Pričam ti priču, iz života, o životu...

[Mia 6075]

Marija je supruga mog bratanca.

Prvi ''šamar'' je zviznula rodbini, kada se izjasnila da ne želi

da se formalno uda, tj. da stavi potpis kod matičara.

(nikada nisam shvatala tu frku ni oko čega, njihov izbor, njihova stvar)

Moja prelepa kuždravica, sa garavim očima.

Bistrooka, ništa ne može da joj promakne, a i ništa joj nije teško.

Drugi ''šamar'' je ''pao'', kada su se ona i bratanac izjasnili da ne žele da

žive u zajednici, sa njegovima - mojima - našima

Onda je tetka morala da se umeša, i da im da podršku.

(veoma nežnu i suptilnu) ah...

Pustite decu da žive onako kako žele i hoće,

druga su vremena.

E... a danas... moja Marija ide...

da rodi Saru... i sva sam ni luda ni pametna...

Kada smo pričale o porođaju, delovala sam

poprilično hladno... da se ne lažemo, bila sam smešna sama sebi...

Dobro... barem sam nasmejala moju trudnjaču... ako ništa drugo...

jer.. koliko god da sam želela devojčicu, a rodila Kikija

Posle porođaja sam se zajvalila svim svecima, Bogu i kome god sam stigla,

i koga god sam mogla da se setim, što sam rodila dečaka...

Samo da sve prođe kako treba... a znam da hoće...

jake su te dve moje devojke...

ljubi ih tetka... a i baba...

I sva sam

I sva sam

I sva sam

:uzbud:

[bigrancer 640]

Istinita prica...

Naime ,pored Zorane Pavic , upoznao sam i Gorana Bregovica -Bregu.

U to vreme Bijelo Dugme je bilo na velikoj jugoslovenskoj turneji

i tako su stigli i do Novog Sada.

Saznavsi za taj podatak , za tu radosnu cinjenicu , rekoh sam sebi :

"Sto ne bi otisao na koncert "

Tako i bi.

Pozovom jos dva ortaka i pitam ih :

"Ocemol" na koncert ?

"Ocemo " rekose oni u glas.

Za Novi sad smo otisli stopom , naravno ,

i pre koncerta smo sljustili litru zestine ,naravno,

ali se ne secam bas koje mada ipak mislim da je bio "Zvecevo " konjak.

I tako "zagrejani" , usli smo u veliku halu Spensa ,

brzo se probivsi kroz svu onu guzvu do prvih redova.

U to vreme , meni su svakakve ideje dolazile u glavu

a valjda ponesen tom atmosferom , dodjem na ideju da upoznam Bregu.

Clanovi benda su bili u svlacionici koja se nalazila u mojoj neposrednoj blizini.

Posle sam dosao do zakljucka da to nije slucajno , da je to ta Sudbina ,

da je do tog susreta i upoznavanjavanja moralo doci.

Odresit i slobodan kakav jesam i plus Zveckom zagrejan ,

upitah redara da me pusti da odem do Brege a on rece : "Moze , ali nemoj samo dugO".

I ovaj iznenadjujuce lep gest redara sam posle pripisao

toj ravnotezi medju zvezdama te noci.

Da skratim pricu.

Udjem u svlacionicu , pridjem Bregi i kazem ja sam taj i taj , bil" mi dao autogram.

Kaze Brega ; "Ocu , kako necu , al ' ne znam na cemu ?"

I na to sam imao spreman odgovor.

Izvadih ulaznicu od koncerta i on se potpise sve s posvetom.

Rekoh Hvala ..a tu kartu i taj autogram cuvam i dan danas kao posebnu dragocenost.

Nudio se i Alen da mi da autogram ali me nije zanimalo i

odbio sam sa indignacijom.

Posle smo se ja i Brega retko vidjali , ustvari duuuuugo se nismo videli ,

sve do ovog poslednjeg koncerta u BGu.

Ali , uvek je postojao taj neki fluid medju nama , ta neka povezanost ,

koju bih ja nazvao Prijateljstvo , a verujem i on isto tako.

Ustvari , ne da verujem , vec znam.

U toku koncerta na hipodromu pred 200 000 hiljada ljudi ,

u jednom trenutku Brega digne ruku i videvsi da mi se javlja .

rekoh :Gde si Brego ?" ..isto digavsi ruku i uzvrativsi pozdrav.

Prepoznao me.

Neka prijateljstva su vecna ....rekao neko.:uredu:

[Mia 6075]

17.09.2009.

Upijala sam svaki trenutak.

Beograd.

Mnogo automobila, pešačkih prelaza, semafora, nervoznih ljudi...

Brzina, koja nam prija barem na jedan dan...

Momak sa gitarom... kao da je svirao i pevao samo za nas... REM... Roj Orbison.. Bitlsi... a mi smo plesali i pevali zajedno sa njim... prolaznici su nas sa osmehom posmatrali... predali smo se... uživali...

Jurili smo se po fontanama... Prskali se... Vrištali od smeha...

Jeli peziće i kokice, davili se sokom...

Jeste.. tako nam je malo potrebno...

Kiki i Mama u Boji...

[gresan 1851]

Napisao bih mnogo toga...

Da mi je bio prijatelj "iz senke"...da je bio uvek nasmejan i veseo...da su mu se brci smejali...da je bio spadalo...da smo mogli da se ne cujemo mesecima i da prvi sledeci razgovor pocnemo:...."de si druze 'bem te blesavog?!"

....i da je pre svega bio DOBAR covek.

Tri i po meseca nismo znali sta je sa njim...tri i po meseca se nadali da "mu je pukao film" i otisao negde da "sredi, organizuje, isplanira kako da resi velike probleme..."

Sve do juce....kada su ga nasli stotinama kilometrima daleko od kuce, u istom odelu u kojem je bio onog dana kada je nestao...u "plavom Dunavu"...

Covek koji je imao bezbroj prijatelja, bio je sam....i imao je muku....za koju verovatno nikada niko nece saznati...

Sta bi druze moj 'bem te blesavog.....

Pocivaj u miru....

[shumica 474]

odrasla je medju nama...

prelepa, pametna, divna!

falilo joj je samo jedno... da se svaki dan budi pored nekog, da ima nekog sa kim moze da se smeje...

nestala je preko noci... otisla u jednu daleku zemlju, kod ``svojih``, na kratku posetu zbog porodicne tragedije...

njoj ne daju da se vrati! njoj ne daju da se javlja! u njenoj zemlji su internet druzenja zabranjena! po njenima, mi smo nevernici i sa nama ne sme da prica! ...ona je samo zena! svi kontakti su prestali...

jedan mali dijamant je zakljucan duboko u srcu... nedostizan... nikada ne zaboravljen!

danas mi je potekla jedna suza za nju...

[Aiko 1794]

- Mamice, kakva se to muzika cuje?

- Sviraju Partibrejkersi veceras..to je muzika mamine mladosti..

- A mamice, ja sam mala, ti si jos mlada, hajdemo da ih cujemo izbliza..

I odosmo..

Cudan neki osecaj..kao da ponovo imam dvadeset, a pored mene jedno maleno bice kome sijaju okice od srece..djuskamo obe, a ona svaka dva minuta vice: Jooooj, sto dobra muzikaaa..mamina rokerka..

I bi lepo vece..i lepa noc puna slatkih snova..a tek sto je lepo jutro osvanulo..

Kako malo treba za srecu..

[Dana 123]

Jedamput nedeljno odem u susedno selo da izljubim i da me razvesele oni mali ona četiri godine dobrica maza,željna bakine priče.Naravno to su izmišljene samo moje priče i samo za njh.Ali su najlepše.I ona ih netrepčući sluša.

E, on je poseban već sada se vidi biće mali mangupčić,konstatujem geni ,,šta su sve geni stvorili.Ili je sam na sebe.Nema prepreke,koja je to energija a za mene je još beba,nema dve godine.:huh:Nema stolice na koju se neće popeti,nezna da kaže bako,deka je brmbrm,jer dolazi kolima,a kada odlazim sada viče ćao.

Naravno uveče javim da ujutro dolazim koji je to doček vika baka,deka.A kada dođem čeka me pismo koje mi je ona napisala,eh zbog tog pisma sam i počela priču al ode baka u ofsajd da nekažem offtopik:lol:

Onda počinje čitanje pisma ona kaže .

-bako znaš ovo moram ja da ti pročitam ti samo slušaj.Sedi.Sednem.

Draga moja najlepša najbolja bakice,ja tebe mnogo volim,obožavam te i jedva čekam kada ćeš doći a mama i tata mi kažu da ću doći kod tebe ako budem dobra.A danas nisam bila dobra nisam htela da jedem grašak.Kraj.:uzbud:Sledi poljubac uručuje mi pismo na kome se vidi i cvetić nacrtan i jedan mali sitni pupoljak ruže .jel ti lepo pismo,kažem divno dušo bakina.cmok,cmok,i on trči da me ljubi.

Izem ti i grašak i boraniju,i španat i popaja,kad zbog tih trava mama i tata drže strogoću.

Čiča miča i gotova priča.

[Mia 6075]

Ne volim kada isijavam energiju aka bzvz... znam da će da mi se vrati... barem duplo...

Sretnem mog SladŽonija, koleZinicu s' posla, pa rekoh,

dokle ćemo da se srećemo po lekarima?

Kreće njena priča...

... prethodni dan je završila u hitnoj KBC Zemun - unutrašnji herpes, prethodno je uklještila nerv, tako da je bila nepokretna, neko vreme...

... a sada žuri.... jer... joj je majka u Kamenici... na samrti...

... i zna... oseća da će i njen otac ubrzo za majkom...

... u ponedeljak vodi dete, na operaciju krajnika ...

... ne plače... već ima onaj... bezizražajan pogled... a tako lepe oči...

... i zna... kaže... da će sve da je stigne, kada sve prođe... kao i sve nas...

... jer svi dobro funkcionišemo u stresnim situacijama...

... a kada nas pukne ono posle ...

pu, bem ti život...

[Mia 6075]

Juče smo bili u Komuni, na Mini Tini Festu...

Oni, koji su ga kreirali, poznati su pod imenima, a i prezimenima: Minja Subota i Joca Adamov...

Ono... što nisam mogla da ne zapazim... je pravilo...

da dete, koje je prošle godine pobedilo, nema pravo da se takmiči i ove godine...

jer... ''treba dati šanse i drugoj deci''...

Sve bi to bilo ok... da se opet ne dešavaju dvostruki aršini...

Gledam g-dina Subotu... G-dina Adamova, koje sam kao klinka obožavala...

Gorak ukus... Za koliko ste se prodali...

Ofrlje bukvalno odradili tezgu..

Neću dozvoliti da mi gospoda, pokvare ugođaj od juče, jer zaista ima mnogo talentovanih klinaca...

Nije što su naši, ali su sjajni.

Lep događaj...

Opet mi se ''mrači''... jer... zašto - čemu... zahvale i pohvale komuni (žuto-plavoj)... kao sponzoru...

jer ako je nekome trebala pomoć... pomogao si... čemu javno isticanje...

[Jeca 454]

Lepo je kada neko hoće nešto da ti učini...I posle 10tak godina..Lepo je kada osetiš da je tom nekome zaista i iskreno stalo da ti učini,bez ikakve kontrausluge...Lepo je , i neprocenjivo imati takve ljude za prijatelje...Lep je to osećaj,kada isplivavaš iz apatije..Lepo je kada ti neko ulepša dan..Lepo je znati da je nekome stalo...Lep je osećaj kada te neko poštuje..Lepo je kada znaš da i ti imaš nekog "jakog igrača kao vezu za nešto"...Lepo je kada se ne pokvariš kao osoba kada stigneš do određene funkcije...Lepo je kada je sve to prirodno,neusiljeno,i kada ti nije neprijatno...Baš je lepo...

[Mia 6075]

Sms od sinoć...

Ljubavi, odustajem od hemoterapije. Ovo jeste bolest. Zovem te, čim malo dođem k' sebi.

Znala sam da će tako da odluči.

Odgovorila sam joj da se vraćamo majci prirodi, jer znam da ima leka.

Znam da je pozitivac, znam da je uporna, znam da ćemo da dobijemo i ovu bitku.

I... nemoj toliko da se daješ... ne gini... znam, ali...

Ona je neko moj...

Neko, sa kim se razumem bez izgovorene reči.

Neko, s' kim pevam i plačem bez suza.

Neko, od koga se uči.

[gresan 1851]

Selo na Kosmaju....kraj '80-ih...

Ko se ne seca neka zamisli... Pre svih turskih i latino serija, neverovatno popularna i gledana i jedina serija "Dinastija". Nacija zivi od epizode do epizode, a ujutru se iste prepricavaju i zgrazava se nad postupcima zle Aleksis i obozava placiljva, postena i sirota Kristl...

Seriju prate i tri generacije u seoskoj kuci na Kosmaju...Deda i baba, sin i snajka i cetvoro unucica.

U sobi mrklu mrak i mrkla tisina. Samo se sija TV sa natkasne (sa obaveznom sustiklom na vrhu, lezerno prebacenom preko ivice aparata.

Scena je napeta. Blejk je nesto zasrao, petljajuci krisom sa Aleksis, Krist(a)l(ka) je saznala i besna skresala Blejku nesto u brk i zalupila vratima...

Blejk ostaje sam u krupnom kadru zanemeo od saznanja kako je povredio svoju dragu...

Medju gledaocima u sobi muk....Niko da pisne...da uzdahne...

A onda se iz mraka iz zadnjeg dela sobe javi deda (od 80 leta)...

"Eeeeeee Blejke, Blejke....sad moŠ izeŠ kurac!"

[gresan 1851]

Miladin je seljak u pravom smislu znacenja te reci. Vredan i posten. Kao mlad se izludovao i bio je poznat kao seoska lola nadaleko i nasiroko.

Ima zenu i decu koja malo mare za sve ono sto je do sada stvorio.

Inace je pun prica i nikada se ne zna kada ce izvaliti neku "pricu" i to mrtav ozbiljan dok mi ostali padamo sa stolice...

Jednog proleca su mu u dva meseca umrli i otac i majka.

Posle jedno mesec dana pita ga rodjak iz drugog sela:

"Miladine, sta posadi ovog proleca?"

A Miladin ce: "Ma posadih oca i majku...sad cekam da niknu!"

Drugi put ode Miladin u crkvu, pali svecu ocu i naglas govori:

"E moj Dragisa...kukao si da ti ja ne valjam, da se opijam, skitam i imanje raskucujem....Ustani more da vidis kakvi su moji!!!!"

Jednom otisao da pomaze u kosenju livade tri brda dalje od svog sela. Seli malo da odmore, a on gleda u groblje pored livade pa pita domacina:

"Je l' more Petre, vazi li jos onaj amanet koji covek ostavi ljudima pre smrti?"

"Vazi...kako ne vazi Miladine", odgovori mu Petar.

"E pa ja vam stavljam u amanet da me sa'ranite na ovom groblju..."

"Sto bre na ovom, kad je toliko daleko, a imate ono vase seosko skoro pred kucom?"

"Pa znas kako...ovi moji kakvi su... nikad mi na grob nece doci, pa neka se bar pomuce da me dovde donesu!"

:kez:

[Mia 6075]

I.. onda ti se kroz avgust, kada rešiš neke stvari... (poput kurCa )

Izdešavaju takve turbulencije, da više ne znaš gde udaraš...

I tada doneseš odluku da udarce primaš(m) sam(a) - kondiciranje,

tako bih ja to nazvala...

Racionalno složiš sve kockice u glavi... i sve krene svojim tokom...

(naravno neplanskim, ali nikako

nerešivim)

Ma... Život je lep...

Doziran...

Naspavan...

Dobro organizovan...

Samo još par dorada... i sve će da bude... kako biti mora ....

A biće dobro - znam :uredu:

[Evilka 933]

Bese to davnih osamdesetih... upisah srednju pedagosku. Ali ne u Novom Sadu, nisam tu prosla vec u Sr. Mitrovici. Isla sam tamo neke dve-tri nedelje u skolu.. kaubojstina ziva! Neko je "platio" domaru da zvoni ranije.. casovi su malo-malo trajali krace nego sto je po propisu. Prosto sam uzivala u tom periodu tamo aliii.. neko od rodbine (ili vec0 uspeo je da nadje dobru vezu te se prebacih u Novi Sad.

Ponedeljak, prvi dan za mene u novoj skoli. Za veliko cudo brzo sam se snasla gde je koja ucionica za koji cas.. drustvo dobro iako smo bile sve zeMske.

Elem muzicko. Mi koji nismo nikad svirali neki instrument ucili smo da sviramo harmoniku. Da, znam ja kako izgleda taj instrument ali ga nikad nisam svirala. Udjem ja na cas, svako ima "svoju" harmoniku.. note su ispred nas i opleti. Oni bre svi sviraju, vezbaju.. radili bre te nedelje dok sam ja isla u kaubojsku skolu. Ajd' da ne ispadne da ne znam nista (a nemam pojma) latim se ja instrumenta i krenem da razvlacim isti. :smeh: Nesto mi cudno ide al' ne odustajem ja.. uporna sam, trudim se... Posle nekih 15-ak minuta osetim ja neciju ruku na mom ramenu. Profesorica. Bice da je dosla da me malo pohvali, okurazi... Tihim glasom me pita:

"Da li ste nekada svirali harmoniku?"

"Ne", odgovorih joj.

"Pa... za pocetak obrnite instrument."

A u tome je caka! Klavijature treba da su pod desnom a basovi pod levom rukom.. a ne obrnuto!

Sta reci.. posle toga sam postala vitruoz na harmonici! :ggg:

[gresan 1851]

Ranko je čovek domaćin...seljak vredan i radan, ali veliki švaler...što bi se reklo široka mu parohija!

Zadesilo se nekako da je obilazio dve snajke kada im muževi nisu kod kuće, a još se i zadesilo da obojica umru nekim spletom okolnosti u kraćem vremenskom periodu...Krenu priča da to ima veze sa tim što im Ranko ulazio u kuću kada nisu bili tu. Selo priča, pa selo i veruje!

Par meseci kasnije, naišao Ranko pored kuće Vladislava, koji slučajno tog dana ostade kod kuće ne ode u fabriku na posao. Ugleda on Ranka kako ide stazom, pa pogleda svoju Milenu kako nešto veselo mesi u kujni, te ga nešto štrecnu. otvori on prozor i povika:

"Ranko prijatelju...života ti, eno ti Milene radi šta znaš sa njom, vodi je gde god...samo mi u kuću ne ulazi!!!!"

[Morpheus 5112]

Slistio malopre pakovanje šampinjona. Sedoh da jedem, pa mi se neke slike umešale međ' oči i tiganj... setim se dede i ranog detinjstva. Ustali bismo ponekad u rano jutro posle kiše i krenuli "u pečurke". Što bi značilo da deda krči put kroz rosnu travu, a ja trčkaram iza njega i zapitkujem "je l' ova dobra?", "valja li ova?" i slušam neumorno danekanje dobroćudnog starine. Vratili bismo se kući dobrano mokre obuće, čarapa i pantalona, turili ih na sušenje i ritualno pripremanje "ulova". Otkinuli bismo "repove" i stavili malo soli (pa, malo više... hvala na holesterolu, deda) u svaku od njih - pa na ploču smederevca. Ubrzo bi se začulo cvrčanje soli u improvizovanoj pečurkastoj posudi i slasno cmakanje petogodišnjaka koji je upravo probao nešto najlepše na svetu...

Nema više ni dede ni pečurki ni starog kraja, a bogami ni ovih imitacija iz mog tiganja...

[gresan 1851]

Krajem osamdesetih drugar uči za pilota u Vršcu.

Vreme bez mobilnih telefona i personalnih računara...uželeo se da se čuje sa devojkom.

Do grada im zabranjeno, telefon u školi nema...jedina telefonska govornica je u holu obližnje ustanove za mentalno obolele.

Njih nekoliko se iskrada i prikrada bolnici, ulazi u hol i krišom telefonira sa iste. Drugar ostaje poslednji u redu i konačno počinje da razgovara sa njom.

U sred razgovora oseti ruku na ramenu. Noćni čuvar mu drugom rukom prekida vezu i pita ga šta on radi tu.

"Ja sam od prekoputa...iz škole"

Čuvar ga strogo gleda i ne veruje mu..."Iz koje si sobe izašao drugar?"

"Ne, ne, ne...ne razumete me....ja nisam odavde...ja sam pilot!

"Znam, znam dečko...svi smo mi pomalo piloti...ajd me sad vodi do sobe iz koje si izašao!"

(Trajalo je neko vreme dok se razjasnio sa revnosnim čuvarom) :hahaha:

[gresan 1851]

Sad me Voja pecaroš podseti na jednu priču.

Ribolovci za najveći maler smatraju kada ih neko sretne prilikom polaska u ribolov i pita "gde si pošao". Najčešće onda i ne odu gde su krenuli.

Jedan moj prijatelj zaglavio u kafani i rešio da se vrati kući prvim jutarnjim autobusom, onim što kreće oko 4 ujutru.

Izašao on iz kafane i vidi bus stoji na početnoj...utrča on u njega kad tamo samo ribolovci sa sve opremom, njih jedno desetak, poranili...

A on kako udje u autobus, sa vrata povika (a bio je i malo pripit normalno ) "Oooooooooooooooo momci , pa vi poranili, gde ste to krenuli?".

Autobus se isprazni u roku od nekoliko sekundi uz gomilu psovki upućenih naravno mom prijatelju! :hahaha:

[gresan 1851]

Bio je lokalni mangupčić. Napustio školu, u kraju roditelji druge dece branili mladjim momcima da se druže sa njim. Dokone domaćice ispirale usta sa njim. Pušio, pio u lokalnoj kafanici, gluvario po kraju.

Ona je bila mladja 5 godina...tada je imala 17, lepa kao lutka. Odličan djak, primer u svemu.

Zaljubili se na zgražavanje kompletnog naselja.

On je prestao da pije, razmišljao je da upiše i nastavi školu. Odlepio za njom.

Nama klincima je bio idol jer je odlično igrao fudbal, radio šta je hteo, ali bio dobar prema nama...

Svako veče smo ih vidjali zagrljene kako šetaju naseljem. Devojčice su želele da budu "ona", a mi golobradi momci "on"...

To leto ona je slagala roditelje da bi sa drugaricama na more, a naravno krenula sa njim.

Jedne večeri su šetali po molu, uz koji se prostirala glavna ulica tog mesta. Bilo je kasno i mirno.

Zastali su na ivičnjaku kolovoza, ona je bila na kolovozu, a on na trotoaru.

Iz sporedne ulice je izleteo automobil u punoj brzini, vozač izgubio kontrolu nad volanom.

Povukao je instiktivno prema sebi...toliko jako da je upala u more....a njega je auto pokupio i bacio desetak metara dalje...ostao je na mestu...

[gresan 1851]

Pola tri ujutru. Sa splavova Ade potekla reka blago i žestoko zaljuljanih "splavara" željnih da se što pre dokopaju sigurnosti horizontale kreveta.

Ali avaj!!! Na raskrsnici stoji patrola i svi redom duvaju radi odredjivanja količine krvi u alkoholu... Stoji kolona od oko 20-ak automobila, u njima komešanje i pokušaji zamene vozača i suvozača. Policajci strogi i pravični.

U jednom momentu jedan čovek obilazi celu kolonu i staje paralelno sa prvim autim, pred policajca:

"Izvini šefe, mogu li ja preko reda, jako mi se žuri, moram da stignem...."

Policajac ga strogo odmeri: "Gospodine, žao mi je morate čekati red...!"

"Ali molim te šefe, jako mi se žuri, pitanje je vrlo ozbiljno..."

Kako je čovek dosadan, policajac na kraju popušta i daje mu da duva.

Aparat pokaza 2,5 promila...

Policajac poskoči i povika: "Gospodine, dajte saobraćajnu i vozačku, vi ste toliko pijani....i gde vam je auto, plenimo ga i skidamo tablice!!!"

"Auto!?!?!? Kakav auto!??! Nemam ja auto, ja sam pešice, samo sam hteo da proverim koliko sam pijan..."

Policajac ostaje širom otvorenih usta, a gospodin produžava putem svojim poslom....

:kez::kez:

[gresan 1851]

Podno Zlatibora prisustvovah četrdesetodnevnom pomenu jednom rodjaku. Sa groblja nas potera letnji pljusak i spustismo se do pokojnikove kuće koju nema više ko da popuni glasovima i smehom.

Ispred kuće postavljeni stolovi, ljudi sedaju i služe se.

Suprotno najčešćim situacijama ovaj pomen se ne pretvara u "veselje" već seljani dostojanstveno obeležavaju ovaj dan.

Poštuju pokojnika, kao što poštuju vazduh, zemlju i vodu koju dele. Priča se tiho, s' merom...i po koja lepa reč o mom pokojnom rodjaku.

Priča se o letini, malinama, suši i šljivi.

Ni jedan mobilni nije na stolu.

Ni jedan neće ni zazvoniti.

Mala deca od 7 godina su tu okolo, ali niko ne ciči i ne vrišti. Iako im niko nije rekao obilaze najstarije goste i nude ih da sednu, pitaju ih kako su. Tinejdžeri, njih troje služe, tiho, nenametljivo...čaša nikad nije prazna.

Prilazi mi jedna devojčica, od ovih osmogodišnjaka i ja joj kažem kako sam joj doneo neke sitnice na poklon...olovke i par rokovnika...njoj se oči zasijaju i ja je pitam da li hoće da sad odemo do kola da joj dam.

"A jel' ti nije teško?", pita me najiskrenije, dečije...Pomislih...kako da mi bude teško pile moje kada si tako dečije neiskvarena i iskrena...

Ne možete zamisliti te radosti...Nosila je okolo kesu i svima pokazivala tih 5-6 šarenih olovaka i 3 šarena rokovnika...

A na 50 metara od nas teče Rzav...najčistija reka u Srbiji...Šumi bistar i hladan...takav da potopiš bose noge u njega i nikad ih ne izvadiš...

Bistar i jednostavan, kao ljudi koji žive oko i od njega...

[gresan 1851]

Poveće ostrvo u Egejskom moru.

Muškarci su ribari povazdan na moru.

Žene sede i čekaju ih neprestano i u selu je jako monotono.

A onda jednog dana na ostrvu Ameri otvoriše vojnu bazu i žene se dosete kako da prekrate vreme. Kako su bile praktične, svoje "usluge" su naplaćivale kako bi popunile siromašne kućne budžete jer se od ribarenja nije moglo lepo živeti.

Trajalo to neko vreme, dok jedan od muževa ne posumnja nešto i iznajmi privatnog detetktiva. Ovaj revnosan i detaljan brzo otkrio sve, praktičan u poslu snimio jednu grupnu seansu domaćica i za kućom nostalgičnih vojnika.

Kad je dobio kasetu na gledanje našeg domaćina umalo srčka ne strefi!

Ali ne bude lenj i pozove muževe svih žena koje se vide na snimku na kućnu projekciju.

Posedali ribari i ostali skamenjeni pred prizorima u filmu. Kako je koji prepoznavao svoju ženu tako je uglavnom ćutke odlazio put svoje kuće...

Ne zna se kako je koja domaćica prošla, ali je jedna nagraisala pošteno. Muž je tako pretukao da je jadna ostala jedva živa.

Sve se završilo suđenjem tom nasilnom mužu. Na kraju suđenja sudija ga upita:

"Pa dobro čoveče, jasno mi je bilo koliko te to povredilo što si video, ali zar si morao tako siledžijski da je prebiješ?"

"Gospodine sudija", poče on, "nije meni zbog njega, što sam ja video šta je ona NJEMU radila, nego je meni zbog mene, što nikad u životu to MENI nije radila!!!!"

[gresan 1851]

Htedoh na temu "Mama"...ali mi nekako ovde lepše čuči...

Gledao sam u plamen svece i znao sam...da sam joj davno sve oprostio i da to odavno vise nije bitno ni zasto ni kako....Prekrstih se i ostavih i ovu svecu kao i sve one zapaljene prethodnih godina da dogori sama u tisini crkve....

Ide taj dan...

A pravila je najlepše knedle sa šljivama iliti gomboce.

Imala najnežnije ruke...i bila najveća gospođa u pravom smislu te reči od svih koje znam.

Ali neću o tužnom. I u tužnom ima zrnce humora.

Poslednjih nekoliko godina života, koje je provodila u Zagrebu, imala je švalera, u pravom smislu te reči, jednog gospon ZagrepĆanina u koga je bila zaljubljena kao šiparica. I gospon je vrlo često obilazio jer je ona bila udovica već više godina...

Kada se razbolela prvo su je smestili na infektivnu kliniku. Gospon švaler nije imao "onu stvar" da je obidje jer se prepao.

I nije nikako ni kada su je premestili na drugu kliniku, kada su joj konstatovali tumor. Svi smo bili besni na trtaroša i čekali priliku za osvetu, jer je ona bila jako tužna što ga nikako nema kod nje.

Ukazala se ni manje ni više nego na polaganju njene urne.

Dok se obavljala ceremonija, gospon je stajao pored jednog mog prijatelja Slovenca koji je moju mamu jako voleo.

Gospon se zabrinuto njemu obratio rečima:

"Velika šteta, gospodja B. je još bila mlada...od čega li je umrla'"

Moj prijatelj ga pogleda kao smrdljiv sir i sledećom rečenicom me kupi do kraja života....

"Od side!!!!" (a u sebi dodao...pizda ti materina!)

I kako da ne stavim posle toliko godina ovaj smajli?!?!?!

PS. Mama..."osvetismo te"!

[ako_odem 666]

Цврчци су крилати инсекти из фамилије Cicadidae. Цврчци могу бити различите величине. Имају мембранозна крила, уста су им подешена за бодење и сисање, а хране се биљним соковима. Многе врсте имају апарат за цврку на првом трбушном пршљену (зато су и добили назив цврчци). Неке врсте скачу, а велики број живи у шуми. Познатије крупне форме су: Cicada plebeja L. и Tettigia orni L. које средином лета производе познату монотону цврку.

Ovde kod mene ih zovu popci. Kad sam bio klinac i imao svoje pile (bio sam mu mama koka, svuda smo išli zajedno dok nije postala odrasla koka i šutnula me zbog pevca ), lovio sam ih i hranio ga, ono - iz prsta u kljun. To je moje prvo zaozbiljno sečanje na cvrčke. Šta su oni danas? Muzika koja je obeležila moje detinjstvo, obeležava moj život i najiskrenije se nadam da će me taj saundtrek jednoga dana i ispratiti u večna lovišta, jelte.

Cvrčci su leto, i toplina, i život. Uspavanka. Za sve one koji umeju da ih čuju.