Idi na sadržaj

Istorijske zanimljivosti


Preporučene poruke

Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и књаз српски у два наврата (1815—1839. и 1858—1860), постао је отац кад је имао 75. година! Његова љубавница Марија, извесна Рускиња, родила му је сина 1857. године коме је наденула име Милан. Милош је веома волео Милана који је живео у Букурешту са својом мајком. Године 1858. Милош је позван опет у Србију да заузме кнежевско место, а Милан је следеће године умро. Марија је онда отишла у Србију где је неговала остарелог Милоша све до његове смрти 1860. године.

Литература

Радош Љушић. Љубави српских владара и политичара. Ниш, 2000, стр. 80

Извор

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:milos-obrenovic-otac-u-75

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Најкраћим ратом на свету сматра се рат који се збио 27. августа 1896. године између Британске империје и султаната Занзибар, и који је трајао читавих 38 минута. Рат је био објављен у 9.02 а приведен је крају већ у 9.40.

Занзибар је био острвска држава у Индијском океану која је од 1698. до 1858. године била под контролом Оманског султаната, када се издвојила у независни султанат. Султанат је, након периода борбе између Британије и Немачке, постао део британске интересне сфере на економском и трговинском плану. Године 1893. на занзибарски престо ступио је Хамад бин Туваини, изразито пробритански оријентисан султан, што је довело до великог незадовољства међу његовим поданицима, због све већег британског утицаја и контроле у земљи, војске под британским вођством као и укидања уносне трговине робљем, које су издејствовали Британци.

Три године касније, Хамад је напрасно умро 25. августа 1896. године. Царску палату је још истог дана окупирао Саид Халид бин Баргаш, нећак покојног султана. Британци су, међутим, желели да на занзибарски престо ставе свог, пробритански оријентисаног канидата, Хамуда бин Мухамеда. Халид се оглушио на сва упозорења која му је упућивао британски конзул, сакупио је војску у султанској палати и заузео занзибарску флоту која се додуше, састојала од само једног брода, Глазгов.

Следећег дана, 26. августа, Британци су Халиду послали ултиматум да напусти палату до 9.00 следећег дана, 27. августа, у противном, почеће да пуцају. Сутрадан ујутро, око 8.30, Халид је одговорио да нема намеру да напушта палату јер не верује да ће Британци остварити своје претње. Британци су са својих ратних бродова почели да гађају палату тачно у 9.02. У 9.05, Глазгов је почео да гађа британске бродове, на шта су ови одговорили и потопили га. Халид, видевши да се Британци не шале, побегао је из палате главом без обзира остављајући своје људе да наставе борбу сами. Британци су обуставили паљбу у 9.40 и врло брзо потом заузели палату и поставили Хамуда бин Мухамеда за султана.

Литература

Bennett, Norman Robert (1978), A History of the Arab State of Zanzibar, London: Methuen Publishing, ISBN 978-0416550801 .

Patience, Kevin (1994), Zanzibar and the Shortest War in History, Bahrain: Kevin Patience, OCLC 37843635.

Hernon, Ian (2000), The Savage Empire: Forgotten Wars of the 19th Century, Stroud, Gloucestershire: Sutton Publishing, ISBN 978-0750924801

Gregorio Doval. El libro de los hechos insólitos. Enciclopedia de las curiosidades. Palabras Mayores. Ed. del Prado, Madrid, 2008. V edición. str. 1-2

Извор

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:najkraci-rat-na-svetu

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Да ли сте знали да је Андроник III Палеолог, византијски цар (1328—1341), патио од маларије пуних 20 година? Андроник је имао великих и честих проблема са здрављем, које иначе није много ни пазио, јер се није држао лекарских савета што му је и дошло главе 15. јуна 1341. године, када је, након жестоког напада болова и вишеструких губитака свести, умро.

Андроник III Палеолог је у историји познат по томе што је дошао на престо тако што је 1328. године приморао свог деду, Андроника II, да абдицира у његову корист. Током сукоба између деде и унука, српски краљ Стефан Дечански подржавао Андроника II, због чега је 1330. Андроник III склопио споразум са бугарским царем, Михаилом Шишманом, против Србије што је довело до битке код Велбужда, 28. јула 1330. у којој је српски војска је однела победу. Међутим, историја такође бележи и друге занимљиве ствари о овом цару.

Поред своје политичке улоге у историји Византије, историјски извори такође бележе и чињеницу да је Андроник III патио скоро целог живота од неке болести чији су напади изазивали нагле промене располажења и жељу да се повуче са престола и прими монашки завет. Током таквих интервала Андроник III био је посебно забринут за судбину своје породице и уопште династије Палеолога. У зиму 1329/30. године Андроник је преживљавао једну од најтежих здравствених криза, а његови лекари су били немоћни. Цар је помишљао да неће преживети и већ је великог доместика Јована Кантакузина прогласио за будућег регента у име детета које је Ана Савојска требало да роди. После свега, Андрониково здравствено стање се чудесно поправило и цар се убрзо посветио политичким приликама на Балкану. План о Кантакузиновом регентству је, бар за неко време, одложен.

У пролеће 1341. царево здравље се опет нагло погоршало. И поред тешкоћа, цар је избегавао савете видара и и даље водио државничке послове. Најпосле у ноћи 14/15. јуна цар је више пута падао у несвест и на крају је преминуо пред зору 15. јуна 1341. године у својој четрдесетпетој години живота.

Један грчки историчар и лекар, проучавајући списе Нићифора Григоре и Јована Кантакузина, дошао је до закључка да је Андроник III у ствари пуних 20 година боловао од маларије, а да је кома у коју је пао пред смрт највероватније била церебрална манифестација хроничне маларије.

Литература

Д. М. Никол, Византијске племкиње, Десет портрета (Ана Савојска), 1250-1500, Београд 2002, стр. 133—153.

Радић, Р. Допринос византијских лекара средњовековној медицини (Неколико примера), стр. 74

Извор

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:andronik-iii

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Диреров носорог је уобичајни назив за дрворез који је 1515. године израдио немачки уметник Албрехт Дирер. Занимљиво је да заправо Дирер никад није видео носорога већ је дрворез израдио на основу описа и скице коју је направио непознати уметник који је имао прилику да види индијског носорога кога су допремили у Лисабон. Португалски краљ Мануел I послао је носорога папи, али несрећна животиња није стигла жива у Рим. Становници Европе добили су прилику да виде живог носорога тек много година доцније када је један донет на двор шпанског краља Филипа II 1579. године.

ybc2dte

Због тога што је приказивао за Европљане необичну животињу, Диреров дрворез је постао веома популаран и прештампаван је у низу дела. Све до 18. века сматран је за веран приказ изгледа и анатомије носорога. Тек тада су га, из природњачких публикација потисли много вернији прикази, нарочито носорог Клара који је приказиван широм Европе током 40-их и 50-их година 18. века.

Носорог према чијем је опису Дирер израдио дрворез донет је из Индије као дипломатски дар једног од индијских султана Музафара II португалском краљу Мануелу I. Поклањање необичних животиња у дипломатији било је присутно током целокупне људске историје од старог Египта до модерних међународних односа када су, крајем 20. века, џиновске панде биле гарант дипломатског зближавања између Кине и САД.

Диреров носорог није био само пут којим су се Европљани упознавали са необичним створењима већ је имао и великог утицаја на доцнија уметничка остварења, почев од Рафаела па све до Салвадора Далија. Неки историчари уметности наводе да ниједан приказ животиње није имао толиког утицаја на касније уметнике као Диреров носорог.

Литература

Clarke, T. H, The Rhinoceros from Dürer to Stubbs: 1515–1799. London, 1986.

М. Белoзерска, Mедичијева жирафа и друге приче о егзотичним животињама и моћи, Београд 2007, 323.

Извор

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:direrov-nosorog

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Након убиства вође Првог српског устанка против Турака, Карађорђа, син српског вожда понудио је велику награду за главу убице свог оца…

Након убиства некадашњег вожда Карађорђа, кнез Милош Обреновић је упутио званичну поруку руском цару Александру I, у коме је покушао да оправда убиство свог венчаног кума. Иако је кнез уживао подршку руске владе, Милош је цару 16. августа 1817. послао поруку насловљену као Свидетељство, које су претходно бланко потписали српски кнезови. У поруци цару, кнез је кривицу за убиство Карађорђа пребацио на народ који је бившег вожда пријавиo београдском паши.

Одговор на Милошево писмо стигло је у облику Објавленија, писма које је као проглас упутио српском народу Карађорђев најстарији син Алекса. Млади Карађорђевић је осудио Милошеву наводну тиранију, а затим уценио кнежеву главу на сто хиљада дуката годишње ренте. Успешном атентатору је уједно нудио и власт над Крагујевачком нахијом, место великог војводе и првог тајног саветника. Поред тога, Алекса је уценио и главу Милошевог брата Јеврема за коју је понудио педесет хиљада дуката годишње ренте, власт над Шабачком нахијом, војводску власт над Посавином и положај другог тајног саветника.

Ипак, Карађорђево убиство је дефинитивно утврдило положај кнеза Милоша према турским властима, али и европским силама. С друге стране, убиство вожда Првог српског устанка отворило је прву велику поделу у историји модерне Србије, поделу на обреновићевце и карађорђевићевце која је уминула тек после 1903. када је у Мајском преврату уклоњена династија Обреновић.

Литература

Р. Љушић, Вожд Карађорђе, Биографија, Завод за уџбенике, Београд 2003, стр. 471—472.

Ч. Антић, Кратка историја Србије 1804—2004, Стубови културе, Београд 2004, стр 33—34.

Извор

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:ucena-glave-milosa-obrenovica

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Павле Риђички, племић од Скрибешћа (1805—1893), рођен и сахрањен у Мокрину, на свом путовању по Блиском истоку, у Луксору 1888. године је купио, како се наводи у дародавном писму, „из родољубиве намере понео из далеке земље […] не за себе, него за српски народ,“ праву египатску мумију коју је јула исте године поклонио Народном музеју у Београду.

3y2mzck

Мумија је по жељи дародавца била једно време изложена у Народном музеју, да је народ српски гледи и њоме стварно се поучи о једном нарочитом обичају старих Mисираца, међутим врло брзо је пала у заборав и небригу. Иако је највероватније мумија већ била делимично оштећена када је била купљена, извесно је да је њеном пропадању, осим два бомбардовања, веома допринели и неодговарајуће руковање, смештај и услови чувања у последњих педесет година.

Од 1893. је била изложена у Капетан Мишином здању, све док приликом бомбардовања Београда 1915. године просторија у којој се налазила није била погођена гранатом која је разбила витрину у којој се мумија налазила. Од тада, па све до дан данас, београдску мумију јавност више није видела.

Мумија је стара око 3000 година, представља високог свештеника по имену Несмин у храму бога плодности Мина. Највећи део обухвата руке, труп и ноге до колена. Глава, доња вилица и доњи део ногу је одвојен од тела, као и више разноразних костију (рамена, кључњача, лопатице, неколико пршљенова врата итд.). Ковчег у коме се мумија налази, дугачак је 182,5 центиметра, израђен је од тамариковог дрвета. Осликан је плавом, зеленом, жутом, црвеном, црном и белом бојом, а неки делови су имали и позлату, што указује на виши друштвени статус покојника.

Данас се мумија налази у депоу Филозофског факултета јер ју је Народни музеј уступио у виду дуготрајне позајмице Филозофском факултету за потребе студената археологије. међутим, још увек не постоје задовољавајући услови у којима би јавност могла да је види. За њено излагање неопходна је специјална витрина, која се може набавити у Франкфурту за 70.000 евра. Међутим, још увек не постоји никакав договор за њену набавку.

Литература

Анђелковић, Б. (1994) Први резултати анализе мумије из Народног музеја у Београду. Зборник Народног музеја 15-1: 153-159 (извор)

Анђелковић, Б. (1995) Павле Риђички - донатор Београдске мумије: реконструкција пута на Блиски исток 1888. Годишњак за друштвену историју 2/3: 329-343 (извор)

Анђелковић, Б. (1997) Београдска мумија. Зборник Филозофског факултета 19-A: 91-104 (извор)

Београдска мумија заборављена у подруму. Студентски свет 5. октобар 2008 (извор)

Од мумије до Брозових пионира. Политика, 29. април 2008. (извор)

Извор

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:mumija

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
Napisano (izmenjeno)

Године 1875. плануо је устанак у Босни и Херцеговини против турске управе. У исто вријеме јавља се у Србији јак покрет који се залагао за рат са Турском. Средином 1876. под великим притиском јавности Србија и Црна Гора објављују рат Турској и почињу војне операције. У редовима српске војске током Првог и Другог српско-турског рата (1876/77. и 1877/78) учествовао је и значајан број страних добровољаца, прије свега из Русије, затим Италијани (познати као Гарибалдинци) као и бугарске чете, али је међу њима било такође и Американаца…

3jrqov8

Међу добровољцима који су се борили у српској војсци забиљежено је свега неколико америчких држављана. У току Првог српско-турског рата истицала се грофица Жанин која је потицала из отмјене америчке породице и била је супруга италијанског конзула. За вријеме рата она је својим личним средствима основала народну кухињу која је бесплатно дијелила порције хране.

Интересантна је судбина још једног Американца који је за вријеме првог рата у боју изгубио ногу. Њега је приликом обиласка рањеника посјетио и кнез Милан Обреновић. Како није знао српски, кнез га је на француском упитао ко је и одакле је. Овај му је одговорио да је из Чикага. Он је послије рата остао у Србији одакле је слао дописе за Америку.

У току Другог српско-турског рата 1877—1878, истакао се међу добровољцима Американац Феликс Вајтер међу Србима познат као Срећко Даљковић (Далековић). Овај амерички добровољац први пут се помиње у изворима у вези са истакнутим добровољачким батаљоном Ђоке Влајковића децембра 1877. године. Јануара 1878. године, пошто се истакао у борбама око Пирота, Трна и Радомира, Феликс Вајтер је унапријеђен у потпоручника и постављен за шефа штаба (батаљона). Истог мјесеца Феликс је био одликован златном медаљом за храброст. О томе ко је био Феликс Вајтер нема много података, нити се знају његови разлози приступања српској војсци. Да је био Американац открива само један податак, и то Влајковићевог ађутанта Андре Книћанина који Феликса наводи као Американца. Феликс Вајтер је жив дочекао завршетак рата и једно вријеме послије рата боравио је у Нишу у геодетској служби. Иза њега је остао план Ниша у размјери 1 : 4 000 потписан марта 1878. године. Из овог податка би се могла извући теза да је Феликс Вајтер био образована и школована личност. Ово је уједно и посљедњи документ у којем се он спомиње.

Литература

Владимир Стојанчевић, Један Американац, српски добровољац у рату Србије са Турском 1877/78. године, Зборник Историјског музеја Србије 23 (1986), стр. 93-96.

Извор

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:amerikanac-srpski-dobrovoljac

Izmenjeno od strane člana Turkmenbashi
Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Кафа спада у ред оних биљних култура које су у освит модерног доба проузроковале крупне промјене у цивилизацијама западне Европе и Османског царства. Она је уз дуван изазвала највише оспоравања како на истоку тако и на западу.

Није са сигурношћу утврђено мјесто поријекла биљке кафе. Двије су опције данас признате у науци. Према првој то би могла бити Етиопија и насеље по имену Кафа, док према другој, то је Јемен и околина трговачког средишта Моке, гдје је кафа нашла своје прве поклонике и кренула у освајање свијета. Почетком XVI вијека кафа као напитак већ је увелико била позната у Каиру, Меки и Адену. Иако Османлијама она није била страна, прве кафане у Истанбулу почињу да се отварају тек половином XVI вијека. Тако један османски хроничар из XVI вијека пише да до године 1554/5. није постојала ни једна кафана у Истанбулу нити цијелом Османском царству. Те године су Хакам из Алепа и Схамс из Дамаска отворили своје кахвехане у самом Истанбулу. За неколико година напитак је постао веома популаран у свим друштвеним слојевима.

Крајем XVI вијека кафа стиже и на просторе данашње Србије и Босне. Тако један путописац пише да је посјетио 1591/2. богато уређену кафану у Сарајеву са свим новотаријама. Француски путописац Лефевр, који је 1611. посјетио Пљевља и Прокупље, забиљежио је како су и ове варошице имале своје кафане. У Београду је такође постојао одређени број кафана. Након освајања Балкана, кафа полако продире и међу западноевропске земље. Тако у Венецији почиње да се користи 1640, у Марсеју четири године касније, а до 1652. стигла је и у Лондон.

У изворима на српскохрватском језику, зрно и напитак се називају кафа, кава и кахва, а од кахве-хане (што у преводу значи кућа у којој се пије кафа) настале су наше кафане или каване. Кафане су најчешће отваране у главним улицама у трговачкој чаршији или близу дућана. У њима се упочетку служила само кафа. Османске власти су забрањивале служење алкохола (мада се у каснијим периодима служио и алкохол). Кафане су својом појавом измијениле ноћни изглед варошица. До појаве кафана ноћу су биле освјетљаване само џамије. Сада су поред џамија и кафане биле освијетљене. До тог периода људи се нису састајали у глуво доба ноћи само ради дружења. У кафанама сви су били добродошли, тако да се у једној кафани могла видјети на једном мјесту елита неког мјеста заједно са сиромасима и богаљима. У кратком периоду кафане су постале мода и свако важније мјесто их је посједовало. Тако је у Истанбулу неких педесетак година након отварања прве кафане већ било преко 600 кафана. Претпоставља се такође да је у самом Београду почетком XVIII вијека било преко двадесетак кафана. У почетку су кафа и кафане биле намијењене искључиво мушкарцима, да би је касније испијале и жене, али углавном код куће, пошто им је био забрањен приступ кафанама. Кафа се испијала врућа и са ратлуком.

Један француски путописац из средине XVII вијека, који је посјетио Босну и Дубровник, овако описује испијање кафе (Фотић, 261):

Умешност се састоји у томе да се кафа пије из мале порцеланске шољице, али толико врућа да ју је скоро немогуће држати у руци. Дивота је посматрати како они који је пију криве уста и праве гримасе – а то чине јер нема никаквог ефекта ако се кафа не пије врела. И да би ублажили врелину, они кафу срчу задржавајући дах и производе толико чудновато гргутање да и Скарамуш, кад би се могао гостити по овом турском обичају као што се гостио камењем, та комедија би била успешнија од свих осталих игара.

Литература

Александар Фотић, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд 2005, 261-293

Cemal Cafadar. History of Coffee. Paper presented at the XIII Economic History Congress, Buenos Aires, 22-26 July 2002 (извор)

Извор

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:kafa-i-kafane

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 3 meseci kasnije...

Најстарија бољка на свету

Од кад је света и века, зубобоља је мучила људско биће, тако да се човек одвајкада довијао на најразличитије начине како би решио ову непријатну болест. Иако зубарство није било признато као посебна медицинска дисциплина све до 18. века, постоје материјални докази да су се многи зубарски захвати практиковали још пре четири, пет хиљада година.

Најранији запис о болестима зуба потиче из 5000. године пре нове ере. Ради се о једном сумерском запису у ком се говори о зубним црвима као узрочницима пропадања зуба, што је било опште веровање у историји медицине које се одржало све до 20. века.

Херодот у својим делима наводи како у Египту има много лекара, између осталих, и зубара. Записи са старих папируса сведоче да су Египћани познавали методе лечења зубобоље: правили су смесу од урме, пасуља, црног лука и маслиновог уља коју би потом стављали на отечене зубе. Хигијена усне дупље била је сасвим уобичајена пракса у Египту, с обзиром да се хијероглиф који значи прање уста врло често понавља на пронађеним папирусима. Египћани су знали да ваде зубе, као и да их надограђују. У древној Кини зубобоља се лечила акупунктуром, а медицинске књиге су препоручивале употребу четкице за зубе. Стари Кинези су радо користили чачкалице и стругалице за језик.

У старој Грчкој Хипократ је медицинску науку подигао на виши ниво. У његовим списима, чак 32 пасуса посвећено је зубарству и дефинисан је систем нумеричког обележавања бројева. Хипократ је препоручивао вађење зуба само у крајњем случају, кад би зуб био и покварен и слаб. Покварене зубе би лечио тако што би у зуб убацивао усијану жицу чиме се веровало да се спречава даље пропадање зуба. Ишчашене или сломљене вилице стари Грци су лечили тако што би их имобилисали жицама које би фиксирале кости све док ове не би зарасле. Такође су уграђивали вештачке зубе које би причвршћивали жицама за природне зубе.

Рим, који је наследио сва грчка знања у вези са лечењем зуба, подигао је зубарство на још виши ниво. У старом Риму зуби су вађени гвозденим клештима, док су се танке бушилице користиле како би се ослободио притисак у зубима, док су надоградњу зуба Римљани научили од Етрураца који су правили златне навлаке и мостове који се и дан данас могу видети у италијанским музејима. Гален је први извршио класификацију зуба на секутиће, очњаке и кутњаке. Знао је да се унутар зуба налази живац и један је од првих који је говорио о пуњењу зуба.

У средњем веку долази до застоја развоја медицине и зубарства. Вађење зуба је у средњем веку било главно и најчешће коришћено решење за зубне болести. У градовима вађење зуба је обављао берберин, док је овај посао на селима био резервисан за коваче и обућаре. Такође је настало посебно занимање зубовађа, људи који су се искључиво бавили вађењем зуба и који су обично долазили у градове у време вашара где би постављали своје радње и обављали свој посао. Неретко су користили прилику да своје муштрерије реше како болесног зуба, тако и кесе с новцем. Око врата су обично носили огрлицу од људских зуба и имали су обичај да се хвале својим безболним методама вађења зуба. Понекад би се вађење одлагало чишћењем каријеса које се обављало уз помоћ"зубне бургије", малог металног штапића који се вртео између дланова. Рупе би се попуњавале меким материјалима који би привремено изоловали зуб од отвореног ваздуха и на тај начин ублажавали бол. Крајем 15. века у Италији је живео научник Аркуланије који је саветовао коришћење златних листића за попуњавање рупа у зубу, техника која се и дан данас користи.

С друге стране, арапска цивилизација у средњем веку дала је одређене доприносе развоју зубарства. Арапски лекари су придавали велику важност прању зуба, а такође су имали широк дијапазон рецепата за водице за испирање уста и прахова прање зуба. Такође су практиковали вађење зуба, као и лечење ишчашених и сломљених вилица. Такође су правили и вештачке зубе од дрвета, које би причвршћивали за здраве зубе.

У 16. веку проучавањем људске анатомије дошло се до нових открића о анатомији зуба и усне дупље. Амброаз Паре (1509—1590), отац модерне хирургије, написао је први илустровани приручник из области зубарства.

Осамнаести век је век зачетка модерне стоматологије. Пјер Фошар (1678—1761), отац модерне стоматологије, у свом делу из 1723. године Зубна хирургија (Le Chirurgien Dentiste) поставио је темеље модерном зубарству: дао је детаљан опис анатомије и функције зуба, знаке и симптоме оралне патологије, оперативне методе за уклањање каријеса и рестаурацију зуба, као и основе парадонтологије и ортодонције, надоградњу и имплантологију. Крајем века установљено је да се за израду вештачких зуба може користити порцелан, уместо зуба нилског коња или кита, који су се до тада користили у простетици.

Литература

Bonnie L. Kendall. Opportunities in Dental Care Careers, Career Books, Chicago, 2001, pp. 1-14

S. S. Hiremath. Textbook of Preventive and Community Dentistry. Elsevier, New Delhi, 2007, pp.114-116

Извор

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:najstarija-boljka-na-svetu

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Да ли сте знали да најстарија ципела на свету има 1000 година више од велике пирамиде у Гизи, и да је 400 година старија од Стоунхенџа у Великој Британији? Да, најстарија ципела на свету има равно 5.500 година и чекала је све до 2010. године да буде пронађена у једној пећини у Јерменији.

Године 2008. у једној енеолитској пећини у Јерменији, научници су наишли на веома стару ципелу која се састојала од једног јединог комада коже и била је напуњена сувом травом. Две године касније, 9. јуна 2010, објављени су први резултати научних испитивања којима је ова ципела подвргнута и одмах су изазвали велико узбуђење у научним круговима.

Наиме, након испитивања угљеником, утврђено је да и кожни комад и сува трава датирају негде између 3627. и 3327. године пре нове ере. Ципела је изузетно очувана иако се не зна зашто је била напуњена травом. Научници спекулишу да је трава могла бити употребљена како би се очувао облик ципеле, мада није искључено ни да је додата како би утоплила стопало власника ципеле.

Ципела је дугачка 24,5 центиметара, и између 7,6 и 10 центиметара широка, што би отприлике одговарало данашњем броју 37, и обликована је према власниковој нози, нарочито око пете и палца, делова стопала на које се врши највећи притисак при ходу. Једини комад коже био је причвршћен за ногу уз помоћ једне дугачке кожнате пертле која се провлачила кроз 15 пари рупа на предњој страни ципеле. Не зна се да ли је њен власник био мушкарац или жена, иако је врло могуће да је та величина могла одговарати и мушкарцу бронзаног доба. Ово откриће је веома значајно јер представља доказ о томе да је и праисторијски човек користио обућу. Друга открића еолитске обуће која такође потиче из четвртог миленијума пре нове ере откривене у италијанским и швајцарским Алпима, као и сандала у јужном Израелу такође сведоче о постојању различитих типова обуће у четвртом миленијуму.

Пећина у којој је нађена најстарија ципела на свету налази се у Вајотс Дзору, јерменској провинцији смештеној на јерменско-иранско-нахчиванско-турској четворомеђи. Захваљујући изузетно сувом и хладном времену, у овој пећини су, поред ове ципеле, нађени и читави контејнери са изузетно добро очуваним зрном пшенице и јечма, као и кајсија и других јестивих биљака. Изузетно доброј очуваности свих предмета нађених у овој пећини допринео је и дебели слој овчјег измета којим је био покривен под пећине и који је запечатио све отворе у пећини. Научници су испрва проценили да је ципела стара највише 600-700 година, имајући у виду њену изузетну очуваност. Тек након проба угљеником извршених у лабораторијама у Оксфорду и Калифорнији, схватили су да заправо имају обућу која је била неколико стотина година старија од до тада најстарије ципеле на свету, ципеле Снежног човека која датира између 3365. и 3118. године пре нове ере.

Литература

Pinhasi R, Gasparian B, Areshian G, Zardaryan D, Smith A, et al. 2010 First Direct Evidence of Chalcolithic Footwear from the Near Eastern Highlands. PLoS ONE 5(6): e10984. doi:10.1371/journal.pone.0010984 (извор)

History of the Ancient World. World’s oldest leather shoe found in Armenia (извор)

Извор

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:najstarija-cipela-na-svetu

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Kubanske cigare

Komercijalno uzgajanje duvana na Kubi počelo je već u 16. veku. Kako je izvoz u Španiju rastao tako je gajenje duvana postajalo profitabilnije. Sredinom 19. veka postojalo je skoro 10 000 plantaža, ali se ovaj broj kasnije sveo na 120 i proizvodnja cigara postaje industrija koju vode veliki zemljoposednici.

Tokom druge polovine 19. veka proizvodnja postaje sofisticiranija i polako se izdvajaju brendovi i oblici cigara koje mi danas poznajemo. Kako se kraj 19. veka bližio Kuba se pobunila protiv španske kolonijalne moci i borba za nezavisnost je počela. Posle američko-španskog rata dolazi do finansijske prevlasti SAD koja se prekida kubanskom revolucijom iz 1959. pod vođstvom Fidel Kastra. Industrija cigara se nacionalizuje i postaje državni monopol, koji je radio pod imenom "Cubatabaco".

1821 kralj Ferdinand VII proglasio je proizvodnju cigara na Kubi španskim monopolom. Uskoro cigare su postale tako moderne da su se širom Evrope uvodile posebne sobe za pušenje u hotele i klubove za gospodu. Cak su i mnogi luksuzni vozovi imali kupee za pušenje. Cigara posle večere uz cašu brendija ili porta postala je tradicija i ritual u visokim krugovima evropskog društva.

Cigare, koje su vodile poreklo iz španske kolonije Kube, proširile su se u Španiju pocetkom 18. veka, gde su se proizvodile u Sevilji od 1717. Širenju cigara iz Španije i Portugala u ostatak Evrope, mnogo su doprineli ratovi sa Napoleonom tokom kojih su britanski i francuski vojnici preuzeli od španskih naviku pušenja cigara i ušmrkavanja duvana.

Posle Kolumbovog otkrića Americkog kontinenta 1492, usledila su velika španska osvajanja centralne Amerike. Od španskih osvajaca najznačajniji su bili Hernando Cortes koji je pocevši od Kube pokorio moćnu Actečku Imperiju na čelu sa Montezumom, i Francisko Pizaro koji osvojio Peru od starih Inka 1532. Tokom ovih osvajanja španski vojnici su od domorodaca prihvatili naviku pušenja listova duvana i doneli je u Evropu, gde se na pušenje gledalo kao na jedno od čuda Novog sveta.

Ne zna se tačno kada se pojavila navika pušenja ali se pouzdano zna da su biljku duvana gajile još stare Maje u centralnoj Americi. Oni su duvan pušili u religioznim ceremonijama a svoju strast prema duvanu otelotvorili su u liku božanstva koje su nazivali "Dimna zmija".

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 1 godinu kasnije...

Великог српског књижевника Милоша Црњанског (1893—1977) и истакнутог књижара Гецу Кона (1873—1941) повезивало је више веза — обојица су потицали из Чонграда, а такође, Геца је издао многа дела Црњањског. Такође, сачуване су поједине анегдоте које илуструју на интересантан начин однос између издавача и писаца у међуратном Београду.

Црњански је најављен као један од талентованијих и најплоднијих писаца наше савремене књижевности, мада још у развоју романом Сеобе који је објављен 1929. године. Већ идуће године Геца Кон је објавио дело Милоша Црњанског Љубав у Тоскани, а 1931. године и књигу О Немачкој. У Каталогу издања Геце Кона уз име Милоша Црњанског забележен је погрешан податак о Црњанском који ће касније сам писац исправити. Наиме, као место његовог рођења наводи се Иланџа. Црњански је према тексту из књиге Косте Димиријевића Време забрана тврдио да ова грешка потиче од Марка Ристића и његовог чланка из часописа Дело и да је та грешка пренета и у Енциклопедију Југославије, где је одредницу о Црњанском написао Ристић. Црњански о овоме наводи:

[…] та иста, уверен сам намерна Маркова грешка, стоји и у Енциклопедији Југославије, где ме је он, наравно ко би други, обрађивао. Ја сам рођен у Чонграду где ми је отац, као родољуб, прогнан, а то место је данас у Мађарској. Захвалан сам на рођењу у том месту, ако ни због чега другог, а оно бар зато што је тамо, игром случаја, познати београдски издавач Геца Кон, угледао свет. И тако сам, брзо и лако, дошао до свог издавача Кона, који ме је звао земљаком и увек радо, штампао. Додуше то је чинио на основу препоруке професора Слободана Јовановића, чије је савете, тај наш значајни издавач без поговора слушао. Он је објавио Слободанова сабрана дела, надајући се, јадник, да ће га професор и у Академију наука увести. А зашто да и један издавач не постане њен члан кад су у њој толики празноглавци?

Црњански је био један од чланова Академије седам уметности коју је основао Геца Кон. У вези са Гециним односом према Црњанском, Божидар Ковачевић је забележио и једну анегдоту. Наиме, једном приликом Црњански је навратио и одмах са врата понудио Кону да преведе дела немачког филозофа Фридриха Ничеа. Присутни су се изненадили када је Кон одмах пристао да објави преводе Ничеа у десет књига. Одмах је потписао уговор и исплатио аконтацију Црњанском. На чуђење Божидара Ковачевића како се тако лако одлучио на посао са Црњанским, Кон је одговорио:

Па, знате и сами, песме данас имају слабу продају, а знам да би ми Црњански, колико сутра, понудио своју збирку. Било би ми неугодно да га одбијем, поготову што смо земљаци и да му кажем отворено да се песме, не само његове, не читају. Овако, решио сам случај. Црњански се задуго неће појавити, а сигуран сам иначе да од Ничеа неће превести ни редак.

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:crnjanski-i-geca-kon

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 3 godina kasnije...

Pet zanimljivosti iz istorije


DOMINO MAGAZIN
16.11.2016

5. Kako su Egipćani izgledali?

flickr: sean ellis

Definitivno puno toga znamo o drevnom Egiptu. Znamo koje Bogove su imali, kako su živeli, kako su se sahranjivali. Razumemo čak i njihov jezik. Nauka je otkrila i objasnila puno toga.

Osim jedne sitnice.

Ko su oni zapravo bili i kako su izgledali. Ne znamo zapravo ni koje rase su bili.

Verovatno ih i vi, kao i svi ostali, zamišljate kao arape sa Severa Afrike? Baš kao što danas izgledaju Egipćani. Tako ih bar predstavljaju u filmovima.

Ali moramo da vas razočaramo. Arapi su došli stotinama godina pošto su piramide izgrađene i pošto su prvi Egipćani nestali.

Možda sada mislite da bi trebalo pogledati njihove očuvane slike?

Ok, evo jedne:

via: cracked

Aha, dakle Egipćani su bili zeleni i imali su krila.

Grčki izvori često navode da su drevni Egipćani imali tamnu kožu i kovrdžavu kosu, što objašnjava skoro ništa. Da li tamna koža znači da su bili skroz crni kao Afrikanci ili su samo bili preplanuli od sunca? Ne znamo.

Neki smatraju da su današnji Kopti potomci drevnih Egipćana ali to nikada nije do kraja naučno dokazano.

4. Odakle kamene glave u Centralnoj Americi?

flickr:  dmsuperfly

Ljudi su definitivno bili neobično vešti u pomeranju kamenčina u dalekoj istoriji. Pošto nisu imali Facebook i TV, verujemo da im je to bilo najzanimljivije što im se dešava u životu.

Imamo piramide, Stonehennge i razne stećke širom sveta. I manje više za sve je objašnjeno ko ih je i kako napravio.

Ali ne i za džinovske kamene glave iz Centralne Amerike.

Zapravo izgledaju kao da su iskočile iz neke arkadne igrice sa konzola iz devedesetih.

Naučnici znaju da su ih napravili Olmeci, najstarija civilizacija u obe Amerike. Oni su živeli stotinama godina pre Maja, Inka i Asteka.

A iz nekog razloga su poželeli da naprave kamene glavudže od 20 tona. Što nije baš lak posao, čak i uz modernu tehnologiju.

Ali pazite tek ovo. Glave su napravljene od vulkanskog basalta, koji se nalazi preko 100 kilometara od mesta gde su Olmeci živeli i gde se nalaze glave.

Kako su ih prebacili?

Ne zna se.

Ali zna se da civilizacija Olmeka nije korističa točak. Pa nisu mogli da ih dovezu.

Inače, vukljanje kamenih blokova kroz pustinju, što su radili Egipćani, je samo zabavan hobi u poređenju sa prebacivanjem kamenja od 20 tona kroz džunglu.

Tako da su naučnici još odavno odustali od rešavanja ove misterije.

3. Ko je napravio pećine u Kini?

flickr: papapirer

Ne tako davne 1992. godine seljani mestašca Longyou u blizini Šangaja krenuli su da izvlače vodu iz otvora na zemlji. Da bi ubrzo ustanovili da nisu pronašli bunar nego ogromantnu pećinu.

I to ne običnu pećinu, već rukom napravljen sistem prostorija sa 36 soba i mrežom tunela. Sve je napravljeno za vreme rane Han dinastije pre oko 2.000 godina.

Voleli bismo da sa vama podelimo još neke informacije, ali nažalost nemamo ih. Ne zato što nismo slušali na času, već zato što ne postoje.

Za pećine niko nije ni znao do pre dvadesetak godina. Ne postoji ni jedan dokument ili predmet koji bi mogao da nam otkrije nešto o njihovoj izgradnji ili možda čemu su služile.

Što je sve izuzetno čudno, zato što su Kinezi bili opsesivni u pisanju izveštaja o svakoj sitnici u vreme dinastije Han.

A vađenje 900.000 tona kamenja iz zemlje i izgradnja ogromnog sistema prostorija je bio poduhvat koji nije mogao da izvede ambiciozni pojedinac. U pećinama se nalaze stepenice, slike, prolazi i amfiteatri, što ukazuje da je na njima moralo da radi na hiljade radnika godinama.

I sve to nije zapisano baš nigde. Dok se recimo ceo posao oko izgradnje Kineskog zida nalazi u stotinama dokumenata, sa sve najmanjim detaljima o izgradnji, nameni, materijalima i angažmanu radnika.

2. Zašto ne razumemo jedan od najvažnijih jezika u istoriji?

wiki: pufacz

Šta mislite koju su najvažnije civilizacije koje su ikada postojale? Verovatno ćete reći: Antička Grčka, Rimsko carstvo, Vizantija, možda i Franačko carstvo…

A Etrurci?

Ko? Sigurno se pitate.

Etrurci su bili malena civilizacija koja je živela u vekovima Pre nove ere na teritoriji današnje Toskane u Italiji.

I izmislili su neke zanimljive sitnice koje su se kasnije pokazale kao dosta značajne: akvadukt i vodovod, gradsko planiranje, kanalizaciju, mostove i metalurgiju. Ah da, i moderne kamene puteve.

Zapravo, sve važne stvari za koje se obično smatra da su nastale u drevnom Rimu smislili su Etrurci. Istoričari se slažu da su njihova dostignuća toliko značajna da se mogu smatrati jednom od najvažnijih civilizacija IKADA.

Možda bismo znali još o njima da ne postoji problemčić. Njihov jezik nikada nije rastumačen. A niko ga više ne govori.

Da sve bude još gore, imamo sačuvano na hiljadu zapisa drevnih Etruraca i nemamo pojma šta piše na njima. Zna se samo za stotinak reči, koje su prevedene na Feničanski, a neko pametan je sačuvao rečnik, tačnije Pirgi tablice na kojima su otisnuti prevodi. Evo ih gore.

I to je sve…

1. Ko su bili Morski ljudi?

via: cracked

Mediteran  je oduvek bio mesto okupljanja zanimljivih ljudi. A 1.200 godina pre Nove ere bilo je više nego zanimljivo. Tu su bili Hetiti, Egipćani i Mikenjani. I suočavali su se sa dosta teškim periodom posle zlatnog doba.

A onda se uz sve to pojavila ogromna vojska varvara sa moćnom mornaricom praktično ni od kuda i počela da uništava gradove i sela do temelja.

Zvali su ih Morski ljudi.

I do danas nije otkriveno ko su oni bili ni šta su uopšte hteli.

Prvo su se pojavili u Anatoliji, odnosno teritoriji moderne Turske. Anatolija je bila jedna od najbogatijih regija Mediterana. A onda su se vođe dva moćna grada Ugarita i Suppiluliuma suočili sa nepoznatim napadačima.

Ugarit je poslao svoju vojsku da pomogne Suppiluliumu. Ali ni to nije pomoglo. Morski ljudi su sravnili sa zemljom ceo grad, a ljude porobili. Onda su spalili i Ugarit.

Da bi posle toga potpuno nestali na neko vreme.

Posle nekoliko godina identična stvar se desila gradu Kadeshu, trgovačkom centru koji se nalazio na teritoriji današnje Sirije.

Morski ljudi su terorisali gradove Mediterana godinama da bi na kraju napali Egipat.

A to je bilo otprilike kao napad lopatom na bager.

Egipćani su im se… mile majke… pa su Morski ljudi odustali od invazije.

I ponovo nestali.

Ko su bili Morski ljudi?

Ne zna se. Istoričari sumnjaju u horde sa Balkana ili praevropljane sa severa, ili Azijate. Ali odakle im brodovi? I gde su bili u godinama kada nisu spaljivali gradove? Ni to se ne zna…

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 3 sedmica kasnije...

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ?

НАТО бомбардовање Југославије, које је почело 24. марта 1999. године, могло је да се догоди шест месеци раније да планове агресије није осујетио генерал Јован Милановић.
Њему је у томе помогао француски мајор Пјер-Анри Бинел, такође обавештајац, који је набавио нацрте са свим циљевима које је НАТО планирФранцуске власти су против њега покренуле поступак за издају. У својој одбрани саопштио је да се уопште не каје, да мрзи САД и да се бори за обнову српско-француског савезништва. Осуђен је на пет година затвора.
Генерал Јован Милановић завршио је војну академију и највише војне школе у Београду. Радио је у Управи за ратно планирање  Generalstaba do 1985god.Od 1995 do 1998 god.bio je na mestu minstra savetnika  u misiji pri EU.Kada je otkriven proveo je u pritvoru 49 dana,po povratku u zemlju radi kao zamenik nacelnika Vojno obavestajne sluzbe., у серији "Мој рођак са села" лик пуковника Вранића кога тумачи Војин Ћетковић конципиран је на основу Милановићевог профила. Генерал је својевремено рекао:"Жао ми је што је серија прекинута само зато што тадашњем државном врху и Карли дел Понте није одговарало да прикажу српског официра који брани своју земљу."
Izvor fb stranica Istorija Srba


 

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 6 meseci kasnije...

Vesti  ISTORIJSKI ZABAVNIK  /  Zanimljivosti iz istorije
POSLEDNJI UČESNIK ATENTATA U SARAJEVU: Izdržao je tešku robiju, bio u logoru, pa POSTAO MINISTAR

Atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. godine često se poistovećuje samo sa Gavrilom Principom, čovekom koji je tog sudbonosnog dana pucao. Ipak, ovaj tada maloletni mladić u svom naumu nije bio sam! Jedan od njegovih saboraca poživeo je do 90-ih godina!

Autor: A. B. Foto: Wikipedia
Vreme: 16:31h | 28. jun. 2017.
 

 

Na današnji dan, pre tačno 103 godine dogodio se atentat koji je zauvek promenio lice Evrope - pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip u Sarajevu je ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Mesec dana kasnije počeo je najveći vojni sukob koji je istorija do tada videla posle koga svet više nije bio isti. 

Atentat na nadvojvodu često se poistovećuje samo sa Gavrilom Principom, čovekom koji je tog sudbonosnog dana pucao. Ipak, ovaj, tada maloletni mladić, u svom naumu nije bio sam!

U samom atentatu učestvovalo je sedam osoba. Oni su bili raspoređeni po maršruti od polja, gde su se održavali manevri, do Gradske većnice u Sarajevu.

Nakon atentata, Gavrilo Princip i ostali atentatori, kao i brojne osobe koje je Austrougarska policija identifikovala kao saradnike, bili su uhapšeni i osuđeni u momentu kada je oružje već uveliko zveckalo Evropom, a svet hrlio u sukob nezapamćenih razmera.

Petorici zaverenika izrečena je smrtna kazna, dok su trojica (uključujući i Gavrila Principa) s obzirom na to da su po Austrougarskom zakonu bili maloletni, dobili maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora. Više o ljudima koji su izveli atentan u Sarajevu možete pročitati KLIKOM OVDE!

Sudbina jednog od njih naročito je interensantna!

Vasu Čubriloviću u Sarajevu je suđeno zajedno sa braćom Veljkom i Brankom. Učitelj Veljko Čubrilović osuđen je na smrt. 

Vasa je mladost spasla smrtne kazne. On je 1914. imao samo 17 godina i osuđen je na 16 godina najstrožeg zatvora. Kaznu je izdržavao u Sarajevu.


Posle Prvog svetskog rata i raspada Austrougarske monarhije, krajem 1918. Čubrilović je oslobođen. Naknadno je završio gimnaziju, a zatim i Filozofski fakultet i postao profesor istorije. Doktorirao je 1929. godine istoriju na Beogradskom univerzitetu, na temu "Bosanski ustanak od 1875—1878". Godine 1939. je primljen za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Učesnik u stvaranju istorije, Čubrilović je zavrsio kao njen hroničar.


Za vreme Drugog svetskog rata, Vaso je ponovo uhapšen. Širio je antinemačku propagandu i odbio da prihvati mesto na Beogradskom univerzitetu za vreme okupacije. Bio je u logoru na Banjici sve do kraja 1943 godine kada je pušten.

Posle rata, Vaso Čubrilović posvetio se političkoj karijeri. Bio je minister poljoprivrede, kasnije i šumarstva i redovan član SANU. Bio je dobitnik Oktobarske i Sedmojulske nagrade, kao i nosilac ordena  jugoslovenske zvezde sa lentom.

Doživeo je duboku starost – umro je u Beogradu 1990. godine kao poslednji živi učesnik sarajevskog atentata.

Izvor Dnevno.rs

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 4 godina kasnije...

Zanimljivosti

U legendarnoj bitci na Kadinjači, 1941 godine, na prilazima Užicu, gde su Nemci hteli da unište slobodnu teritoriju, koju su držali partizani i četnici. 

Partizani su pokušali da na mestu pogodnom za odbranu sačekaju i uspore napredovanjem Nemaca dok se ne izvuče glavnina partizanskih snaga sa bolicom. 

Tom prilikom je poginulo oko 250 do 300 partizana i 2 nemačka vojnika. Još tužnije je što su ta dva vojnika poginula u nesreći kamiona. 

Zato nemci nisu radili odmazdu, kada su ušli u Užice. 

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Gost
Odgovori na ovu temu...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...