ђенералског чина.

ilija-Gojkovic.jpg

Илија Гојковић/Фото: Архивска фотографија

По свршетку другог разреда Крушевачке гимназије, мали Илија са 16 година, 1870, ступио је у стајаћу војску Кнежевине Србије.

Момак је био веома лако примљен јер је у то доба и даље било мало писмених људи.

Војну академију није уписао и почео је да ради као писар у разним јединицама од најнижег подофицирског (капларског) чина. Шест година доцније, стекао је прво официрско звање потпоручника пешадије.

Са све вишим чиновима трупног официра, његова звања бивала су све већа, јер се стално усавршавао помно пратећи развој војне технике и тактике ратовања у развијенијим ондашњим земљама. Међутим, и поред тога, није баш увек одговарао по политичкој линији ондашњем мишљењу младог краља Александра Обреновића, те крајем 1901. године бива превремено пензионисан.

Мајским превратом 1903, пуковник Гојковић је био враћен у активну службу и постаје командант Дунавске пешадијске бригаде.

Када је изабрана нова Пашићева влада 1909, пешадијски пуковник Илија Гојковић је накнадно постављен за министра војног 1910, али скоро годину дана доцније подноси неопозиву оставку, јер га већина посланика није подржала у набавци нових брдских топова, који су тада били стварно неопходни српској војсци.

ilija-gojkovic.jpg

Фото: Из персоналног досијеа генерала Илије Гојковића

Први балкански рат га затиче као команданта Моравске дивизије првог позива где је показао храброст, мудрост и вештину ондашњег начина ратовања у борбама за ослобођење Куманова и Прилепа. Због свега овога је унапређен у највиши официрски чин – чин ђенерала.

Када је избио Велики рат, 1914, он је и даље био у истој јединици којом је успешно командовао у Церској бици, где се одликовао као и непуне две године раније.

Скоро стално је био у првим бојним редовима, чак и онда кад не би имао никакву заштиту, стално соколећи војнике, који су свога команданта називали одмила „нашим Чичом”.

Он сам био је честа мета противничкој војсци, јер је био лако уочљив јашући свога белца Агу.

На Церу, после Рудне главе, аустроугарска војска се без неког реда повлачила. Угледавши веома добро знаног белца и то на само двестотинак метара од њих, непријатељски војници, без команде претпостављених, сложно припуцају и плотуном погоде белца.

Гојковић није стигао да сјаше тако да погођени пастув притисну целим телом ђенералову десну ногу, која је и даље остала у узенгији, тако да се није могао извући.

Поручник Димитрије Туцовић (тадашњи председник Социјалдемократске странке Србије), који се ту задесио и видео шта се догодило, одмах крене са још двојицом својих војника да из бришућег простора спасу Илију Гојковића, који се срећом само мало угрувао. Извукавши га из настале неприлике, Туцовић му рече:

– Господине ђенерале, сматрам да би било ипак најбоље да се ви, као ђенерал, склоните са прве линије фронта, где морају бити првенствено војници и нижи официри…

Stab-Moravske-divizije-na-Ceru.jpg

Фото: Штаб Моравске дивизије на Церу

Саговорник је изгледао замишљено и одсутно док му је Туцовић говорио, јер му је ипак било жао свога белца, пошто су се последњих година скоро сродили, а племенита животиња је у том часу још давала знаке живота. Тек када је Гојковић прекратио самртничке муке Аги, потпуно прибрано окрете се поручнику Туцовићу и одговори му:

– Господине поручниче, сада је, на мом џепном часовнику, тачно подне… Удаљићу се са прве линије тек онда када се до смираја дана ова неман – тако је ђенерал назвао противничку војску – повуче преко валовите Дрине!.. Тако је и било.

С почетка следеће, 1915, ђенерал Илија Гојковић преузима команду ужичке оперативне војске и с њоме успева да заустави на одређено време продор бугарских одморних трупа у Качаничкој клисури, да би се српска војска и избегли народ могла повући преко Косова Поља, Албаније, Црне Горе и све тако до Крфа.

Уз сагласност Врховне команде, Гојковић је због година, нарушена здравља и болести, отишао са Крфа у Француску на лечење које је трајало непуних годину дана. Опорављен и спреман да се врати у трупу, возом је отпутовао до Напуља.

Одатле, у смирај дана, креће, из напуљске луке, италијанском цивилном прекоокеанском крстарицом „Минас” коју је војска тада привремено користила за своје потребе.

Она је ишла до Солуна, где је Гојковић требало да прими нову команду. Крстарица је иначе, пребацивала савезничке трупе, опрему, разно оружје и муницију као потпору за отварање новог фронта у Солуну.

Уз то је ишла и једна непроверена вест да је та лађа поврх свега понела још и 25 сандука полуга државног злата – гласина која и данас многима распаљује бујну машту.

general-ilija-gojkovic.jpg

Фото: Илија Гојковић, архивска фотографија

Поред старог ђенерала, од наших виших официра ишли су и пешадијски пуковник Драгутин Дулић и војносудски пуковник Милан Ристић који су му правили друштво.

После вечере у официрској трпезарији, сви присутни официри оних јединица које су биле укрцане на брод (француски, италијански, енглески и нешто наших), желели су да чују што паметно од поштованог старине, који није био само по годинама најстарији од свих, него је и по чину био највиши.

Дуго се причало, а када су официри изашли на прву палубу, неколицина српских војника је пришла јер су и они желели да виде поново „свога Чичу”…

Рано изјутра, 2. фебруара 1917. по старом календару када су тек заобишли најјужнији грчки рт Матапан, немачки сумарен У-39, који је био под командом дуговечног морског вука Валтера Форстмана погодио је са два торпеда поменуту крстарицу.

„Минас” је необично брзо тонуо, тако да се утопило 870 људи. Док је нестајала са морске површине, капетан лађе Анђело Пароди, дајући ђенералу котур, рече му која је спасилачка барка предвиђена за официре и да пожури са укрцавањем. Гојковић га зачуђено погледа и племенито му одговори:

– Спасавајте прво војнике, а ми официри ћемо се последњи укрцати! – тако и буде. Сви преживели су успели да се укрцају у барке и официрска барка била је на челу мале колоне. Убрзо затим, „Минас” је заједно са створеним вртлогом нестао. Испред новонастале колоне, сумарен је одједаред изронио и Немци затраже да се остатак бродоломника преда. Чувши ову непријатељску безусловну наредбу, стари ђенерал Илија Мише Гојковић устаде у чамцу и узвикну:

– Српски се ђенерал никада не предаје! – а затим припуца својим пиштољем на противничку подморницу. Немци су га одмах, кратким рафалом, покосили…

posle-slavne-pobede-kod-bitolja.jpg

После славне српске победе код Битоља: у средини је командант моравске дивизије првог позива генерал Илија Гојковић, њему с десне стране седи ађутант ..

Илија М. Гојковић је једини српски ђенерал у Великоме рату који је погинуо на бојном пољу. Иако никада није стекао и чин војводе, неки су га често, од тренутка јуначке погибије, па и нешто доцније по свршетку рата, с правом називали „поморским војводом”.

Коста Кнежевић, Политика

Link to post
Share on other sites
  • 3 months later...

Palman Braht (1290. - nije poznata godina smrti)

Strani ratnici, najamnici, nisu bili novina u vreme cara Dušana. Međutim, pisani tragovi kažu da su Dušanovi najamnici bili baš kao i on - silni. Jedan od njih posebno je bio veran. Pročitajte priču o Palmanu Brahtu...

AUTOR: PETAR MILATOVIĆ (POLITIKIN ZABAVNIK) | OBJAVLJENO: 16. 04. 2021.
vitezovi-cara-dusana_338120909.jpg
Priča o Palmanu Brahtu, silnom vitezu Dušana Silnog Ilustracija; Foto: Shutterstock

Sve, ama baš sve, što je bilo do njega, činio je i učinio. Uzalud. Grofica iz Štajerske, njegove postojbine, ostala je hladna. Nije pomoglo ni to što je u Veneciji, kod tamošnjeg najboljeg lekara, operisao takozvanu dvostruku zečiju usnu koja mu je od rođenja ružila lice, niti što je, službujući kod kneza od Austrije, proglašen za viteza. Nesmiren ali i dalje nadeždan, lutao je Srednjom Evropom, s turnira na turnir, iz pobede u pobedu, jačajući snagu i osvajajući veštinu. U jednom od dvoboja izgubio je i prst na ruci. S druge strane ga je i dalje čekala ćutnja, kao da se u njeno srce uselio mraz snegovitih Alpa. On nije bio vitez koga je čekala.

Sad već četrdesetogodišnjak, vitez Palman Braht, rođen oko 1290. na očevom dvoru u Štajerskoj, više nije imao ni vremena ni razloga za tu gorko-slatku strepnju koju je toliko dugo čekao. Osedlao je konja i s grupom krstaša krenuo u osvajanje onoga u čemu je bio najveštiji. Put ga je vodio prema Jerusalimu i Svetoj zemlji.


Bila je 1331. godina kad je stigao u Zetu i Primorje i tu ostao. Upravo u vreme kad je njom upravljao "mladi kralj" Dušan boreći se za presto protiv oca, kralja Stefana Dečanskog. Po svoj prilici, u tim bojevima učestvovao je i Palman Braht, posebno u napadu na dvor u Nerodimlju, kad sin više nije bio samo "mladi kralj" jer je otac ubrzo zatočen u tvrđavu Zvečan i zadavljen (?). Od tada je, za vreme celokupne vladavine kralja, a potom i cara Dušana Silnog, stalno bio uz njega, sve do iznenadne i zagonetne smrti (1355) najratobornijeg od svih Nemanjića.

Ratnici najamnici 
Povest veli da strani ratnici, najamnici, nisu bili novina novog kralja. Oni su se u Srbiji, odnosno Raškoj, odomaćili već za vreme kralja Milutina (vladao od 1282. do 1321). Najbrojniji su bili Turkopuli, hristijanizovani Turci, koje je on preuzimao od Vizantinaca, u čijoj su istoriji 14. veka ovi "psi rata" ostavili više nego opipljive tragove. Postoje svedočanstva da su za Milutina ratovali i zapadni vitezovi. Njagov sin, potonji kralj Stefan Dečanski, oslanjao se na Katalonce koji su svoje usluge nudili u čitavoj Južnoj Evropi, ratujući za onog ko bolje plaća. Oni su mu, čak, pomogli i da izvojuje veliku pobedu protiv Bugara u glasovitoj bici kod Velbužda, 1330, koja je bila i okidač za pobunu sina protiv oca, mladog Dušana protiv već, za ono doba, vremešnog Stefana Dečanskog.

Bilo je to vreme kad su dobro naoružani i vešti konjanici u oklopu u ovom delu Evrope dobijali na značaju, posebno kad je valjalo kretati u osvajanja, ali i brinuti o unutrašnjoj sigurnosti vladarskog doma, odnosno same vladareve glave. A to je, podrazumeva se, i te kako koštalo. Pisanih tragova o njihovom cenovniku u državi Nemanjića nema, ali se – ako se uporedi s plaćanjem najamnika u drugim zemljama – može zaključiti da im je mesečna plata iznosila 2-3 zlatnika. Uzme li se u obzir odred od petsto najamnika, koliko ih je bivalo u vreme kralja i cara Dušana, to je mesečno iznosilo oko 1500 dukata ili 3000 perpera. Poređenja radi, godišnji porez na kuću u Srbiji u to vreme iznosio je jedan perper. A vladar koji je državu proširivao do neslućenih granica godinama ih je držao po ugovoru. Bili su to ogromni izdaci, bez obzira što je u to vreme srpska država ubirala velike prihode od rudarstva, trgovine i carina. Uz to, svoje najamnike, kao neku vrstu lične garde, imala je i Dušanova žena Jelena koju su, po jednom svedočanstvu, pratili ratnici poreklom iz okoline Venecije. (Pročitajte i: 4 kratke priče o vladarkama srednjovekovne Srbije)

Kad nisu bili u (ratnim) pohodima, najamnici su živeli u naročitim naseljima, nekim vrstama kasarni, spremni da se u svakom trenutku late oružja. A kako im je vojevanje bilo osnovno zanimanje, u tim trenucima takozvanog predaha nisu radili ništa drugo nego su se, poput gladijatora u rimskim arenama, borili jedni protiv drugih, usavršavajući ratničke veštine. Ne čude zato mnogi turniri, dvoboji, priređivani na zadovoljstvo dokone Dušanove vlastele.

U tom i takvom okruženju nalazio se i Palman Braht, jedini od brojnih Dušanovih najamnika kojima je istorija ne samo sačuvala ime, nego zabeležila i mnoge događaje vezane za njegov lik i delo.

Mačem od Dunava do Korinta
Snagu mišica i veštinu baratanja oružjem Palman je svom gazdi dokazao, već smo videli, u bici kod Nerodimlja, 1331, posle koje je – po svoj prilici – postao i kapetan garde novog kralja, koja je brojala oko trista teško oklopljenih konjanika, nemačkih najamnika. Gde god je bilo neophodno oružjem rešavati sporove prvi je pitan za mišljenje. A kad su se protiv tek krunisanog vladara, godinu dana kasnije, u Zeti pobunili vojvoda Bogoja i Arbanas Dimitrija Sume valjalo je odmah delovati. Kapetan je na pobunjenike uputio četu koju je predvodio njegov sestrić Georg. Nemački najamnici su se pobedonosno vratili iz pohoda.

Ratobornom vladaru, željnom da ovlada Vizantijom, Palman Braht gotovo da postaje desna ruka. Gde god se ozbiljno vojevalo, bio je u središtu boja. Trista oklopnika bez mane i straha u sjajnim oklopima obično su izazivali strah kod protivnika i pre nego što bi ukrstili koplja i mačeve. Čim bi blistavi metal izjahao iz oblaka prašine. Ređale su se bitke za Strumicu, Prilep, Ohrid, opkoljavanje Soluna...

Jedni za drugim padali su i grad Ser (1345), te Halkidiki, zajedno sa Svetom Gorom, osvojeni su Albanija, Epir i Tesalija, te se srpsko carstvo prostiralo od Dunava na severu do Korinta na jugu i od Jadranskog na zapadu do Egejskog mora na istoku. Uloga viteza Palmana i njegove oklopljene družine bila je značajna. Vrlo je verovatno da se nemački najamnik nalazio i među ratnicima koji su, u sukobu s ugarskim kraljem Lajošem, osvojili i Beograd (1353), jedno vreme u sastavu Dušanove Srbije.

Stub Svetog Stefana
Vrlo je verovatno, mada su pouzdana svedočanstva retka, da su u srednjovekovnoj srpskoj državi, u Srbiji Nemanjića, postojala organizovana udruženja vitezova. Izvesno je, pak, da se u vreme vladavine cara Dušana – od 1331. do 1355. – pominje viteški red nazvan "Stub Svetog Stefana". Konstantin Jireček, češki istoričar koji je svoj bogati rad posvetio proučavanju prošlosti balkanskih naroda, posebno Srba, piše da "viteške igre na konju slične behu igrama na zapadu... Orbini priča da su dvorjani cara Stefana priređivali pred njim viteške igre i turnire, te da bi car pobedioce darivao bogatim poklonima".

Krsna slava Nemanjića bila je Sveti Stefan, prvi arhiđakon koji je postradao za Hristovu veru, te ne čudi što je car Dušan taj viteški red nazvao upravo po njemu. On je ustanovio i "Orden Svetog Stefana" koji je dodeljivan za vojne i druge zasluge i to je, po svoj prilici, prvi orden kod Srba. Bilo je to vreme kada je uz pomoć glasovitog Zakonika iz 1349. uveo novi red u državnoj hijerarhiji pokušavajući da stane na put bezakonju moćnih vlastelina. Umesto naslednih prava po rođenju, uveo je lična prava po zaslugama.

U jednom dokumentu piše da, tada još kralj, Dušan saziva svih dvadeset četvoricu vitezova na "Velikaško veće" da bi se dogovorili oko važnih poslova. Bila je to neka vrsta današnje vlade koju su činili vlastelini najvišeg ranga. Iz Zakonika se vidi da su od cara dobijali zlatni pojas, bisernu svitu i oružje, odnosno mač. (Inače, svita je bila svečano odelo za vladare i vlastelu, vizantijskog porekla, izrađena u vidu dugačkog ogrtača crvene ili zelene boje ukrašenog zlatom i biserima. Ako je bila ukrašena biserima, nazivana je biserna svita.)

Za kraj ove kratke beleške važno je reći da je postojao i vrlo izražen viteški kodeks u kome je čast bila iznad svega, posebno vojnička.

Ime Palmana Brahta kao ratnika zabeležio je u svojim memoarima i vizantijski car Jovan Kantakuzen, u monaštvu istoričar. On je posvedočio da je, zauzevši na prevaru od cara Dušana grad Ber, u posadi zatekao Brahta i njegove najamnike, ali im je poštedeo život i otpremio ih na dvor srpskog vladara. I inače je naveo da su se nemački najamnici borili uz srpskog vladara u njegovim najvažnijim pohodima.

proglasenje-dusanovog-zakonika.jpg
Proglašenje Dušanovog zakonika, Paja Jovanović (Muzej grada Beograda)
Na ovoj predstavi Paja Jovanović slikao je onovremene istorijske ličnosti, a prema njegovoj skici sa potpisima vitez Braht je prvi vitez s leva (na stepeništu)

I provodadžija i jemac
Koliko je Braht bio važna ličnost na dvoru cara Dušana, ne samo kao vešt i junačan ratnik, govori nekoliko sačuvanih pisanih tragova.

Nekako s proleća 1336. godine Palman je, kao poverljiv čovek srpskog vladara i znalac nemačkog jezika, preko Dubrovnika dopratio u Srbiju poslanstvo hercoga (vojvode) Otona Habsburškog, vladara Austrije. Tada se u senci državnih razgovora povela i jedna prilično lična priča, lična bar što se tiče srpskog vladara.

Naime, on je već četiri godine bio oženjen Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra, ali naslednik nikako da stigne. Neki, istina neprovereni, tragovi upućuju da je i Jelena bila saglasna da Dušan mora ponovo da se oženi i izbor je (ne zna se da li baš u vreme posete pominjane delegacije) pao na sinovicu hercoga Otona i kći nemačkog cara Fridriha Lepog Habsburga. Uloga provodadžije dodeljena je Palmanu, po svoj prilici ne samo zbog znanja nemačkog jezika.

Priča dotekla do našeg vremena veli da se kapetan odmah uputio u Austriju i da se, valjda jedini put za dugogodišnjeg službovanja kod Dušana, vratio neobavljena posla. Razlog – nesuđena druga žena prvog srpskog cara iznenada je umrla. Zli jezici su pričali da se na smrt preplašila od udaje u "jednu varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuđe vere i već ženjena". Bilo kako bilo, tek Jelena je vrlo brzo zatrudnela i rodila Uroša. Zli jezici ni ovog puta nisu dangubili, pa su zakotrljali pričice da poslednji srpski car zapravo i nije bio biološki sin prvog srpskog cara...

Uloga nemačkog najamnika u životu srpske države onog vremena bila je višestruka. Ne samo što je, videli smo, pokušao da bude lični carev provodadžija, nego se u nekim spisima pominje i kao jemac knezu Nikoli Bući, Dušanovom protovestijaru čija bi služba, po današnjim merilima, odgovarala rangu ministra finansija ili, bar, guvernera banke. Sposoban preduzetnik i jedan od najmoćnijih kotorskih vlastelina jednom prilikom zadužio se kod dubrovačkog gospara Simona Benešića, a za vraćanje duga garant (žirant) mu je bio Palman Braht.

Misa u b-molu
O ugledu čoveka koji je zbog neuzvraćene ljubavi odjezdio u svet govori i dokument iz 1354. godine, a pisao ga je papa Inoćentije VI. Naime, šaljući poslanike na dvor cara Dušana, najviši rimokatolički dostojanstvenik uputio je pisma svim najvažnijim ljudima moćne države. Među njih je, posebnim pismom, svrstao i Palmana Brahta.

U njemu, pismu, molio je kapetana, zapovednika Dušanove lične vojske, da podrži zamisao sklapanja unije srpske i rimokatoličke crkve. Naime, car Dušan je verovao da će uspeti da spreči prodor Turaka na Balkan, ako ga papa imenuje za vrhovnog kapetana pohoda na "pošast s Istoka" i, novcem i ljudstvom, pomogne u organizovanju akcije. Ideja se brzo pokazala kao pusti sanak i srpski vladar je odbio svaki dalji razgovor na tu temu. Katolicima u svojoj vojsci najstrože je zabranio da prisustvuju misi koju je biskup držao u crkvi i zapretio da će oslepeti svakoga ko tu naredbu prekrši. Jedino su to pravo imali Palman Braht i njegovi ratnici.

Poslednji put su se car i njegov kapetan videli u novembru 1355. godine, kad ga je vladar poslao u Severnu Dalmaciju, da bi od Ugara odbranio Skradin i Klis. Dušan je umro nepun mesec kasnije, 20. decembra, još mlad i u punoj snazi. Uzrok nikada s pouzdanjem nije utvrđen, ali se govorilo o trovanju, moždanom udaru i, čak, epilepsiji.

O Palmanu Brahtu zna se, istina u retkim tragovima, da je otišao u službu Dušanove sestre Teodore, udovice hrvatskog bana Mladena Šubića. Poslednji put njegovo ime pominje se 1363. godine u Dubrovniku, kad mu je tamošnji vlastelin Menče Menčetić testamentom zaveštao 40 perpera. Ne zna se kad je i gde umro.

Zna se da Dušanov naslednik, Stefan Uroš V Nemanjić, poznatiji kao Uroš Nejaki, za šesnaest godina carevanja nije držao najamnike. Neki istoričari skloni su tvrdnji da je moguće da je i to razlog propasti države Nemanjića. Posle bitke, svi su generali...

Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...