Jovan Dučić

[Turkmenbashi 937]

Вечној Србији

Чувај се, мој роде, својих странпутица,

Јер пут неизвестан увек је пут вражији.

Не бој се јастреба него кукавица,

Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,

На свакоме углу има их по један.

Презри мудрост глупих и глупост мудраца!

Нож твог издајника биће увек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,

И као нит златна пробити кроз стену.

Зар храброст полтрона да ти снагу спута,

И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали

За војску убица што ће да их срете:

За гнусно јунаштво оних што су клали

У постељи старца, у колевци дете.

Заставу идеје у руци подлаца!

Место мач што светли, увек нож што пара!

Борца што се блатом место копљем баца,

Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;

Слободу у сенци туђих бајонета;

Отаџбину целу у пљачци и плену;

У крвавој руци где је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.

И реч вероломних и част клеветника!

Носи, роде славни, тај мач без корица -

Знамен крстоносца и Божјег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,

Сам Бог Хефаистос оде за ковача!

И ти, роде српски, знај да никад неће

Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се рађа

Звезда путовођа за далеке путе...

Ветром неба иде мученичка лађа,

Сузе су невиних до неба дигнуте...

[Smucalica 5972]

LJUBAVNA PESMA

Ti si moj trenutak i moj san

I sjajna moja reč u šumu

I samo si lepota koliko si tajna

I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka

Jer je san o sreći više nego sreća.

Budi bespovratna, kao mladost.

Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,

U velikom bolu ljubav svoju metu.

Istina je samo što duša prosneva.

Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

Tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.

Ti beše misao moja očarana,

Simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.

Rođena u mojoj tišini i čami,

Na Suncu mog srca ti si samo sjala

Jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

PODNE

Nad ostrvom punim čempresa i bora,

Mlado, krupno sunce prži, puno plama;

I trepti nad šumom i nad obalama

Slan i modar miris proletnjega mora.

Ljubičaste gore, granitne, do svoda,

Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,

Površina šušti i celiva stene;

Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.

Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,

I srebrni galeb ponekad se vidi,

Svetluca nad vodom. I mirisu hridi

Mirisom od riba i modrijem vreskom.

Sve je tako tiho. I u mojoj duši

Produženo vidim ovo mirno more:

Šume oleandra, ljubičaste gore,

I bled obzor što se proteže i puši.

Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne

Obale i vrti; i svetli i pali

Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,-

Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.

HIMERA

Nevidljivom suncu pružam žudne ruke,

I otvaram srce nekom koga nije;

Duša mi je puna mračne harmonije,

Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.

Prostore sam prazne naselio sobom,

I rasuo sebe, ko orion sjajan,

U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan;

I živim nad strahom i lebdim nad dobom.

Od istine sam strašniji i veći:

Niti me što vrea i niti što boli.

Moja žudna duša neizmerno voli;

I svaki moj korak, to je korak sreći.

Počnem jutrom onde gde večerom zasta,

Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;

I moj dan bezmeran ushićeno sviti,

S pesmom jata bolno raspevanih lasta.

I dok nosim želju otrovanu svoju,

Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;

I sve ima ritam moje žedne krvi,

I sve mojih snova ima strašnu boju.

I tako, pun tamne neviđene vere,

Idem kobnom stazom što je uvek ista -

Ko zlokobno sunce, dok u meni blista

Nasmejano lice večite Himere.

[Smucalica 5972]

SRCE

Moje tamno srce, to je deo svega -

Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima;

I onda kad stoji bezglasno međ svima,

Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.

Na obali morskoj moje srce ima

Žamor nekog vala što večito pline;

Što čuva sveg mora zvuke i gorčine,

I svu huku davno nestanulih plima.

U zalazak zvezda iznad tamnog huma,

Kroz san poju ptice u dubokoj seni;

A bezbroj se gnezda odzivlju u meni,

I tragični odjek zamrknulih šuma...

I to zvučno srce kada jednom zaspe,

Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega,

Neće biti strašnog prestanka za njega:

U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.

Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje

Njime sjajne sfere, strasno i daleko...

I kad očarano kucne srce neko,

To je moje srce što se opet čuje...

LEPOTA

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu

Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,

Dok se šapat čuo kao pesma rose,

I duge zakletve u očajnom dahu.

A ja ipak ne znam za radost i sreću;

Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,

Da osvetu jednom ne zatraži veću

Za svirepa prava što joj drugi ote.

Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,

Srce ti je puno nebeskoga plama,

I sišla sa mnom do patnje i srama,

I prolila si najsvetije suze.

A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -

Da ne digne jednom, kao gladna vila,

Dok žalosna srca i ne slute o tom,

Dva svoja u suze zamočena krila.

I dok ljubav gori svim željama njenim,

I noć teče duga, mirisava, sobna,

Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna

Lepota, s očima večno zamišljenim.

ĆUTANJE

Ostale su strašne reči nerečene,

Samo tvoje oči, mirne kao tmina,

One su gledale i slušale mene;

Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.

Kakva himna srca, ta reč nerečena!

Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!

Kad tišina zbori mesto nas, reč njena

Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.

Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,

Ima mir molitve u dubini duha:

Nikada se rečju laži ne pomuti,

Nit se glas poročni dirne našeg sluha.

Ideja u nemi kamen uvajana;

Vera sva u suzi što neće da kâpi;

Ta zakletva što je u neznan čas dâna;

I najviši zakon bola koji vapi.

[Smucalica 5972]

NAJTUŽNIJA PESMA

Znam za neizmerne i bolne samoće,

Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,

I kad srce prazno prestaje da hoće

Ni vence pobede ni ljubavi žene.

Znam za neprohodne samoće bez daha,

Kad konci sa svačim padnu pokidani,

I u kojim srce zastane od straha;

Kad svemu oko nas izgledamo strani.

Kad nas oči stvari ravnodušno motre,

I duša pred sobom prestravljena stane;

I sopstvena povest kad se cela potre;

I kad je od leda suza koja kane.

Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,

I kako je teška sena koju vučem!

Kanda tuđe srce bije u mom kutu?

Sve svetle palate života pod ključem!...

Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi

Znao za sve tmine pod suncem! I zna li

Iko sva bespuća u sutonu dobi?...

I kako smo često oči zatvarali...

SUMNJA

Moja sumnja strasna, i svetla, i plodna,

Moje drugo biće i drugi vid; jetka,

Brani koju čašu da ispijem do dna,

I da koju sreću poznam do svršetka.

Moje srce drži prstima od leda,

I moj duh napaja kajanjem bez mere;

Moj pogled u nebo da očajno gleda,

Da mrzim bez snage i ljubim bez vere.

No ona obasja moj um obesnažen,

I dade mom duhu, slabom kao slamka,

Sto krupnih očiju, da ozaren, blažen,

Mine svaki ponor i zna gde je zamka.

I da je dobrota, odricanje; i da

U zakletvi ima izdajstva i srama;

I u pobedama poraza i stida;

Niske bezbožnosti u svim molitvama.

I u čistoj veri, praznoverja; da je

Ljubav sebičnija nego naše zloće;

I koliko laži naše suze taje,

I mračnih zavera zamukle samoće.

Tako oslobođen i sebe i drugih,

Gledam kako pada i poslednja uza...

I gord sam u času iskušenja dugih

Što bar ne zajecam kad mi pođe suza.

OČI

Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,

Dve duge večeri u pustinji mora;

Dve sumorne bajke što uznemireno

Imaju šum slutnje u granama bora,

Dve mirne galije s crnim zastavama;

Dve žene u crnom, na molitvi neme;

Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;

Dva glasnika bola koji kroz noć streme.

Oči moje žene, mračni triumf ploti,

Koje večnom tugom opijene behu,

Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,

A svoj car nebeski u njenom grehu.

Od suza prosutih u velika bdenja,

Te beskrajne oči sijaju se s toga,

Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,

Kao neke oči što videše Boga.

Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži

Sve tamne ekstaze snova koje sanja,

Oči nepregledne, na čijem dnu leži

Velika i mračna slabost očajanja.

[Smucalica 5972]

De profundis

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:

Što utehom zovu, zovi zaboravom;

Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,

Gledajući kako nepomično bdije

Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.

Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije

Ni sad ispijena ta čemerna čaša,

I svirepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strasna prošlost naša

U nemirne noći da trgne i seti,

Kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti

Svaki po svoj deo od srca što bunca,

Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;

Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,

Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete

Pružajući ruke i vapijuć: Sunca

I tako ti dani bez sreće i mete,

Odnoseć svoj deo stradanja i suza,

Kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uža

Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,

Za nama i gleda na nas ko Meduza.

Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,

Mladosti moje to uzglavlje meko

Dugo nam ima do u tihu luku,

Ostrvo mira i sad je daleko.

Katarke stoje gordo na toj vodi

Što znači život... Mi hitamo žurno;

Nejasno nebo nad nama se svodi,

Pod nama more nemirno i burno.

I zaman hita naše slabo oko

Kule tog mora da pozna i spazi;

Istina mora da leži duboko -

Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.

Pitanja naša šum nejasni sreta,

I žudnom duhu odgovara nije;

Gde je početak? Gde li čudna meta?

U neprovidnim maglama se krije.

Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,

Istine blago tražeć u dubini;

I ne spaziše svetiljke iz luke -

A gle po vodi razvalina njini...

Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,

Ranjeno srce drukčije nam zbori

Niti u pustoš pustaj žudno oko,

Da te nespokoj za saznanjem mori.

Spokojan pogled po površju baci,

Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -

O, Muzo, tuda samo trepte zraci,

I val se pjeni slatko žuboreći.

I snivaj samo Biće manje suza

I više svjetlih i spokojnih noci...

Svikni na odmor pod teretom uža

Istina jedna i sama će doći

Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,

I našu mladost bezbrižno i tio:

U jednom srcu cio svemir ima,

U jednoj suzi ima život cio

Ne pitaj nikad: zvuke naših dana

Hoce li vjetri da raznesu šumom,

Ko bjeli behar sa procvalih grana,

Il cvjeće nekad nad našijem humom;

Il će da žive... Niti pitaj, mlada,

Da li se rodi odjek tvome glasu,

I da l ga naše gluho doba sada

Vjencima svojim il kamenjem zasu, -

Budi ko ptica sa sjevernih mora,

Stanovnik magle i ostrva leda,

Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,

Ne pitajući da l je kogod gleda,

I da l je sluša; i sred mrtvog dola

Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije

I najzad umre - bez imalo bola

Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

[Turkmenbashi 937]

BOGU

Nikad se nisam na te bacio kamenom,

Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao;

I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom,

Svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

Iz sviju stvari ti si u mene gledao,

Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju,

S bolom pred noge tvoje svagda se predao,

Samo za tvojim žiškom sledio putanju.

A od tebe se nikad nisam odvajao,

Stoga i ne beh samac u dnu svih osama...

Zbog tebe sam se kleo i za te kajao,

Kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam ti bele svud crkve zidao;

I za molitve sam tvoje u zvona zvonio;

Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao;

I đavola sam crnog s tvog krsta gonio.

A ti što sazda sunca i plod oranice,

Bio si samo Slutnja, bolna i stravična:

Jer svaka Istina duha znade za granice,

Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

[Lillith 346]

SUNCOKRETI

Tužnom oku suncokreta,

Što nemo prati zeba bludnje,

Tu su sve žeđi ovog sveta,

Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka:

'Bog je pomalo sve što zari;

I svetlosti je jedna zraka

Mera i cena sviju stvari!...

'Sve je što živi na dnu tmine

S prokletstvom nemim na svet palo -

Sve što ne gleda u visine,

I nije jednom zasijalo!...'

S istoka kralji, obučeni

U teško zlato, stoje plačni;

I žreci sunca, naspram seni

Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta

U mom su srcu otvorene -

Ali su sunca nakraj sveta,

I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,

Dvoredi sjajnih suncokreta,

Ali će biti u toj smrti

Sva žarka sunca ovog sveta.

[Smucalica 5972]

NOVEMBAR

Raširilo se u nemoj visini
Jesenje nebo, olovno i prazno.
Polja su pusta; vrh ledina njinih
Silazi veče dosadno i mrazno.

Kao bolesnica hodi bleda reka,
Skelet vrbaka nadneo se na nju.
Čuje se jecaj i potmula jeka -
To vetri plaču visoko u granju.

I mraz se hvata nad trulim strnjikom;
Mokre su staze i blatnjavi puti.
Večernje ptice odilaze s krikom
U mrtvu šumu. Daždi mrak; sve ćuti...

Ja ne znam zašto samo tugu snijem,
A nit što žalim, niti želim drugo;
I ne znam zašto tražim da se skrijem,
I negde plačem dugo, dugo, dugo ...