Idi na sadržaj

Kneginja Milica


Preporučene poruke

Кнегиња Милица је рођена 1335.године, у време владавине цара Душана, као кћи кнеза Вратка, потомка Немањина, из линије његовог најстаријег сина Вукана.

Често је боравила у царском двору, где је и упознала свог будућег мужа, Лазара Хребељановића, српског кнеза, за кога се удала 1353. године. Са Лазаром, Милица је изродила осморо деце, и то пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина: Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у најранијем детињству.

Као хришћанка, Милица је, према сведочењу биографа, била „сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена“.

Живот српске кнегиње неизмерно је оплеменило дубоко, искрено пријатељство са Јеленом, (потоњом монахињом Јефимијом) удовицом деспота Угљеше Мрњавчевића која, је после српског пораза и изгубљене Маричке битке, своје уточиште пронашла на двору кнеза Лазара у Крушевцу. Јефимија је, према сведочанствима, била велика потпора Милици у животу, а нарочито у подизању деце, којој је била друга мајка.

После велике трагедије српског народа и пораза на Косову 1389, где је заједно, са свим својим витезовима и војском, погинуо и српски кнез Лазар, Милица је (иако јој је нуђено да са децом оде да живи у Дубровнику) изабрала тежи пут - остала је у Србији, израњаваној, опустелој и опустошеној од погибељи и похара које су чинили Турци у свом осветничком походу.

Суочена са пропашћу српске државе, са нејасном визијом будућности која јој је доносила више стрепње и страха него наде, кнегиња Милица је била принуђена да се, поред мајчинских брига и обавеза (њени синови су били још увек малолетни), посвети државничким пословима, где јем иако у веома неповољним и тешким околностима, исказала изузетну мудрост. Увидевши, наиме, да, недуго после косовске трагедије (само три месеца после битке), угарски краљ Сигисмунд после дужих припрема спрема нападе на Србију, Милица прихвата савез са Турцима. Уз њихову помоћ, успело јој је чак да поврати пределе које је угарски краљ освојио.

Цена којом је српска кнегиња платила овај савез била је превелика. Поред вазалног односа Србије у односу на Турску, значила је и њену велику личну жртву. Своју најмлађу кћер, Оливеру, морала је да уда за турског султана Бајазита.

МУДРОСТ И ДИПЛОМАТИЈА

milica03.jpg

Мудрошћу и дипломатијом, кнегињи Милици је успело да фебруара 1391.године пренесе мошти косовског великомученика Лазара из цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, кнежеву задужбину.

„Али не треба, много година. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само Исмаилћани, него и угарске земље и многа господа са многобројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, па се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња са сином својим Стефаном, да је и он и српска земља у безнадежном удовишту, и да их одсвуда непријатељ напада и разграбљује, и да нема никог да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер“.

О кнегињи Милици писао је и чувени Константин Философ:

„А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело“.

Њено име везује се за доброчинства бројним манастирима и црквама. Са својим сином Стефаном и патријархом Данилом III издала је 1392. године повељу манастиру Хиландару, даривајући притом једну цркву и неколико села. Три године касније, дарује руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори. Помаже подизање манастира Сисојевац код Раванице, реконструкцију манастира Дечани после пљачке Турака. Круна кнегињиног задужбинарства остаће зацело манастир Љубостиња код Трстеника, где се Милица 1393. године замонашила, и као монахиња Јевгенија, заједно са својом дружбеницом Јефимијом у овом манастиру провела последње године свог живота.

САБОР

milica04.jpg

Пре него што је монашком ризом заменила хаљине народу омиљене владарке, Милица је сазвала сабор на коме је предала власт свом сину Стефану.

Поред мудрости стратега и владарке, Милица је поседовала и доказала мудрост родитеља, мирећи своје на крв око власти завађене синове, што јој је и успело после истинског подвига. По цичи зими, у већ позним годинама свог живота одлази у Свету Гору, не би ли спречила сукоб својих синова Стефана и Вукана.

Међу бројним њеним по храбрости забележеним подвизима остаће њени одласци у Цариград, цару Бајазиту, свом зету, први када одлази да спасе од сигурне смрти свог сина Стефана (Бајазит је припремао његову ликвидацију), и други, када од истог тада моћног и охолог владара моли мошти свете Петке, које из Видина преноси у Србију као залог спасења своје земље.

Врлине, дела и заслуге кнегиње Милице оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа, који је за узврат заувек „крунисао“ заједно са њеним супругом, кнезом Лазаром, који се „бирајући“ између два царства (поробљавања и преласка у Ислам), земаљског и небеског определио за „царство небеско“ и борбу за хришћанство. Цара Лазара и царицу Милицу срешћемо у бројним епским песмама које су дуго преношене с колена на колено.

Кнегиња Милица је умрла пре шест стотина година, 11. новембра 1405. године, у манастиру Љубостиња, где се у саркофагу чувају њене мошти.

Остала је и до дан-данас највољенија српска царица Милица.

milica05.jpg

(Преузето: ''Православље'' бр. 959; Информативно-издавачка установа Српске Православне Цркве; Београд; 16. фебруар (1. март) 2007.)

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Kneginja Milica

Prvorođenu kćer Maru roditelji su, oko 1371. godine, udali za jednog od najuglednijih velikaša, Vuka Brankovića, sina Dušanovog sevastokratora Branka Mladenovića. Kćerka Jelena postala je, 1386, žena Đurđa Stratimirovića Balšića, gospodara Zete (njen sin je Balša Treći). Dragana je postala carica. Udali su je između 1386. i 1388. za Ivana (Jovana) Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana. Preko kćerke Teodore, dom Lazarev se orodio s plemstvom iz Mačve. Teodora je, približno kada i Dragana, postala žena mačvanskog bana Nikole Drugog Gorjanskog. Umrla je mlada i nesrećna, pre 1405, rodivši sina Nikolu Trećeg i kćer Katarinu.

Najmlađu kćer Oliveru otac nije stigao da uda. Na Vidovdan, 15/28. juna 1389. godine, srpski knez Lazar izgubio je život u Boju na Kosovu. Sa svojim sinovima, Milica je udala Oliveru za čoveka koji joj je posekao muža - novog sultana Bajazita. Olivera je postala svesna žrtva za spas Srbije.

KTITOR LJUBOSTINJE

KAO i njen muž, i Milica je bila ktitor. Knez Lazar je podigao crkvu Svetog Stefana (Lazaricu) u Kruševcu, Ravanicu, Gornjak, rumunske manastire Tismen i Vodicu, a dogradio je i hilandarsku crkvu, kao i manastir Svetog Pantelejmona na Svetoj gori. Uz podršku muža, Milica je, 1387. godine, počela da podiže svoju Ljubostinju. Graditelj ovog hrama bio je čuveni majstor Rade Borović (Rade Neimar iz narodnih pesama).

Kneginja Milica je, zajedno sa svojim sinovima, imala velikog udela u ustanovljenju kulta kneza Lazara. Čini se presudnim momenat kada je, nedugo posle Kosovske bitke, u kući Lazarevića doneta odluka o prenosu kneževih moštiju iz Prištine (gde je, u crkvi Vaznesenja, posle Kosovske bitke bio sahranjen) u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu.

Na poziv kneginje Milice, usledilo je savetovanje s mitropolitima, episkopima, časnim igumanima i s blagorodnima, tj. vlastelom. Iz ovoga se jasno vidi da je prenos kneževih moštiju izvršen s blagoslovom i pod nadzorom vrha Srpske pravoslavne crkve.

Knez Lazar je prva svetovna ličnost izvan vladarskog roda Nemanjića koja je proglašena za svetitelja.

Svečanoj, ali i tužnoj povorci, koja je krenula iz Prištine, pridružio se i zet kneza Lazara, Vuk Branković, sa ženom Marom i svom svojom vlastelom. Mihaljčić u svom delu Knez Lazar govori o ovome i navodi kako je Vuk s poštovanjem ispratio kneževe posmrtne ostatke. Ističemo namerno ovu istinu zbog ukorenjene zablude o njegovom izdajstvu na Kosovu.

Kada se povorka približila konačnom odredištu, Ravanici, bratstvo manastira je izašlo u sretanje moštima sa svetlim sveštami i blagouhanimi kandili ishodit i nadgrobnije pesni vaspevajušte. Povorku je u Ravanici dočekala Milica i, kako svedoči Konstantin Filozof, tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije čuo tužan glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti.

Prenos i polaganje kneževih moštiju najverovatnije je obavljeno 1391. godine, mada neki ovaj događaj stavljaju u narednu godinu.

Kneginja Milica je oprezno i mudro upravljala Srbijom, sve do punoletstva sina, kneza Stefana Lazarevića. Stefan je, postavši punoletan oko 1393. godine, preuzeo vlast u Srbiji. Zemlja jeste bila u vazalnom odnosu prema Turskoj, ali je u svemu ostalom zadržala atribute državnosti, pa je, kao takva, i napredovala. Po preuzimanju pune vlasti punoletnog sina, Milica se povlači u manastir, dobivši monaško ime Jevgenija. Iako monahinja, i pored toga što je Stefan smatran punoletnim, Milica je zadržala zapaženo mesto u vrhu vlasti.

Kneginja Milica bila je, silom prilika, i nezvanična vladarka, sve dok je kao monahinja Jevgenija služila Bogu. Međutim, uskoro će postati shimonahinja Jefrosinija. Kao takva, upokojila se u Gospodu 11. novembra 1405. godine, u svojoj tek živopisanoj zadužbini Ljubostinji. S molitvenikom u ruci, u tim poslednjim trenucima, kraj nje je bila odana joj Jefimija, koja joj je i sklopila oči. Kneginja Milica, potom monahinja Jevgenija i, na kraju, shimonahinja Jefrosinija, poživela je oko 70 godina. U bolu i tišini Stefan je sahranio majku. Kraj njega je bila supruga Jelena i, privremeno umiren, brat Vuk.

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Манастир Љубостиња

ljubostinja3.jpgljubostinja.jpg

Љубостиња са Црквом Успења Богородице, задужбина кнегиње Милице, подигнута је крајем 14. века. Један је од најзначајнијих споменика Моравске школе.Архитекта је био Раде Боровић, познати Раде Неимар из народних српских песама, којии је своје име уклесао на прагу унутрашнјег портала.

Ikonostas.jpg Carica%20Milica.jpgИконостас Кивот са моштима Царице Милице Кренула је са њом и Јелена, кћерка господара Драме и жена деспоте Угљеше. Монахиње Евгенија и Јефимија су дане проводиле у молитви, са тугом у срцу. У злату, на свили, Јефимија је извезла ћивот за покров кнеза Лазару. Сада је ово уметничко дело непроцењиве вредности изложено у музеју Српске православне цркве у Београду. Позната је и њена завеса којом је даровала манастир Хиландар

Монахињу Јефимију, велику списатељицу тога доба, опевале су и песме савременика. Обе монахиње су овде и умрле. Милица, односно Евгенија, сахрањена је на левој страни улаза у цркву, а Јефимија на десној. Што би се рекло: и у радости, као жене владара, и у жалости, као удовице, и у животу и у смрти – вазда заједно. Легенда каже да је Милица у тренутку смрти своје најбоље другарице, песникиње Јефимије, дала саркофаг који је себи наменила. На саркофагу је уклесан цвет љиљана, који симболизује девичанство, невиност и који се често приписује Богородици. И данас се у молитвама љубостињских монахиња помињу Евгенија и Јефимија, жена од којих живот ове светиње и започе.

Prince%20Lazar%20and%20Princess%20Milica Fifth%20Ecumenical%20Council.jpg Цар Лазар и Царица Милица Пети окуменски сабор

Првобитно сликарство које је наручила кнегиња Милица, сачувано је у тамбуру кубета, а аксније је досликано, највероватније око 1415. год. што се може закључити на основу ктиторских и владарских портрета. Потписао га је сликар и јеромонах Макарије. Иконостас у манастирсикој цркви осликао је 1822. Никола Марковић.

Izvor/SPC

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 1 godinu kasnije...

Pa ja nemam bas lepo misljenje o Mislicinim politickoj mudrosti..... Mislim da je Napravila nesto sto je na duze staze imalo jako negativne posledice.... Trebala je nesto slicno uraditi ali ne tako.... ( govorim o onome sto je uradila sa Bajazitom.........)...

Inace Maricku bitki smo pobedili u prvom polu vremenu jer je Vukasin bio naj bolji vojskovodja toga vremena i imao veoma osvajacka aspiracije.... (koje bi i ostvario da je poziveo, nesto kao i Aleksandar Karanidis ili Karanovic....)

Poenta je sto su vizantiski cobani vratili pobedjenu Tursku vojsku koja je u nocnom prepadu pobila Srbe koji su slavili pobedu.... Na nasu zalost ti ginu Mrnjavcevici..... Zato smo izgubili na produzetke.....

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Gost
Odgovori na ovu temu...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...