Smucalica 5972 Napisano March 14, 2011 Prijavi Share Napisano March 14, 2011 HATŠEPSUT Ova carica starog Egipta, koja je vladala od 1525. do 1503. godine pre naše ere, nezavisno od svog jedinstvenog položaja žene faraona, nesumnjivo je nadmašila sve velike kraljice u istoriji čovečanstva, kao što su bile Elizabeta I u Engleskoj, Kristina u Švedskoj i Marija Terezija u Austriji. Za vreme njene vladavine Egipat je bio ekonomski moćan, ona je povećala trgovinu sa susednim zemljama i izvela nekoliko značajnih vojno-trgovačkih operacija. Hatšepsut je odrasla u kraljevskoj porodici u Tebi, prestonici starog Egipta. Imala je dva starija brata koja su rano umrli i ona je ostala jedina naslednica faraonskog prestola. Još za života njenog oca Tutmozisa I udala se u petnaestoj godini za svog dvanaestogodišnjeg brata, što je tada u Egiptu bio običaj. Pod imenom Tutmozis II on je bio proglašen za faraona, a Hatšepsut za kraljevu suprugu. Kako je mladi faraon bio bezbojna i fizički slaba ličnost, već u samom početku njegove vladavine bilo je jasno da će Hatšepsut vrlo brzo preuzeti u svoje ruke sve državne poslove, pa i vojničke, jer je mlada kraljica komandovala i u ratovima koje je vodio njen brat Tutmozis II. Hatšepsut nikad nije propuštala priliku da učvrsti svoju popularnost i položaj u zemlji. Čak je simulirala i da je teško obolela prenoseći glasove da je muž pokušao da je otruje pošto je bila suviše naklonjena narodu. Na to je u palati nastao nezapamćeni revolt. Krunski savet je doneo odluku da se sva moć prenese na kraljicu, dok je Tutmozis II morao da se zadovolji formalnim položajem u senci svoje ambiciozne supruge. Kad je umro u četrdesetoj godini zli jezici su tvrdili da je ubijen po naređenju neumoljive Hatšepsut. Bila je lepotica nad lepoticama. Više od svega je umela da iskoristi svoju erotsku privlačnost. Bila je samouverena, dostojanstvena i, kako kažu savremenici, ''najslatkorečivija od svih kraljica''. Lepa kraljica je, zahvaljujući svojoj neobuzdanoj ambiciji i jedinstvenoj obdarenosti, uspela za sebe da prisvoji sva prava koja dolikuju jednom faraonu. Želela je da u istoriju uđe kao ''veliki faraon''. Da bi ostvarila cilj počela je da proširuje granice Egipta, da prisvaja nova područja. Ali, uprkos svemu tome kraljica je želela da bude i kraljica mira. Podsticala je razvoj zemljoradnje i za sve se interesovala: da li u Nilu ima dovoljno vode za navodnjavanje obradivog tla, da li se gaji dovoljno stoke, da li narod ima dovoljno hrane da jede. Ni na području arhitekture nije želela da zaostane za svojim velikim prethodnicima. Za njene vladavine izgrađeni su mnogi veliki i velelepni objekti. Za ove radove je angažovala radnike iz svih provincija u zemlji. Gradovi i trgovci robljem rado su joj slali pomoćne trupe. Svi su sa velikim entuzijazmom učestvovali u radovima, i građani i plemstvo, da bi dokazali koliko vole svoju kraljicu. Tvorac svih ovih spomenika bio je genijalni arhitekta po imenu Zenmut. On je bio kraljicin ljubimac, a nešto kasnije i ljubavnik, siva eminencija na dvoru. Hatšepsut mu je poveravala svu upravu nad celokupnom izgradnjom u zemlji, naimenovala ga za prvog ministra i prepustila mu da vaspitava njenu jedinu ćerku Nefrure. O njenoj smrti se malo zna. Pretpostavlja se da je umrla prirodnom smrću. Neki tvrde da ju je otrovao njen naslednik Tutmozis III, koji je naredio rušenje svih velelepnih dela koje je ona izgradila. Turkmenbashi i Jeca 2 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Smucalica 5972 Napisano March 14, 2011 Autor Prijavi Share Napisano March 14, 2011 NEFRETETE Za nju kažu da je rado jela živinsko meso, najviše volela da spava gola na dušecima od kozje dlake i da je ujutru budi miris izmirne i zvuci ženskog orkestra. Smisla i mogućnosti za luksuz imala je napretek, jer je bila jedna od najmoćnijih žena u istoriji. Danas njene biste predstavljaju najatraktivnije muzejske eksponate staroegipatske kulture. Kada je stigla u Egipat, Nefretete je imala samo 15 godina. Otac, kralj Mitaine, male države na teritoriji današpnje Sirije, prodao ju je faraonu Amenofisu III za tonu zlata, srebra i slonovače. Princeza svetle kože, koju su Egipćani obožavali zbog njene lepote, postala je već posle dve godine braka udovica. Ali, bila je i dalje velika kraljica. Nešto kasnije udala se za svog dvanaestogodišnjeg pastorka Amenofisa IV. Mladi par je na faraonskom dvoru vodio veoma intezivan i srećan porodični život. Njene tri kćeri su bile uvek prisutne na audijencijama, a sa roditeljima su se vozile raskošnim kočijama. Uvek su bile zajedno sa njima. U četvrtoj godini vladavine Nefretete i Amenofis uzdigli su Atona u državnog boga. Egipćani su od tada verovali u samo jednog boga u čiju slavu je Nefretete izgradila glavni grad Egipta Ahetaton, na oko 330 kilometara od Tebe, starog faraonskog grada. Za samo tri godine sto hiljada tehničara i radnika izgradili su hram, rezidencije, oltare i gubilišta za životinje koje su prinosili na žrtvu, popločali su široke ulice, zasadili drveće i isklesali grobnice. Godine 1357. pne bio je dovršen Nefretetin i Ehnatonov grad snova, da bi se samo deset godina kasnije pretvorio u sablasni grad u kojem je živela jedino lepa kraljica sa svojim najodanijim podanicima. Faraon je iznenada oboleo od podmukle i tajkanstvene bolesti - na čitavom telu formirali su se sve deblji slojevi masnog tkiva. Poslednjih godina Nefretete je vodila dvostruki život i to veoma intezivan. U tom periodu je dobila tri kćeri, od trojice različitih očeva. Faraon je najzad umro, posle sedamnaest godina vladavine. Još za vreme mumificiranja njegovog tela, lepa i moćna vladarka postarala se da osigura svoj politički uticaj, ali svi njeni pokušaju da nađe podesnog supruga ostali su bez uspeha. Zato je udala jednu od svojih kćeri za jedanaestogodišnjeg Tut-ehn-Atona, koji se popeo na faraonski presto. Novi faraon je odlučio da sluša svoje nove savetodavce. Ubrzo je napustio velelepni grad Ahetaton, ponovo uveo stare Amon bogove, odbacio svoje Aton ime i nazvao se Tut-ehn-Amon, odnosno Tutankamon. Ahetaton je tako potpuno opusteo. Nefretete je umrla u 34. godini, po svemu sudeći od kuge. Njena grobnica, ukoliko je uopšte i postojala, nikada nije pronađena. vesticara 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Smucalica 5972 Napisano March 14, 2011 Autor Prijavi Share Napisano March 14, 2011 JELENA TROJANSKA Pošto se njena lepota pročula, Jelenu su prosili najugledniji grčki junaci. Stoga je njen otac, po Odisejevom savetu, pre donošenja odluke o prosidbi svečano zakleo prosce da svi brane Jelenu i njenog izabranika, ko god da on bude, u svakoj nevolji. Ona se odlučila za Menelaja, koji je posle Tindarajeve smrti nasledio presto u Sparti i sa njim rodila kćer Hermionu. Kad je Paris zaveo Jelenu (ili je u pitanju bilo nešto drugo) i odveo u Troju, svi nekadašnji prosci su održali reč i sa Menelajem, pod komandom njegovog brata Agamemnona, krenuli su u rat. Tako je počeo Trojanski rat. Lepa Jelena, prema Homerovoj ''Ilijadi'' , čeznula je za porodicom i domovinom i kajala se zbog lakomislenosti, dok je živela u Troji. Trojanski rat - zbir legendarnih događaja oko grada Troje, u periodu od deset godina, koje antička tradicija stavlja između 1194. i 1184. godine stare ere, neposredno je izazvala otmica lepe Jelene, koju je izvršio trojanski kraljević Paris. Uvređeni muž i njegov brat, mikenski kralj Agamemnon, pristupili su organizovanom pohodu na Troju i njenog kralja Prijama u želji da oslobode Jelenu i osvete se zbog nanesene uvrede. Usledile su mnoge pripreme, dolazak na zborno mesto, u Aulidu i polazak put maloazijske obale, prema Troji. Rat je vođen devet godina nadomak grada i u njegovoj široj okolini, sa naizmeničnom ratnom srećom i uz obostrane gubitke. Tek u desetoj godini, Grci su lukavstvom prodrli u Troju. Ostavili su drvenog konja pred zidinama Troje, koga su naivni trojanci uvukli u zidine grada. U konju se nalazila četa grčkih vojnika koja je otvorila kapije grada, napravila paniku u gradu i uz pomoć vojnika koji su ušli u grad razorila legendarnu Troju. Jelena i Menelaj su se srećno vratili u Spartu. Lepa Jelena je opevana u mnogim pesničkim i književnim delima i pominje se kao antički princip lepote. Prebacuje joj se da je zbog svoje preljube, a ne zbog otmice, kriva za strahote Trojanskog rata i razaranja Troje i često se moralistički osuđuje njena slabost. Mit ili istorija, pesničko viđenje ili legenda? Nije bitno. Lepa Jelena je ušla u istoriju kao žena zbog koje je vođen prvi veliki rat uz strahovite žrtve i razaranja. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Smucalica 5972 Napisano March 15, 2011 Autor Prijavi Share Napisano March 15, 2011 KLEOPATRA ''Egipat je dar Nila, a Nil je naš život, poklon od bogova.'' - tako glasi stara egipatska izreka, koja nama Evropljanima neminovno budi misao koliko je to bila srećna okolnost što je pre pet hiljada godina u uskoj dolini Nila nastala jedna veličanstvena kultura, bez koje Evropa nikad ne bi postala ono što jeste. Iz ove civilizacije je, kao jedan od najlepših izanaka, izrasla i jedna žena, verovatno najpoznatija na svetu. Zvala se Kleopatra. Ova prelepa kraljica vladala je Egiptom, zajedno sa svojim bratom Ptolomejom XII, za koga je bila udata, već u svojoj sedamnaestoj godini. Njen mlađi brat, koji je želeo da bude neprikosnoveni vladar, svrgnuo je sestru sa prestola i to je, maltene, dovelo do velikog građanskog rata u Egiptu. Morali su se umešati Rimljani, koji su u to vreme bili ''gospodari sveta'', da izglade spor i zaštite svoje interese. Julije Cezar, neprikosnoveni rimski imperator dolazi u Aleksandriju da lično razreši sukob. Tada prvi put susreće Kleopatru i nastaje ljubav na prvi pogled, koja će ostati u istoriji sveta upamćena kao najslavnija ljubavna priča. Kroz nju se na najlepši način manifestuje i Kleopatrina inteligencija i lepota. Ona je posle tajno dogovorenog susreta sa Cezarom stigla do njega u savijenom tepihu, koju je noću sluga doneo ispred imperatora. Kada se mlada lepa kraljica pojavila pred Cezarom, ovaj je zanemeo. Tako je počela ljubavna idila koja je trajala sve do Cezarovog ubistva u Rimu od strane republikanaca. Iz ove veze rodio se sin Cezarion. Podrazumeva se da su u vreme njihove veze i državni poslovi Rima i Egipta bili u redu. Posle Cezarove smrti, prilikom dolaska u Aleksandriju, u nju se zaljubio novi rimski imperator Antonije, koji je vladao istočnim delovima rimske države. Pošto je pridobila i Antonija, sa kojim je imala strasnu ljubavnu vezu i rodila mu sina, uspela je da za svoje sinove obezbedi upravu nad Egiptom. U to doba kada su bili zajedno Kleopatra i Antonije su se ubrajali među najveće rasipnike. Kako sve ima svoj kraj tako je i Antonije jednog dana morao da prekine sladak život u Aleksandriji. Konflikti sa Oktavijanom su se sve više zaoštravali, oko premoći u vladanju Rimskim carstvom. Došlo je do bitke kod Akcijuma koju je dobio Oktavijan. Antonije je pobegao sa poprišta bitke i sklonio se u Aleksandriju. Kada su Oktavijanove trupe prodrle u predgrađa ovoga prelepog grada, Antonije je potpuno slomljen i izgubljen naneo sebi nožem više smrtonosnih rana. Kada je čuo da je Kleopatra još živa, poslednja želja mu je bila da umre na rukama voljene žene. Ona mu je bila ispunjena. Gotovo luda od bola Kleopatra se do krvi noktima grebala po licu i grudima. Jednom slugi je poručila da donese zmiju u korpi sa smokvama, koju je pustila na svoje grudi. Od ujeda zmije umrla je jedna od najslavnijih kraljica sveta. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Smucalica 5972 Napisano March 15, 2011 Autor Prijavi Share Napisano March 15, 2011 HIPATIJA Prva istaknuta žena matematičar, filozof i astronom, Hipatija, bila je kćerka i učenik Teona iz Aleksandrije. Za nju se tvrdi da je napisala komentare o prvih šest knjiga Diofantusove ''Aritmetike'', kao i komentare o Apoloniusovim''Isečcima konusa''. Od oca je nasledila znanje iz astronomskih otkrića od Klaudija Ptolomeja i komentarisala njegova dela ''Almagest''. Bila je, takođe, neprikosnoveni vođa neoplatonske škole filozofije i učestvovala je u poslednjim pokušajima da spreči širenje hrišćanske religije. Kao živi simbol stare kulture bilo joj je sudbinski predodređeno da bude pion u borbi za prevlast u Aleksandriji. U ovom gradu u Egiptu, koji je osnovao slavni Aleksandar Makedonski, Hipatija je podučavala u muzeju matematike i filozofije, a njeni časovi su zainteresovali mnoge prestižne slušaoce. Među njima je bio i filozof Sinesius od Sirebe, koji je kasnije postao biskup. U njegovim pismima koja su dospela do nas, on opisuje Hipatiju sa najuzvišenijim izrazima, nazivajući je: majkom, sestrom, predanim učiteljem, govoreći sve u superlativu, kako o njenom učenju, tako i o njenom znanju i veštini. Za razliku od podrške koju je imala od ovog filozofa, hrišćanske vođe su proglasile Hipatijinu neoplatonsku filozofiju kao jeres. Njena pozicija u Aleksandriji bila je sve više ugrožena zbog njenog prijateljstva sa Orestesem, rimskim guvernerom koji je jedini mogao ravnopravno da se suprostavi Kirilu, biskupu od Aleksandrije. Biskupovi sledbenici su širili glasine da Hipatija okuplja ogromne mase ljudi na svojim predavanjima gde pod okriljem škole širi paganizam. Kada se jednog dana vraćala kući sa časova, presrela ju je rulja religioznih fanatika koji su je živu oderali školjkama ostriga, iskidali je na delove i bacili u vatru. Hipatijinom smrću završena je duga i slavna istorija grčke matematike. Uslediće zatim, jedan mračan period koji će biti okončan tek u XVI veku, u vreme humanizma i renesanse. Hipatija simbolično predstavlja prodor žena u svet nauke. Ceo svoj život posvetila je astronomiji, matematici i filozofiji. Zahvaljujući ocu koji je, takođe, bio matematičar i filozof, i koji je omogućio da se školuje u Atini pa da kasnije dođe u Aleksandriju, uspela je da izraste u pravog giganta antičke misli i nauke, ne samo kao teoretičar, već i kao prektičar. Sama je recimo, izrađivala astronomske sprave i tabele. Svojim znanjem, elokventnošću, skromnošću, upornošću i lepotom zadivila je sve učene ljude onoga vremena, a i danas se nalazi u samom vrhu velikana koji su svojim delom menjali svet. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Smucalica 5972 Napisano March 15, 2011 Autor Prijavi Share Napisano March 15, 2011 TEODORA VIZANTIJSKA Njen životni put je nadasve priča o ženi koja je uvek znala šta hoće i koja je sve podređivala ličnom zadovoljstvu. Poticala je iz jedne plebejske porodice, iz običnih krugova, kako bi se reklo danas. Otac joj je bio čuvar medveda na hipodromu u Konstantinopolju. Teodorina majka je polagala velike nade u nju, jer je videla šansu da poboljša položaj porodice. Još dok je bila sasvim mala, Teodora je nastupala u cirkusu, kao glumica pantomimičar. Bila je još dete kada je pobegla od kuće i osamostalila se kao ''devojka za razonodu''. Stanovala je u čuvenoj Kurvinskoj ulici u Konstantinopolju i vodila u početku nimalo lak život hetere. Od tog vremena je počeo njen razbludni život i orgijanja, koja su trajala sve do zaključenja braka sa Justinijanom, vizantijskim carem. Za nju hroničari onog vremena, posebno oni koji je nisu voleli, a većina njih je bila protiv braka Teodore i Justinijana, kažu da je bila podložna svakoj vrsti požude i da je imala neviđenu seksualnu potenciju. Znala je da bludniči sa više ljudi po celu noć. Pošto je njeno obrazovanje bilo puno praznina, razumljivo je da je svoje sposobnosti morala da razvije na drugi način. Posebno je razvila sopstveni sistem za zavođenje muškaraca kojem nije odoleo ni car Justinijan. Naravno, sve dok nije postala carica, život joj je bio trnovit, ali ga je ona stoički podnosila - smejala se čak kada je od svojih ljubavnika dobijala pogrde i batine. Znala je tačno šta muškarci hoće i nije škrtarila u svojim dražima ukoliko je želela da ima uspeha, a uspeh je zaista imala. Zaključenje braka sa Justinijanom uzdiglo je Teodoru iz staleža hetere u najviše društvene krugove. Njeno ustoličenje u suvladarku Vizantije krunisalo je njenu karijeru prostitutke. Justinijan je, inače, vladao od 527 do 565. godine. Postavši carica Teodora je poštovala, bar gledajući spolja, veoma strog život. Sa svojim carskim suprugom živela je u velikoj slozi i prijateljstvu, što je za tadašnje pojmove bilo čudnovato. Njena nekadašnja seksualna nezasitost kao da se vremenom istrošila. Zajedno sa moći, iz njenog bića izbilo je na videlo i jedna okrutna crta. Neumoljivo i surovo okomljivala se na sve one koji nisu ukazivali dužno poštovanje njoj kao carici. Nije praštala nikom ko se usudio da je podseti na njenu prošlost ili da na njen račun ispriča neki vic. Bila je prava osvetoljubiva tigrica. Umrla je 548. godine, kada joj je bilo svega 40. godina. Njena poslednja želja bila je: okupajte moje telo u ružinom ulju i poškropite ga skupocenim mirisima. To je, uostalom, radila svakog dana više puta. Ispunila joj se želja da umre u punoj lepoti. Aiko 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Smucalica 5972 Napisano March 16, 2011 Autor Prijavi Share Napisano March 16, 2011 (izmenjeno) JOVANKA ORLEANKA (1421-1431) Krajem XIV i početkom XV veka trajao je stogodišnji rat između engleskog i francuskog dvora, koja dinastija treba da nasledi francusku krunu. Ni posle dugotrajnih i iscrpljujućih borbi Francuzi nisu uspeli da proteraju Engleze iz svojih pokrajina. Francuska je bila umorna od rata, kada je na istorijsku scenu stupila devojka od 16 godina koja se zvala Jovanka Orleanka. Ona je ''čula glasove, ponajviše glas svetog Mihaila, kako je pozivaju da oslobodi kraljevstvo od neprijatelja''. U ono doba, kada su ljudi bili većinom religiozni, ovakva priča bila je dobrodošla kralju, kao prilika da svojoj vojsci vrati samopouzdanje. Kralj je poverio vojsku Jovanki (odred od oko 800 ljudi), koja je svoj zanos uspela da prenese na surove ratnike. Jovanka je naterala Engleze da obustave opsadu Orleana i potukla ih kod Patea, 1429. godine. Englezi su se povukli. Iste godine kralj Šarl VII dolazi u Rems, gde je krunisan. Postao je neosporivi kralj Francuske. Ubrzo Francuzima se predaju i drugi gradovi. Jovanka raspolaže još samo jednom malom četom, i vodi male čarke, iznenada napadajući i opsedajući usamljene gradove. Maja 1430, pri opsadi Kompjenja, koji brani jedan saveznikburgundskog vojvode Žan Luksemburški, Jovanka pada u njegovo ropstvo i on je, šest meseci kasnije, prodaje Englezima. Suđenje Jovanki Orleanki u Ruanu, u zimu 1431, dobro je poznato, pošto su Englezi izvanredno montirali proces. Optužili su je za jeres i odveli pred crkveni sud, pod predsedništvom biskupa, koji je bio potpuno odan Englezima. Cilj Engleza je bio da onemogućavanjem Jovanke Orleanke suzbiju narodni otpor. Jovanka se branila vrlo jednostavno, veoma vešto i snažno. Najzad pristaje da se pokori, da se odrekne svojih verovanja i da ne nosi više muško odelo. Svirepi nasrtaji njenih čuvara nagone je da odmah prekrši svoje obećanje. Proglašavaju je za krivca u povratu. Predaju je svetom sudu, to jest Englezima. Osuđena je na smrt spaljivanjem i na lomači koja je podignuta u Ruanu 30. maja 1431. na Starom trgu, Jovanka pokazuje snažnu volju svog karaktera i vere. Jovankino stradanje izazvalo je veliko uzbuđenje čak i među engleskim vojnicima koji su prisustvovali spaljivanju. U devetnaestom veku proglašena je za nacionalnog heroja Francuske. Izmenjeno March 16, 2011 od strane člana Smucalica Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Apolodor 709 Napisano March 19, 2011 Prijavi Share Napisano March 19, 2011 Gabrijela Koko Šanel Francuska i svet mode obeležavaju 40-godišnjicu od smrti Gabrijele "Koko" Šanel (1883-1971), revolucionarne modne dizajnerke čiji su modeli definisali žensku eleganciju 20. veka. Iako joj je majka bila šnajderka, a i sama je završila taj zanat, Koko je sanjala da postane pevačica mjuzik hola. U 24. godini, međutim, sudbina ju je "sustigla" i nakon nekoliko ljubavnih afera okrenula se svetu mode kojem će ostati verna sve do smrti, 10. januara 1971. Počela je da se bavi kreiranjem u doba kada je moda groteskno izobličavala žensku figuru. Svojim vizionarskim stilom, Koko je dokazala da se elegancija i udobnost ne isključuju. Njeni prvi modeli bili su mali originalni šeširi koji su bili izuzetno "šik" i u potpunoj suprotnosti sa tadašnjim kapama širokog oboda koje su kod žena izazivale grčenje vrata i glavobolju. Odlučivši da proširi svoj asortiman, Šanel je 1913. u Parizu otvorila svoj prvi butik. Njene kreacije su bile jednostavnog kroja i od udobnih materijala. Zamisao joj je bila da odeća treba da prati liniju tela kako bi omogućila osobi koja je nosi potpunu slobodu kretanja kao što i sama priroda nalaže. Jedinu "ekcentričnost" koju je sebi dopuštala bila je upotreba svetlih boja kako odeća ne bi delovala previše strogo. Koko Šanel će ne samo osloboditi telo već će se i jednim potezom makaza otarasiti svoje grive i postati "prva žena kratke kose". Samo četiri godine kasnije, "madmoazel Šanel" će zapošljavati više od 300 radnica. Tokom dvadesetih godina prošlog veka, Šanel je nastavila da unosi novine u modu, preuzimajući pojedine detalje iz muške garderobe koja je tada bila daleko udobnija od ženske. Holivudske zvezde i pripadnice evropske elite otimale su se o njene modele, a ubrzo su "Šanelov stil" počele da prisvajaju i obične žene. Kada je depresija pogodila Evropu, ona je izbacila na tržište jeftine pamučne haljine i spustila cenu svojih proizvoda za 50 odsto. Mala crna haljina i "šanelov" kostim postali su modni klasici koji opstaju, gotovo nepromenjeni, sve do danas. Vremenom, Koko Šanel je svoju kompaniju proširila i na polje modnih aksesoara, kozmetike i parfema od kojih je svakako najpoznatiji "šanel 5", ikona među mirisima. "Kraljica stila", prijateljica Pikasa, Koktoa i Stravinskog, umrla je 1971, ali njen stil nesputane forme i elegancije i dalje opstaje više kao fenomen nego kao moda. GlorijaTreca i Smucalica 2 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Starsica 757 Napisano April 3, 2011 Prijavi Share Napisano April 3, 2011 (izmenjeno) Елизабета I Тјудор Елизабета I Тјудор (енгл. Elizabeth I Tudor; 7. септембар 1533—24. март 1603) била је краљица Енглеске и краљица Ирске, од 17. новембра 1558. до своје смрти. Понекад називана Краљица Девица (Virgin Queen) и Добра Краљица Бес, била је пети, и последњи, владар из династије Тјудора, наследивши своју полусестру, краљицу Марију I. Владала је у периоду великих верских превирања. Након кратке владавине полубрата Едварда VI и полусестре Марије, чији се начин управљања земљом разликовао у сваком погледу, њено 44-годишње краљевање доводи до пораста енглеске моћи и утицаја у свету. У тренутку када је дошла на трон, примери двеју претходних жена које су владале Енглеском нису обећавали мирну и успешну владавину нове краљице. Чак и они који су је подржавали надали су се да ће се удати и власт препустити мужу, али Елизабета је имала друге планове. Она је једном заувек вратила Енглеску протестантизму. За време њене владавине је порасла економска моћ Енглеске, цветала наука, филозофија и култура, започела је колонизација Северне Америке и оснива се Британска источноиндијска компанија. Елизабета је била плаховит и понекад неодлучан владар. Ова друга особина, која је њене саветнике чинила нервозним, често је спашавала од лоших политичких и брачних одлука. Као и њен отац, Хенри VIII, била је писац и песник. Доделила је краљевске привилегије неколиким организацијама, укључујући Тринити колеџ у Даблину и Британској источноиндијској компанији. Елизабетина владавина назива се Елизабетанском ером или Златним добом и окарактерисана је многим променама у енглеској култури. Вилијем Шекспир, Кристофер Марлоу и Бен Џонсон стварали су за време ове ере. Френсис Дрејк постао је први Енглез који је обишао Земљу; Френсис Бекон је објавио своја филозофска и политичка гледишта. Краљица је била скромна у дељењу почасти и одликовања. Само девет племићких почасти - једно војводство и седам баронија енглеском, и једна баронија ирском племству - додељено је за време Елизабетине владавине. Елизабета је, такође, смањила број личних саветника са 38 на 19, и касније на 14. Детињство Била је прво и једино преживело дете Ане Болен и енглеског краља Хенрија VIII. Рођена је мало раније него што је очекивано, 7. септембра 1533. године у палати Плацентиа у Гриничу, између три и четири сата послеподне. Њен отац је порекао врховност папе, одвојио енглеско католичанство од римокатоличанства и основао Англиканску цркву како би оженио њену мајку и са њом добио наследника. Дворски астролози и лекари предвиђали су рођење мушког детета, али рођена је девојчица и именована по својој баби, Елизабети од Јорка. У тренутку свог рођења Елизабета је била једина службена наследница енглеске круне, будући да је њена старија полусестра Марија, из Хенријевог поништеног брака са Катарином Арагонском, сматрана ванбрачним дететом. Ана се бојала да ће Марија представљати претњу Елизабетиној позицији наследнице. Хенри је зато отпустио све слуге леди Марије и послао је у замак Хетфилд, где је заједно са осталом послугом дворила своју двадесет година млађу полусестру. Ана је била брижна мајка која је често посећивала своју кћерку и при том се редовито сукобљавала са пасторком. Ана је гурала Елизабету испред Марије када год је то било могуће и тихо је охрабривала Хенрија да фаворизира Елизабету, јер је то био једини начин да се она сама одржи на двору. Огорчена Марија је касније била јако хладна према сестри током њене адолесценције. Неколико каснијих трудноћа Елизабетине мајке завршило је или побачајем или рођењем мртворођених синова, што је Хенрија подсетило на његов неуспели брак са Катарином. Хенри је успркос свему силно желио сина који би осигурао континуитет династије Тудор. Како је Елизабета била једино преживело дете које је Ана Болен родила Хенрију, убрзо је доспела у краљеву немилост. Хенри је сву своју пажњу почео посвећивати Џејн Симор, а како је са њом желио добити законитог сина морао је поништити свој брак са Аном. Стога је Елизабетина мајка 1536. године била оптужена за вештичарење, прељуб и инцест са братом, те је осуђена и погубљена одрубљивањем главе 19. маја исте године. Њен брак са Хенриком је поништен, а тада трогодишња Елизабета проглашена ванбрачном кћерком и избачена из наследне линије. Хенрик се само дан након Аниног погубљења оженио њеном дворјанком, Џејн Симор. Џејн је Хенрију родила толико жељеног сина, Елизабетиног полубрата Едварда, те умрла десетак дана након његовог порођаја. Елизабета је на Едвардовом крштењу носила кризом (одећу за крштење) и убрзо је додана Едвардовом личном двору као његова дворјанка. Након Џејнине смрти Елизабета је добила још три маћехе, од којих је једна, такође погубљена, била Катарина Хауард, најближа рођака њене мајке. Иако више није била принцеза, не може се рећи да није живела лагодан живот - Хенри се потрудио својим кћерима осигурати годишњи приход и предност над свим женама у краљевству осим његове тренутне жене. Елизабета је била домишљата и интелигентна девојчица које је изузетно волела учити. Као и њена мајка, била је допадљива и каризматична. Током младости стекла је врло квалитетно образовање које ју је касније учинило најобразованијом женом своје генерације и једном од најобразованијих владара 16. века. Говорила је енглески, француски, италијански, шпански, грчки и латински језик. За њено квалитетно образовање је, међу осталима, била заслужна и њена четврта маћеха, Катарина Пар. Катарина се зближила са својим пасторцима, а у њене заслуге спада и помирење Хенрија и његових кћери и враћање Елизабете и Марије у наследну линију. Сматра се да су одлуке које је Катарина доносила као регент за време Хенријевог одсуства, заједно са снажним карактером и достојанством, увелико утицале на Елизабетину владавину. Младост Хенри VIII је умро 1547. године и круну је наследио Едвард VI. Како са четрнаест година није имала ниједног родитеља, нити су јој родитељи имали живе браће или сестара подобних за старатељство над њом, Елизабету је усвојила Катарина Пар. Елизабета је у овом периоду, због своје близине круни, била једна од најпожељнијих удавача у краљевству. Катаринин четврти и последњи муж, Томас Симор, стриц Елизабетиног полубрата и млађи брат његовог регента, гајио је планове о венчању са Елизабетом. Томас је био љубоморан на братову завидну позицију и желио је оженити Елизабету чим Катарина умре, како би и сам дошао до извесне моћи. Напаствовао је петнаестогодишњу Елизабету, а када је то открила Катарина, Елизабета је послана у кућу Хетфилд. Томас се ни сада није зауставио; он је већ научио како контролисати и манипулисати краљевском породицом, а када је 1548. године Катарина умрла након порођаја, почео је у стварност проводити своје првобитне замисли да ожени Елизабету и тако дође до круне. За његовог брата ово је била кап која је прелила чашу [6]; Томас је ухапшен под оптужбом да је планирао оженити краљевску принцезу без допуштења краља, њеног брата и за заверу против Едварда VI. Елизабета је на сва питања у вези са случајем одговарала ћутањем и на крају била ослобођена оптужби, али Симор је 1549. погубљен. Едвард Симор је скончао на исти начин и био замењен Џоном Дадлијем, војводом од Нортхамберленда. Дадли је био протестант којем је реформација и увођење протестантизма у потпуности погодовала, те је увек преферирао протестанткињу Елизабету у односу на католкињу Марију. Дадли је охрабривао младог краља да такође фаворизује Елизабету, због чега је његов однос са Маријом био врло напет. Када је постало јасно да Едвард неће још дуго живети, Дадли је почео панично тражити начин да спречи Марију да наследи трон. Дадли, међутим, није намеравао осигурати трон Елизабети; за ту намену изабрао је леди Џејн Греј, такође протестанткињу која је имала право на трон као праунука Хенрија VII, а коју је удао за свога сина, Гилдфорда Дадлија. Знао је да ће манипулисање шеснаестогодишњом снахом бити лакше него манипулисање интелигентном и својеглавом Елизабетом. Едвардова опорука, на коју је Дадли утицао у великој мери, поново је искључивала Марију из наследне линије. Пошто је за званичан разлог избацивања Марије из наследне линије узета њена нелегитимност, из наследне линије је морала бити избачена и Елизабета која је такође службено била незаконита. Историчари и правни стручњаци данас оспоравају правну исправност ове опоруке из више разлога, међу којима су најјачи аргументи то што је опоруку саставио тада малолетни и тешко болесни краљ, и то што је била у противности са Законом о наслеђивању донесеним у време Хенрија VIII. Након Едвардове смрти 6. јула 1553. године, круну је, према његовој опоруци, наследила Џејн Греј. Џејн је проглашена краљицом 10. јула 1553. године. У тренутку проглашења, тада у народу много популарнија Марија, побегла је у Сафок. Ту је скупила војску од 20.000 људи и до 19. јула умарширала у Лондон и збацила Џејн Греј с трона. Елизабета је подржавала своју полусестру када је ова одлучила збацити њихову рођаку са трона, па је и сама окупила две хиљаде коњаника како би Марији помогла у намери да освоји трон. Међутим, сестринска солидарност није потрајала. Елизабета се гласно противила Маријиној одлуци да погуби Џејн Греј, али безуспешно; Маријином вољом збачена шеснаестогодишња краљица погубљена је 12. фебруара 1554. - o - Izmenjeno April 3, 2011 od strane člana Starsica Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Starsica 757 Napisano April 3, 2011 Prijavi Share Napisano April 3, 2011 (izmenjeno) - o - Елизабета са тринаест година Рестаурација католичанства Марија је била одлучна вратити цело краљевство католичанству, почевши од свога двора. Свима је било наређено да присуствују миси, па Елизабета није имала избора већ да послуша краљичино наређење, иако је током циле мисе вешто глумила да се не осећа добро. Елизабета је, међутим, била упорна у практицирању властите религије једнако колико је Марија била упорна наметнути јој своју. Против Марије је убрзо била дигнута протестантска побуна у коју је Елизабета била позивана, али није јасно је ли прихватила позив за учешће у њој. Марија јој, у сваком случају, није веровала због њене превртљивости и спремности да своја уверења прилагоди ситуацији у којој се налази, што је такође карактерисало Хенрија VII. Због опредељења за протестантизам и сумњи да је учествовала у побуни против краљице, два месеца је била затворена у торњу Тауер. Свесна у каквој се опасности налази, те да јој глава дословно зависи од Маријина расположења, Елизабета је гласно протестовала и потврђивала своју невиност. Министар Карла V, цара Светог Римског царства, упозоровао је Марију да јој трон неће бити сигуран док год је њена полусестра у животу, али чланови владе који су симпатисали Елизабету саветовали су краљицу да је у недостатку доказа поштеди. Остављање Елизабете у животу саветовао је и Филип II Шпански, Маријин муж. Марија је послушала Филипов савет и Елизабети одредила шестомесечни кућни притвор. На путу до Вудстока Елизабетину кочију пратиле су колоне жена. Марија је често позивала сестру на двор и Елизабета је невољно пристајала, мада је жалећи се на "тешку прехладу" настојала одгодити њој неугодно дружење са Маријом. На Маријину заповест, а Филипово инсистирање, Елизабета се на крају вратила на двор, како би његовала "трудну" краљицу. Марија, међутим, није била трудна; то је била последња од њене две лажне трудноће, након које нико, па ни сама Марија, није веровао да ће иједно дете бити рођено из њеног брака са шпанским краљем. Елизабета је почела планирати своју владу већ у октобру 1558. године. Златна елизабетанска ера Дана 17. новембра 1558. године, само једанаест дана након што је законски именовала полусестру својом наследницом, умрла је краљица Марија I и складно Закону о наслеђивању, Елизабета је наследила енглеску круну. Народ је славио смрт непопуларне Марије и уз весеље је прихватио Елизабетин долазак на трон. Пуна суверенска титула Елизабете I гласила је: Милошћу Божијом, краљица Енглеске, Француске и Ирске, бранитељ вере, врховни поглавар Цркве Енглеске и Цркве Ирске. Елизабета је, као и сви енглески владари почевши од Едварда III, наследила титулу француског владара, али није никада владала краљевином Француском. За крунисање Елизабете био је задужен Овен Оглеторп, бискуп од Карлајла. Надбискуп од Кентеберија, који је иначе задужен за крунисање монарха, умро је на исти дан као и Марија I, а надбискуп од Јорка и бискуп од Дархама, који су били изнад бискупа од Карлајла у ранку, нашли су начин да избегну крунисање протестантске краљице. Бискуп од Карлајла је био католик, а сама церемонија збуњујућа мешавина протестантских и католичких обичаја. Елизабета I је крунисана 15. јануара 1559. у својој двадесет и петој години. Религијски проблеми Први проблем са којим се нова краљица морала суочити био је проблем религије, који је задавао муке Хенрију, Едварду и Марији. Елизабета, међутим, за разлику од њих није била претерано религиозна, те је њена верска политика била релативно толерантна према свим верским групама тада присутним у Енглеској и Ирској. Није сумњала у то да већина њених поданика жели да се Енглеска опет ослободи папске манипулације и шпанског утицаја. Такође је знала да је ни папа ни Католичка црква никада неће признати за закониту владарку, будући да су брак њених родитеља сматрали незаконитим од његовог самог почетка. Елизабета је зато одлучила поново оснажити Закон о униформности којим је протестантизам поновно уведен као једина законита религија. Законом о врховништву Цркву је вратила под краљевску власт. Одлуке нове монархиње наишле су на опозицију у Дому лордова, поготово код бискупа, али Елизабета је имала среће пошто су, у време доношења ових закона, места бискупа била упражњена због епидемије која је харала епископијом. Протестанти су тако били у могућности да надгласају конзервативце и бискупе, којих је недостајало десет. Све црквене службенике који се нису хтели покорити њеном закону Елизабета је смењивала и кажњавала. Елизабета је углавном избегавала употребу силе у сврху остваривања својих религијских циљева. Једном приликом је изјавила да су јој дражи одани католици него пуританци, протестантски екстремисти који су се залагали за ограничавање краљевских овласти. Многи католици, посебно они европски, сматрали су Елизабету јеретиком. Године 1570. папа Пије V ју је екскомуницирао, називајући је "наводном краљицом Енглеске". Ова санкција, која је фактички ослободила католике од покоравања Елизабети, постигла је само зближавање Англиканске цркве и Круне. Пије V овим потезом није нимало поправио стање католика у Енглеској, насупрот; њихов положај постао је само тежи због њихове упитне оданости краљици. Године 1571. парламент је забранио проглашавање краљице јеретиком и довођење у питање њеног права на круну, а пошто се тај чин сматрао велеиздајом, казна је била смрт. Касније је, након неколико завера против Елизабете, велеиздајом проглашено и обраћање на католичанство, а католички свештеници су били протетрани из Енглеске. Односи са Шкотском На спољнополитичком плану Елизабета је била у сукобу са својом ривалком, уједно кћерком њеног првог рођака, шкотском и католичком краљицом Маријом I. Њен први муж био је краљ Француске, традиционалног непријатеља Енглеске. У очима енглеских и европских католика, Марија је била законита наследница трона. Французи су за време њеног брака са Франсоом II подржавали њено право на трон, које је држала као унука Хенријеве сестре Марије. Након губитка те подршке због француских унутрашњих проблема са хугенотима и смрти њеног супруга, Марија је и сама упала у проблеме са надирућим протестантизмом у Шкотској. Године 1560. Шкоти су присиљени са Енглезима склопити Споразум из Единбурга, према којем су се француске трупе дужне повући из Шкотске. Марија I никада није хтела ратифицирати нити прихватити овај споразум. Елизабета је увредила Марију предложивши јој Роберта Дадлија, властитог бившег просца, као могућег мужа. Неискусна Марија је затим починила још једну у низу грешака које су је одвеле у пропаст: склопила је брак са својим рођаком, Хенријем Стјуартом, који је и сам држао право на енглески трон. Марија се Хенрија убрзо заситила, те се одлучила ослободити његових прохтева. Хенри је убијен под сумњивим околностима, од стране групе коју је предводио Џејмс Хепберн. Марија се недуго након након Хенријеве смрти преудала, за четвртог супруга изабравши управо Хепберна. Сама Елизабета је писмима кудила своју рођаку због ове одлуке. Суочена са протестантском побуном, Марија је 19. маја 1568. године присиљена побећи у Енглеску, где се надала гостопримству рођаке. Шкотски лордови натерали су је на абдикацију у корист свог једногодишњег сина Џејмса. Елизабета је инстинктивно прво пожељела помоћи Марији да поврати трон, али је одустала од тих намера након консултација са парламентом. Уместо да је врате у Шкотску или Француску, обе католичке и непријатељске државе Енглеске, Елизабета је одлучила играти на сигурну карту; ухапсила је Марију кратко након што је она прешла границу њеног краљевства. За вријеме свог затвореништва у Енглеској Марија је премештана по разним замковима, те је једно време одсједала само седамдесет километара далеко од Елизабете, али то је највише што јој се икада приближила; Марија и Елизабета се нису никада среле. Након неслагња око питања треба ли Марији судити за убиство Хенрија Стјуарта, одлучено је да ће бити спроведено само испитивање. Оно је одржавано од октобра 1568. до јануара 1569. године. На испитивање јесу утицале политичке погодности, али Елизабета није желела осудити Марију због убиства. Испитивање се базирало на Маријиним личним документима пронађеним у Единбургу, између осталог укључујући групу од осам писама од Марије упућених Хепберну, за којих се данас верују да су лажна. Године 1570. Шарл IX је преговарао са Елизабетом и покушао је уверити да помогне Марији да врати шкотску круну. Као предуслов Елизабета је тражила да Марија ратификује Споразум из Единбурга, којим би Елизабету признала за закониту енглеску краљицу и одрекла се својих захтева за трон. Марија је то опет одбила, али су преговори настављени. Завера чији је циљ било уједињење Марије и Томаса Хауарда, 4. војводе од Норфолка, у брачну унију, натерала је Елизабету да прекине преговоре са Шарлом IX, а парламент је 1572. године изгласао закон којим се Марији одузима право на трон. Елизабета је отишла до те мере да је 1584. године затражила да се потпише документ који би спречио свакога да профитира од њеног убиства. Иако тај документ није никада озакоњен, потписале су га стотине људи, укључујући и саму Марију. Марија је временом постајала терет који Елизабета није могла нити хтела подносити. Током година умешала се у неколико завера са циљем убиства Елизабете, дизања католичког устанка и преузимања енглеске круне уз помоћ Француске и Шпаније. Након деветнаест година затвора, Марија је, због претпостављеног учествовања у Бабингтоновој завери чији је циљ био збацивање Елизабете, осуђена за велеиздају и 8. фебруара 1587. погубљена нестручним одрубљивањем главе. - o - Izmenjeno April 3, 2011 od strane člana Starsica Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Starsica 757 Napisano April 3, 2011 Prijavi Share Napisano April 3, 2011 - o - Елизабетин портрет са крунисања; на хаљинама су извезене Тјудорске руже, а коса је пуштена као симбол девичанства. Унутрашње побуне Године 1569. Елизабета се суочила са католичком побуном у Ирској, коју је подстакао и папа. Побуњеници су жељели Ирску учинити базом која би Шпанцима пружила потпору у нападу на Енглеску. Побуну је успешно свладала и успркос њој није започела прогањања католика, већ је и даље наставила са толерантном политиком, иако није презала од употребе силе када је то било потребно. Наредила је да се према Ирцима, "том непристојном и варварском народу", односи на исти начин као и према Енглезима. Енглески бродови су током 1569. долазили у сукоб са шпанским бродовима, при чему је било губитака на обје стране. Супруг покојне краљице Марије I, шпански краљ Филип II и Елизабетин зет који ју је био својевремено спасио из затвора, покренуо је 1567. војну кампању како би сузбио протестантску побуну у Холандији. Из тих разлога није био у могућности одмах кренути у рат против Енглеске. За тај подухват се припремао тако што је унутар Енглеске организовао заверу против Елизабете, која је на време откривена и неправедно приписана Марији I Шкотској. Сукоб са Шпанијом Филип II планирао је 1587. године извршити инвазију на Енглеску, али га је Елизабетин велики поморски заповедник, Френсис Дрејк, спречио у томе спаливши му део флоте код Кадиза. Као званичан разлог за инвазију узео је папинску булу која је Елизабету проглашавала јеретиком и смрт католкиње Марије Стјуарт. Филип није подносио енглеске гусаре који су пљачкали његове бродове приликом њиховог повратка из Америке, а Елизабета је то гусарство одобравала. Чак је свог главног гусара, Френсиса Дрејка, прогласила витезом 1581. године. Оно што је недостајало енглеској морнарици био је новац који Елизабета није радо давала. У јулу 1587. Филип II је добио званичну дозволу папе да изврши инвазију на Енглеску и врати је католичанству, те да сам изабере новог енглеског монарха. Армада је у почетку имала веома искусног команданта, 1. маркиза од Санта Круза, али он је умро у фебруару 1588. године, тако да је војвода од Медине Сидоније заузео његово место. Флота је кренула са 22 ратна брода Шпанске краљевске морнарице и 108 трговачких бродова адаптираних за борбу. Намера је била да се пређе Ла Манш, да се укотви у Фландрији где је војвода од Парме чекао спреман за инвазију на југоисточну Енглеску. Армада је постигла свој први циљ и укотвила се у Северном мору недалеко од Гравелинеса, на морској граници између Француске и Шпанске Холандије. Док су чекали на успостављање комуникације са војском војводе од Парме, енглески ратни бродови су осули паљбу по шпанским бродовима, натерали их да дигну сидра и напусте место састанка са војводом од Парме. Армада је успела да се регрупише и повуче на север, док су је прогонили енглески бродови. Повратак у Шпанију је такође био погубан — снажне олује су флоту скренуле са курса и више од 24 брода је настрадало на северној и западној обали Ирске, док су преживели нашли уточиште у Шкотској. Флота је изгубила око педесет пловила од почетних 22 галије и 108 наоружаних трговачких бродова. Неупозната са овим поразом Шпанаца, енглеска војска је у неизвесности чекала на обалама Тилбуруа. Елизабета је ту одржала један од њених најутицајнијих говора, у којем је, између осталог, рекла да "зна да има тијело слабашне жене, али и срце и стомак краља, и то енглеског краља", али да ће сама предводити војску на ратном пољу уколико "Парма или Шпанија, или било који европски принц, одлучи напасти границе њенога краљевства". Победа над "Непобедивом армадом" је Елизабети донијела велику популарност и славу у народу. Церемонија којом је она прослављена парирала је самом Елизабетином крунисању. Протестантизам у Француској Када је француска круна дошла у руке протестанта, Анрија IV, коме су право на круну оспоравали папа и Филип II, Елизабета је пристала послати му војну подршку. Увођење протестантизма као званичне вере Француза значило би јачање положаја енглеских протестаната, али ни Елизабета ни њени команданти нису се значајније потрудили помоћи Анрију IV; њихове кампање у Француској биле су слабо организоване и неучинковите, а сама Елизабета је оклевала послати појачање у Француску и осигурати потрепштине за све сличне експедиције. Упркос њеном уплитању у војна питања и контроли коју је остваривала над својим командантима док су ови били унутар граница њеног краљевства, те исте војсковође који су задобили Елизабетино повјерење често су је држали неинформисаном и она је углавном била потпуно неупозната са ситуацијом на ратиштима ван Енглеске. Питање брака и наследника Разлози због којих је Елизабета одлучила остати усидјелица и данас су непознати, а нагађања о њима одувијек су била занимљива романтичарима. Неки мисле да јој је Томас Симор, четврти муж Катарина Пар и човек у чијој је кући живела као млада девојка, својим напаствовањем одвратио од сексуалних односа. Други сматрају да је Елизабета знала да је и она, баш као и њена сестра, неплодна. Иако је је можда могла родити себи наследника, највјероватнији разлог због којег је редом одбијала све просце био је страх да би њен муж могао пољуљати њен статус владарке, као што се десило Марији I Шкотској, и преотети јој моћ. Недуго након смрти Марије I Тјудор, њен удовац, шпански краљ Филип II, желио је оженити Елизабету и тако задржати титулу енглеског краља, која му је била загарантована само за време Маријиног живота. Овај план је био одмах осуђен на пропаст, не само због Елизабетине невољности да се одрекне протестантизма, већ и из истог разлога из којег је ваљаност брака између Хенрија VIII и Катарине Арагонске била упитна; црквени закони спречавали су особу да склопи брак са мужевим братом или женином сестром, што је био случај са Филипом и Елизабетом. Без обзира на невољкост да се уда, Елизабета је тајно флертовала са својим младим саветницима, поготово ожењеним Робертом Дадлијем. Дадли је био њен пријатељ из детињства, а када се између њих почела јављати романса 1559. године Дадли је већ био ожењен. Двором су се ширили гласине да тада двадесетпетогодишња краљица спава са Дадлијем. Вилијам Сесил, Елизабетин најутицајнији саветник, јасно је изјавио да не подржава везу. Велики скандал избио је када је Дадлијева супруга, Ејми Робсарт, пронађена мртва под сумњивим околностима 1560. године. Данас се сматра да је умрла од рака дојке, али у тренутку њене смрти мислило се да ју је убио Дадли како би оженио краљицу. Током неколико месеци Елизабета је озбиљно размишљала о удаји за Дадлија, али је на крају ту помисао оставила по страни. Дадлију је дала титулу грофа од Лестера, а њихов однос се временом вратио на ниво снажног и трајног пријатељства. Дадли је умро 1588. године, а након Елизабетине смрти петнаест година послије, код ње је нађена његова порука означена као његово последње писмо. Елизабета јесте озбиљно разматрала брачне понуде неких мушкараца, али је свој могући брак сматрала дужношћу, а не радошћу. Још пре доласка на трон, за време сестрине владавине, савојском војводи је преко рођака послала поруку о својој заинтересованости за њега, али није добила одговор. Најближе што се приближила удаји била је понуда Франсое, војводе од Анжуја, сина Анрија II, али ову понуду је 47-годишња краљица одбацила након три месеца удварања. На притиске парламента да се уда одговорала је како ће радије „бити неудата просјакиња, него удата краљица“. Када се Елизабета 1562. године разбољела од богиња, парламент је прихватио чињеницу да ће њихова краљица умријети неудата, па су је молили да бар именује насљедника. Елизабета је и то одбила урадити, плашећи се да би изабрани наследник могао угрозити њено право на трон. Због ових пропуста је у одређеним тренуцима сматрана и неодговорном. Елизабета је као уседелица створила својеврстан култ девичанства. У поезији и ликовној уметности приказивана је као богиња чешће него као нормална жена. Носила је перике и тешку шминку. У то доба метафора, Елизабета је често говорила како је „удата за своје краљевство“, те у јавним говорима своје поданике спомињала као „своје мужеве“. Док је она одгађала своју удају, парламент и остатак краљевства су нагађали ко ће бити њен могући наследник. Постојале су две могуће линије наслеђивања, и то према две сестре краља Хенрија VIII, млађој - Марији, и старијој - Маргарети. По млађој сестри линија је водила према Катарини Греј, сестри збачене и погубљене краљице, Џејн Греј. Катарина је умрла недуго након што је предложена за наследницу. Друга је линија водила према Стјуартима, потомцима старије Хенријеве сестре. Маргарета је била нана шкотске краљице, Марије I, која је погубљена Елизабетином одлуком. Маријин је син, Џејмс VI и Елизабетино кумче, тако остао последњи у наследној линији. - o - Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Starsica 757 Napisano April 3, 2011 Prijavi Share Napisano April 3, 2011 - o - Елизабета у позним годинама Задње године владавине и смрт Задње године Елизабетине владавине обиљежене су славним уметницима Кристофером Марлоуом, Вилијамом Шекспиром и Беном Џонсоном, освајањем и колонизацијом Северне Америке и јачањем енглеске поморске флоте, а тиме и великим размахом трговине. Елизабета је 1600. основала Британску источноиндијску компанију, а њена толерантна и просвећена политика довела је до процвата филозофије и науке. Како је могућност њене удаје умирала, тако се мењала и јавна слика о Елизабети; сада се наглашавала њена девичанска чистоћа. На портретима је приказивана много млађа и лепша него што је тада била - оћелавила је, а богиње су јој уништиле кожу. Што је више њена лепота нестајала, то су је њени дворјани и дворски сликари више хвалили. Сама Елизабета била је обузета меланхолијом, постала је цинична и потпуно се осамила. Здравље јој је било задовољавајуће све до јесени 1602. године, када пада у депресију због наглих смрти ближих пријатеља. Туга узрокована губитком пријатеља досегла је свој врхунац у фебруару, када јој умире рођака и врло блиска пријатељица, грофица Катарина Кери. Повукла се у палату Ричмонд где је провела своје последње дане. Шездесетдеветогодишња краљица умрла је у раним јутарњим сатима, између два и три сата након поноћи, дана 24. марта 1603. године, након 44 године на трону. Њени министри почели су се припремати да Џејмса VI Стјуарта прогласе краљем Енглеске. Док се кочија са Елизабетиним телом возила кроз Лондон према Вестминстерској опатији, где је Елизабета сахрањена 28. априла, људи су, према опису Џона Стоуа, са неверицом излазили на улице и прозоре посматрати краљицу на њеном посљедњем путовању. Елизабета I сахрањена је у Вестминстерској опатији. На гробу који дели са својом сестром, Маријом I, записано је на латинском: „Заједно на трону и у гробу, овдје лежимо ми, двије сестре, Елизабета и Марија, надајући се ускрснућу.“ Проглашењем Џејмса VI за енглеског краља Џејмса I, са историјске и династичке сцене у Енглеској сишла је династија Тјудор, а енглеско престо заузели су чланови династије Стјуарт. Наслеђе Крај рата са Шпанијом и смањење пореза навели су неке људе на лагано олакшање у тренутку Елизабетине смрти. Већина ће, међутим, већ двадесет година након њене смрти осетити носталгију за златном елизабетанском ером; владавину Џејмса I обележавала је корумпираност двора и поклањање пажње дворским аферама и интригама, на штету државних послова. Док је Елизабета сматрана хеироном од стране протестаната, исти су Џејмса, чији су родитељи били католици и који је увек симпатисао католике, гледали са великим неповерењем. Елизабетина владавина сматрана је идеалом сарадње између парламента, Цркве и саме Круне. Слика коју су почетком 17. века сачинили њени протестантски симпатизери показала се трајним и утицајним описом Елизабете. Сећање на Елизабету оживљавано је за време Наполеонових ратова, када се нација опет нашла на рубу инвазије, у истој ситуацији коју је вековима пре проузроковала Марија I удавши се за шпанског краља, а разрешила Елизабета. На успешност Елизабетине идеологије подсећано је и током викторијанске ере, као део пропагирања британског империјализма који је развила краљица Викторија. Средином 20. века Елизабета је постала романтичарски симбол отпора страним силама. Папа Сикст V о Елизабети је рекао: „Она је само жена, само господарица половине острва, а опет себе чини страхом Шпаније, Француске, Царства, свију.“ Вирџинија, енглеска колонија у Северној Америци и касније чланица Сједињених Држава, је названа у част Елизабете I. Данашњи историчари међутим, Елизабету гледају у нешто комплекснијем свјетлу. Иако прослављена победом над Филиповом Непобедивом армадом, Елизабетина војска претрпјела је неке озбиљне поразе на копну, у што спада губитак последњег копненог комадића енглеске територије. Критичари се осврћу и на Елизабетину неповерљивост при војном и финансијском помагању протестантских земљама на континенту, у циљу одбране њене вере од Хабзбурговаца. Иако слављена као хероина протестантских народа, сама Елизабета се није никада одрекла свих католичких обичаја. Елизабета је чврсто веровала да је вера људи њихова приватна ствар и није жељела, како је то Френсис Бејкон цитирао, да „гради прозоре у људска срца и њихове тајне“. Елизабета I је била први Тјудор који је признао да монарх влада уз сагласност народа, те је увек блиско сарађивала са парламентом и поверљивим саветницима, што је био стил владања који су њени наследници пропустили пратити. Izvor: Wikipedia Turkmenbashi i Smucalica 2 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Smucalica 5972 Napisano April 3, 2011 Autor Prijavi Share Napisano April 3, 2011 Marija Terezija (1717-1780) Marija Terezija će ostati upamćena kao jedna od najmoćnijih i najuspešnijih carica svih vremena koja je za vreme svoje dugogodišnje vladavine uspela da stvori moćno carstvo i da svu vlast tog carstva koncetriše u svoje ruke. Bila je austrijska carica, češka i mađarska kraljica, kći nemačkog cara Karla VI, majka Marije Antoanete, koja je završila na giljotini u vreme Francuske revolucije (1793) i koja je poznata kao jedna od najrasipnijih vladarki sveta. Za razliku od svoje prelepe ćerke, žene francuskog kralja Luja XVI, koja je bila okrenuta uživanjima ovozemaljskog sveta i tako je provela ceo svoj nesrećni život, majka Marija Terezija je bila izuzetno pobožna ali i veoma racionalna vladarka. Vrlo vešto je vodila politiku svog carstva, stalno se trudeći da proširi njegov uticaj, teritorije i moć. Vodila je dva uspešna rata protiv Fridriha II, nemačkog vladara koji je terorisao podanike i porodicu, a naročito susede. Sprovela je centralizaciju austro-ugarskog carstva, kako bi skoncetrisala svu vlast u svojim rukama. Znala je izvanredno da izabere svoje saradnike, Haugvica, prvog ministra koji je sproveo državnu reformu 1749. godine, i Kaunica, koji je dovršio reformatorsko delo 1761. Napravila je izuzetno efikasnu i moćnu državu. Nad svim državama, kojih je bilo mnogo u njenom carstvu, a narodi su bili i raznih veroispovesti, postavila je moćni Državni savet, koji je donosio sve važnije odluke. Osnovala je i ratno veće, koje je upravljalo svim vojnim poslovima i ratnim operacijama, a imala je i Unutrašnju upravu, koja je nadgledala sve političke i finansijske poslove. Na vrhu sudske hijerarhije bio je Vrhovni apelacioni sud. Pošto je ona bila iznad svih, praktično je imala svu vlast u rukama. I pored te ogromne vlasti Marija Terezija nije uspela da pomiri razne nacije i vere koje su živele u ogromnom i moćnom carstvu. Ali, Marija Terezija je ostala upamćena kao jedan od najvećih reformatora i vladarki u svetu. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
stiklica 339 Napisano May 3, 2011 Prijavi Share Napisano May 3, 2011 Katarina Velika Jekaterina II Aleksejevna, (21.4., 1729 – 6.11., 1796), rođena kao Sofija Augusta Frederika, poznata kao Katarina Velika, vladala je kao carica Rusije od 28.6. 1762 do svoje smrti 6.11. 1796. U srodstvu sa Gustavom III od Švedske i Čarlsom III od Švedske, ona je primer prosvećenog vladara. Sadržaj/Садржај Sofija Augusta Frederika, po nadimku „Fighen“ (Smokvica), rođena je u Čečnu (Szczecin) u Poljskoj, koji je u to vreme bio poznat po svom nemačkom imenu Štetin (Stettin), od oca Kristijana Augusta i majke Johane Elizabete od Šlezvig-Holštajn-Gotorpa (Elizabete od Holštajna). Rođena je kao nemačka kneginja. 1744, carica Elizabeta od Rusije odabrala je Sofiju za ženu svom nećaku Petru III od Rusije, svom izabranom nasledniku. Sofija je promenila ime u Katarina kada je preobraćena u rusku pravoslavnu veru. Brak je okarakterisan kao promašaj usled njenih neverstava. Brzo je postala popularna kod nekoliko političkih grupa koje su bile protiv njenog supruga. Vrlo obrazovana, Katarina je bila ukorak sa novostima iz Rusije i ostatka Evrope. Dopisivala se sa mnogo velikih umova svog vremena, uključujući Voltera i Didroa. 1762, nakon preseljenja u novi Zimski Dvorac u Sankt Petersburgu, Petar je došao na tron kao Petar III od Rusije, ali njegova ekscentrična politika je otuđila grupe koje je Katarina pridobila. Grigorij Orlov, Katarinin tadašnji ljubavnik, bio je vođa zaverenika koji su proklamovali Katarinu kao vladara, a Petar je ubijen manje od šest meseci po dolasku na tron, 17.7. 1762. Postojala je sumnja da je Katarina umešana u Petrovo ubistvo ali nikada nije dokazana. Imala je sina, Pavla, koga nije mnogo volela. Moguće je da mu je otac bio Petar, ali i neki od Katarininih ljubavnika. Sergej Saltikov smatra se za verovatnog kandidata. Pavle je nasledio na tronu kao Pavle I od Rusije. Sahranjena je u Petropavlovskoj tvrđavi u Sankt Petersburgu. Katarina je pripadala eri prosvetiteljstva i smatrala je sebe „filozofom na tronu“. Postala je poznata kao zaštitnik umetnosti, književnosti i obrazovanja. Pisala je komedije, fantastiku i memoare, i proučavala Voltera, Didroa i d'Alembera koji su kasnije potvrdili njenu reputaciju u svojim radovima. Bila je u stanju da dovede matematičara Leonarda Ojlera iz Berlina čak do Sankt Petersburga. Kada je Aleksandar Nikolajevič Radiščev objavio svoje „Putovanje od Sankt Petersburga do Moskve“ 1790, i upozorenja na ustanak zbog nepodnošljivih socijalnih uslova među seljacima koji su držani kao roblje, Katarina ga je proterala u Sibir. Katarinin ministar spoljnih poslova, Nikita Ivanovič Panin, imao je značajan uticaj od početka njene vladavine. Iako bistar državnik, Panin je posvetio mnogo pažnje i milione rubalja kreiranju Severnog Saveza između Rusije, Prusije, Poljske, Švedske i moguće, Velike Britanije, da se suprotstavi moći Habsburške lige. Kada je postalo jasno da ovaj plan nije uspeo, Panin je izgubio poverenje i 1781 razrešen je dužnosti. 1764 Katarina je postavila Stanislava II od Poljske, bivšeg ljubavnika, na poljski presto. Rusija je dobila najveći deo Poljske kroz deobu između Rusije, Austrije i Pruske (1772,1793 i 1795). Katarina je od Rusije napravila dominantnu silѕ na Bliskom istoku, nakon Prvog rusko-turskog rata (1768-1774). Pokušala je da napravi podelu evropskog dela Otomanske imperije po poljskom modelu, ali je postigla znatno manji uspeh. Anektirala je Krim 1783, manje od devet godina pošto je postao samostalan kao rezultat prvog rata Rusije i Turske. Otomanska imperija je započela Drugi rusko-turski rat (1787-1792) za vreme Katarinine vladavine. Ovaj rat se završio Mirovnim sporazumom iz Jašija (Rumunija), koji je legitimisao rusko pravo na Krim. Na evropskojpolitičkoj sceni Katarina je igrala značajnu ulogu, kao posrednik u Ratu za bavarsku sukcesiju (1778-1779) između Pruske i Austrije. 1780. postavila je grupu predviđenu da brani neutralne dostave protiv Velike Britanije tokom Američke revolucije. Od 1788 do 1790 Rusija je bila u ratu sa Švedskom, koji je vodio Katarinin rođak, švedski kralj.Gustav III je započeo rat da bi preuzeo baltičke teritorije koje je izgubio od Rusije 1720. Očekujući da lako savladaju Ruse, Šveđani su se suočili sa velikim ljudskim i teritorijalnim gubicima. Pošto je Danska objavila rat 1789, stvari na Švedskoj strani su izgledale loše. Ipak, 1790 Šveđahi su organizovali kontraofanzivu. Ovo je kulminiralo Bitkom kod Svensksuda (današnji Ruotsinsalmi u Finskoj), 9. i 10. jula 1790. Ruska mornarica predvođena knezom Nasaom, imala je 32 veća i 200 manjih borbenih brodova, 1200 topova i 14 000 ljudi. Šveđani, kojima su komadovali Gustav i pukovnik Karl Olaf Kronsted, su imali 200 manjih i većih brodova, 1000 topova i 12 500 ljudi.Ruski brodovi su imali problem sa nivođenjem topova u teškim vodama, koji ukotvljeni Šveđani nisu imali. Na kraju bitke, Rusija je izgubila 50 do 60 brodova i 9 500 ljudi. Šveđani su izgubili 6 brodova i između 6 i 7 hiljada ljudi. Mir je potpisah 14. avgusta, vraćajuči sve osvojene teritorije odgovarajućim nacijama, i trajao je 20 godina. Katarina je preuzela vodeću ulogu u deobi Poljske, koristeći činjenicu da je zemlja bila vođena decentralizovanom i nemoćnom vladom, da je podeli između Pruske i Austrije. Ova deoba Poljske pomogla je da se održi ravnoteža moći u Istočnoj Evropi XVIII veka. Na kraju, dodala je oko 518000 km² ruskoj teritoriji. Na početku svoje vladavine Katarina je krenula u provođenje opšte političke reforme, rukovodeći se idejama Prosvetiteljsva. Sprovedene su reforme Senata (1763), sekularizacija crkvenih dobara (1764) i pripremljena je promena zakona. Oformljen je saziv zakonodavne komisije u kojoj su bili zastupljeni svi slojevi društva, osim zavisnog seljaštva, ali je komisija raspuštena pre nego što je počela da radi, na šta je verovatno imao uticaj ustanak pod vođstvom Jemeljana Ivanoviča Pugačova (1773-1774). Katarina je reorganizovala rusku provincijalnu administraciju, dajući vladi veću kontrolu nad seoskim područjima usled seoskih buna. Ovaj proces je završen 1775. Reforma je oformila provincije i distrikte koji su bili lakši za upravljanje od strane vlade. 1785 Katarina je izdala proglas kojim je dozvoljeno narodu da koristi presto kao zakonsko telo, oslobađa gospodstvo od državne službe i poreza, gospodske titule čini naslednim, i daje gospodstvu punu kontrolu nad njihovim kmetovima i zemljom. Dodatno, Katarina je dala zemlju u Ukraini omiljenoj gospodi i dodelila im kmetove. Ohrabrivala je kolonijalizaciju Aljaske i drugih pokorenih teritorija. Katarinaje nastavila da probodi uticaj zapada na Rusiju. Ipak, za raliku od Petra Velikog, obuzdala je silu i usredsredila se na provođenje individualnih akcija. Njene reforme su stigle i dalje nakon što je neuspešni ustanak Jemeljana Pugačeva potresao Istočnu Rusiju. Kao rezultat, Katarina je ostvarila nekoliko drastičnih reformi unutar ruskog društva. Prvo, uspostavila je Slobodno ekonomsko društvo, 1765, da bi ohrabrila modernizaciju poljoprivrede i industrije. Drugo, ohrabrivala je strane investicije namenjene nerazvijenim područjima. Treće, oslabila je cenzorski zakon i podržala obrazovanje gospodstva i srednje klase. izvor/wikipedija GlorijaTreca i Turkmenbashi 2 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
stiklica 339 Napisano April 22, 2012 Prijavi Share Napisano April 22, 2012 (izmenjeno) [TABLE="width: 100%"] [TR] [TD="class: glumica, align: center"]Dajana Spenser ledi Di (Diana Spencer lady Di) [/TD] [/TR] [TR] [TD="class: naslov, align: center"]Narodna princeza[/TD] [/TR] [/TABLE] Nijedna savremena kraljevska ličnost nije do sada uspela da u tolikoj meri osvoji srca i dušu običnih ljudi, kao što je to učinila Dajana, princeza od Velsa, nadaleko čuvena kao ledi Di. U ženi koja je više plenila svojim šarmom i harizmom nego lepotom, ljudi su videli voljeni lik iz bajke Ledi Dajana Spenser rodila se u malo poznatoj grofovskoj porodici 1. jula 1961. godine u Norfolku. Bila je treća kći grofa Džona Spensera i njegove žene Frenses Burk Roš. Otac i majka su joj se razveli kada je imala samo osam godina. Deca su pripala ocu. Razvod roditelja se više nego loše odražavao na Dajanino odrastanje koja je bila rastrzana između oca i majke. Kada je imala 16 godina napustila je srednju školu, ali ju je posle godinu dana pauze završila u Švajcarskoj. Po okončanju formalnog obrazovanja, počela je da radi u Londonu kao medicinska sestra. Princ od Velsa Čarls je u detinjstvu bio dobar prijatelj sa mlađim Dajaninim bratom, a jedno vreme se viđao sa Dajaninom starijom sestrom Sarom koja je Dajanu upoznala sa dvanaest godina starijim princom. Čarls i Dajana u javnosti su se prvi put zajedno pojavili 1981. godine, neposredno pre venčanja. Princ Čarls, koga su već terali da se oženi kako bi Kruna osigurala naslednika, bio je u tridesetim godinama kada je upoznao Dajanu. Venčali su se 29 jula 1981. godine u katedrali svetog Pavla u Londonu. Venčanje je bilo kao iz bajke. Prenosile su ga 74 TV stanice širom sveta i gledalo preko 750 miliona ljudi. Ceremoniji u Katedrali svetog Pavla prisustvovalo je 2.650 zvanica. Dajana je na dan venčanja imala manje od 20 godina i bila je prva Engleskinja posle 300 godina koja se udala za naslednika britanske krune. Prvu bračnu noć princ Čarls i princeza Dajana proveli su u dvorcu lorda Mountbatena, u Broadlansu, i time odali počast kraljici Elizabeti i princu Filipu, koji su takođe tu proveli svoju prvu bračnu noć. Bajka je nastavljena krstarenjem brodom "Britania" po Mediteranu. Dana 21. juna 1982. Dajana je rodila prvog sina, drugog po redu naslednika krune, princa Vilijema. Po njenoj želji porodila se u Bolnici svete Meri a ne, shodno tradiciji, u Bakingemskoj palati, što joj nikada nije oprostila Kraljica Majka. Drugog sina Henrija rodila je 15. septembra 1985. godine. Naizgled srećan kraljevski brak princa i princeze počeo je da klizi u krizu još sredinom 80-ih godina. Prvi sukobi Dajane sa princom Čarlsom nastali su oko načina podizanja i vaspitanja dece. Dajana nije htela da njeni sinovi odrastaju bez majčine ljubavi, okruženi livrejisanom poslugom, strogim vaspitačima i krutim pravilima. Majka je sa svojim sinovima izgradila nežne i bliske roditeljske odnose, nezapamćene u skorijoj istoriji kraljevskih porodica. Dajana nije pristajala da bude samo dekor na dvoru i da se ponaša u stilu "ćuti i budi lepa". Dajana je bila lepa i umela je to da pokaže i istakne predivnim toaletama koje su bacale u senku, ne samo njenog muža, već i sve ostale članove kraljevske porodice. Šarm i Dajaninu ogromnu popularnost kod naroda koju je brzo stekla, pre svega, svojom iskrenošću, otvorenošću i nesvakidašnjom harizmom, kraljevska porodica je koristila u trenucima opadanja popularnosti krune ili da poveća "rejting" ne baš omiljenog princa Čarlsa. Dajana je bila uz Čarlsa na njegovim turnejama po Australiji, Brazilu, Indiji, Južnoj Koreji, Kanadi i drugim delovima sveta. Kada su se pojavljivali zajedno, njen je "zadatak" bio da ćutke stoji uz princa dok on drži zvanične govore. Sasvim je druga slika bila kada je Dajana sama obilazila obdaništa, humanitarne ustanove, bolesne od side, gladnu decu. Svaki njen gest privlačio je mnogo veću pažnju nego što je to bio slučaj sa kraljicom ili princom Čarlsom. Poznavaoci kažu da kada se press služba kraljice raspitala kod novinara zašto je to tako i šta to Dajana radi bolje od ostalih članova kraljevske kuće, dobili su odgovor: "Dajana pokazuje osećanja. Ljudi veruju u ono što ona govori, jer ona ne glumi ili tako dobro glumi, da se to ne vidi". Mediji su u početku ćutali o Dajaninim i Čarlsovim bračnim problemima; da njihova ljubavna romansa od samog početka nije naročito srećna, da su Dajanu gušili i sputavali protokol, titula, kruti Čarls i Kraljica Majka. Čarls i Dajana su jedno drugo optuživali za probleme, što je na kraju procurilo i u medije. Onda su na površinu isplivala i bračna neverstva. Čarls je bio obnovio svoju staru, predbračnu ljubavnu vezu sa Kamilom Parker Bouls, koju je 1992. obelodanio Endrju Morton u knjizi "Dajana: njena istinita priča". Zbog ovog otkrića kasnije se pričalo da je Dajana bila zapala u veliku depresiju i da je pokušala samoubistvo. Valjda kao odgovor na muževljevo neverstvo ili zbog nečega drugog, Dajana je započela romansu sa svojim instruktorom jahanja, Džejmsom Hjuitom. Saznalo se i za njenu vezu sa ragbi zvezdom Vilom Čarlingom.izvor/paunpres.com Izmenjeno December 24, 2012 od strane člana Turkmenbashi Sređeni kodovi Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
stiklica 339 Napisano April 30, 2012 Prijavi Share Napisano April 30, 2012 (izmenjeno) [TABLE="width: 100%"] [TR] [TD="class: glumica, align: center"]Sara Bernar (Sarah Bernhardt) [/TD] [/TR] [TR] [TD="class: naslov, align: center"]Majka svih diva[/TD] [/TR] [/TABLE] U svojoj glumačkoj karijeri prešla je put od "male ružne glupače" do "božanske Sare". Njen harmoničan i nežan glas za koji su govorili da zanosi, uzbuđuje i zaluđuje, u velikoj meri je pridonosio magiji kojom je ta žena, čudnovato riđe kovrdžave kose i neverovatno vitkog tela, zavodila sve oko sebe Postala je sinonim francuske pozrišne scene i slavljena je kao najveća glumica na raskršću 19. i 20. veka, jednako uspešna u pozorištu i na filmu. Zvali su je "božanska Sara". No, bila je mnogo više od glumice. Bila je slikarka, vajarka, spisateljica, kao i sposobna poslovna žena koja je vodila sopstveno pozorište i producirala predstave u kojima je glumila. Skandalizovala je i uveseljavala Pariz i svet noseći pantalone, igrajući uloge muškaraca, kao i brojnim ljubavnim aferama, od kojih su neke bile i sa ženama. Njen ugodan, harmoničan i nežan glas u velikoj je meri pridonosio magiji kojom je ta žena, čudnovato riđe kovrdžave kose i neverovatno vitkog tela, zavodila sve oko sebe. Obožavaoci su voleli njeno ekscentrično ponašanje. Imala je hrabrosti da vodi svoj život kako je znala, mogla i htela. Nazivana i "majkom svih diva", bila je čuvena po ekstravagantnom, blistavom stilu, gotovo isto koliko i po glumačkom talentu. Rođena kao Henrijeta Rozin Bernard u Parizu, 22. oktobra 1844, bila je vanbračna kćerka majke jevrejske Holanđanke i oca francuskog katolika. Otac ju je poslao na školovanje u ženski manastir, gde je krštena 1857. godine. Iako je praktikovala hrišćanstvo, ostala je vezana za jevrejske korene kroz mnoge uloge koje je igrala, kroz javna istupanja protiv antisemitizma, kao i stalnim komentarima kritičara o veličini njenog nosa. "Ne želim da budem glumica", kriknula je petnaestogodišnja Sara kada joj je prijatelj i ljubavnik njene majke vojvoda de Morni savetovao da pohađa glumu na Konzervatoriju. No, taj krik nije trajao dugo. Nakon početnog neuspeha u "Com�die-Fran�aise" 1862. godine, put ka zvezdama započinje u pozorištu "Odeon" u "Prolazniku" Fransoa Kopea. Mozda bi sve bilo drugačije da je nije primetio slavni pisac Viktor Igo, koji počinje da piše hvalospeve o njoj, njenoj pojavi i njenoj glumi. Zahvaljujuci tome, kao i svom neospornom talentu, ona polako stasava u veliku glumicu. Trijumf u Igoovoj drami "Ruy Blas" 1872. godine, gde je ulogom Kraljice šarmirala i samoga pisca, iznova joj otvara vrata "Com�die-Fran�aise", gde ostvaruje senzacionalne interpretacije Fedre i Done Sol u drami "Hernani" Viktora Igoa. izvor/paunpress Izmenjeno December 24, 2012 od strane člana Turkmenbashi Sređeni kodovi bigrancer 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Inkvizitor 82 Napisano December 24, 2012 Prijavi Share Napisano December 24, 2012 Izvinjavam se Stiklice ali meni na pamet pade nekoliko vaznih zena uglavnom nasih ali samo bih te podsetio pa ako zelis stavi ovako lepo kako si stavila i za ove predhodne.... Nsam bas neki dizajner,a nit umem bas to uraditi pa ako imas volje, a ako ne obrisacu ja post...... Marija Kiri, Mileva Ajnstajn, Mata Hari, Carica Milica, Milunka Savic, Marlen Ditrih, Dijana Budisavljenic, Klara Cetkin, Roza Luksemburg....... GlorijaTreca i stiklica 2 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
stiklica 339 Napisano December 24, 2012 Prijavi Share Napisano December 24, 2012 Mileva MARIC - АJNSTAJN Supruga velikog genija Alberta Ajstajna rodjena je 19. decembra 1875. godine u Novom Sadu. Premda je bila dete bogatih roditelja, pohadjala je kraljevsku gimnaziju u Sapcu, a maturirala u Zagrebu. Posto zene u to vreme nisu mogle da studiraju u Srbiji, Mileva pocinje sa studijama ETH univerzitetu u Cirihu gde upisuje medicinu i odmah zatim prelazi da studira tehnicke nauke, smer matematika i fizika, i tako ulazi medju prve cetiri zene sveta na ETH koje se bave izucavanjem tehnickih nauka. Tu upoznaje i buduceg muza Alberta Ajnstajna sa kojim je dobila prvo cerku Lizu i tek se posle vencala 1902. godine. Kasnije su imali jos dva sina: Eudarda, koji je bolovao od sizofrenije i umro deset godine posle majcine smrti u Domu "Bergholc"u Cirihu. Drugi sin Hans Albert, ziveo je u Americi, radio je kao profesor na univerzitetu i umro je 2001. godine, ali nije ulozio mnogo truda da se vise sazna o grobu majke Mileve. Kada je umirala Mileva Maric je zelele da bude sahranjene po obicajima grcke pravoslavne crkve. Ali, kako u Cirihu tada nije bilo Grka sahranu je obavio ruski svestenik. Zato su na parastosu posle 56 godina bili nas svestenik Simeon Prodanovic, ruski Oleg Batov i grcki Papadomes Ignatos. M. L. Slikar Peter Stojanovic pronasao grob Mileve Maric - Ajnstajn Mileva Maric stvorila Ajstajna Mileva Maric i Albert Ajnstajn sa cerkom "Mileva Ajstajn je heroina nauke". "Mileva Ajstajn je matematicki genije". Ovu su samo neki od naslova tekstova koji su ovog meseca objavljeni u SAD i Evropi povodom premijere dokumentarnog filma "Ajstajnova zena". Autor Zeradin Hilton je uznemirio svetsku javnost filmovanom pricom o pozadini teorije relativiteta, koju je pre 100 godina postavio Alebrat Ajstajn, jer tvrdi da je najvise zasluge za to imala njegova zena Mileva Maric Ajstajn. Slicnu tezu izneo je u austrijskim i svajcarskim medijima proslog meseca i ciriski slikar Peter Stojanovic, koji priprema veliku izlozbu sa 400 dokumenata i 70 fotosa iz privatnog i naucnog zivota Mileve Maric Ajstajn. Medjutim, za razliku od amerikog dokumentariste ovaj slikar srpskog porekla nasao se na udaru kritike: - Cinjenica da je jedna Srpkinja, Mileva Maric stvorila Ajstajna ne dopada se mnogim naucnicima, a posebno ne jevrejskoj zajednici u Evropi, koja smatra da je Alberta Ajstajn autenticni jevrejski genije. Ja sam tokom priprema izlozbe o Milevi Ajstajn cak doziveo i napad od kustosa Arhiva Alberta Ajstajna iz Jerusalima, koji mi je porucio: " U naredne dve godine arhiv Mileve Ajstajn ce za vas da bude zatvoren. Vi gospodine Stojanovicu ne smete da sirirte propagandu da je zena stvorila Alberta Ajstajna, jer time vredjate Jevreje!" Petar Stojanovic je mlad covek. Rodjen je u Austriji, mada su njegovi roditelji poreklom iz Paracina. U mladosti je poceo da izucava dela Mileve Maric -Ajnstajn, sto je bio i najveci razlog da se pre pet godina preseli u Svajcarsku i pocne sa istrazivackim radom samo sa zeljom da se pronadje i javnost upozna gde tacno pociva Srpkinja koja je zaduzila svet naukom, a na neki nacin ostala u senci muza Alberta. Ovaj svajcarski slikar iz Sent Galena, osnivac je Drustva Nikola Tesla u kome neguje secanja na naseg velikog naucnika, ali i na Milevu Maric i Mihaila Pupina, pronasao je posle 31 godine ovog leta u Cirihu grob Mileve Maric-Ajnstajn i potom organizovao prvi parastos posle njene smrti 4. juna 1948. godine. Mileva i Ajnstajn- Ja sam za grob Mileve Maric saznao sasvim slucajno od katolickog fratra u Cirihu, koji mi je rekao da je Hanc Ajstjan, Milevin i Albertov sin jos 1973. prestao da placa grobno mesto svoje bake. Od tada je grob zarastao u travu i potpuno nestao sa lica zemlje. Cak ni Milevin sin, sa kojim sam razgovarao nije znao gde je njen grob. A rekao mi je da grob njegovog oca Alberta Ajstajna uopste ne postoji. Dva meseca sam uz pomoc upravnika groblja Northajm tragao za parcelom broj 9357 na kojoj je 6. juna 1948. godine sahranjena Mileva Maric. A onda sam u 29. avgusta, posle 56 godina organizovao pomen Milevi Maric, koji su drzali na ciriskom groblju srpski, ruski i grcki svestenici - rekao nam je Peter Stojanovic, koji je dosao u Beograd da bi u SANU pripremio izlozbu o Milevi Maric Ajstajn. Na parastosu je bilo oko 50 ljudi, predstavnici grada Ciriha, kao i predstavnici SCG i postovaoci Milene Maric, cije fotose ekskluzivno objavljujemo. Citavo istrazivanje i pripremu izlozbe mladi Peter Stojanovic sam finansira. - Nasao sam mnoga dokumenta o Milevi Maric iz kojih se vidi da je bila matematicki genije i da je svojim naucnim saznanjima pomogla Albertu Ajstajnu da stvori svoju cuvenu teoriju relativiteta. Ajstajn je, medjutim bio los covek, preljubnik i pocetkom 1919. godine Mileva i Albert su se razveli u Gradskom sudu u Cirihu. Imam taj spis, u kome pise da se Ajstajn samo brinuo za novac i za Nobelovu nagradu, a ne za porodicu. Sva ta dokumenta cu izloziti uskoro u Beogradu, a moze se dogoditi da ta postavka ode u Bern na svetsku izlozbu, koja se pravi povodom proslave 100 godina Alberta Ajstajna i od njegove postavke teorije relativiteta - kaze Peter Stojanovic. Naime, organizatori te proslave iz Berna i kustos drzavnog arhiva Svajcarske frau Ema Smit ponudila je Peteru Stojanovicu da na toj izlozi uredi jednu sobu za lik i delo Mileve Maric. - Izlozba o Milevi Maric u Beogradu treba da bude otvorena krajem septembra, a izlozba o Albertu Ajstajnu u Bernu bice odrzana u maju 2005. godine. Bice to u oba slucaja sjajna prilika da svetu, mimo protivljenja jevrejske zajednice iz Evrope i Izraela, pokazemo kako je jedna Srpkinja stvorila najveceg svetskog genija Alberta Ajstajna - rekao nam je na rastanku mladi slikar Peter Stojanovic, koji do kraja godine namerava i da objavi knjigu pod naslovom "Mileva Maric stvorila Alberta Ajstajna". izvor/natasamiljkovic - - - Updated - - - [h=2]NAJVOLJENIJA SRPSKA CARICA[/h][h=5]Milica je prema svedočenju biografa bila „svakim vrlinama ukrašena, blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena"[/h] Kneginja Milica je rođena 1335. godine, u vreme vladavine cara Dušana, kao kći kneza Vratka, Nemanjinog potomka iz linije njegovog najstarijeg sina Vukana. Često je boravila u carskom dvoru, gde je i upoznala budućeg muža Lazara Hrebeljanovića, srpskog kneza, za koga se udala 1353. godine. Milica je sa Lazarom izrodila osmoro dece, i to pet kćeri Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, i tri sina Stefana, Vukana i Dobrivoja, koji je umro u najranijem detinjstvu. Kao hrišćanka, Milica je prema svedočenju biografa bila „svakim vrlinama ukrašena, blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena". Godine strepnje i straha Život srpske kneginje neizmerno je oplemenilo duboko, iskreno prijateljstvo sa Jelenom (potonjom monahinjom Jefimijom) udovicom despota Uglješe Mrnjavčevića, koja je posle srpskog poraza i izgubljene Maričke bitke svoje utočište pronašla na dvoru kneza Lazara u Kruševcu. Jefimija je, prema svedočanstvima, bila velika potpora Milici u životu, a naročito u podizanju dece, kojoj je posle velike tragedije srpskog naroda i poraza na Kosovu, 1389, gde je zajedno sa svim svojim vitezovima i vojskom poginuo i srpski knez Lazar. Milica je, iako joj je nuđeno da sa decom ode u Dubrovnik, izabrala teži put - ostala je u Srbiji, izranjavljenoj, opusteloj i opustošenoj od pogibija i pohara koje su činili Turci u svom osvetničkom pohodu. Suočena sa propašću srpske države, sa nejasnom vizijom budućnosti koja joj je donosila više strepnje i straha nego nade, kneginja Milica je bila prinuđena da se pored majčinskih briga i obaveza (njeni sinovi su bili još uvek maloletni) posveti državničkim poslovima. I u tako nepovoljnim i teškim okolnostima iskazala je izuzetnu mudrost. Skupo plaćen savez sa Turcima Uvidevši da nedugo posle kosovske tragedije (samo tri meseca posle bitke) ugarski kralj Sigismund sprema napad na Srbiju, Milica prihvata savez sa Turcima. Uz njihovu pomoć uspelo joj je čak da povrati predele koje je ugarski kralj osvojio. Cena kojom je srpska kneginja platila ovaj savez bila je prevelika. Pored vazalnog odnosa Srbije prema Turskoj, značila je i njenu veliku ličnu žrtvu. Najmlađu kćer Oliveru morala je da uda za turskog sultana Bajazita. Mudrošću i diplomatijom, kneginji Milici je uspelo da februara 1391. godine prenese mošti kosovskog velikomučenika Lazara iz crkve Svetog Vaznesenja u Prištini u manastir Ravanicu, kneževu zadužbinu. „Ali ne treba, o vazljubljeni, da ovo pređemo ćuteći, i da ne spomenemo ono što se dogodilo posle mnogo godina. Jer odasvud se neprijatelji podigoše i silno navališe, ne samo Ismailćani, nego i ugarske zemlje i mnoga gospoda, a mnogobrojnim silama podigoše se da zemlju našu opustoše, potpuno zarobe i razore. I moglo se videti kako jedne odvode u ropstvo, druge nepoštedno muče, treće mačevima seku, pa se tako mnoštvo krvi prolivaše. I beše svuda tuga, beda, plač i ridanje neutešno. A videvši ovo, blagočestiva kneginja sa sinom svojim Stefanom, da je i on i srpska zemlja u beznadežnom udovištu, i da ih odasvuda neprijatelj napada i razgrabljuje i da nema nikog da ih u bedi i tuzi koje su naišle pomogne i uteši, ona tada odbaci žensku nemoć i uze na se revnost mušku. I šta učini? Svu sebe u misao sabravši, iz dubine srca neutešnim uzdasima sa bolom duše sebe pred Bogom prostire, i njega jedinog na pomoć priziva i Njegovu Presvetu Mater". Žena mudri Odisej O kneginji Milici pisao je i čuveni Konstantin Filosof: „A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilaziše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše kao što veli Solomon mužastvena žena i imađaše sve vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpeli milostinje iz njene ruke i još mnoga druga dobra. Ona, primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i mudri Odisej u mnogim stvarima. Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i sve svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koja su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilaziše zapovesti i iđaše napred na sve veće delo". Velika dela dobročiniteljke Njeno ime vezuje se za dobročinstva brojnim manastirima i crkvama. Sa sinom Stefanom i patrijarhom Danilom III izdala je 1392. godine povelju manastiru Hilandaru, darivajući pri tom jednu crkvu i nekoliko sela. Tri godine kasnije, daruje ruski manastir Sveti Pantelejmon na Svetoj gori. Pomaže podizanje manastira Sisojevac kod Ravanice, rekonstrukciju manastira Dečani posle pljačke Turaka. Kruna kneginjinog zadužbinarstva ostaće zacelo manastir Ljubostinja kod Trstenika, gde se Milica 1393. godine zamonašila i, kao monahinja Jevgenija, zajedno sa svojom družbenicom Jefimijom u ovom manastiru provela poslednje godine svog života. Predala vlast sinu Pre nego što je monaškom rizom zamenila haljine narodu omiljene vladarke, Milica je sazvala sabor na kome je predala vlast svom sinu Stefanu. Pored mudrosti stratega i vladarke, Milica je posedovala i dokazala mudrost roditelja, mireći svoje oko vlasti zavađene sinove, što joj je i uspelo posle istinskog podviga. Po ciči zimi, u već poznim godinama svog života odlazi u Svetu goru, ne bi li sprečila sukob svojih sinova Stefana i Vukana. Među brojnim po hrabrosti zabeleženim podvizima ostaće njeni odlasci u Carigrad sultanu Bajazitu, svom zetu. Prvi kada odlazi da spase od sigurne smrti svog sina Stefana (Bajazit je pripremao njegovu likvidaciju), drugi, kada od istog, tada moćnog i oholog, vladara moli mošti svete Petke, koje iz Vidina prenosi u Srbiju, kao zalog spasenja svoje zemlje. Mošti kneginje Milice Vrline, dela i zasluge kneginje Milice ostavile su dubok trag u epskom pamćenju srpskog naroda, koji je zauzvrat zauvek „krunisao" zajedno sa suprugom, knezom Lazarom, koji se birajući između dva carstva (porobljavanja i prelaska u Islam), zemaljskog i nebeskog opredelio za „carstvo nebesko" i borbu za hrišćanstvo. Cara Lazara i caricu Milicu srešćemo u brojnim epskim pesmama koje su dugo prenošene s kolena na koleno. Kneginja Milica je umrla pre šeststo dve godine, 11. novembra 1405. godine, u manastiru Ljubostinja, gde se u sarkofagu čuvaju njene mošti. Ostala je i do dan-danas najvoljenija srpska carica. [h=4]Autor:[/h]Mila Milosavljević GlorijaTreca 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Smucalica 5972 Napisano January 4, 2013 Autor Prijavi Share Napisano January 4, 2013 MILUNKA SAVIĆ Jedan od najvećih heroja u istoriji naše zemlje je žena! MILUNKA SAVIĆ iz KOPRIVNICE pored Raške, pripadnica GVOZDENOG PUKA srpske vojske i DOBROVOLJNA učesnica svih najvećih bitaka u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, dobitnica Karađorđeve zvezde sa mačevima, Medalje Miloš Obilić, francuskog Ordena Legije časti, ruskog Krsta Sv. Đorđa, britanske medalje Sv. Mihajla i Sv. Đorđa, JEDINA ŽENA U ISTORIJI DOBITNICA francuskog Ratnog krsta sa zlatnom palmom i NAJVIŠE PUTA ODLIKOVANA ŽENA U ISTORIJI RATOVANJA! Odbila lagodan život i penziju u Francuskoj posle Prvog svetskog rata da bi ostala u Beogradu i radila u Pošti i kao čistačica. Zaboravljena od javnosti!! Tokom Drugog svetskog rata 10 meseci zatočena u nacističkom logoru na Banjici nakon što je odbila da se pojavi na Nedićevom banketu. Državnu penziju dobila tek 1945. godine. Imala četvoro dece od kojih je troje usvojila. Na svim proslavama nosila je svoja odlikovanja i izazivala divljenje, ali je živela siromašno sve do 1972. kada je od skupštine grada Beograda dobila stan. Umrla 5. oktobra 1973 u 84. godini. Sahranjena na Novom groblju u Beogradu. Ulica u beogradskom naselju Voždovac, u kojoj je živela posle Drugog svetskog rata, danas nosi njeno ime. Turkmenbashi i GlorijaTreca 2 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Preporučene poruke
Join the conversation
You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.