Tarzan

[Mia 6075]

TARZAN – Burne Hogarth

Umetnost u džungli

Nepunih 40 godina posle originalnog objavljivanja, možemo da uživamo u preciznim studijama tela u akciji i grafičkom egzibiconizmu u prikazima prirode u neponovljivom remek delu medijuma koji je tada bio tek strip, a danas je spakovan u luksuzna izdanja i prodaje se, sasvim zasluženo, kao umetnost

Pavle Zelić

Strip koji je redovan na listama onih najboljih svih vremena, Tarzan, i to upravo Tarzan Burna Hogartha, konačno dobija dostojan tretman u superluksuznom izdanju novog malog izdavača stripova u Srbiji po imenu Darkwood. Kultna striparnica koju posvećenici mogu i žmureći da nađu na Zelenom vencu a neinicirani se muče bar prvih par puta, započela je sa izdavaštvom stripova i ubrzano osporava epitet koji joj se po automatizmu dodeljuje, jer koji to „mali” izdavač počinje sa jednim kapitalnim izdanjem, i drugim koje prodaje na kioscima?

I koliko je ovakav Tarzan nešto što je nedostajalo našoj već ukalupljenoj izdavačkoj podeli snaga, kolekcionarski san koji makar nakratko okončava dominaciju hrvatskih izadanja namenjenih strip sladokuscima relativno dubljih novčanika, toliko je Gea komercijalan i u najboljem smislu najširim masima dostupan i namenjen strip.

Ovaj Tarzan istovremeno oživljava tanana, nostalgična sećanja na prve stripove koje smo držali u rukama i sricali iz njih uz nečiju pomoć, ili pak sami, kao mladi Hogarthov Tarzan, dokučujući šta znače bubice koje krase oblačiće ili kradu prostor od akcije. Dakle, puca na sigurno, ali je još više provokativan i nov, donoseći priče i ilustracije koje osporavaju naša predubeđenja, koje golicaju naš um da pronikne u njih, izazivaju ga da vidi dalje od mišićavog momka sa leopard gaćama i njegovog rvanja sa življem džungle, da pronikne u suštinu ovog arhetipskog junaka, sigurno jednog od najvećih koje je iznedrila popularna kultura.

Koliko su albumi Tarzan među majmunima, odnosno Priče iz džungle, priča o Tarzanu, toliko su oni i lična karta, ili još bolje, konačno svedočanstvo, ono ulitimativno delo koje stoji kao kruna karijere Burna Hogartha. Autora koji se vraća liku koji ga je proslavio decenijama pošto se otisnuo u vode ozbiljnog umetnika, godinama pošto ga je očekivano ili ne, stiglo zasluženo priznanje kao umetnika nove, sekvencijalne umetnosti, umetnosti stripa, umetnosti čiji je bio jedan od osnivača i do dan danas najznačajnijih stvaralaca.

O svemu ovome mnogo više i pametnije možete čitati u predgovorima, esejima koje potpisuju Moris Horn u prvom, odnosno Volter Džejms Miler u drugom albumu. Potpomognuti brojnim kadrovima, pa i celim tablama ovog ali i mnogih drugih stripova, ilustracija i skica koje je potpisao Hogarth, oni na 50 strana dekonstruišu, raščlanjuju i demistifikuju njegovu tehniku i jedinstven pristup liku kao i crtežu i stripu uopšte. Naročito je predgovor u prvoj knjizi iscrpan, citirajući tušta i tma pronicljivih opservacija koje pokazuju u kojoj (velikoj) meri je zaista Horathov rad bio praćen i analiziran širom sveta, a naročito van Amerike.

Tarzan među majmunima je priča o Tarzanu, potomku Džona Klejtona, lorda od Grejstoka i ledi Alis, koje je pobunjena posada broda bezdušno ostavila na pustoj obali afričkog kontinenta i zaputila se u neku drugu, nedovršenu avanturu. Napušteni i prepušteni sami sebi, imaće taman dovoljno snage i umeća da izdrže i prežive dok ne iznesu na svet svoje dete, mladog lorda kojeg će pleme antropoida velikog gorile Kerčaka nazvati Tarzan – što na njihovom rudimentarnom jeziku znači "beloputi".

Tarzanovi roditelji neće poživeti da ih sin zapamti, majka će iz celogodišnjeg ludila tiho otići u smrt, a skrhani otac će stradati od ruke kralja majmuna. Ipak, ostaviće dečaku koji će se sroditi sa plemenom svoje nove majke – majmunice Kale – kolibu prepune korisnog oruđa, i najvažnije od svega – knjige, koje nude rešenje tajne o njegovom poreklu i koju će mladić prokljuviti sam. U svetu u kojem sada živi, Tarzan mora da pređe razvojni put od otpadnika, nesposobnog i nejakog majmuna do ratnika koji nadoknađuje relativnu slabost udova razumom i alatkama, da bi konačno, ni ne znajući osvetio oca nadvladavši i samog neprikosnovenog Kerčaka i ustoličivši se kao novi kralj majmuna, ali i cele džungle.

I koliko je prva Darkwoodova knjiga origin story, verna osnovnoj priči Edgara Rice Burroughsa, ali možda i onaj konačni, definitivni i sažeti pogled na ‘nastajanje’ Tarzana, toliko druga donosi Tarzana u potpuno neočekivanom svetlu, Tarzana zapitanog nad prirodom sna i košmara, Tarzana koji traži Boga i najprovokativnije i najduhovitije od svega, Tarzana zaljubljenog u majmunicu po imenu Teeka. Sve ovo je prelomljeno kroz prizmu odrastanja i sazrevanja jednog mladog čoveka, i u mnogo čemu, prvog čoveka. Jasno, ne postavlja se pitanje da treba posedovati oba izdanja.

Čak su i nesavšenosti promišljene. Trenutak Tarzanove spoznaje da je različit od svoje majmunske sabraće prikazan je kroz ogledanje u vodi u kojoj predmet i lik u odrazu ne odgovaraju jedan drugom. Original je zapitan i oštrih crta, a refleksija uplašena onim što vidi. Greška samo naizgled, u pitanju je proračunat potez koji pomera radnju, jer iako nas može po minut i više zadržati na istoj strani ili kadru nabijenom detaljima, Hogarth nikada ne zaboravlja da stvara strip, i tera nas da idemo dalje, čak i kada ne okrećemo stranice.

Devalviran u mongolodnog snagatora u bezbroj filmova i crtaća, Tarzan se ovde vraća korenima, kompleksnosti originalnog koncepta intelekta koji treba da se, preskačući put evolucije u jednom životnom veku, uspenje do vrha drveta spoznaje i okuša zabranjeno voće. Ponovo.

Strahopoštovanje koje izazivaju Hogartove raskošne grafičke egzibicije ravno je onom koje doživljavamo pred klasicima koji su mu bili uzor. Jer, on je zaista, kako su odavno krstili, ’Mikelanđelo stripa’. Uklopite to među korice nečega što zaslužuje da bude ozbiljan takmac pa i pobednik izbora za izdanje godine u raznoraznim kategorijama i imate album, tj. dva kojima je mesto na polici svakog ozbiljnog ljubitelja i poštovaoca stripa, a mogu da posluže i za zapušavanje usta i konačan argument protiv onih koji strip kao ravnopravnu umetnost ne priznaju.

izvor:klik na link