Stakleno zvono

[Mia 6075]

Prošlog leta sam počela dozvoljavati Kikiju da izlazi sam, dakle bez suprugove, ili moje ''pratnje''.

Osetila sam da je momenat da krene.

Bila sam smešna sebi, jer sam povremeno izlazila, da on ne primeti (mada se često zapitam, može li se od tih malenih bića može bilo što sakriti) želeći da vidim gde je, šta radi, kako se snalazi.

U jednom momentu, prilazi mi komšija, inače otac Kikijevog dobrog drugara, sa pitanjem i ujedno konstatacijom da... ''Drugari sa kojima se igra Kiki nisu ''podobni'' (jer je jedan od njih dete razvedenih roditelja, a drugom stric narkoman).

Pobesnela sam u momentu, rekavši mu da deca nisu kriva ni za šta, i da našu decu ne možemo večito držati pod ''staklenim zvonom'', te da će neke životne škole morati na plate sami.

Snobovi i robovi predrasuda.

Mišljenja sam da deca nisu ništa ''kriva'', već roditelji, koji im od malena ulivaju, iz mog ugla, takve načine razmišljanja.

Što mislite o ovakvim roditeljima?

Ne mislim da sam apsolutna ispravna u svojim stavovima, ali me ovakve pojave izluđuju.

Želim da osamostalim Kikija, kada osetim da je pravo vreme za to.

Kakvo je Vaše mišljenje, kada je pravo vreme, za osamostaljivanje i

''plaćanje životnih škola''?

Svako dete je individua, priča za sebe, te me zanima Vaš stav o ''sindromu'' staklneg zvona

[Smucalica 5972]

Moji dečaci su sada prilično samostalni, međutim kao i svako drugo dete i oni se razlikuju, bez obzira na to što su ''od jedne majke i oca'' kako kažu u komšiluku...

Biserko je borac, pravi fajter, ume da razlikuje dobro od lošeg, ne podnosi nepravdu, reaguje i pomaže drugarima u nevolji i ima veliko Pri svemu ovome, mnogo voli to što je samostalan i što ga puštamo da bude razdvojen od brata i poštujemo njegove želje... Sam ide na igralište, obavlja kupovinu, sam odlazi na probe u školu i pri tome imam potpuno poverenje u njega jer znam da je nogama čvrsto na zemlji...

A naučnik... on je moja posebna priča njegove misli su stalno negde u oblacima, razmišlja o raznim problemima i čudnim podacima kojih želi da se dokopa i sazna i pri tome ne gleda baš kuda se kreće... On nije toliko samostalan i u svom bratu je pronašao advokata i borca za sve svoje potrebe koje ima. Koliko god se trudili i muž i ja da i njega malo ''pustimo da se osamostali i sam hoda kroz svet'' on to ne želi...

Ne držim ih pod staklenim zvonom niti su pod ''mojom suknjom'', mada vole da su tu negde :smeh:

O svim temama i problemima pričamo otvoreno i u tome zaista vodimo vrlo ozbiljne i konstruktivne razgovore. Često sama sebe posle preslišavam da li sam mogla neke stvari objasniti na malo ''ulepšan'' način da ne bude sve baš surovo realno, al'

Mislim da ne treba decu štititi ulepšanim pričama o idealnom svetu jer kad-tad doživeće neke situacije gde će postati svesni da nemaju svi njihovi drugari takve okolnosti, da su im porodice kompletne, da imaju svoj stan, hranu, dobre roditelje, bake, da su zdravi i sve ostalo što bi trebalo...

[gresan 1851]

U celom društvu prvi smo dobili decu. Nismo imali na koga da se ugledamo, osim na zdravu pamet i vaspitanje koje smo dobili od naših roditelja.

Ono što sam znao, to je upravo to, da ne želim "stakleno zvono" za njih.

Još kao sasvim male puštao sam ih da padnu kad moraju da padnu (naravno sve u granicama normalne bezbednosti), da se "pecnu" kad je to bio uslov da nauče nešto.

Pod negiranjem "staklenog zvona" smatram samostalnost u svakom pogledu. Od 4 godine momci sami nameštaju krevet, od 5-6 preuzimaju bacanje smeća, odlazak u prodavnocu po osnovne namirnice. Od 4-5 godine sami odlaze kod bake i deke, nekih 300 metara od nas i prelaze jednu ulicu "samo na tom i tom mestu".

Život se uči od malena. Nikada se nisam mešao u njihove dečije razmirice direktno, ali sam savet davao.

U 7. razredu mladji sin je imao problema sa školskim siledžijom. Pita me šta da radi. Ja mu kažem dok se budeš sklanjao maltretiraćete, moraš mu pokazati zube. A on pita, ali kako...jači je od mene mnogo.. Rekoh lepo, zvizni ga jednom da zaboli i budi spreman da možda i dobiješ malo batina...ali će te ostaviti na miru kad vidi da umeš da vratiš....ili to ili zvizni da vidi zvezede i bež! I sledećih 3 meseca se trudi da te nikako ne uFati. Ako je jači nije brži...

A inače mi se diže kosa na glavi od mama koje svom detetu nose školsku torbu, prate ga sa njom do klupe...

Joooooooooooj ne mogu više na ovu temu, samo se nerviram

PS. Žao mi je što je redovna vojska ukinuta, što nije ostao neki oblik, bar 3 meseca života pod strogim režimom. Valja to za sve muške, posebno te odrasle pod "staklenim zvonom".

[vesticara 6022]

Nisam imala običaj da decu držim pod staklenim zvonom.

Deda i baba imali su kuću u jednom malom Sremskom selu, sa dve ulice, od kojih je jedna bila asfaltirana druga ne. Njihova kuća je bila baš u toj drugoj, bez asfalta. Celo leto su provodili tamo, igrajući se u prašini na ulici, obilazeći štale i čardake. Bilo je padova, čvoruga, posekotina i ogrebotina...ali "od toga deca rastu". I dan danas mi je drago što su imali tu sreću da kao gradska deca uživaju u sveže pomuženom mleku, voću koje su jeli direktno sa drveta. Da seku drva, da vijaju krave po pašnjaku i kokoške po dvorištu.

Naučili su da se sami brinu o sebi, igrajući se ispred zgrade sa ostalom decom i svojim vršnjacima. Da sami rešavaju svoje probleme, da razmišljaju glavom. Pravili su greške, i neka su.

Sin je bio poseban stručnjak za nestašluke i razne ideje, ali mi smo to smatrali obaveznim delom detinjstva i odrastanja.

U školu su išli sami i sami nosili svoje školske tašne, pa su jako brzo shvatili šta im je potrebno a šta ne, u toj istoj tašni.

Već sa 9-10 godina su krenuli sami gradskim prevozom po gradu. Kao predškolci, odlazili sami do prodavnice da kupe po neku sitnicu, i uz put naučili kako da barataju sa parama, i kako da ih čuvaju.

Kada je došlo vreme odlaska u JA, zamolio me sin da mu odložim vojsku na tri meseca. Prvo pitanje je bilo da želim da znam razlog.

-"Mama, kad si tolikima odložila vojsku 'ajd i meni. ( drugarica mi radi u vojnom odseku..) Znaš, nešto sam razmišljao da odem na more, pa onda u septembru u vojsku".

-Neće moći. Odlazak na more nije razlog odlaganja vojske. O tom "detalju" je trebalo razmišljati u junu kada se upisivao fakultet. Ideš na more sledeće leto, kad se vratiš iz vojske.

Radeći sa decom, sa svakom novom generacijom, zapitam se šta to nije u redu? Da li sam ja ta koja greši u svojim razmišljanjima ili...?

Deca su sve razmaženija, sve nesamostalnija, sve nezrelija...a roditelji sve samouvereniji da su baš oni rodili male prinčeve i princeze ili budućeg predsednika države ili bar neke političke stranke, a ako ni jedno ni drugo, onda je baš njihovo dete jedan od potencijalnih direktora nekog giganta...

Ako ne vide svoje dete ni u jednom od ovih "popularnih ličnosti" , onda će (makar) biti "poznato lice" malih TV ekrana....

Umorna sam od pitanja:

-Jaooooo, pa kako će moje dete to znati da uradi?

(Prvi put nikako, drugi put nekako, treći put svakako..)

-Jaoooooo, to je moje dete napravilo? Nemoguće-on/ona to ne ume!!!

( još kako ume...!)

Kada će peMzijaaaaaaaaaaaaa.... :grr:

Izmenjeno March 5, 2011 od strane člana vesticara

[gresan 1851]

Mi smo krivi što su nam deca takva.

Prvo je moja generacija pokvarila i razmazila svoju decu. "Izgovor" su bile teške devedesete.

A onda se ova generacije "izgovaraju" tranzicijom...potrebom da se radi puno itd itd.

Naravno da je teško, naravno da je kriza...ali to nije i ne sme biti izgovor u vaspitavanju dece. Pogotovo kada se "pada" na sitnicama koje nikakve veze sa krizom nemaju. Od kupovine dečije ljubavi do nalaženja opravdanja za svaki detetov postupak.

Svakom roditelju kažem. Odvojite bar pola sata vremena za dete dnevno...ali pravih i suštinskih pola sata, kada će te ga slušati, osluškivati...a ne kao one mame što su kao ceo dan sa decom po prijateljicama, kafićima, a dete stvarno i ne vide i ne slušaju. Pa još kada ga naviknu da leže oko ponoći i ustaje oko podne (da se uskladi sa maminim ritmom) ili već sa 5 godina kupe računar i postave u dečijoj sobi...onda mi već dodje da ujedam.....i totalno omašim temu! :lol:

[Morpheus 5112]

Uh... koliko je primera tog staklenog zvona, dalo bi se raspredati do sutra. Pravi put da od deteta napraviš nepogrešivi egocentrični kamen. Ja sam, kao i Vecina deca, imao potpunu slobodu da napravim brljotinu kakvu sam hteo, da idem gde hoću, da sam biram kada ću se i s kojom decom igrati, kada ću učiti... da ne nabrajam. Ima jedan poseban element u tome - poverenje. Poverenje roditelja u to da dete nije nesposobno. To poverenje će dete naučiti da ceni i itekako uzvratiti.

[gresan 1851]

Uh... koliko je primera tog staklenog zvona, dalo bi se raspredati do sutra. Pravi put da od deteta napraviš nepogrešivi egocentrični kamen. Ja sam, kao i Vecina deca, imao potpunu slobodu da napravim brljotinu kakvu sam hteo, da idem gde hoću, da sam biram kada ću se i s kojom decom igrati, kada ću učiti... da ne nabrajam. Ima jedan poseban element u tome - poverenje. Poverenje roditelja u to da dete nije nesposobno. To poverenje će dete naučiti da ceni i itekako uzvratiti.

U pravu si Morph...poverenje je najbitnije.

Ali upravo je tu "caka".

Roditelji od dece prave male nesposobnjakoviće iz čisto sebičnog razloga.

Što duže su zavisni od roditelja na nekim sitnicama to isti imaju utisak svoje važnosti.

Na onoj drugoj temi je priča o luku i streli i ko je ko.

A ima i ova priča u prilog temi...

КАКО НАСТАЈЕ ЛЕПТИР

Једног дана појавио се малени отвор на чаури. Човек је седео и гледао како се лептир неколико сати мучи да би извукао своје слабашно тело кроз тај малени отвор. Онда је лептир стао.

Зато је човек одлучио да помогне лептиру: узео је маказе и разрезао чауру. Лептир је с лакоћом изашао. Човек је наставио да посматра лептира, очекујући да ће се сваког тренутка крила отворити, повећати и раширити, како би подржала лептирово тело и оснажила га. Међутим, ништа се није догодило. Лептир је цео свој живот провео пузећи около са слабашним телом и неразвијеним крилима. Никада није полетео. Човек, упркос својој љубазности и добрим намерама, није разумео да су потешкоће кроз које је лептир морао проћи, излазећи из чауре неопходне, како би крв из тела лептира потекла у крила и када се ослободи чауре да буде спреман да полети.

Понекад су потешкоће управо оно што нам треба у животу. Иначе никада не би постали онолико снажни колико можемо бити. Никада не би могли летети.

[Aiko 1794]

Ufff, ovo je za mene jedna od najtezih tema kada su deca u pitanju..

Imam jednog samostalnog, sada vec velikog decaka i jednu malenu curicu koja je silom prilika pod staklenim zvonom..

Oduvek sam bila veliki protivnik takvog nacina vaspitanja i sina sam od najranijeg detinjstva pustila da se osamostaljuje..nije to lak posao, mnogo je lakse uraditi sve umesto deteta, a vremena i vremena treba da se nauci da sve radi sam..gledam ga sad i znam da se isplatio svaki utroseni minut..

Jezim se na roditelje koji drze decu pod staklenim zvonom i onda me snaslo upravo to..moja curica je samostalno samo prohodala, sve ostalo vise nije mogla sama..ne moze ni u vrtic, ne moze sama ni na jedan deciji rodjendan ili u parkic, a da joj ja ne dahcem za vratom, ne moze sama da se obuce, ni da ide u WC..

Cetiri godine strepnje nad njom i postala je pravi mali ovisnik..strasno mi je to, ali jednostavno ne moze drugacije..sada se vec pomalo plasim za njenu buducnost..uskoro treba da krene u skolu, a ona ne ume sama da se snadje i nema apsolutno nikakvu predstavu o svetu..

Trenutno do jeseni imamo pauzu izmedju operacija, snimanja, hemioterapija i danas sam je odvela u skolu plesa..da je bar malo ukljucim u zivot van kuce..i gledam je danas medju decom..ogromna je razlika izmedju nje i njih, ogromna..ali znam da radim pravu stvar, ma koliko tesko bilo gledati sve to..

Dacu sve od sebe da to stakleno zvono uskoro razbijem..u najsitnije parcice..

[luminica 2120]

Autor: Boris Pišot

Tokom aprila i maja meseca, imao sam nekoliko izleta sa školskom decom po pitomim planinama i brdima Srbije. Vremenske prilike su bile takve da smo išli isključivo na jednodnevne izlete, koji su podrazumevali pešačenja od par sati i obroke na otvorenom.

Cilj ovih izleta nije bio samo odvajanje starijih osnovaca od sedenja za računarom i nabijanje kondicije, već pre svega edukacija za bezbedan boravak na otvorenom, kao i posmatranje rada u grupi okupljenih dečaka i devojčica.

Brižni roditelji i njihovi saveti

Pođimo najpre od susreta sa roditeljima, koji obeshrabruju ne samo decu, već i vodiče. Da parafraziram nešto rečeno u filmu o našim naravima: “Deco moja, kakve roditelje imate, više bih voleo da su to roditelji neprijatelja nego vaši.”

Enormna količina roditeljske brige i kuknjave, kojoj smo bili izloženi mi instruktori i planinarski vodiči, više je nego poražavajuća. Jednom rečju deca odrastaju u sterilnoj tvrđavi daleko od svega normalnog za taj uzrast – igre, prljanja, samostalnosti, avanture, prirode, zemlje i neba. Uz to, u prisustvu roditelja deca su vidno ukočena i nesigurna. Roditelji brinu kako će se deca sačuvati od vukova, medveda, izgladnjavanja, kiše, opekotina, blata, trave, šume, potoka…. Čudna lista opasnosti koje vrebaju decu u prirodi nedaleko od grada.

„Deca odrastaju u sterilnoj tvrđavi daleko od svega normalnog za taj uzrast – igre, prljanja, samostalnosti, avanture, prirode, zemlje i neba.“

Naredno gorko iskustvo su saveti koje roditelji daju deci pre ulaska u autobus i koji zvuče skroz katastrofično: “Čuvaj se zmija i divljih životinja… Pazi se gromova… Nemoj da poletiš sa vrha planine u ambis… Budi miran…” Sve to prate tužni pogledi odvajanja, valjda zato što deca sama odlaze “u smrtonosne divljine Divčibara”.

Komunikacija

Međusobna komunikacija dece tokom prvih sat-dva uopšte ne postoji. Umesto nje, prisutna je komunikacija u kojoj dominiraju mobilni telefoni i igrice, kao i otuđeno bivstvovanje u grupi sa slušalicama u ušima. I kasnije tokom izleta, deca se teško odriču mobilnih telefona. Postepeno, ta zavisnost lagano nestaje tokom boravka na otvorenom, ali jedan manji broj dece se žestoko opire gašenju mobilnih i muzičkih
uređaja.

Hrana i oprema za boravak u prirodi

Za žaljenje je i sam pogled na hranu i delove opreme koju su roditelji spakovali deci. U skoro 100% slučajeva deca nisu učestvovala u pakovanju i nemaju pojma šta nose u rancu, ni od hrane ni od presvlake. Iako su dobili precizan spisak, roditelji nisu našli za
shodno da ga se pridržavaju. Umesto suvog voća, jabuke, dovoljne količine vode za višečasovno pešačenje, deca su pošla sa gomilom grickalica, žvaka, bombona, sokova, sokova u prahu za rastvaranje….

Toalet papir je bio najčešće zaboravljana stvar sa spiska. Poneko je poneo papirne maramice zbog kijavice, a nekom su ostale salvete od sendviča.

Rezervne čarape je imala samo jedna devojčica (8 razred).

Flašu vode od 1 litra imalo je jako malo dece, jer roditelji ne vide ništa loše u tome što dete ne pije vodu, već samo konzumira voćne sokove, koji su naravno prepuni šećera i ne gase žeđ tokom pešačenja.

Šibice i preklopiv nožić su naučna fantastika. Nije ih imalo ni jedno dete iako smo i na tome insistirali u spisku.

I mene je posle svega uhvatio strah da li ćemo uspeti da kod dece aktiviramo onaj prirodni osećaj zadovoljstva i uživanja u aktivnostima na otvorenom prostoru.

Smisao škole za boravak u prirodi

Suština ove škole u prirodi je osposobiti decu za siguran boravak na otvorenom, razviti im ljubav prema prirodi, tako da ovakve aktivnosti postanu njihova potreba.

Ali preduslov za to jeste da uspemo da edukujemo roditelje.
Deca moraju da se prljaju. 
Deca moraju da kisnu. 
Deca moraju da osete hladnoću. 
Deca moraju da znaju da je lako osušiti cipele u šumi. 
Deca moraju da znaju da upale vatru. 
Deca moraju da nauče da koriste nož, sekiru, testeru. 
Deca moraju da znaju da se umotaju u najlon i presede pod drvetom dok pada kiša. 
Deca moraju da se ubodu, sapletu, poseku, dobijuaju žuljeve.

Dete koje ovo nije doživelo nema kvalitetan uvod u samostalan život, takvom detetu mnogo toga fali- više nego što je ovde pobrojano.

„Nijedno dete (od njih 50) nije nikada kampovalo ili spavalo u šatoru do svoje 14. godine. Kao glavnu prepreku su naveli zmije, bube i druge “strašne nemani” koje vrebaju u kampovima ili na otvorenom.“

Pomenimo i stvari koje su nažalost “viša matematika”.

Nijedno od dece koju smo vodili na pešačenje nije čak ni u teoriji znalo da pripremi ložište i sve neophodno za paljenje vatre, čak ni sa šibicama u suvim uslovima.

Nijedno dete nije znalo da na adekvatan način koristi nož za oštrenje štapa za pečenje slanine.

Nijedno dete nije znalo da napravi suvo sedište izdignuto od tla za noćenje pod drvetom.

Nijedno dete nije znalo da uvuče noge u ranac / torbu prilikom simulacije noćenja na otvorenom.

Nijedno dete nije znalo da planira hranu za nenadani produžen boravak.

Nijednom detetu nije palo na pamet da dopuni svoju ispražnjenu flašu vode na potoku.

Jako mali broj dece se setio da u signalnu vatru kojom poziva u pomoć ubaci sirovo granje koje bolje dimi.

Nijedno dete nije znalo da mora da skine znojavu odeću i vlažnu obuću prilikom pripreme za noćenje na otvorenom.

Nijedno dete (od njih 50) nije nikada kampovalo ili spavalo u šatoru do svoje 14. godine. Kao glavnu prepreku su naveli zmije, bube i druge “strašne nemani” koje vrebaju u kampovima ili na otvorenom.

Kada smo decu pitali koliko puta su videli zmije, paukove i druge “opasne” zveri u prirodi van zoo vrta, potvrdili su da ih gotovo niko nije video izuzev 2-3 dečkića čiji očevi pecaju, pa su tako imali samo vizuelni kontakt sa vodenim zmijama.

Čemu služe nož, sekira, testera…

Veoma zanimljivi su bili odgovori na pitanje zašto se nosi nož u planini. Za dečake prvi razlog je bio odbrana od ili napad na divlje životinje i ljude, kao i pravljenje koplja.

Devojčice su bile za nijansu manje ratoborne. Iako je i kod njih bilo napadačkih ideja, ipak su kao najvažnije spomenule čišćenje jabuka i pomorandži.

Tek smo potpitanjima uspeli da navedemo decu na zaključak da je nož izuzetno koristan alat kojim se seku grane za potpalu i sklonište, da se njime secka slanina, da može da pomogne ukoliko smo izgubili otvarač za konzerve i slično. Ipak borbeno-ratnička upotrebljivost sečiva je držala primat.

Devojčice od 14 godina apsolutno nikada nisu koristile testeru ni sekiru, dok je poneko od dečaka istog uzrasta sekiru i testeru samo držao u rukama zahvaljujući tome što su je imaju očevi u vikendici ili na pecanju, ali je deci bilo strogo zabranjeno da ih koriste, zbog roditeljskog straha da se mogu povrediti.

Dečacima je sekira na prvom mestu oružje za borbu protv nemani. Nikome nije palo na pamet da je ona neophodni deo opreme koji se uvek nosi u rancu.

„Očigledno je udaljavanje od prirode vremenom bivalo sve veće, pa je tako stasala generacija roditelja koja nema osećaj za prirodu, pa ga ne može razviti ni kod svoje dece. Kada nešto ne poznaješ, onda se toga i bojiš.“

Sve u svemu, rezultati su poražavajući, skoro sam ubeđen da ovakvu količinu neznanja ispoljavaju sva deca ovog uzrasta, pa čak i deca iz nešto urbanijih seoskih sredina. Što se tiče dece u zabačenim selima, njih ionako skoro da i nema.

Sva pitanja koja smo postavljali deci dok smo se kretali po terenu bila su bazična, usmerena na onaj osnovni kvantum znanja za snalaženje u samo malo otežanim uslovima.

Pre samo 40-50 godina skoro da i nije bilo dece od 6-7 godina koja nisu znala da upale vatru od mokrog granja i da se pripreme za noćenje u prirodi. Ta deca su boravila u prirodi, nisu je doživljavala kao nešto opasno i neprijateljsko, već su je poznavala i volela. Očigledno je udaljavanje od prirode vremenom bivalo sve veće, pa je tako stasala generacija roditelja koja nema osećaj za prirodu, pa ga ne može razviti ni kod svoje dece. Kada nešto ne poznaješ, onda se toga i bojiš. Onda imaš decu koja misle da se vatra čuva u upaljaču i da ju je moguće upaliti isključivo kantom bezolovnog benzina.

Ljudi, trgnimo se, još nije kasno da se ponovo uspostave pokidane veze sa prirodom…

Poplave koje su nam se dogodile pokazale su jasno kao na dlanu, koliko su ranjivi gradovi u kojima živimo i koliko je krhka infrastruktura koja ih povezuje. A tek koliko je krhka ljudska svest, koliko su ranjivi ljudi bez struje, telefona, zamrzivača, supermarketa…

Želim na kraju, da parafraziram još jednog našeg glumca: “Sido, nisi rodila idiota, naše dete je postalo idiot, jer je moderno biti idiot.”

Promenite tu idiotsku modu, spakujte ranac zajedno sa svojim detetom i otisnite se u prirodu. Bar ponekad… Makar na par sati… Za početak…

Boris PIŠOT, alpinista3@gmail.com
Survival Forum
http://survival.freeforums.org

Izvor: Ekologija