Jump to content

Recommended Posts

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i

pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja

svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad

dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe

skidati. Na meni ces se raspasti.

Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju

ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred

biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zashivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati

moju kozhu s tvojom. Ne znam da li me

shvatas: to nije prozimanje.

To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji

miris, sav izatkan po nama.

Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.

Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe

da se, ovako pokipeo, ne prehladim od

studeni svog straha i samoce.

Mika Antić

Link to post
Share on other sites
  • Replies 141
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Slutnja Завара ме, тако, нека чудна слутња, неко ново „ А можда, ипак...“ и почнем да му се надам. . Онај голуб се тада врати и гледа ме са суседног крова, и то увек кад помис

"Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto se desilo među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo... Znam da me je čekala

PA TO JE KRASNO Vani su padali pijanci umjesto snijega. Bio je siječanj, ili januar, ne sjećam se više. Pozvan u tuđi stan, sjedim u njzinoj sobi bez svjetla, ona, u opasnoj dobi, a ja, popu

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati

da li će me nekad tvoje ruke prepoznati

kad u nama bude

već mnogo jeseni i zima

kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša

i kad me možda više neće biti

da li ćes ponekad zaplakati nocu

kad te sjeti davna zaboravljena pjesma

na sve ulice i restorane

sva ona mjesta koja ćeš pamtiti

po našoj nježnosti

i ljubavi u kristalnim prozorima

plavim maglama

da li ćeš ponekad zaplakati

u prvi sumrak novog proljeća

u toj jedinoj preostaloj zraci

razbijenog sunca

kad osjetiš jos jednom dodir moga dlana

kad me više možda neće biti

a sve će biti kao prije

i ona rijeka plava

i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama

u koje smo htjeli

da li ćeš me ipak zaboraviti

u predahu dviju ljubavi

a znaš da nam usne od istog poljupca boluju

i da nas ista tuga progoni stoljećima

Ž.Krznarić

Link to post
Share on other sites

Slutnja

Завара ме, тако, нека чудна слутња,

неко ново „ А можда, ипак...“

и почнем да му се надам.

.

Онај голуб се тада врати

и гледа ме са суседног крова,

и то увек кад помислим да је све узалуд

и да никад није ни могао

да буде моја стварност

јер он, заправо, не може припасти никоме

пошто превише припада себи самом.

.

А опет, довољно је било само да ме угледа у маси

и да баш мени пружи руку

(случајно, наравно, јер увек је све случајно,

а онај који у оваквом следу догађаја види некакву законитост -

сам себи ставља наду, као омчу, око врата),

и да помислим да је то очигледан доказ

и знак да нисам ништа умислила.

.

Вероватно ћу ујутру, кад отворим очи,

опет помислити: „Боже, ако је он тај,

пошаљи ми неки знак,

и никада више нећу посумњати да је воља Твоја“,

и уплашићу се још више него прошли пут

уколико баш тада слети онај голуб на кров

и загледа се у мене.

Она лепа слутња претвара се у стрепњу,

и почиње да боли.

.

Зар је могуће да никад не постанемо имуни

на онога који је најжељенији и најнедостижнији од свих?

Зар је могуће да је слутња једино што нас чини живим?

.

Виолета Милићевић

Link to post
Share on other sites

Moj svet - Desanka Maksimovic

Moj svet se sastoji od misli mutnih,

od srca pometenoga,

od onoga što u bolu dokučim,

moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,

od priželjkivanja

da ga ima negde gore,

od prigovora njegovim zakonima,

njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,

od prezanja pred svačim,

u njemu su i skrušenosti blage svojstva

i pobuna

što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga

što se misli kad je ponoćna tama,

nestalniji je moj svet od dima,

od tuge tiši.

Stotinu vasiona svet sad u meni ima

i stotinu krugova čistilišnih.

Link to post
Share on other sites

Pa da...

znam ja tu ženu...

Ona ni iz čega napravi tortu

Ona je Ona

Takva

Savršena, ili prepuna mana

to meni nije važna strana

Volim sve na Njoj

I sve što je Njeno

Sve što kaže ili napiše

Moja Duša od toga diše

Ona

I sve je to drugima smešno

Meni sve što je Ona čudesno

Zašto

Znam, To je Ljubav

Jedina...

Frensis

Samo budi tu kraj mene

Nema druge ljubavi

Ti si Moja

Samo jednom se ljubi

Znaš...

Carls Bukowski

Edited by bigrancer
Link to post
Share on other sites
  • 2 weeks later...

Ljubav poezije - Branko Miljković

Ja volim sreću koja nije srećna

Pesmu koja miri zavadjene reči

Slobodu koja ima svoje robove

I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike

I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra

Cvetove koji se prepiru sa vremenom

U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće

Kreće se po zakonima mirovanja i smrti

Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti

Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje

Prste oči sluh drugačije rasporedjene

U šumi negoli u telu.

Link to post
Share on other sites

U IME TVOJE

Pojavljuješ se i nestaješ. Takva si, kao da te nema.

Kada te nema, jasnost osećanja, mojih čula deluje tako

da mi se čini da postojiš.

Ti živiš tamo kuda pisma ne dolaze.

Daleko, dalje i od najdaljeg značenja ljudske reči

što ih ima daljina.

Tako daleko da samo uvek i nikad, mogu pomoći misli

da približe tvoju udaljenost.

Tako daleko da kad kažem živiš-da mislim postojiš,

onda su te reči metafora moga a ne tvoga postojanja.

Ti,tebe, tebi-to su pisani znaci moje egzistencije

suviše blede da bih joj davao naziv radi nje same.

Grad u kome živiš znam iz uzbuđenja

sigurno ima svoj geografski položaj, umetnička dela, administraciju

i po svemu je sličan mnogim drugim gradovima :ima tebe

i to ga izjednačava sa mojom čežnjom i snovima u kojima takođe živiš.

On je čvor linija sreće i sudbine, do koga neće dospeti besputni život moga dlana.

Toliko si daleko da nikakva pošta ne prima moja pisma za tebe

toliko daleko, da prostor što nas deli nestaje iscrpljen vlastitom neizmernošću.

Toliko daleko da se rat koji počne u mojoj zemlji

završi,a da do tvoje ne stigne.

Toliko daleko,da se zemlja u kojoj živiš smanjuje do fikcije.

Toliko si, mnogo, daleko.

Da ne znam više da li je dovoljno

slagati mislima na zemaljski način

da bi ih ti mogla prozreti.

Živiš tamo gde neće stići niko drugi sem tebe: u suzi mojoj.

Blizu, bliže no najbliže reči koje ne umem da odgonetnem.

Tako si blizu mene kao što bih ja želeo da budem blizu tebe.

Tako si blizu mene da se sporazumevamo otkucajima srca.

Tako si blizu da bi,radi opstanka

morao prestati moj život u kojem živiš,

morala bi da se ugasi moja misao u kojoj misliš,

morao bih da se probudim iz sna u kome sanjaš.

Tako si mi bliska, da si bliža nego dan noći i senka svetlu.

Tako bliska da reči koje za tebe slažem znaš pre nego što ih pomislim.

Tako bliska da ne znam gde prestaješ ti, a počinjem ja.

Cvece koje zaobilazim cveta tvojim pogledom.

Ptice koje napustam gnezde se u tvom dlanu.

Vidik kojim plovim izbija iz tvojih zenica.

Zvezde koje ne cujem o tvojim tajnama cute.

Tako si blizu mene da mi jos uvek izgleda da si predaleko.

Zbignjev Bjenjkovski

( odlomak ....meni naj )

Link to post
Share on other sites

OSRAMOĆEN SAN

Cinički i grubo zatvorismo srca

Za lepotu zemlje, i zvezda i cveća,

Za intimnu radost, za tuđ bol što grca,

Za ljubav i nemir budućih proleća.

Ravnodušno, mirno napustismo ono

Što je nežna duša prošlosti nam mlade;

Nismo bili tužni kad pogrebno zvono

Oglasi kraj naše mladosti i nade.

Surovo smo svoje sahranili snove

U sanduke tvrde, u duboke rake

Zaborava večnog, gde se crvi tove,

Zaborava duše i nežnosti svake.

I dok srca naša zagrljajem mira

Mračnoga i teškog leže na dnu groba,

Strasti su povele orgije svog pira

I nas, jadnu decu svoga sramnog doba.

I u noći, koje gavrani se plaše,

Naše besne strasti, s maskama što kriju,

S perversnim veseljem krv života piju, -

Rastočeno vino u bizarne čaše...

Samo, crnim društvom, kao tanak vlat

Na vetru, zadrhti slutnja što se krije,

Monotono, kobno, k'o domaći sat

U zidu, dok jedna opomena bije.

Slućenog glasnika savesti još nema.

Ali on će doći, ma u zadnji čas,

Da nam ipak javi, usplahiren vas,

Da nam se gost jedan u posetu sprema.

I da Mladost naša dolazi sa dna

Zaborava našeg, svoga vlažnog groba;

I da će nam doći, u zlokobno doba,

Za osvetu svoga osramoćenog sna.

Sima Pandurović

Link to post
Share on other sites

Помрачување на Сонцето

Ми застануваш на патот

љубоморна отсекогаш

што не те греам само тебе

ненаситна, во осветољубив гнев

кружиш околу Земјата

за да останеш во моја близина

да ме замениш на едната

кога јас сум на другата

страна, ноќе

се проектираш во мене

заситена и фрустрирана

од постојано полнење и празнење

од непогрешливиот ритам

на светата свадба

сè до целосно исчезнување

Погибел, Изед

оти кај тебе сè е привремено

а јас стојам во центарот, за век-и-веков

жариште кое не се поместува и не згаснува

облевам сè наоколу и озрачувам

со својата царска грива

лавовско срце

- харемот е мој

и системот е мој!

Кога ти успева да се испречиш

меѓу мене и неа

(не можејќи ни без мене, ни без неа!)

Неа ја засенуваш - сив сур самрак среде бел ден

Мене ме помрачуваш - тотална еклипса!

Не ме предизвикувај премногу, Луно

зашто долго трае

твојата лукава ентропична игра:

можам да станам сосема рамнодушен

без презир, исконска стихија

и тогаш што ќе ти направам

тебе, нејзе

па дури и себеси

кој може да предвиди?

Катица Ќулавкова

Link to post
Share on other sites

Jedino tebi

Jedino sam Tebi mogao pjesmom do srca

I jasno sagledati drugu obalu

Jedino sam s Tobom mogao u večernje slike

Varkom ulaziti bez suvišnih riječi

Jedino zbog Tebe morao sam se odreći

Svojih godina i pjesama

Kad sam u svađi sa svijetom

Na Tvom tijelu najljepšu baladu stvarao

Od Tvoja dva oka u koja se sunce zaglavilo

Od Tvojih ruku

Kao da me cvijeće na livadama zvalo

Jedino sam Tebi mogao

Svoj život u naručje položiti

Jer svi su me drugi varali i malo mi dali

Jedino sam tebi ruke na ramena mogao staviti

A da me ne zaboli moja nemoguća duša

Navikla na raskršća i ceste

Jedino tebi

i uvijek će rijeke

U tom pravcu kretati žurno

Kad me nebo prepolovi i na smrt pripremi

Neće to biti ni tako teško

Kod tebe će sunce biti i pjesma

Jedino ću Tebi i poslije smrti

Svoju zvijezdu dovoditi

Da ti lice ne potamni od svega

Jer tebi sam jedino znao

Do srca pjesmom doći

I pomalo zaustaviti život

Da te tako grubo ne zaboli tišina

Iza moga lica

Iza moga tijela.

Željko Krznarić

:srce:

Link to post
Share on other sites

Djordje Balasevic

Civutski vrt

Ako krocis u civutski vrt

na sedmo koleno cini ce pasti

i ko da nema drugih basti

di sve pupi i sve sljasti

di na miru mozes

seboj i bozure krasti

moja nesretna mati

htela me spasti savetom finim

al' morala je dotad znati

da ne sme kasti

sta da ne cinim

Sta je bedem neg' siroki zid

lako se zajasi ko stari cilas

mahovina ko astragan

da bez glasa smugne dragan

ukraj neba se lepeza mlad saran porcijas

ruka zavesu mice

trepte u tmini biserni zdenci

zbog neceg djurdjic uvek nice

bas u tisini i bas u senci

Necu skoro onim sorom

ne znam posle put odande

me sem coro, moja lolo

cu co soro pasa mande

vetar cvili i lelece

skini suknju i jelece

nit' ko mari, nit' ko zna

na cer mande cingara

Ako dirnes u civutski vrt

kletvu ces nositi ko srebrn zvoncic

bices zedan kraj bunara

i siromah s puno para

sve ces dijamante dati za smesni cirkoncic

ko u tudji vrt udje

crn lebac mesi u crnom plehu

eh, ne pozeli nista tudje

svi smrtni gresi u tom su grehu

Kao mrva iz dzepa

Truni se lako zivot protekli

da, rekli su mi da je lepa

ali bas tako, to nisu rekli

Link to post
Share on other sites

Voli !

У срцу - једна једина жеља,

у оку - свемир сунцима засут -

тако он иде кроз овај живот,

занесен и помало свуда расут.

Поглед му, упрт у бескрај, блуди,

а ноге дотичу стално тло друго.

Измиче...Цептим...Ко псић ми срце

што цвилело би за њиме дуго.

Но, он пролази, ко што све прође.

За њим ће остати сунаца звекет

просут по путима на којим је био.

И само неког лептира лепет,

када зашушти крај мога уха,

биће ми сведок да реч је једну

нежно ми шапнуо у магновењу,

реч што од сваке друге је јача,

ону што води ме ка озарењу,

или ка врењу ил` остварењу -

ту реч којом све дане солим,

од које оздравим чим се разболим,

ту мрву што већа је од највеће стене,

ту мелем - реч што свуда је чујем,

тај благослов и заповест милу:

"Воли!"

Виолета Милићевић

Link to post
Share on other sites

Žena je tajna

O ženi pesme najlepše pevam

pupoljku nežnom iz cvetne bašte,

o ženi sanjam prelepe snove,

najlepšem biću iz moje mašte.

Bog joj podari sve čari sveta,

što zbilja nosi kazuje bajka,

da bude dama,daruje ljubav,

a deci sveta,najdraža majka.

Njena je kosa nemirna reka,

a srce nežni zagrljaj čeka.

Iz njenog stasa pleni lepota,

njeno je telo izvor života.

Pesnički uzdah za sva vremena,

slikara tema,raskošna bajna,

i ma koliko sve o njoj znali,

žena je bila i ostaće tajna!

Stanoje Jovanović

Link to post
Share on other sites

Tvoj smeh

Hleb mi oduzmi,ako hoceš,

vazduh mi oduzmi,ali

ne oduzimaj mi svoj smeh.

Ne uzimaj mi ružu,

koplje koje hitaš,

vodu koja naglo

puca u tvojoj radosti,

iznenadni talas

srebrn što te rađa.

Borba je moja teška

i vraćam se umorna oka

ponekad zato što videh

zemlju što se ne menja,

ali kad uđe tvoj smeh,

popne se u nebo tražeći me,

otvara mi širom

sva vrata života.

Ljubavi moja, u času

najcrnjem hitni

svoj osmeh i ako nenadno

vidiš kako moja krv

škropi pločnike,

smej se jer smeh tvoj

biće za moje ruke

kao neka sablja sveža.

Kraj mora, s jeseni,

tvoj osmeh sigurno diže

svoj slap od pene,

a u proleće, ljubavi,

hoću da ti osmeh bude

kao cvet koji sam čekao,

plavi svet, ruža

moje zvonke otadžbine.

Smej se noći,

danu, mesecu,

smej se ulicama

vijugavih ostrva,

smej se ovom nespretnom

momku koji te voli,

ali kad ja otvorim

i zatvorim oči,

kad moji koraci idu,

kada se vraćaju,

oduzmi mi hleb, vazduh,

svetlost, proleće,

ali tvoj smeh nikad

jer bez njega bih umro.

Pablo Neruda

:srce:

Link to post
Share on other sites

Blistave kapi - Dobrica Erić

Uzalud će mi trave bajati

i suncokreti, na koje ličim

Sve kada zadje, ti ces stajati

u krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak, sniće

sunce, u ptičje perje skriveno

I tvoje venčano odelo biće

mojim mislima prošiveno.

Kad stresem sa se blistave kapi

uskršnjeg vina tvojih godina

zemlja će predamnom da razjapi

bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati

i suncokreti na koje ličim

Svi kada zadju, ti ćes stajati

u krugu, što se ne briše ničim.

Link to post
Share on other sites

Grešio sam

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao

i što nisam više, i što nisam luđe

jer, samo će gresi, kada budem pao

biti moje delo - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam

leteo sam iznad vaše mere stroge

grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam

svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće

grešio i za vas, koji niste smeli,

a sad deo moga greha niko od vas neće

a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

Link to post
Share on other sites

Jedino tebi - Zeljko Krznarić

Jedino sam Tebi mogao pjesmom do srca

I jasno sagledati drugu obalu

Jedino sam s Tobom mogao u večernje slike

Varkom ulaziti bez suvišnih riječi

Jedino zbog Tebe morao sam se odreći

Svojih godina i pjesama

Kad sam u svađi sa svijetom

Na Tvom tijelu najljepšu baladu stvarao

Od Tvoja dva oka u koja se sunce zaglavilo

Od Tvojih ruku

Kao da me cvijeće na livadama zvalo

Jedino sam Tebi mogao

Svoj život u naručje položiti

Jer svi su me drugi varali i malo mi dali

Jedino sam tebi ruke na ramena mogao staviti

A da me ne zaboli moja nemoguća duša

Navikla na raskršća i ceste

Jedino tebi

i uvijek će rijeke

U tom pravcu kretati žurno

Kad me nebo prepolovi i na smrt pripremi

Neće to biti ni tako teško

Kod tebe će sunce biti i pjesma

Jedino ću Tebi i poslije smrti

Svoju zvijezdu dovoditi

Da ti lice ne potamni od svega

Jer tebi sam jedino znao

Do srca pjesmom doći

I pomalo zaustaviti život

Da te tako grubo ne zaboli tišina

Iza moga lica

Iza moga tijela.

Link to post
Share on other sites

Ja sam jedno razmazeno dete

Mozda

Me je mama razmazila

Tvrdoglav sam

Zelim

Da svakog trena

Budem lep kao one raznobojne vostane pisaljke

Zelim

Da na voljenom belom papiru

Nacrtam trapavu slobodu

Da nacrtam oci koje nikad

Nece prolivati suze

Jedno nebo

Jedan deo nebeskog perja i lisce

Svetlozelenu jabuku

Zelim da nacrtam jutro

Da nacrtam osmeh koji moze videti rosa

Da nacrtam ljubav svake mladosti

Ljubav bez patnje

Da nacrtam voljenu

Iz maste

Ona nije videla tamne oblake

Njene oci su boje neba

Ona me vecno gleda

Vecno, gleda

Da nikad ne obori glavu

Zelim da nacrtam daleki predeo

Da nacrtam cist vidik i talas

Da nacrtam puno puno srecnih reka

Da nacrtam brezuljak ... ...

Puno izniklih prozirnih dlacica

Da ih nateram da se sto blize oslone jedna na drugu

Da ih nateram na ljubav

Da ih sve nateram na nemo pristajanje

Da svako tiho prolecno nicanje

Postane rodjendan malenog cveta

I jos mislim da nacrtam buducnost

Ja je nisam video, nije ni moguce

Ali znam da je lepa

Nacrtacu njen jesenji kaput

Nacrtacu nekoliko upaljenih sveca i lisce javora

Nacrtacu puno srca koja su iz ljubavi

Prema njoj umrla

Nacrtacu vencanje

Nacrtacu jedan rano probudjeni praznik

I na njega cu da nalepim celofanske papire od bombona

I slike severnih bajki

Ja sam jedno tvrdoglavo dete

Zelim da izvrljam sve nesrece

Zelim da veliku zemlju

Svu iscrtam prozorima

Da sve oci navikle na tamu

Naviknem na svetlost

Zelim da nacrtam vetar

Da nacrtam najvisi planinski greben

Da nacrtam zudnju istocnog naroda

Da nacrtam more ... ...

Beskrajno srecan glas

Najzad, u uglu papira

Jos zelim da nacrtam koalu

Koja sedi u tami Viktorijanske Dzungle

Koja sedi na mirnoj grani

Zaneta

Ona nema doma

Nema u dalekom kraju ostavljeno srce

Ona ima puno puno

Bobicastih snova

I velike velike oci

Zelim

Mislim

Ali ne znam zasto

Nemam vostane pisaljke

Zasto nemam bar jedan obojeni trenutak

Imam samo sebe

Svoje ruke i rane

Imam samo jedan po jedan

Iscepane voljene bele papire

Poslacu ih da potraze leptire

Poslacu ih da se izgube iz danasnjice

Ja sam jedno dete

Jedno razmazeno dete majke iluzije

Tvrdoglav sam.

Gu Cheng

Link to post
Share on other sites

LJubicasta jesen - Liliana

U koje nebo ti sada gledaš?

U čijim očima dio sebe tražiš?

Zašto baš u ovom trenu slutim

strah se tvoj raspuko

u staklenu ciku.

Pogledaj u sebe…

Šta primaš: ljubav ili naviku?

Priznaj,

makar ljubičastom naivnom oblaku,

kakve plamene dubine u sebi ćutiš.

Priznaj,

makar držeći skrštene prste na ledjima,

kao što nijemima usne svoje držiš.

Tiho na zapadu

jenjava sunca jesenjeg sjaj,

iz odškrinute škatule srca

dopire loman glas.

Znam, to se užareno u tebi

želja rasplamsava,

dok guši je omča

davno propalih godina.

Ja mogu sjenu na sjenu

i laž na laž slagati,

i nijeme ljubičaste oblake

još dugo čekati.

A ti…

Kad u postelju za dvoje

legneš sam

u svoj ispruženi dlan

pogledaj…

Čuješ li linije života riku?

Odgovori.

Šta držiš: ljubav ili naviku?…

Link to post
Share on other sites

POPODNEVNA PJESMA

Upucujem ovu lijenu,popodnevnu misao,

njeznu i pohotnu

u ono dvoriste u kojem sam vas gledao

draga susjedo,

1957 godine,

kada je bila jesen slicna ovoj

i kada su jos u moj san udarali prozori

roditeljske kuce,

utopljene u Shibenskoj jugovini,

a moja napola razbudjenom glavom

kolali prvi tramvaji

plavi i uspavani..

Adresiram tamo ovu misao

i kazem..steta!

Bili ste ljubavnica mog cimera

od 8 do 11 svakoga jutra.

Kako ste se zvali:

Ema,Selma,Alma,Adela..

Da li je to izmijenilo vase lice,

oci i trbuh?

Ah,kako sam vam zavidio

vracajuci se iz setnje

od 8 do 11 izjutra,

uz cetvrt kruha i mlijeko

u jednom blijedom pescenickom mljekarstvu.

Svim je bojama vec moj prvi studentski rujan

dodavao malo mrkog i malo tamnozelenog..

I danas vam iskreno kazem:

-steta,steta,

vise vjerojatno i niste za takva sta..

Ponovo ono dvoriste

i vas suprug odlazi.

Vi,znaci,danas dolazite jos ranije

u moju sobu.

Oko pola sedam..

A ja bas izlazim,steta

jer moj je cimer mrzovoljan tako rano

i ja bih vam vjerojatno pruzio vise,

ali ja idem u setnju.

I setao sam tako godinu i drugu..

I ne da se hvalim,bilo je toga:

kakve sve zemlje,pica,kakva mora!

Gdje sam sve bio,gdje sam sve ljubio

i kakve zene!

Al` vama otvoreno mogu reci

kuda sam sve setao po kisi ujutro..

Nekakav vlak je istrunuo u crnom proljecu

u Poljskoj,blizu Rusije-

Kakvu sam tamo zenu ostavljao,

Isuskriste..

i kakva je mene ostavljala na sjeveru

pijuci neko nerazgovjetno pice svog naroda..

Daleko,daleko kao u snovima!

Opet netko ovdje u Zagrebu,u Jurjevskoj..

pa oci jedne Cehinje,iz Brna-Vozderkove

premjestene zauvijek u moju utrobu,

a takav snijeg i sve sto treba..

bilo je,bilo..

Al` ono dvoriste u kojem sam vas vidjao

izmedju dva neodredjena stabla,

crna od vlage one jeseni,

vas tako obicnu i raskalasnu domacicu

i mirisi koje ste ostavljali u mojoj sobi

u sezoni 1957/58 i slijedece..

steta,nepovratno steta..

ARSEN DEDIC

Link to post
Share on other sites

A koliko si imala ljubavnika - Jiri Šotol

A koliko si imala ljubavnika? I gde si sve s njima spavala?

I što su ti govorili? I kako je kako je bilo? Daj mi mira.

Čuješ, daj mi mira, fućkam ti na tvoje

fotografije spremljene u kutiji od cipela,

pisamca u vernoj ljubavi sakrivena po manžetnama

i u policama pod rubljem, prestani,

prestani, idi već, kao nesnosnu muhu

pratim očima tvoj lik po svim kutovima, idi,

izleti kroz prozor, nek te odnese propuh, idi, nemam vramena,

moram se ispavati, idi, rasplini se,

rastopi se negde u toj naradzastoj lokvi pod svetiljkom,

izgubi se među slovima ove glupe knjige što je čitam.

Idi, ne volim te, ništa neću, ništa nepitam,

to me ne zanima,

fućkam ti na tvoje adrese i telefonske brojeve, i sed,

i sed, ću te još voleti, no za ime Isusovo,

koliko, koliko si ih imala?

Link to post
Share on other sites

Trenutak

Kada je trenutak

da covek pocne da razmišlja

o prošlosti.

Da li je to jutro kad shvati

da se polovina više ne sastoji iz dva jednaka dela

ili je to cas

kada se tajni planovi cine teško ostvarivim

ili je to vece

kada ti se u jednoj staroj knjižari

ucini da neceš stici da procitaš ni mali deo onoga

što su napisali pesnici

kojima su nedostajali prevodioci?

Da li je to cas

kada njena koža prestane da miriše na leto

koje si vekovima pamtio po njpj

a svaku njenu sledecu rec

mogao bi da pogodiš unapred

kao da rešavaš najbanalniju ukrštenicu?

Da li je to dan

kad na ulici u dvomilionskom gradu

pomisliš da poznaješ vecinu prolaznika

ili kada ne možeš da se setiš likova

koji se misteriozno kriju

iza imena i teško citljivih brojeva

na stranicama tvog starog telefonskog imenika?

Radoman Kanjevac

Link to post
Share on other sites

Mart

Kad mi dođe da idem,

mnogo moram da idem.

Nije važno kuda ću.

Nije važno dokle ću.

Došlo mi je da idem

i ja idem kao lud

- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.

Ja sam violina.

Vetar svira na meni

u „E“ žicu kad plačem,

u „E“ žicu kad pevam,

u „E“ žicu kad sanjam,

jer ja nemam drugu žicu

osim „E“

- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam

da me vetar nikud ne oduva.

Al kad dođe da idem,

strašno moram da idem.

Nije važno kuda ću.

Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.

Nebo dlanom poravnava puteve.

Široko me kiše zaobilaze.

Obuva mi sunce žute cipele.

Kad mi tako strašno mnogo dođe

samo idem, idem kao lud

- unutra u mene.

M.Antić

Link to post
Share on other sites

Priča

Sećam se samo da je bila

nevina i tanka

i da joj je kosa bila

topla, kao crna svila

u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka

zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,

jer volim:

da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,

ko zna gde ću biti.

U tišini slutim

da joj se imena ne mogu setiti

nikad više...

M. Crnjanski

:srce:

Link to post
Share on other sites

Radjard Kipling

Bices covjek, sine moj

Ako možeš da vidiš uništeno djelo svog života

I bez ijedne riječi da ga ponovo gradiš

Ili da bez potresa i uzdaha

Podneseš gubitak onoga što si tako dugo sticao

, Ako možeš da budeš zaljubljen ali ne i lud od ljubavi

Ako možeš da budeš jak, a ipak ostaneš nježan,

Da ne mrziš one koji tebe mrze,

A da se ipak boriš i da se braniš.

Ako možeš da slušaš kako tvoje riječi izvrću

Nevaljalci da razdraže glupake

I da čuješ kako luda usta o tebi lažu,

Ako možeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi

Ako možeš da ostaneš jednostavan

I ako si i savjetodavac kraljeva

Ako možeš da voliš sve prijatelje kao braću

A da ti nijedan od njih ne bude sve i svja,

Ako znaš da sanjariš, a da ti san ne bude gospodar,

Da misliš a da ne budeš maštalo,

Ako možeš da budeš čvrst ali nikad divalj,

Ako možeš da budeš hrabar ali nikad neobazriv

Ako možeš da budeš dobar,

Ako možeš da budeš pametan,

A da nijesi ni čistunac ni sitničar,

Ako možeš da zadobiješ pobjedu i poslije poraza

A da te dvije varke podjednako primiš,

Ako možeš da sačuvaš hrabrost i glavu

I kada je svi ostali izgube,

Tada će kraljevi, Bogovi, Sreća i Pobjeda

Biti zauvijek tvoji poslušni robovi,

I ono, što više vrijedi nego svi kraljevi i slava.

Bices covjek, sine moj!

Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.




×
×
  • Create New...