Mudrost vaspitanja

[vesticara 6022]

DŽABA!!!

Nemaju ni duše ni srca a Bogami ni pojma!!!!

Mi, obični "smrtnici" smo za sve njih doktori nauka !! :hhh:

[GlorijaTreca 602]

Nisam roditelj, jos uvek. Ali po meni decu treba uciti samo kako da razmisljaju, a ne o cemu da razmisljaju. Zvuci prilicno jednostavno, ali ja cu sigurno primeniti tu mudrost kada postanem cale ...ali do tada prvo ja da skontam jos neke stvari, da nebi radio pogresno.

Kako će dete razmišljati isključivo zavisi od njegovog karaktera na koga možemo uticati ali je redovno kontraproduktivno u onoj količini kakav je karakter deteta. Potreban je veliki oprez. Pri tom, kako ćemo znati da li dete dobro razmišlja? Nemoguće je ali je zato moguće posmatrati njegovo ponašanje, analizirati i ne zaboraviti da svako dete ima svoj svet tajni, baš kao i mi.

Ovo sve ne znači da ćemo se prema deci ponašati kao prema oglednim kunićima, pustimo ih, ali korigujmo tamo gde je potrebno, u startu. I odrasli menjaju mišljenje pa tako i deca, samo im treba pružiti primer.

Razmišljaće o svemu što ga okružuje, a mi smo ti koji nudimo prizore. Svaki uzrast - prizor više daje nauk više.

[vesticara 6022]

Obično ne volim da čitam istraživanja koje su radili amarički naučnici ali ovaj članak me oduševio!

Toliko je istinit i dobar da jednostvavno moram da ga podelim sa vama.

Budite strpljivi, odvojite par minuta i pročitajte ga, nećete se pokajati.

Zašto fantastični roditelji podižu depresivnu decu.

Kao novopečena mama sa malim sinom, znajući za sva ona istraživanja koja govore o tome koliko lako možete upropastiti svoje dete, vratila sam se školovanju i stekla diplomu kliničkog psihologa, započinje svoju ispovest Lori Gotlib u američkom magazinu Atlantik.

Svoj posao prihoterapeuta započela je u uverenju da je glavni posao psihoterapije da se pacijentima nadomesti nedostatak razumevanja i empatije njihovih roditelja. A onda je dobila prve pacijente..

Posle par “školskih” slučajeva kakve je i očekivala, naletela je na pacijentkinju koja je bila sve osim osobe sa nedostatkom roditeljskog razumevanja. Zapravo, imala je “sjajne” roditelje, izvanredno obrazovanje, super posao, divan stan i svi oko nje su je razumeli i podržavali. A ona jednostavno nije bila srećna.

Dok je pokušavala da shvati svoju pacijentkinju izvan ustaljenih šablona, piše Lori, nešto čudno se dešavalo. Počela je da dobija sve više i više takvih slučajeva. Na njenom kauču ređali su se 20/30-godišnjaci koji su patili od depresije i anksioznosti, imali teškoća da se posvete bilo kakvom cilju ili karijeri, mučili u vezama i uopšte patili od osećaja praznine i nedostatka svrhe. A njihove mame i tate kao da su sa svim tim imali vrlo malo veze.

Štaviše, svi oni su pričali o tome koliko “obožavaju” svoje roditelje. Mnogi su ih nazivali svojim najboljim prijateljima i hvalili se kako su oni uvek tu za njih. Nekima su roditelji čak i plaćali psihoterapiju.

U početku, Lori je sumnjala u njihove hvalospeve roditeljima – svi znaju kako se ispod površine svašta valja, pa zašto to ne bi bio slučaj i ovde? Međutim, sve je ukazivalo na to da oni zaista imaju roditelje pune ljubavi, koji su im dali slobodu da “pronađu sebe” i ohrabrivali ih da u životu urade šta god žele. Roditelje koji su im svako veče pomagali sa domaćim zadacima, trčali u školu svaki put kada se u njoj pojavi neki siledžija, plaćali im privatne časove iz matematike, upisivali ih na muziku čim ispolje interesovanje i puštali ih da se ispišu čim isto izgube. Umesto da ih kažnjavaju, njihovi roditelji puštali su decu da se “suoče sa logičkim posledicama” kršenja pravila. “Ukratko, njihovi roditelji bili su potpuno usklađeni sa svojom decom i postarali su se da ih provedu kroz sva iskušenja odrastanja. Prosto sam im zavidela kako su uspevali da budu tako fantastični.” opisuje ona.

“A onda mi je jednog dana sinulo: Da li je moguće da su njihovi roditelji činili previše? Bila sam tu i gledala rezultate upravo onakvog roditeljstva kakvo smo moji vršnjaci i ja pokušavali da primenjujemo baš zato da naša deca ne bi jednog dana završila na kauču terapeuta.” Tokom školovanja, fokus je uvek bio na nedostatku roditeljsog razumevanja. Niko se nije zapitao, šta ako su roditelji suviše dobro usklađeni sa svojom decom?

Moderno društvo je opsednuto srećom i roditeljima je glavni cilj da njihova deca budu srećna. Posmatrajući ovaj fenomen, moje kolege i ja zapitali smo se, da li briga roditelja da njihova deca nikada ne budu nesrećna tokom detinjstva vodi tome da oni kada odrastu nikada ne budu srećni?

Prezaštićena decaGetlibova navodi primer iz svog roditeljskog iskustva, kada je razmišljala da svom četvorogidišnjem sinu izbegne da kaže kako je njena prijateljica umrla od raka, nadajući se da neće ni primetiti da je više nema. Ipak, odlučila je da mu kaže i naravno, sačekalo ju je puno pitanja na koje je strpljivo odgovarala. Sigurna je da je postupila dobro jer mu je pokazala da ima poverenja u njega da će umeti da se izbori sa tim i na taj način učinila ga emotivno sigurnijom osobom. Da mu je prećutala, poslala bi mu sasvim drugu poruku – da ne veruje da je on sposoban da izađe na kraj sa lošim iskustvima. A upravo je to poruka koju današnji roditelji redovno šalju svojoj deci.

Ona citira dečijeg psihologa Dena Kindlona koji upozorava da deca bez bolnih iskustava poput neprijatnosti, neuspeha i napora ne mogu da razvju “psihološki imunitet”, kao i Vendi Mogel, kliničkog psihologa i autorku knjige “Blagoslov odranog kolena” koja radi kao savetnik u školama širom Amerike. Mogel je primetila da poslednjih godina na koledže pristiže sve više studenata koje žargonski nazivaju “šoljice za čaj” jer su toliko krhki da doživljavaju slom čim bilo šta nije po njihovom.

Navedeni psiholozi smatraju da roditelji ne žele da njihova deca budu samostalna, jer sami pate od straha od odvajanja. Deca im služe da popune emotivne rupe u životima, i zbog toga nastavljaju da se upliću u živote svoje dece rešavajući njihove probleme i kada su ona uveliko zagazila u zrelost. Neki univerziteti sada već unajmljuju i osoblje zaduženo da roditelje drži na odstojanju od studenata, a mnogi uveliko imaju i “dekana za roditelje” kako bi se izborili sa novim fenomenom roditelja koji ne žele da ostave svoju decu na miru.

“Danas roditelji ne mogu svoju usamljenost da rešavaju u okviru zajednice, jer je ona oslabljena, sve više je razvedenih, pa se u begu od izolacije oni okreću svojoj deci” objašnjava Den Kindlon. U nedostatku prijatelja, žele da im deca budu najbolji drugari. Takođe, oni imaju manje dece nego prethodne generacije roditelja, pa svako dete smatraju dragocenijim. Samim tim, od dece očekuju da im posvećuju više vremena, da više postignu, da ih više usreće.

Getlibova je razgovara i sa Džin Tvendž, autorkom knjige “Epidemija narcizma” koja se intenzivno bavila fenomenom “inflacije” samopouzdanja “Ono što počinje kao zdravo samopouzdanje vrlo brzo prerasta u nerealnu sliku o sebi i narcizam” objašnjava Tvedž. A sa narcisoidnim samopouzdanjem raste i depresivnost i anksioznost . “Narcisi su srećni kad su mlađi, jer se osećaju kao centar univezuma. Roditelji izigravaju njihove sluge koje ih vode sa aktivnosti na aktivnost i ispunjavaju im svaku želju. Neprestano im govore kako su specijalni i talensovani dok ovi ne poveruju da su bolji od svih ostalih.” objašnjava ona.

Međutim, kad odrastu, to postaje problem. Nisu u stanju da sarađuju sa drugima ili da se suočavaju sa ograničenjma. Na poslu očekuju da im sve vreme bude zanimljivo, jer su tako navikli. Ne sviđa im se da ih šef kritikuje niti da ne dobijaju stalne pohvale.

izvor

[gresan 1851]

Tačno do savršenstva.

Nema kvalitetnog odrastanja bez muke i teškoće.

Ako deci "izmakneš" svaki problem u životu i "amortizuješ" ga ono neće naučiti šta je pravi život.

To počinje od banalnih primera obavljanja poslova, koje dete može samo da obavi, preko "nemoj sine da se mučiš odneće ti mama torbu do učionice"...

Nas jejedan psiholog posavetovao ovako u momentu kada je na ulasku u pubertet stariji sin imao neke nama potpuno neobjašnjive strahove (koji su srećom nestali vrlo brzo kako su se i pojavili):

"Imate divan i skladan odnos. Imate iste principe vaspitanja. Ali vaša porodica i ta ušuškanost nije stvaran svet. On je mnogo suroviji. To morate naučiti dete. I još nešto. Ne smete biti 100% složni u zahtevima koje zadajete detetu. Stvorićete mu utisak da ste neprobojni zid i tandem. Ostavite neke pukotine gde će ono nalaziti prolaze da vam pridje, jednom ili drugom. Ako treba igrajte uloge dobrog i lošeg policajca. Tako će dete uvek imati "otvoren prolaz" da vam se obrati.

Veco svaka čast za deljenje ovog teksta!

[vesticara 6022]

Ponekada naletim na pametan članak. Na žalost malo ih...ali ovaj me oduševio.

Moraću da ga odštampam i okačim na oglasnu tablu u vrtiću....možda neko od roditelja i pročita.

Razlika između razmaženog i previše zaštićenog deteta

Novi načini vaspitanja dece doneli su nove "pedagoške patologije" u vidu sindroma razmaženog deteta i sindroma prezaštićenog deteta. Iako je izvestan broj dece istovremeno oboje, između ova dva sindroma postoji velika razlika.

Možemo je ilustrovati tipičnim ponašanjem četvorogodišnjeg deteta koje je sa mamom u parku.

Razmaženo dete veselo beži od svoje mame koja trči za njim pozivajući ga da stane. Ono je od nje udaljeno dvadesetak metara i ignoriše njene pozive. Prezaštićeno dete, sa druge strane ne udaljava se od mame. Stalno proverava gde je ona, kako se ne bi previše udaljilo od nje. Retko je više od tri metra dalje od mame. Već u ovom uzrastu, oba deteta pokazuju ona ponašanja koja će im tokom odrastanja praviti sve veće probleme.

Razmaženo dete je ono koje je dobilo ljubav, ali ne i disciplinu. Njega roditelji nisu uspeli da podrede. Ono odbija da prestane da radi ono što mu je prijatno zato što to od njega zahtevaju roditelji. Umesto da se podredi roditeljskoj volji, ono uspešno podređuje roditelje svojoj volji i u porodici se ponaša kao stvarni "vođa čopora". Zbog ljubavi koju je dobilo, ono se oseća samouverenim, svesno je vlastite vrednosti i nema strah od sveta. Ali, ono neće naučiti da podnese frustraciju svojih želja, neće steći navike održavanja lične higijene, reda i učenja. Imaće problema sa empatijom i želeće da mu svi drugi ugađaju kao što su to činili roditelji.

Roditelj koji je u stalnom strahu da će se detetu nešto loše dogoditi, opsednut je time kako da ga zaštiti od raznoraznih opasnosti i rizika. On ne uči dete da se samo čuva, već je on taj koji ga stalno čuva. Time mu upućuje dve loše poruke: da je ono malo i nemoćno, a da je ovaj svet veoma opasno mesto. Rezultat je "naučena bespomoćnost" deteta, i stalni zahtev za simbiozom sa roditeljem ili nekim drugim autoritetom. Prezaštićeno dete nije naučilo da bude samostalno, tako da će kad odraste funkcionisati kao preplašena "pasivno-zavisna" ličnost.

Samo će se dete koje je od roditelja dobilo i ljubav i disciplinu pravilno razvijati u samostalno i socijalizovano biće. Popustljivo, permisivno vaspitanje deci daje ljubav, ali ne i disciplinu. Njegov rezultat su razmažena deca koja nisu pripremljena za život, tako da imaju velike probleme da se osamostale i preuzmu odgovornost. Prezaštitničko, invazivno vaspitanje proizvodi nesposobne i nesamostalne osobe, zavisne od drugih.

Oba ova načina vaspitanja su rezultat velike roditeljske ljubavi i najboljih namera. Ali namere nisu dovoljne, već je potrebno uvažiti rezultate do kojih dovode ovakvi vaspitni pristupi. Ako rezultati nisu dobri, treba menjati pristup.

izvor

Izmenjeno June 17, 2014 od strane člana vesticara

[vesticara 6022]

Na konoto mog copy-paste članka

Već drugo jutro dešava se ista scena.

Mama dovodi dete, koje se njari (ne plače-NJARI SE!!!)...treba li da napomenem da je školska godina gotova i da dete već godinu dana ide u vrtić?!!

Mama ga dovede do vrata sobe, krenem u susret da ga uvedem u sobu, on krene sa histerijom, ona ga uzima, krene da se ubeđuje sa njim ("Samo da popričamo"!!!)

Pola sata se natežu...i onda ga donosi u naručju i govori mi "Sad moram ovako, kasnim na posao!" (?!?!??!)

Danas i juče bukvalo sam ga otimala mami iz ruku nakon njihovog "dogovaranja" i jurcanja po hodniku. Sutra je čekam. Ako se ponovi ista situacija bez imalo griže savesti ću joj reći-Gospođo ja neću da Vam otimam dete iz ruku. Sad nastavite da se dogovarate sa njim, pa kad se dogovorite dovedite ga.

Ajd u očin...dosta mi ih je više.

Dete nije iz moje grupe. Inače tokom dana mali je "đavo na lopati" -najblaži opis :hhh:

[neobarocco 1125]

 

[vesticara 6022]

Roditelji, batine su zabranjene

(IZVOR: TANJUG)

Beograd -- Roditelji u Srbiji ubuduće neće moći da biju svoju decu, jer prednacrt Građanskog zakonika (GZ) pređvida zabranu fizičkog kažnjavanja dece.

 

Tom odredbom Komisija za izradu GZ teži uspostavljanju standarda vaspitavanja dece ljubavlju i posvećenošću, što ne podrazumeva da dete treba razmaziti ili udovoljavati svakom njegovom hiru.

Važeći Porodični zakon već predviđa da roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama, koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta, kao i da su dužni da ga zaštite od nasilja drugih ljudi.

Međutim, kako je u našem društvu stepen tolerancije nasilja vrlo visok, pisci Prednacta zakonika smatrali su da treba izričito predvideti zabranu fizičkog kažnjavanja dece, jer bi nekome moglo da se "učini da batine nisu ponižavajuće za dete i da se time ne vreda njegovo ljudsko dostojanstvo", rekla je članica Komisije Olga Cvejić Jančić Tanjugu.

"Smatramo da je to vrlo bitno, jer nijedno istraživanje do sada nije pokazalo da je batina korisna za dete. Batina je više izraz nemoći roditelja da disciplinuje dete drugim merama, kao i njegove nemoći da u određenim trenucima obuzda svoje impulsivne reakcije", navela je Cvejić Jančić.

Sa druge strane, kako je ukazala, u našoj zemlji je poslednjih decenija i godina bilo previše nasilja i gotovo svakodnevno čitamo novinske članke o neshvatljivom nasilju u društvum a nije zanemarljiva ni pojava vršnjačkog nasilja koje se ispoljava čak kod dece predškolskog uzrasta.

"Ovim predlogom smo želeli da uvedemo nove standarde ponašanja u porodici - bez nasilja, prema kojima bi dete prvo u svojoj porodici bilo vaspitavano tako da je nasilje nedopustivo i da ne treba da ga primenjuju ni roditelji prema svojoj deci, ni deca dalje prema svojim vršnjacima i ostalima|, ukazala je Cvejić Jančić.

Prema njenim rečima, ovaj predlog Komisije predstavlja pokušaj da se krene drugim putem - primenom nenasilnih vaspitnih mera i mera disciplinovanja dece.

To, međutim, kako je navela, ne znači da dete treba razmaziti i udovoljavati svakom njegovom hiru, iako se u praksi upravo to može, ne tako retko, sresti.

Prema rečima profesorke, roditeljski autoritet se ne stiče batinanjem dece ni nasiljem prema njima, već pre svega ličnim primerom, strpljenjem, razumevanjem i većom posvećenošću detetu i njegovim potrebama.

Ona je ukazala da obaveza zabrane fizičkog kažnjavanja deteta proizlazi i iz obaveze Srbije preuzete ratifikovanjem Konvencije UN o pravima deteta.

Iako se tradicionalan (patrijarhalan) odnos prema detetu i kod nas i u svetu, vrlo dugo zasnivao na tome da je dete objekat roditeljske vlasti i roditeljskih prava, Konvencija je to promenila i dete je postalo subjekt prava, a da fizičko kažnjavanje više nije dozvoljeno.

Tvorci GZ-a idu tim putem, sa željom da promovišu koncept međusobnog poštovanja u porodici, koji ne podrazumeva da se dete pokorava roditelju nego da bude shvaćeno od svojih roditelja i pravilno vaspitavano i usmeravano bez nasilja, uvreda, omalovažavanja...

"Želimo da deca u svojim porodicama ne dobijaju uzor vršenja ili odobravanja nasilja. Pri tome svakako imamo u vidu da izgradnja takvih odnosa u porodici predstavlja jedan (dugotrajan) proces, koji zahteva vreme i posvecenost, i da bi, i pored uvođenja ove odredbe u GZ, i dalje bilo njenog kršenja", navela je Cvejić Jančić.

Međutim, ona je citirala jednog engleskog autora koji je rekao da to "što neki vozači i pored zabrane i kažnjivosti prekoračenja brzine prekoračuju dozvoljenu brzinu u vožnji i što ne bivaju otkriveni i kažnjeni, ne znači da ograničenje brzine treba ukinuti".

 

 

Čitam tekst i vrtim lica pojedine dece i pojedinih roditelja pred očima.

Bogami....za 10 godina najkasnije deca će tuću te iste roditelje....

Nisam pristalica batina, ali postoje batine i batine...tu leži ceo problem.

[Smucalica 5972]

Ohohooo... kakav tekst

surov

i istinit

na našu nesreću...

 

http://novinenovosadske.rs/sta-sad-roditelji/

[gresan 1851]

Kad sam pročitao da je u kolima onog nesretnika sa bmw-om bila devojka od 16 godina....u provodu u sitnim jutarnjim satima, nešto sam slično pomislio...gde ste bre roditelji!?!?!?! Neka joj je nesretnici laka zemlja, nije ona kriva. Takve roditelje bih u zatvor, ali ne sad...sad su surovo kažnjeni, nego pre...čim im dete nadjem u to vreme na ulici...

Ne mogu dalje...muka mi je...

[Smucalica 5972]

To jutro, kad su svi tugovali u vestima za mladima, ja sam se pitala isto kao i ti...

šta jedna devojčica od 16 godina u to doba traži u gradu?!?

Mislim, znaju li njeni roditelji gde je ona i sa kim...

 

i posle, kad nastane ovakva nesreća, svi tuguju, a niko se ne pita čiji je zaista to propust:

da li roditelja koji dozvoljavaju maloletnoj deci da u to doba budu van kuće,

da li ta naša vlast koja dozvoljava da rade lokali do zore,

da li vlast koja deli dozvole nezrelim klincima,

da li roditelj tog mladića koji je vozio auto, koji je očigledno dobio od njega na korišćenje, sa punim poverenjem da je sposoban upravljati vozilom,

da li milicija koja ne zaustavlja i ne proverava ko sve vozi u to doba i u kojem je stanju...

 

Propusta mnogo

te dece nema

a ovi što su živi, nose breme za navek...

 

kako god, 

tuga i jad

[Smucalica 5972]

Ova priča o batinama... podigla se prašina pa sve ječi...

javno bi linčovali Z. Milivojevića zbog onog javnog nastupa,

a kad bi malo bolje saslušali šta je rekao

i zamislili se... 

spustille bi se na zemlju

 

I onda jedan sjajan tekst:

http://zelenaucionica.com/a-mami-sam-odavno-oprostila-one-varjace/

 

[vesticara 6022]

Sjajan tekst!
Ne žalite vreme da ga pročitate. 
Meni je mamio one "kisele osmehe", na žalost istinite....

 

Savršena mama

[Adrijan 3662]

Mislim da mu nikada više neće pasti na pamet da laže. Barem ne oca.  

 

 

 

 

Jedino me čini nervoznim što malac nema vezan pojas i sedi na prednjem sedištu.

[luminica 2120]

Od malena učimo da se ljudi razlikuju, da nisu svi isti kao mi, da ne možemo ljudima pristupati na isti način, već da različitim ljudima treba pristupati različito. Rezultat ovog učenja jeste nečija socijalna inteligencija iz koje proističu socijalne veštine.

Jedna od najvažnijih procena drugih jeste to kako reaguju u konfliktnim situacijama. Da li osoba tada traži rešenje, da li pregovara, da li se plaši konflikta i odmah ugađa drugom, ili, naprotiv, uvek mora da „pobedi”, uvek je ona u pravu, nikada ne priznaje da je pogrešila. Ovi poslednji spadaju u „teške ljude” i ne susrećemo ih retko, tako da je važno da razumemo kako doživljavaju konflikte.

Šta je konflikt? U knjigama piše da je to sukob dva interesa, ali najbolje ga je odrediti kao situaciju u kojoj dve osobe imaju različite, međusobno nepomirljive želje. Zato možemo reći da je konflikt uvek konflikt dve želje.

Ljudi se ne rađaju s ispravnim razumevanjem konflikta. Mala deca ne razlikuju sebe od svojih želja. I zato, kada se pojavi konflikt između njih i roditelja ili nekog drugog deteta, ona to doživljavaju kao odbacivanje, kao odsustvo ljubavi, zbog čega snažno emotivno reaguju. Za njih konflikt nije sukob dve želje, već dve osobe.

Roditelj po prirodi stvari ulazi u konflikte s detetom jer da bi ga vaspitao mora da osujećuje neke njegove želje, što za posledicu ima da dete veruje da ga roditelj ne voli. A kada neko ima dve ili tri godine, najvažnija stvar mu je da ga roditelj voli, tako da će na osujećenje želje veoma burno reagovati. Istrajavanjem u osujećenju nekih detetovih želja, ali uz jasno pokazivanje ljubavi i prihvatanja, roditelj pomaže detetu da shvati da ljubav i osujećenje, to jest konflikt, idu zajedno. Da je moguće voleti i poštovati nekoga uz istovremeno odbijanje da mu se ispuni želja.

Mnoga deca to ne nauče, pogotovu zanemarena i razmažena, tako da izrastu u odrasle osobe koje nisu u stanju da povežu konflikt s poštovanjem ili ljubavlju. Tako nastaje ličnost koja uvek, svaki put iznova i iznova tera druge da joj ugode, da priznaju da je u pravu, da nije pogrešila.

Takva osoba stalno emituje poruku: „Ugodi mi!”, i to u svim vrstama odnosa. Drugi moraju da se podrede njenoj volji, zahtevima i željama, a ako odbiju, ona se oseća odbačeno i uvređeno zbog čega često prekida odnose. Što joj je neko emotivno bliži, to se više oseća uvređeno. To što joj je neko ranije mnogo puta ugodio, njoj ništa ne znači u novom konfliktu jer se ona u sadašnjosti oseća nevoljeno.

Mnogi se pitaju da li je moguće ovakvu predstavu o konfliktima „izlečiti”? Naravno da je moguće, pod uslovom da osoba to želi, da u svom mehanizmu vidi problem. Ali malo je onih koji uviđaju da njihovo nerazumevanje konflikata toliko kvari njihov i tuđi kvalitet života.

Autor Z.Milivojevic,izvor Politika

Izmenjeno August 7, 2016 od strane člana Morpheus