Idi na sadržaj

Preporučene poruke

Беч – Аустрија ових дана ужива у свом неутралном статусу. Чланица је ЕУ, али није и чланица НАТО-а и не мора да се свађа око тога колико ће авиона да бомбардује Либију и како наоружати тамошње побуњенике, што је све сада предмет оштрих расправа унутар НАТО-а. Уместо тога, на лепом плавом Дунаву воде се дискусије о професионализацији војске, или остајању при досадашњем моделу регрутне армије. О промени међународне неутралне позиције Аустрије нико од озбиљнијих аустријских политичара не жели ни да расправља. Министар одбране Аустрије Норберт Дарабош примио ме је у свом кабинету у Бечу.

Господине министре, Државним уговором из 1955. године Аустрија се определила за неутралност. Је ли неутралност још увек довољна да се сачувају национални интереси? Да ли се променила међународна основа аустријске политике безбедности?

Из два разлога је важно да Аустрија буде неутрална. Прво, да имамо флексибилну државну позицију и да можемо као такви да учествујемо у разним организацијама. Наша неутралност је историјска одлука, ми нисмо прилазили ни НАТО-у, ни Варшавском уговору.

Значи, око неутралности се неће ништа мењати?

Неће, управо смо сада закључили најновију стратегију одбране, и то остаје тако. Али ми као неутрална земља учествујемо у безбедносној политици ЕУ, ми смо у борбеној групи ЕУ. Наравно, на основу Лисабонског споразума можемо и ту бити неутрални, али постоји она клаузула о солидарности унутар ЕУ. Истина, постоји и она ирска клаузула унутар Лисабонског споразума, која даје право свакој чланици ЕУ да сама одлучује о питањима одбране. Тако да ми у Аустрији сами одлучујемо о свим питањима националне одбране.

Генерал Емил Спаноки био је творац познате „Спанокијеве доктрине“, концепције одбране Аустрије са 300.000 резервиста. Да ли је та доктрина и данас важећа с обзиром на дилеме у Аустрији око професионалне војске и регрутног рока?

Та доктрина није више актуелна, сада имамо доктрину са укупно 55.000 припадника активне и резервне војске. Свих пет партија у нашем парламенту сматрају да је то сасвим довољно. Јер, сада смо у ЕУ и нема потребе за великим бројем војника. Немамо никакву опасност на нашим границама, све комшије су земље ЕУ, наравно осим Швајцарске, која је опет у режиму Шенгена.

Да ли у јавности Аустрије има размишљања, да ако су сви око нас у НАТО-у и ми морамо у НАТО, јер не можемо остати изван тог савеза?

С обзиром на то да смо неутрални, не долази уопште на дневни ред никакво питање уласка у НАТО, јер је Уставом Аустрије утврђена неутралност државе. Бивша влада, коју је водио господин Шисел, имала је неке идеје о ближој сарадњи са НАТО-ом, но када смо недавно доносили нову стратегију аустријске одбране, то смо отклонили и не долази у обзир никакав улазак у НАТО нити нека блиска сарадња. Немамо потреба за тим.Истина, Аустрија је чланица процеса Партнерства за мир и кроз то можемо да сарађујемо са свима, баш као и Ирска.

Значи ли то да ви као министар одбране Аустрије не осећате никакву претњу што је НАТО скоро свуда око ваше земље?

Питање је колико је било стварне користи за све оне земље које су приступиле НАТО-у? Јер, са НАТО-ом се може сарађивати и без чланства у том савезу, имате низ примера за то.

Можете ли то на аустријском примеру и финансијски доказати? Шта је скупље, а шта јефтиније? Да сте чланица НАТО-а, или то што сте неутрална држава?

Па доста тешко питање, али ево сада издвајамо за одбрану 0,7 одсто од националног бруто производа. Ако бисмо ушли у НАТО, то би морало да буде најмање 2,2 одсто од националног бруто производа. Наравно, има ствари које као неутрална земља морамо сами да финансирамо, као чување нашег ваздушног простора. Купили смо нове ловце ЕФ-2000 „тајфун“, 15 авиона, и то нас кошта нешто више од две милијарде евра.

С обзиром на број војника и техничку опремљеност, да ли се може рећи да је аустријска неутралност слабија од неутралности Швајцарске и Шведске?

Тешко је поредити те системе одбране и неутралности.Те земље имају много јачу полицију и војску него Аустрија, јачу заштиту ваздушног простора него ми. Рецимо, Швајцарци мање наглашавају мисије у иностранству, а Аустрија има више од 1000 војника у разним мисијама у свету. Ми смо по броју војника у мировним мисијама, у односу на број становника, први у Европи. Између осталог, имамо и 430 војника у БиХ, 400 војника на Косову и 400 на Голану. Мисије које су под амблемом УН плаћају нам УН, остале мисије плаћа Аустрија.

Недавно сте сменили начелника Генералштаба зато што се јавно успротивио неким вашим идејама о професионализацији војске.

На политичкој сцени имамо дискусију о томе, морамо да се договоримо, знате дискусије између „црних“ и „црвених“.

А ви сте?

Ја сам „црвени“. Бивши начелник Генералштаба имао је свој концепт, нисам се сложио са тим концептом, он је изашао са тим неслагањем у јавност и сменио сам га, односно преместио сам га на другу дужност.Он има три месеца да се жали на моју одлуку.

Да ли Аустрија има сада два начелника Генералштаба, јер бивши може да се жали на одлуку о смењивању?

Не, именовао сам досадашњег заменика за новог начелника Генералштаба. Он је легалан и он ради.

Војна сарадња Аустрије и Србије?

Био сам неколико пута у Србији, имам лепе утиске. Имамо одличну војну сарадњу са Војском Србије, имамо заједничке курсеве, на нашој војној академији у Винернојштату школује се један припадник Војске Србије, а у Београду један припадник Војске Аустрије. Постоји и добра сарадња са центром за АБХ у Крушевцу.

Мирослав Лазански

објављено: 18.04.2011.

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 4 sedmica kasnije...

Roberts.jpg

Шта раде Американци у Африци и који су прави циљеви деловања САД у побуњеним арапским државама у интервјуу за иранску телевизијску станицу „Прес ТВ” објашњава амерички економиста и колумниста др Пол Крејг Робертс, познат као бивши помоћник америчког министра финансија у администрацији Роналда Регана. Робертс – иначе један од твораца такозване реганомике, економске политике промовисане у доба Регана – сада каже да је специфичност побуне у Либији то што побуњеника наоружава Вашингтон те да није реч о мирном револту.

„То је оружана побуна која се одвија у источном делу земље. А познато нам је да је ЦИА тамо на терену, као и да су (побуњеници) већ наоружани”, каже овај економиста који је протеклих година критиковао потезе и демократске и републиканске администрације.

Како бисте упоредили ову војну интервенцију са оном у Бахреину?

Наш циљ није свргавање власти у Бахреину или у Саудијској Арабији, где обе владе користе насиље против оних који протестују, пошто су обе ове владе наше марионете, а у Бахреину имамо и велику поморску базу.Наш циљ је свргавање Гадафија, и Асада у Сирији, пошто желимо да избацимо Кинезе и Русе из Медитерана. Кина је уложила огромне паре у енергетске изворе на истоку Либије и рачуна на ову земљу као и на Анголу и Нигерију због својих енергетских потреба. Овде је реч о америчком настојању да спречи доступ Кине поменутим ресурсима. Управо као што су Лондон и Вашингтон спречавали доступ енергентима Јапану тридесетих година прошлог века.

Интерес у вези са протестима у Сирији – иза којих, као што је то открио „Викиликс“, стоје САД – у вези је са чињеницом да Руси у Сирији имају велику поморску базу, што им омогућује присуство у Медитерану. Као што видите, Вашингтон је залегао за инвазију против Либије, а врши и све већи притисак за интервенцију у Сирији, како бисмо се ослободили Руса и Кинеза.Наравно, ништа не говоримо о Саудијцима, како они третирају демонстранте, и ништа у вези са насиљем које се користи против протестаната у Бахреину.

Хоћете да кажете да је главни циљ напада на Либију нафта?

Није само нафта у питању, ту је и проблем пенетрације Кине у Африку уопште као и експорт нафте за сопствене енергетске потребе. Вероватно вам је познато да је Међународни монетарни фонд (ММФ) објавио извештај у којем стоји да је „доба Америке“ окончано и да ће за пет година кинеска економија превазићи америчку. Вашингтон покушава то да блокира, користећи своју војну превагу и стратешке предности, не би ли успорио кинески економски раст.То је и разлог зашто је ЦИА тако активна у источној Либији, и то је разлог зашто су протести прво избили на истоку земље, а не у престоници, као што се збило у осталим арапским државама. То је разлог и зашто су (протести) оружани.

Да ли мислите да је дипломатска изолација Либије главни повод за војну интервенцију?

Не бих рекао. Мислим да је главни разлог покушај удаљавања Кине од Либије, што се тренутно дешава. Кинези су овде имали 30.000 својих људи, а до сада су их евакуисали 29.000.Реч је, такође, о враћању дуга Гадафију због одбијања да се придружи америчкој афричкој команди (Africom). Ова команда је оперативна од 2008, и била је директан одговор САД кинеској пенетрацији у Африку. Спремили смо војни одговор, а Гадафи је одбио да сарађује – изјавио је да је то акт империјализма, у покушају да се завлада целим континентом.Трећи разлог јесте то што Гадафи у Либији контролише важан део медитеранске обале, као што то чини Сирија.

Мислим да су се ове две земље нашле на путу америчке хегемоније у Медитерану, а сасвим је сигурно да Американци не желе јаку руску флоту стационирану у региону, као што не желе Кину која одатле црпи енергенте.Вашингтон је заузео гард када су избили протести у Тунису и Египту, али је брзо уочио да је арапске протесте могуће искористити за уклањање Русије и Кине (из овог дела света) без директне конфронтације.

Знамо сигурно да ЦИА већ неко време шири узнемиреност у источној Либији. То је позната чињеница. А објављивање дипломатских депеша (Викиликс) показује да су Американци уплетени и у ширење немира у Сирији.

Ми нисмо посејали немире у Египту или Бахреину или Тунису или Саудијској Арабији. Са друге стране, вероватно смо одговорни за протесте у Јемену, пошто тамо користимо беспилотне летелице и вршимо ударе против различитих племенских група.У томе и јесте велика разлика у односу на дешавања у Сирији и Либији. Амерички прсти су уплетени у тамошње немире, у организовање демонстрација, обезбеђивање финансија и тако даље. Увек постоје незадовољни које је могуће купити новцем или обећањима.

Тренутно, у Либији се користе беспилотне летелице. Одакле оне полећу, технички, из Италије је то немогуће, због ограниченог радијуса лета?

Стварно не знам. Можда са бродова америчке ратне морнарице. Мислим да су последњи извештаји о томе стизали управо од стране морнаричких званичника.Волео бих да додам још нешто. Вероватно највећи ризик, а који се највише занемарује, јесте став Кине. Кинеске компаније губе стотине милиона долара услед ове интервенције. Они су укључени у 50 великих инвестиционих пројеката који сада одлазе низ воду и није чудно што све то доживљавају као удар на сопствене интересе.

Кажете да Американци хоће да избаце Кину из региона и кинеске инвеститоре замене америчким компанијама?

Или ничијим. Тако је. А мислим и да Руси почињу да схватају да је цела прича у Сирији уперена, у ствари, против њих и њихове тамошње базе.Шта ми, у ствари, радимо супротстављајући се двема великим државама: Кина има економију која је, вероватно, боља од америчке, пошто њихови радници имају посао, а Руси поседују неограничени нуклеарни арсенал. Ми покушавамо да извршимо притисак на две веома јаке државе, и то чинимо на веома несмотрен и опасан начин.

Једном када уђете у игру, а Русија и Кина закључе да се са Американцима, једноставно, није могуће носити на рационалан начин, као и да су (Американци) решили да им на било који начин науде, могући су сви облици ескалације. То је стварна опасност и ми ризикујемо велики рат.

Каква је у свему улога Италије (као чланице НАТО) у Либији?

То је још једна специфична ствар у либијској интервенцији. Шта НАТО уопште ради ратујући у Африци? НАТО је основан као одбрамбени савез у случају совјетске инвазије на западну Европу. Совјетски Савез не постоји већ две деценије. Усмераван од стране САД и Пентагона НАТО се претворио у помоћну силу, и сада је уплетен у агресију у Африци. Јер ово јесте агресија. Нападачки рат.НАТО нисмо користили у Египту, Тунису, и сигурно га нећемо користити у Саудијској Арабији или Бахреину. Ипак, како видимо, НАТО ратује у Африци. То тражи објашњење.

објављено: 12.05.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/SAD-rizikuju-rat-protiv-Rusije-i-Kine.sr.html

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Србија разговара: Новинарство и одговорност

Балетић: Смета Вам истина од које не одустајем. – Обрадовић: Ратни хушкачи не могу у јавне сервисе

srbija.jpg

ве године од подношења кривичне пријаве Независног удружења новинара Србије (НУНС) против новинара и уредника у медијима током деведесетих година прошлог века, због ратнохушкачке пропаганде, на површину је поново испливао случај Милијане Балетић, новинарке јавног сервиса Војводине. После шест година, она је одлуком суда враћена на посао, где је 2003. добила отказ, јер се показало да је том приликом прекршена процедура.

Реаговао је председник НУНС-а Вукашин Обрадовић, оценивши да је враћање Балетићке на РТВ Војводина „шамар професији и свима који су се новинарством бавили часно у време Милошевића”, јер је њен некадашњи професионални ангажман „пример ратнохушкачког новинарства”. Тим поводом Милијана Балетић и Вукашин Обрадовић укрстили су за „Политику” своје ставове.

Политика: Госпођо Балетић, Ви сте одлуком суда враћени на посао. Шта се заправо десило?

Балетић: Била сам на леду још од 1994, када ми је забрањена емисија после извештаја Тадеуша Мазовјецког. Отказ сам званично добила тек 2003, мада су ме 2001. ко бајаги вратили на посао. Покушавали су неколико пута да ми дају отказ и коначно су то учинили 2003, али 2009. суд ме је вратио на посао. Јер, у образложењу које су ми дали уз отказ као технолошком вишку, стоји да сам неинформисана, да не умем да радим, да ми се мора помагати у раду... Да не говорим о томе да су ме и после 2009. стално премештали из редакције у редакцију.

Политика: Господине Обрадовићу, зашто сте се огласили у случају госпође Балетић?

Обрадовић: Ми смо 8. јула 2009. поднели кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине против одговорних особа и новинара у РТВ Београд, РТВ Нови Сад, „Вечерњим новостима”, „Политици”, дакле оних који су спроводили ратнохушкачку пропаганду. Уз пријаву смо предали и прилог у коме се помиње госпођа Балетић. У друштву никада није поведена отворена расправа о одговорности свих оних који су у ратним годинама позивали и ширили расну и верску мржњу, фалсификовали чињенице, подстицали на злочине према другим народима. Да је дошло до истинске расправе, госпођа Балетић би данас могла да буде васпитачица, пи-ар менаџер или би можда продавала козметичке препарате. Новинарством се сигурно не би бавила, јер се дубоко огрешила не само о новинарске стандарде и етички кодекс, већ је и својим извештајима са ратног подручја директно подстицала на најбруталније ратне злочине.

Политика: Да ли бисте могли да наведете неке примере?

Обрадовић: Мени је најинтересантнији пример извештаја из Чајнича, где је 11. маја 1992. убијено најмање 30 бошњачких цивила. Госпођа Балетић је доказивала како су Бошњаци побили Бошњаке, па је разговарала са председником општине, извесним Душком Корњачом који је потврдио ту тезу. Даље, пропитивала је грађане Вуковара зашто се нису борили против „усташких кољача”. Такође, без доказа је лансирала тезу да се „зенге” преко Суботице пребацују у Мађарску на лечење, па се и враћају, а у свему томе учествује и Јулије Скендеровић, председник Демократског савеза Хрвата у Војводини. Разговарала је са њим и Скендеровић је демантовао своје учешће, да би завршила речима: „Нисмо ни очекивали да ћемо добити признање”. У овом случају, госпођа Балетић је била и тужилац и судија, а могла је да буде и џелат да је неко поверовао њеним речима и узео правду у своје руке, па „издајника” Скендеровића ликвидирао.

Балетић: Кажите Ви мени, господине, једну реченицу коју је Милијана Балетић рекла, а да није истинита? Што се тиче Чајнича ми и јесмо отишли по тој вести. Као телевизијски новинар у то време одлазила сам до прве линије фронта. Ишли смо да видимо и шта се десило у Чајничу. И председник општине је рекао шта је рекао. Колико знам, то јесте истина, уосталом питајте господина Корњачу. А као новинар који је од првог до последњег дана извештавао одатле, и данас тврдим да је Вуковар прекривен стравичном лажи којој сте и ви допринели. Неко вам је наредио да не износите истину. Не мислим конкретно на Вас, него на Ваше удружење. Чија сте Ви продужна рука?

Обрадовић: Немојте, молим Вас са тим теоријама завере.

Балетић: Кад Вас неко сатера у ћошак, аутоматски се браните тако што кажете да је то теорија завере. Што се тиче мог „срамног, ратнохушкачког новинарства” и, цитираћу Вас, „да сам ударила шамар новинарству и свима који су се новинарством бавили часно у време Милошевића”, ево, ја ћу рећи мало и о Вама. До 1994. живели сте у Београду и били жестоки подржавалац политике Слободана Милошевића, док сте радили у „Политици Експрес”, где је уредник био Слободан Јовановић из Врања. Ви сте били подржавалац и Момира Стојановића, тадашњег савезног посланика СПС-а. Крајем 1994. напустили сте Београд и отишли у Врање где сте основали „Врањске”, и 1997. или 1998. добили сте штампарију на поклон. Постали сте власник, главни и одговорни уредник и директор „Врањских”. Ви сте човек који је први објавио лого „Отпора”, Ви сте један од оних који су стално прелазили мађарску границу и ишли на саветовања! Каква је Ваша имовинска карта до 1997, а шта данас имате? Стан у Врању, стан у Београду, штампарију, новине и медијску кућу. А ја сам тада живела на ивици егзистенције у стану од 30 квадрата, нисам могла да платим ни струју.

Обрадовић: Штампарију смо добили на конкурсу ЕУ. Имам стан у Врању који сам купио, али немам стан у Београду. Возим ауто који је моја фирма купила на лизинг пре пет година.

Балетић: Немојте, расплакаћете ме. Хајде помозите ми преко Ваших пријатеља страних амбасадора, са којима одређујете ког новинара ћете да наградите, коме ћете да направите имиџ звезде, да направим један серијал о последицама бомбардовања осиромашеним уранијумом на простору бивше Југославије и Балкана.

Обрадовић: Читајте „Врањске”, видећете да смо се бавили осиромашеним уранијумом...

Балетић: Ја сам Вас одавно прочитала. Одакле Вама право да кажете овде да је Милијана Балетић изазивала рат, мржњу, да је могла да убија чак, то ћу да инсистирам, да видим да ли ћете пустити у „Политици”.

Политика: Није рекао да сте могли да убијате, већ да сте могли да будете џелат.

Балетић: Још горе. Господине Обрадовићу, одакле Вам право, ко Вас плаћа да вршите истрагу, судски поступак, да ме пријављујете?

Обрадовић: Ваш рад ми је дао то право. Све ово што је радила госпођа Балетић и екипа коју ми помињемо имала је само један циљ: дехуманизацију непријатеља и читавог народа. То је када ви говорите о Хрватима да су они животиње...

Балетић: А где сте нашли то да су животиње?

Обрадовић: Не говорим конкретно о Вама, говорим о суштинском проблему...

Балетић: Ја сам данас овде дошла, није округли сто. Када сам ја рекла да је неко животиња?

Обрадовић: Ево навешћу шта је „Политика” писала...

Балетић: Господине, тресу Вам се руке, опустите се слободно.

Обрадовић: Навешћу нека писма читалаца, на пример 5. јануар 1991. године – „крваве руке и масовне гробнице и праг трпљења који је пређен”, „нико нас више неће водити на клање”, „зар чекати голготу и страшни суд који се десио 1941.”, „Краснићи је причао да је видео усташе како убијају Србе и како кољу жене, децу и старце”...

Балетић: Па ко то прича? Ја?

Обрадовић: Ваше колеге у овом послу.

Балетић: Не можете овако да ме дезавуишете и да трошите време. Знојите се и руке Вам се тресу. Хоћете да направимо паузу? Господине, изгубили сте здравље, изгледа да није лако бавити се вашим послом. Отворите душу и кажите ми за кога Ви радите све ово?

Обрадовић: Мислио сам да сте смислили нешто ново и оригиналније. Та теорија о страним плаћеницима и домаћим издајницима је потрошена.

Балетић: Ја Вас питам ко Вас плаћа? За кога радите? Где то има да новинари подижу кривичне пријаве против новинара? Знате оно „друже Тито и Ђиласе, косе су вам на таласе”. Је л’ Вама неко јавио да је Тито умро?

Обрадовић: А је л’ Вама неко рекао да је Милошевић умро? Вас је Милошевић употребио, потрошио и бацио, није мене.

Балетић: Нико ме није употребио. Сваку реч коју сам изговорила, ја сам видела и пренела гледаоцима. И данас бих.

Обрадовић: А како бисте се осећали да је господин Скендеровић убијен на улици после Вашег прилога?

Балетић: А како бисте се Ви осећали да Милијану Балетић неко убије после овога?

Обрадовић: Било би ми јако жао.

Балетић: Толико људи је страдало у овој земљи, и данас страда, због стравичних лажи. Али, због Милијане Балетић нико није убијен, и господин Скендеровић је жив. И верујте ми, страшно бих се осећала било ко да буде убијен.

Обрадовић: Па зашто сте онда то радили? Јесте ли Ви доказали да је господин Скендеровић пребацивао „зенге”? Је л’ он завршио у затвору?

Балетић: Не, нисте ни Ви ни он! Проблем је у томе што Вама смета истина од које ја не одустајем, а Ви бисте хтели да је прекријете лажима. Прикривање злочина на просторима бивше Југославије, или над српским народом, што сте Ви радили и тиме саучествовали у злочину, јесте тешко кривично дело.

Политика: О каквом прикривању злочина говорите?

Балетић: Прикривање истине о злочинима у Вуковару, Сарајеву, Мостару, Дубровнику, Медачком џепу, логору Лора... По принципу „држ’те лопова”, Ви бисте хтели да убијете сваки нуклеус истине у овој земљи. Ко Вам је дао задатак да ислеђујете, пријављујете?

Обрадовић: То је мој став према ономе што Ви радите. Зашто смо ми поднели кривичну пријаву? Сећате се када је у „Вечерњим новостима” објављена слика Уроша Предића „Сироче на мајчином гробу”, као илустрација страдања Срба у Братунцу. Због таквих ствари смо поднели кривичну пријаву против НН лица у медијима.

Балетић: Ви сте преки суд овде.

Обрадовић: А Ви, док сте се бавили новинарством, да ли сте били новинар или официр? Јер, начин на који сте се ви бавили новинарством назива се ратна пропаганда. Ја само говорим са становишта професије, а да ли постоје елементи кривичног дела, о томе ће рећи суд.

Балетић: Да ли сте ме још негде пријавили? Да ли ћу моћи безбедно да се вратим до Новог Сада?

Обрадовић: Не брините, госпођо Балетић, како се ствари одвијају у српском друштву, Ви ћете се вратити на велика врата и то је оно најтужније.

Балетић: Вама ће бити тужно ако се Србија ослободи окупације и оних који одрађују за паре све што им се каже.

Обрадовић: Ви, госпођо Балетић, можете да се појављујете на приватним телевизијама, где ће да Вас плаћа неко други, али не грађани Србије којима сте својим извештавањем нанели толико штете.

Балетић: А Ви овде представљате грађане Србије? Хајде да се појавимо на неком скупу и да видимо колико грађана Србије ће стати уз Вас, а колико уз мене.

Обрадовић: Нисам политичар па да идем на митинге.

Балетић: Ја знам како грађани реагују на мене. Кад прелазим улицу машу ми из аутобуса.

Бојан Билбија

Вишња Дугалић

објављено: 16.05.2011

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 2 sedmica kasnije...

Ђинђићева политичка прекретница

Више у Србији демократија не може да се доказује издајом државних и националних интереса. То сам прекјуче изјавио немачким новинама, рекао ми је Ђинђић

dobrica-cosic.jpg

Јуче су у стану Добрице Ћосића телефони стално звонили због интервјуа у нашим новинама. Он је одговарао да није сигуран да је добро што је три дана узастопце у штампи… Из Академије наука јављају да је стигло много писама на које, са жаљењем вели, мора да одговара песимистички…

Ви сте се као председник СР Југославије много бавили окончањем рата у Босни и 2008. године написали студију „О стварању Републике Српске” као предговор „Дневнику” професора Николе Кољевића, првог потпредседника Републике Српске. Како данас гледате на политичко стање Босне и Херцеговине?

Интернационални верски рат у Босни од 1992. до 1995. којим су политички руководиле Сједињене Америчке Државе у сарадњи с Европском унијом, оружано се окончао Дејтонским споразумом, а политички се наставио под протекторатом и руководством „високих представника” савета Уједињених нација и Европе. Ниједан учесник и чинилац Босанског рата, ниједна ратна страна није се одрекла остварења својих ратних циљева. Муслимани под именом Бошњака настављају да се боре за „унитарну Босну” на начелима Исламске декларације Алије Изетбеговића уз издашну подршку свих досадашњих „високих представника” и садашњег господина Инцка. Хрвати се боре за сепарацију сада своје Херцег-Босне; Срби се боре да одбране Републику Српску на дејтонским начелима. После свега што се догодило у том свирепом рату, тешко је схватљиво одсуство политичког разума бошњачких политичара и агресивног реис-ул-улеме који се не одричу својих ратних циљева – „унитарне Босне” и жеље за поништењем Републике Српске. Понашајући се као српска жртва, они верским шовинизмом подгревају перманентну и агоничну кризу конфедералне дејтонске творевине. Ја верујем у успешну одбрану националних и демократских права Срба оличену у Републици Српској.

Нови генерички фактор такве босанске кризе је неоосманска Турска која у име „историјских права” изједначује Босну са својом Анадолијом и Сарајево са својим Истанбулом. Збива ли се то инверзија некадашњег „Источног питања”? Шта је политички смисао „Истанбулске декларације” и самита у Карађорђеву на којем нема Грка, Бугара, Македонаца, и на којем је најзначајнија фигура председник турске владе Ердоган? То су догађаји који несумњиво најављују ново, да ли само ново, раздобље Турске на Балкану. Слетање моћне Турске на Балкан као у „своје историјске османске просторе” сумњам да доноси спокојну будућност Балкану и српском народу, јер активира и Зукорлићево „санџачко питање”. Као да започиње и „санџакизација” Србије, органски настављајући „косовизацију” Србије, подстичући и друге властодржачке амбиције мотивисане најављеном регионалном дезинтеграцијом Србије.

Мислите ли то на територијалну реорганизацију Србије коју заступа странка Уједињени региони?

Да. То је властодржачка амбиција неких политичара чији су циљеви бирократски и дезинтеграциони. Ако смо за демократизацију државе, онда власт и права треба предати општинама и не понављати поразе комунистичких округа и области, који у економској и цивилизацијској структури садашње осиромашене Србије могу бити само још један чинилац политичке бирократизације Србије.

А шта мислите о Додиковој политици?

Милорад Додик је нова појава у српској политици новије историје. Борбен, а спреман на компромис. Он је у мом доживљају храбар и достојанствен борац за српска права и одбрану Републике Српске на дејтонским основама. Одличан је тактичар.

Пратећи догађаје, закључно са убиством Зорана Ђинђића, дали сте портрет убијеног премијера. Много тога сте му замерали, а и дружили сте се с њим. Како бисте то данас прокоментарисали?

И Ђинђић је дете титоизма иако је био његов радикални рушилац. И данас мислим да је у свом нараштају био најдаровитији српски политичар. Особито ценим његову политичку памет да увиди неуспехе своје политике крајем 2002. године и изрази спремност да заснује нову националну и државну политику. Половином децембра 2002. године рекао ми је: „Више у Србији демократија не може да се доказује издајом државних и националних интереса. То сам прекјуче изјавио немачким новинама.” Промена политике према Косову била је само почетак Ђинђићеве нове политике. После његовог изванредног интервјуа „Вечерњим новостима”, албански вођа Махмут Бакали није га омашком, такође у „Вечерњим новостима”, назвао „српским националистом горим од Милошевића”. У разговору са мном Ђинђић је био нарочито оштар према војвођанском сепаратизму и његовом најгласнијем заговорнику, кајући се што му је у Војводини дао велику власт. Љутили су га и бриселски бирократски притисци и уцене. Критички је говорио о Европској унији која ће нас примити у своје чланство „за десет–петнаест година, а ми тада треба да размислимо да ли да се пењемо у тај воз. Сада морамо са њима, пре свега са Немачком...”

Његови наследници у Демократској странци нису уважили Ђинђићеву прекретницу и његово визионарство. Они су наставили политику коју је Ђинђић напуштао и спремао се да формулише нову концепцију државне политике. Они су следбеништво потврдили формалном идолатријом његове личности без критичке и стваралачке разраде његових идеја. Таква политика се изразила у одсуству озбиљних реформи и даљем назадовању Србије

Знате да ће велике полемике изазвати Ваш став да је Ђинђић променио политику и прихватио Вашу концепцију косовске политике.

Претпостављам да се неки из вођства Демократске странке неће обрадовати мом разумевању политичке прекретнице Зорана Ђинђића крајем 2002. године доказане у књизи „Косово” коју је приредила моја ћерка Ана 2004. године. На евентуална оспоравања мојих сведочења о промени политичке концепције Зорана Ђинђића – са страначким политичарима и њиховим гласноговорницима, нећу ступати ни у какве полемике. Као дисидент нисам имао слободу за полемике, па сам временом постао равнодушан на оспоравања, кривотворења и ружења мојих ставова. Разуме се, све што пишем и чиним подложно је критици и оспоравању.

(Сутра: Боримо се за препород Србије и све радости живота)

Душица Милановић

објављено: 30.05.2011.

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Oskar Nikovic, ambasador Mađarske u Srbiji

Osetljiva pitanja ne treba ostavljati ekstremistima

I srpski i mađarski narod skloni su da : "Naša istorija je čista, na našoj strani su samo podvizi, ne i sramota... Međutim, ako vlade učine sve što je potrebno, ne daje se prostor ekstremistima. Opasno je to što oni koji su najodgovorniji, intelektualci, ne govore o ovim dilemama istorije. Ekstremisti nisu baš obrazovani, i ako se istorija prepusti njima nastaje belaj. Zato države moraju same da se bave ovim osetljivim pitanjima. Tako će se ekstremisti držati pod kontrolom, mada je nemoguće ukinuti ih", kaže u intervjuu za nedeljnik NIN Oskar Nikovic, ambasador Mađarske u Srbiji.

147411_0601-nikovic-foto--goran-srdanov_

Tokom nedavne zvanične posete Srbiji predsednik Mađarske Pal Šmit je istakao važnost potpunog otkrivanja zločina koje su Mađari i Srbi počinili jedni nad drugima tokom Drugog svetskog rata. Boris Tadić je tada izrazio želju da se ove godine na visokom državnom nivou oda počast žrtvama. Koje konkretne korake Mađarska namerava da poduzme u daljem rasvetljavanju zločina i da li već postoji neki plan zajedničkog pomena žrtvama?

- Izjavu Borisa Tadića smatram najvažnijim rezultatom posete. Gospodin Tadić je, naime, rekao da bi želeo da se zajednički pomen održi još ove godine. Za naše Mađare u Vojvodini idealno vreme bi bio Dan mrtvih, 2. novembra, dan kada se zapadnohrišćanski svet seća svojih pokojnika. To bi bilo i prikladno simbolično. Ali, pošto do tog dana nema mnogo vremena, moramo se latiti posla odmah, da to pripremimo na dostojnom nivou.

Vrlo je važno što postoji spremnost obe strane da se rasvetle zločini, u stvari onaj niz zločina, strašnih masakara koje smo počinili jedni nad drugima. Racija iz 1942. je u Mađarskoj poznata stvar, i ovu stranu mađarske istorije smatramo najsramotnijom. Možda to nije opštepoznato u srpskoj javnosti, ali mi smo se i zvanično više puta pokajali, platili odštetu, izručili zločince, od kojih su neki javno obešeni u Novom Sadu, Žablju… I mađarska inteligencija je prošla kroz proces kajanja. Kada sam bio gimnazijalac, sećam se, posle prikazivanja filma “Hladni dani”, mesecima se raspravljalo u novinama o našim grehovima. Spremni smo, međutim, da i sada, kada imamo demokratsko uređenje, ponovimo naša izvinjenja, jer su ona prethodna bila delo komunističke vlasti iza koje nije stajao narod.

Što se srpske strane tiče, mislim da je sada ona na potezu, i ona će imati dosta posla. Srpska javnost se mora pripremiti za zajednički pomen žrtvama, da ne bude opet “ceo svet je protiv Srba”, jer imam utisak da srpska javnost ne zna šta se tačno desilo 1944. Poznato im je šta se desilo 1942, ali za ono posle malo ljudi zna. Sa vaše strane priznanje zločina još nije stiglo. Zato i mislim da je, što se rasvetljavanja zločina tiče, vreme da se pažnja posveti onima koji su počinjeni nad Mađarima 1944.

Kada govorimo o Srbima, bolje je da govorimo o komunističkim grehovima. Ali isto tako, kada govorimo o mađarskim zločinima, treba ustvari da govorimo o našim fašistima, o “njilašima” i “strelastokrstašima”. Ne radi se ni u jednom slučaju kolektivno o narodima, ali, na žalost, nedela ološa su ostavila sramotni pečat na celom narodu. I vrlo je važno: posto su oba zločina orkestrirali organi vlasti, države su te koje moraju da rahbilituju nevine žrtve. Kao što su današnje vlade nasledile imovinu, ali i dugove starih, tako su nasledile i podvige, ali i stid, pa moraju snositi posledice dela pređašnjih vlada.

Akademije nauka Mađarske i Srbije organizovale su mešoviti odbor istoričara čiji je cilj da utvrdi istinu o pomenutim zločinima. Kakvi su dosadašnji rezultati ovog odbora, i kakav uspeh očekujete uzimajući u obzir da pokušaji pisanja "zajedničke istorije" na ovim prostorima redovno propadaju?

- Da budemo potpuno iskreni, do sada nema konkretnih rezultata. Komisije još nisu zasedale zajedno. Rade posebno, ali još nisu došle do zajedničkog plana rada. Srećom, postoji još jedna komisija, Komisija za masovne grobnice vašeg Ministarstva pravde, koja uspešno radi u užoj Srbiji i planira da proširi rad na Vojvodinu. Najvažnije je, međutim sledeće. Direktan zadatak mešovite komisije je istraživanje i po mogućnosti ustanovljavanje tačnih podataka, i tako, indirektno, pripremanje tla za iskreno pomirenje. Ali za to je dosta priznati da su se zločini desili i da su žrtve nevine. Ne bismo želeli da uđemo u takmičenje u brojkama tipa “mi smo imali više žrtava nego vi”. Važno je da i mi i srpska strana priznamo krivicu. Važno je da na to gledamo kao na ljudske zločine počinjene pod uticajem pogrešnih ideja. Na bazi onoga što je već utvrđeno i obelodanjeno mogu se organizovati zajedničke počasti, pa posle možemo – i moramo – dalje rasčistiti sve detalje…

Ne mislim da je potrebno pisati zajednički udžbenik istorije. Istorija je važan deo identiteta naroda, uvek je pristrasna i ja za to ne marim. Oprostivo je što na svoje stvari gledamo blagonaklonije. Svaki narod mora imati svoje mitove, mora imati čime da se ponosi, mora se rado sećati predaka, njihovih plemenitih dela. Vrlo je važno, međutim, da se poštuje to što postoji i drugo gledište. Treba se upoznati sa ovim drugim tumačenjima, i prihvatiti da iza njih stoje ljudi isti kao mi.

Koliko neprijateljska istorija danas opterećuje mađarsko-srpske odnose? Da li mislite da je u mađarskom i srpskom narodu još rasprostranjena opasna ideja da je samo ona druga strana činila zločine, i koliko opasnim po odnose dva naroda smatrate mađarske i srpske nacionalističke organizacije?

- Svakako opterećuje, jer nema sumnje da smo “se klali” međusobno. Ali, bilo je dosta toga i između Mađara i Nemaca, pa danas uspešno sarađujemo, a vidim da i vi Turke danas posmatrate drugačije nego nekada. Treba, naravno, ukloniti posledice neprijateljskih stranica istorije kojih još ima. Postoji, na primer, i dan danas rezolucija iz 1945. koja Mađare iz Čuruga, Žablja i Mošorina kolektivno obeležava kao ratne zločince, zabranjuje im povratak i ozvaničava konfiskaciju imovine. Vojvođanska skupština je tu presudu “ukinula“ 2003. godine, ali to nema pravnu snagu. Ovakva kolektivna presuda nije održiva na pragu Evropske unije, u 21-om stoleću. Napominjem da mi ne stavljamo naglasak na restituciju. Mađarska tome ne teži, ali ako pojedinci žele restituciju, to je njihova stvar. Mađarska kao država želi samo priznanje da je učinjena nepravda i uklanjanje još postojećih pravnih posledica.

Opasna ideja o kojoj govorite, nažalost, postoji. Oba naša naroda su sklona da tvde: “Naša istorija je čista, na našoj strani su samo podvizi, ne i sramota.” i “Mi smo patili najviše tokom istorije”. Srbi govore za sebe “napaćeni narod”, a kod Mađara postoji izraz “Patiti je mađarsko” (Citira se čak i na latinskom “Magna pati Hungaricum est”). To je sumanuto, protiv toga se mora boriti.

Ako vlade učine sve što je potrebno, ne daje se prostor ekstremistima. Opasno je to što oni koji su najodgovorniji, intelektualci, ne govore o ovim dilemama istorije. Ekstremisti nisu baš obrazovani, i ako se istorija prepusti njima nastaje belaj. Zato države moraju same da se bave ovim osetljivim pitanjima. Tako će se ekstremisti držati pod kontrolom, mada je nemoguće ukinuti ih.

Kako ocenjujete položaj mađarske zajednice u Srbiji i šta bi Srbija mogla da učini da njen položaj poboljša?

- Može se reći da je položaj zadovoljavajuć, zakonski okviri su dobri, ali je đavo uvek u detaljima – u svakodnevnici. Mađari se ne osećaju uvek ravnopravnima. Za ista dostignuća moraju se više boriti nego većinski narod – za korišćenje svog jezika, za mogućnost obrazovanja na maternjem jeziku. Nadamo se da će nakon nedavnog uspostavljanja direktno izabranih Nacionalnih saveta situacija biti sve bolja i bolja. Očekujemo mnogo od akata pomirenja o kojima smo već govorili. Većinskom stanovništvu će se tako staviti do znanja da Mađari u Vojvodini nisu predstavnici nekog grešnog naroda. Ovde ne možemo deliti mađarsku i srpsku istoriju i kulturu. Većinski i manjinski narodi zajedno čine Srbiju.

Kakvim smatrate položaj srpske zajednice u Mađarskoj? Da li će Srbi u Mađarskoj uskoro dobiti predstavnika u parlamentu?

- Prvi zadatak naše države mogao bi da bude upravo da zadovoljimo sve želje Srba u Mađarskoj, jer njih ima samo tri do pet hiljada. Ako njih ne možemo da učinimo zadovoljnim, koga ćemo moći? U zakonskim okvirima je sve u redu, ali u životu postoje glupe prepreke oko finansiranja srpskih institucija, novina, finansije kasne… Suštinski, ipak mislim da je njihov položaj zadovoljavajuć, ili da fali vrlo malo da takav bude.

Srbi će imati predstavnika u mađarskom parlamentu, jer naš novi ustav daje takvu mogućnost, samo je pitanje kakvog. Treba ipak znati da će broj poslanika biti smanjen sa 386 na 200, i predstavnicima svih 13 manjina ne može biti automatski garantovano mesto u Parlamentu. Nema ustavnih mogućnosti da manje od 10.000 ljudi šalje predstavnika, kad inače za jednog treba 50.000 glasova. Naći ćemo ipak neku formulu, neku putem pozitivne diskriminacije, jer za to postoji odlučnost.

Kako komentarišete dosadašnji tok suđenja Šandoru Kepiru?

- Zločini ne zastarevaju i neka zakon radi svoje. Ako se ispostavi da je kriv, Kepiro mora da snosi posledice. Bojim se, međutim, da njegovu krivicu neće biti jednostavno dokazati nakon svih ovih godina. Lično smatram da je u interesu Mađarske da se period o kome se radi raščisti, da svi zločinci odgovaraju, jer je reč o najgnusnijim zločinima mađarske istorije. Oni koji su nam naneli tu sramotu moraju da odgovaraju.

Smatram važnim to što je ovaj ratni zločin već jednom istražen. Iako su donesene u Hortijevo vreme, presude su bile stroge. Kepiro je osuđen na deset godina zatvora i to mi ne ostavlja sumnju da je kriv. Ne interesuje me to što su Nemci nakon okupacije marta 1944. ukinuli presude, kao ni navodi da Kepiru nije trebalo da sudi vojni sud jer je bio žandarm, a ne vojnik. Ako sud oslobodi Kepira, to će značiti samo da je od zločina prošlo previše vremena da bi dokazi bili dovoljni.

Napomenuću i da se najveći deo mađarskog javnog mnjenja slaže da i poslednji detalj novosadskog zločina tih dana bude istražen i procesuiran, pa makar i sa ovakvim zakašnjenjem.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/257659/Osetljiva-pitanja-ne-treba-ostavljati-ekstremistima

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 1 mesec kasnije...

Čuveni reditelj državu doživljava kao džuboks

Golubović: Politika je ovde ulizička

BEOGRAD - Osnovna odlika političkog života u Srbiji je populizam. Političke partije jednom nedeljno proveravaju rejtinge, i kada padne za jedan odsto, onda se svaka od njih, bez obzira na to da li je u vlasti ili opoziciji, hvata za patriotizam i narodnu muziku da bi rejting došao na svoje. Ovu državu doživljavam kao džuboks - ubaciš novac i slušaš ono što želiš da čuješ - kaže u intervjuu za „Blic“ čuveni reditelj Srdan Golubović, autor filmova „Klopka“, „Apsolutnih sto“ i „Krugovi“, koji je dobio nagradu na poslednjem festivalu u Kanu.

159397_0203-srdan-golubovic-foto-a-isako

Politički veoma angažovan tokom devedesetih, kada je „politiku doživljavao kao žanr drame“, Golubović kaže da je „sad posmatra kao satiričnu komediju“.

- Kad pročitate Nušićevu „Gospođu ministarku“ i „Pokojnika“, shvatite da se vreme uopšte nije promenilo. Kao društvo živimo u jednoj vrsti vakuuma i problemi su uvek isti. Politika je, generalno, ulizička i političari govore ono što misle da bi ljudi voleli da čuju. Malo je hrabrosti da se kaže istina. Jedino je Đinđićeva vlada imala hrabrosti da Srbiju izvuče iz mentalnog vakuuma, stanja u kome se ništa ne menja.

Zašto mislite da populizam uspeva?

- Mnogo se manipuliše emocijama. Uspeh Novaka Đokovića, što nije uspeh društva, već jednog talentovanog čoveka, koji je uz pomoć svoje porodice postigao planetarni uspeh, zloupotrebljava se da bi se napravila nacionalna priča. Bio sam šokiran kad je ministar spoljnih poslova rekao „neke zemlje imaju naftu i gas, a mi imamo Novaka Đokovića”. To je ta vrsta lažnog populizma i manipulacije koja dominira u politici. Šta ćemo da radimo kad Đoković bude prestao da igra tenis, a naftu i gas i dalje nećemo imati? Iako nam je mentalna hrana to što se radujemo pobedama Đokovića, to neće nahraniti ovaj narod. Ovde su svi uspesi individualni. Ne znam nikog ko je u ovom društvu uspeo kao proizvod sistemskog rešenja.

Dominantno osećanje većine je razočaranje zbog neispunjenih obećanja, lošeg života, nezaposlenosti...

- S razlogom. Najviše sam razočaran što se sistem vrednosti nije promenio. Kad vidim da se prodaje narukvica na kojoj piše Ceca, shvatam da smo u većem etičkom ambisu nego ranije. Koji se to modeli ponašanja nude mladima ako su Ratko Mladić, čovek koji je ubio hiljade ljudi, ili Ceca Ražnatović, pevačica koja je pokrala milione, uzori. To što živimo loše je manje strašno od toga što živimo u potpunom etičkom posrnuću i sistemu vrednosti koji je strašno problematičan.

Ko nameće modele?

- Ništa se ne čini da se mladima ponudi sadržaj koji nije rialiti šou ili vrednosti kojima vladaju sponzoruše i kontroverzni biznismeni. Zašto je neka kafanska pevačica po svim novinama, a ne reditelj Nikola Ležajić ili slikarka Biljana Đurđević ili neki mladi koji na najbolji mogući način predstavljaju ovu zemlju. I to je lažni populizam, a njegovo rušenje je ozbiljan posao za koji je potrebna edukacija. Nemoguće je pustiti da se stvari dešavaju same od sebe, a kod nas se upravo to događa.

Svojevremeno je postojala razvijena saradnja između umetnika u regionu. Da li se ponovo stvara prostor „jugosfere“?

- Saradnja među umetnicima je uvek postojala, mada ne sarađujemo koliko bi to bilo normalno. Videćete, u narednih nekoliko godina će glumci iz Hrvatske glumiti u srpskim filmovima, i obrnuto. Važno je i da se u ekonomskom i svakom drugom smislu taj naš prostor povezuje.

Da li pogrešan odnos prema ratnim zločinima u svim bivšim republikama to još onemogućava?

- Ne smeju da se zaborave stvari koje su se desile. Političari moraju jasno da objasne šta se dogodilo u Srebrenici da se ne bi dogodilo da skoro polovina misli da je Srebrenica izmišljena i da je to neko drugi uradio da bi optužio nas. Političari imaju odgovornost da, ne optužujući svoj narod, kažu istinu o tome. Kao što i u Hrvatskoj imaju obavezu da kažu o „Oluji“ i o ubistvu porodice Zec. To ne ugrožava nacionalni identitet jer ne verujem da su zločini počinjeni u ime mog naroda. Ljudi nisu dovoljno informisani, a političari to koriste da bi manipulisali osećanjima.

Da li ste za zabranu ekstremnih nacionalističkih organizacija poput „Naši 1389“ ili „Obraza“ koji šire govor mržnje?

- Jako me pogađa kad vidim da postoji neka organizacija koja smišljeno ugrožava prava da neko bude drugačiji i smatram da društvo mora da se bori protiv toga. Nisam siguran da je zabrana pravo rešenje, jer se bojim da će ako im se dodeli status zabranjenih, postati interesantni i provokativni za mlade ljude. Stvari bi, ipak, trebalo rešavati individualno. Da su uhapšeni ljudi koji su pravili nerede kad je uhapšen Karadžić, to se ne bi ponavljalo.

I pojedini velikodostojnici Crkve, poput mitropolita Amfilohija, takođe su prizivali nasilje?

- Uticaj Crkve je takođe vrsta manipulacije jer se u ime Boga i hrišćanstva pozivaju ljudi da čine neke strašne stvari. Smatram da i to treba sankcionisati individualno i da Amfilohije Radović treba krivično da odgovara, ili bilo ko drugi ko poziva na nasilje i da mantija, kao ni poslanički imunitet, ne bi trebalo da ga štiti. Tu se vraćamo na priču o društvu u kome postoje zaštićeni i nezaštićeni.

Utisak je da se u politiku ulazi iz lične koristi, a sistem je takav da ni do posla ne može da se dođe ako nisi član stranke. Da li delite mišljenje da Srbijom vlada sprega tajkuna i političara?

- Imamo najskuplju hranu u regionu, a lanac supermarketa kontrolišu dva-tri čoveka, i to navodi na zaključak da sprega postoji. Političari koji vode ovu zemlju su sve učinili da mi imamo utisak da je to tako. Pogledajte raspravu o imunitetu poslanika. Oni su zaštićeni, i to je još jedna stvar koja je problem društva. Kod nas postoje zaštićeni i nezaštićeni. Zaštićena je i Svetlana Ražnatović. Ovo je društvo počelo da se deli na zaštićene i nezaštićene, i to kod ljudi stvara strašnu ogorčenost i nesigurnost.

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 1 godinu kasnije...

INTERVJU IŠTVAN PASTOR, PREDSEDNIK SVM

Pastor: Nećemo u Čankov blatnjavi front

Milan Laketić | 18. 08. 2012. - 06:15h | Foto: Beta | Izvor Blic

Nova vlada Srbije zaslužuje nedvosmislenu podršku svih građana, uključujući i one u Vojvodini. Interes svih nas je da bude uspešna kako bi stabilizovala političku scenu u Srbiji a posebno zakomplikovane odnose između pokrajine i republike nakon odluke Ustavnog suda o smanjenju vojvođanskih ingerencija - ocenio je u razgovoru za „Blic” Ištvan Pastor, predsednik Skupštine Vojvodine i lider SVM.

- Naš ranije izrečeni stav o vladi Ivice Dačića nakon njegove poruke da autonomija Vojvodine nije protiv Srbije, nego autonomija u Srbiji, ostaje nepromenjen i bićemo konstruktivna opozicija. Zato mislimo da je svako konfrotiranje između Beograda i Novog Sada ili stvaranje nekakvog vojvođanskog fronta neprihvatljivo.

Znači li to da se SVM neće priključiti autonomističkom frontu koji inicira Nenad Čanak?

- Nećemo iz više razloga. Reč front znači ukopavanje, pa ukopani u blatnjavim rovovima iz kojih bi svak na svakoga pucao ne bismo ništa rešili. Zatim, ta inicijativa nas podseća na Čerčilovu maksimu kad nešto ne može ili neće da reši, treba da se osnuje komisija koja će sve to da odloži unedogled. Zato smatramo da front koji predstavlja nekakvo ratno stanje nije način za postizanje ikakvog rešenja. Dakle, to bi bilo stanje smrti iz kojeg bi politički preživeo mali broj ljudi. Potreban je razgovor između Republike Srbije i Pokrajine, a ne konfrontacija sa Beogradom zarad sticanja jeftinih političkih poena.

Ima li ova vlast razumevanja za vojvođanske probleme?

- Ne vidim razlog da ne sarađujemo. To što su se prethodni zvali demokratama, a sada su na vlasti naprednjaci, ništa ne znači. Apsolutno je neosporno da se odluka Ustavnog suda mora poštovati, bez obzira na to što se lično ne slažem s mnogim delovima te odluke, ali ne mogu se ni Vojvodini uskratiti neka prava koje imaju čak i lokalne samouprave. Rešenje se može naći u izmenama i dopunama Zakona o nadležnostima u republičkom parlamentu ili donošenjem ustavnog zakona. Te izmene bi, s jedne strane, trebalo da omoguće poštovanje odluke Ustavnog suda, dok bi, s druge, pokrajinskim organima omogućile da u interesu građana Vojvodine obavljaju veoma bitne nadležnosti. Bilo bi suludo da se to pravo Vojvodini uskrati. Inače, Vojvodina sada ne koristi svoja prava po Ustavu, jer se ne primenjuju neki zakoni. Oko nekih stvari smo se složili, a neke ne funkcionišu.

S obzirom na trenutne tenzije između Beograda i Novog Sada, kada bi dogovor trebalo da bude završen?

- Zbog problema koji bi mogli da nastanu razgovore treba započeti vrlo brzo. Ali, izmene i dopune Zakona o nadležnostima APV nisu jedini problem o kojem treba voditi razgovore, već se vrlo brzo mora rešiti i pitanje finansiranja Vojvodine, s obzirom na to da u tom pogledu već četiri godine imamo protivustavno stanje. Slično je i sa sprovođenjem Zakona o javnoj svojini, koji SVM nije podržao, ali Čankova Liga i LDP, koja je uskočila umesto poslanika SVM, jesu, iako je bilo očigledno da on ne uvažava ekonomske interese Vojvodine, ali ni lokalnih samouprava.

Blic Online

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 4 meseci kasnije...

Pajtić: Logično je da se vratimo na vlast posle izbora

KURIR, 7.1.2013. | SAŠA MILOVANOVIĆ JELENA VELINOVIĆ, KURIR

Iako su demokrate izgubile vlast na republičkom nivou, predsednik pokrajinske vlade Bojan Pajtić nema razloga za nezadovoljstvo. Kako kaže u razgovoru za Kurir, Vojvodina je u 2012. ostvarila ono što je i bilo u planu, a prema oceni Fajnenšel tajmsa, četvrta je na listi najboljih regija Evrope.

175926241550eb0c02b8396101125360_orig.jp

Obećano vam je i 12 milijardi dinara za tunel kroz Frušku goru i put. Verujete li da ćete to i dobiti?

- Nadam se. Dobili smo pismenu garanciju od ministra finansija da će 12 milijardi dinara biti obezbeđeno.

Kakva je 2012. bila za vas, za stranku, pokrajinu? Jesu li realizovali planove kako ste očekivali?

- Uspeli smo da učinimo gotovo nemoguće, da sve planirano realizujemo. Razvili smo i naše programe zapošljavanja, pokrajina je proglašena za četvrti region u Evropi po efektivnosti stranih ulaganja - prema oceni Fajnenšel tajmsa - što je za mene bila možda jedna od najlepših vesti, bar kad je posao u pitanju. Izgradili smo do sada oko 1.570 km putne mreže, 108 km nasipa, napravili ili rekonstruisali 12 mostova i nastavljamo jednako ofanzivno.

Takva je situacija u Vojvodini, ali nije u celoj Srbiji. Imamo i rezultate koji nisu pohvalni za DS, jer ste prilično pali.

- Četiri dana pre drugog kruga predsedničkih izbora Boris Tadić je imao 18 odsto prednosti u odnosu na Tomislava Nikolića. I toliko o tim i takvim istraživanjima.

Nije realno da toliko padnete?

- Mogu da razumem da ne rastemo jer je stranka još uvek u procesu konsolidacije, ali da padamo nema logike, jer je kriza strašna i ljudi danas teže žive nego za vreme prošle vlade - i zbog povećanog PDV, veće inflacije, lošeg zakona o budžetskom sistemu, većeg zaduživanja...

Da li je moguće da je sada zaduživanje veće nego vaše?

- Da. U drugoj polovini godine dvostruko je veće nego u prvoj.

Vas su u DS hteli i Đilas i Tadić. Da li ste pogrešili što ste stali na stranu Đilasa?

- Stranci je bila potrebna nova energija i pristup, reorganizacija. Gubitak na izborima doveo je do toga da je nešto moralo da se resetuje. Vreme će pokazati da DS ne samo što je vitalna organizacija nego prevazilazi svakog pojedinca. Danas je tu Đilas, juče je bio Tadić, prekjuče Živković, pre njega Đinđić, Mićunović... Snaga DS je što je jedina stranka u kojoj su izmene rukovodstva normalna stvar u demokratiji.

Smenljivost predsednika jeste princip demokratije, a da li je demokratičnost Đilasova naredba da bivši ministri napuste stranku?

- Taj njegov pristup zasnovan je na rezultatima izbora. Nekih 300.000 glasova smo dobili manje na parlamentarnoj listi nego što smo dobili na lokalnim izborima, u istom danu. Naše lokalne liste su dobile 200.000 glasova više nego SNS, a republička lista je dobila 80.000 manje od naprednjaka. To jeste posledica nezadovoljstva velikog broja ljudi onim što se činilo na republičkom nivou.

Ispade da nijedan ministar nije dobro radio svoj posao?

- Teško je to egzaktno izmeriti. Oni su činili i mnogo dobrih stvari.

Spekuliše se da je Đilas rekao najužem rukovodstvu da ulazite u narednu vladu ma po koju cenu.

- Ne, to nije moguće! DS ima ambiciju, program, sposoban kadar i moramo da uđemo u narednu vladu kao stariji, a ne kao mlađi partner.

Verujete li da ćete se vratiti na vlast posle narednih izbora?

- To je logično. Potpuno bi bilo neprirodno da se ne vratimo na vlast ako su ti izbori za četiri godine. Jedino pod uslovom da ova vlada prestane da čini greške to nećemo moći da ostvarimo. A ona ih je napravila čitav niz - najviše u ekonomskoj sferi, u kosovskoj politici - danas su tu carine na Kosovu, što nije bila ideja i nije bilo prihvatljivo prethodnoj vladi, kao i ti oficiri za vezu...

Da li se malo kajete što niste prihvatili Dačića za premijera?

- Ne, to nije greška. Nije bilo ni logično ni prirodno da Tadić bude kandidat za potpredsednika Vlade, a pritom je naša stranka osvojila znatno više glasova. Pozicija u kojoj bismo bili mlađi partner SPS nije nam bila prihvatljiva.

SNS ih je prihvatila i da li sada imate utisak da su oni mlađi partner u Vladi, ili je obrnuto?

- Nemam utisak da su mlađi partner. Oni su preuzeli primat čak i u Dačićevoj oblasti. Dinkić je suveren u oblasti privrede i ekonomije, a SNS u borbi protiv korupcije, pa čak i u bezbednosnom sektoru. Ne vidim šta je SPS ostalo osim pregovora oko Kosova. Lično, ne bih voleo da sam u koži Ivice Dačića.

Vučić je preuzeo primat u borbi protiv korupcije, mnogo je istraga pokrenuto i tu ima ljudi iz DS.

- Borba protiv korupcije jeste korisna, jer je to jedan kancer koji nagriza ovu zemlju. Ipak, ta borba je selektivna. Da bi bila kredibilna, mora da bude usmerena na koalicione partnere i na ljude iz redova SNS. Pogrešan se utisak stvara izjavama pojedinih političara, čak i u ovom selektivnom pristupu, da je najviše ljudi iz DS. Korupcija je, nažalost, ravnomerno raspoređena po svim strankama. Nije kraduckanje izmislila DS, već je toga bilo mnogo kroz srpsku istoriju. EU traži razrešenje 24 sporne privatizacije, a od njih se samo jedna dogodila za vreme vlasti DS.

Ali vaš član i bivši premijer Mirko Cvetković je bio na čelu Agencije za privatizaciju uglavnom kad su bile te sporne privatizacije.

- Proverite taj podatak, ogromnu većinu spornih privatizacija realizovali su ljudi iz Koštuničine vlade. Međutim, svako ko je argumentovano osumnjičen za nešto treba da odgovara, kao i svako je nevin dok se ne dokaže da je kriv, nezavisno od stranačke pripadnosti.

Mišković je rekao da je finansirao političare. Na koga je mislio?

- Treba da se izađe s tim imenima. Taj kome je davao 30.000 ili 50.000 evra i svoju karticu, najblaže rečeno, ne zaslužuju da se bavi javnim poslom. I treba da bude krivično procesuiran. Bilo je pokušaja da se Mišković posebno veže za DS, što je prilično neobično, s obzirom na to da je on bio potpredsednik u Miloševićevoj vladi, da je sporne privatizacije obavljao u Koštuničinoj vladi, a jedini političar koji je priznao da mu je Mišković davao neku pomoć, doduše malu, jeste Tomislav Nikolić.

Pokrenuta je istraga u vezi s poslovanjem Razvojne banke Vojvodine, a istragom je obuhvaćen i vaš funkcioner Dušan Elezović.

- Imam visok stepen sigurnosti da nije bilo zloupotreba od kad je pokrajina preuzela upravljačka prava u toj banci, u poslednje dve godine. U tom periodu su non-stop bile kontrole zbog prethodnog perioda Metals banke. Svi zajedno smo istraživali zloupotrebu - policija, tužilaštvo, NBS, pokrajinske institucije. Sada je došlo do zamene teza i odjednom se pripisuje pokrajini to što se dešavalo u vreme Metals banke. A mi smo je preuzeli u dogovoru s guvernerom Jelašićem, predsednikom Vlade, Srbije, da ne bi došlo do propasti bankarskog sistema. Iskreno, da sam znao da će biti toliko političke zloupotrebe te teme, ne bismo preuzeli teret spasavanja finansijskog sistema Srbije.

http://www.b92.net/info/intervju/index.php?yyyy=2013&nav_id=675437

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 2 meseci kasnije...

Pošto je intervju prilično opširan ne prenosim ga ovde nego samo link:

Samo je pitanje vremena kada ćete priznati Kosovo

Najvažniji politički mislilac u ekskluzivnom razgovoru za Nedeljnik govori o problemu Kosova i Metohije, o svojoj prepisci sa Dobricom Ćosićem, o tome zašto Zapadu odgovara što je Vlada Srbije sastavljena od "nacionalista", o američkim imperijalnim ambicijama, o Slobodanu Miloševiću i etničkom čišćenju Krajine, o licemerju Haškog tribunala... S Noamom Čomskim razgovarao Marko Prelević.

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Gost
Odgovori na ovu temu...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...