Idi na sadržaj

Preporučene poruke

Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу

Из Википедије, слободне енциклопедије
 

Петрова црква код Новог Пазара у Расу (пуним називом: Црква Светих апостола Петра и Павла) представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште рашке епископије. Црква се налази 2 km северно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. века, али је вероватно и старијег датума.

Сама црква има основу ротонде са уписаним четвроролистом и потиче из византијског доба, док фреске из њене унутрашњости потичу из 10, 12. и 13. века. На њеном месту се налазио ранохришћански објекат који је подигнут у 7. веку. Приликом истраживања унутрашњости цркве, на простору остатака илирског кнежевског тулума из 5. века п. н. е. нађена је колекција од 92 предмета у злату и ћилибару. Истраживачки и конзерваторски радови вршени су крајем 50-их и почетком 60-их година двадесетог столећа, археолошка ископавања од 1984. до 1986. године, а настављена су и последњих неколико година. После детаљних археолошких истраживања, црква је конзервирана 1960. године. Неки од најзначајнијих догађаја из периода владавине династије Немањића су везани за ову цркву.

По начину градње слична је црквама са простора Приморја, Грузије, Јерменије и Италије које потичу од 7. до 9. века, али је услед преправки и дограђивања постала јединствена, што је био један од разлога да се нађе на Унесковој листи светске баштине од 1979. године у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас.

Историја цркве, када је реч о времену њене изградње, а касније и обнове није у потпуности извесна. Приликом археолошких ископавања која су на локалитету цркве спроведени 1956. године, на дубини од 2 метра пронађен је кнежевски тимулус из 5. века п. н. е. који је садржао грчке вазе, сребрно посуђе, златан накит израђен техником филиграна и гранулације и велику количину стаклених и ћилибарских зрна која се данас налазе у Народном музеју у Београду. Мада није у потпуности прецизно, сматра се да се на месту данашње цркве смењивао пагански храм, ранохришћански храм и средњовековна црква. У унутрашњости цркве је пронађен јак темељни зид кружног облика, а у северозападном делу цркве римски жртвених са очуваним натписом: „Славним боговима и богињама овог места — Марко Викторин Урцијан бенефициариј одужи се“. Постојање ових артефеката даје места нагађањима да је на месту цркве постојао римски храм. Остаци пронађени на локалитету сведоче да је црква више пута разарана, а данашњи облик цркве највероватније води порекло из 6. века и представља израз ранохришћанске, односно византијске архитектуре.

Iglesia_de_San_Pedro,_Novi_Pazar,_Serbia

Велика обнова цркве је извршена за време рашких жупана из периода пре Стефана Немање, али се прецизно време ове обнове не може утврдити. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатојОхридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а седиште епископије је била Црква Св. Петра и Павла. Тешко је рећи да ли се обнова цркве може повезати са Чаславом Клонимировићем који је 927. године преузео власт над Расом. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У Цркви Св. апостола Петра и Павла Стефан Немања је поново крштен по православном обреду. За време Немањине владавине богумилски покрет се брзо ширио и стицао присталице и међу властелом. Важнија питања Немања је износио пред државни сабор коме је присуствовало свештенство и властела. На једном сабору, који је одржан у Петровој цркви, одлучено је да се богумилска јерес силом искорени. У присуству властеле, на сабору код Петрове цркве дана 25. марта 1196. године, Немања је предао престо Стефану Првовенчаном, а на истом месту епископ рашки је замонашио Немању и његову жену Ану. Након стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић са седиштем у манастиру Жича, а седиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви. Међутим, подизањем велелепних црквених објеката у близини (Сопоћани, Ђурђеви ступови,Студеница...) црква полако губи значај који је имала. У каснијим годинама, у писаним изворима се веома ретко спомиње, а поуздано се зна да је 1455. године била у рангу митрополије.

640px-Petrova_crkva-freska.thumb.JPG.933

Након турске најезде, 1455. године, црква није замрла, а она се помиње и у 16. веку и током целог 17. века у време великог трговачког успона оближњег Новог Пазара. Црква је страдала током 1690. године, а митрополит рашки, а касније патријарх српски Арсеније IV је обнавља 1728. године. Кроз читав 18. век црква је имала ранг митрополије, а након 1784. године Рашка епархија је припојена Призренској епархији. У трећој деценији 19. века црква је дограђивана и обнављана. Након тог периода, црква је од стране турске управе одузета и претворена у војни магацин. Након Првог балканског рата (1912) поново јој је враћена њена првобитна намена.

Централни део цркве има облик крста — четворолиста који је уписан у кружни зид, формиран од четири дијагонално постављена пиластра са конхама исте величине на јужној, западној и северној страни, док је источна конха нешто развијенија и у њој је данас смештен олтарски простор. Црква има осмострану куполу са неједнаким странама.

На локалитету цркве се налазе остаци из неколико периода градње што сведочи о обнови грађевине која је била разрушена. Откриће темеља троделног отвора према апсиди, једног стуба и делова другог који су припадали олтарском луку, указују на могући некадашњи облик централног простора. Стубови између конхи су, према претпоставци, носили кружну куполу. Према томе, највероватније је било речи о концепту централног кружног простора са ходником око њега (данас је делимично очуван).

Централни кружни облик цркве није измењен ни током обнове у 10. веку. Том приликом је подигнуто данашње кубе и галерија која прстенасто обухвата кубе са свих страна, осим источне. Конструкција кубета изведена је изнад галерије помоћу тромпи. Спољне површине тамбура кубета оживљене су низом плитких ниша распоређених изнад прозора. Спољни зидови су као и у ранијој фази изграђени од камена. Унутрашњи зид галерије, сводови на галерији, луци, тамбур кубета и килота рађени су од сиге. Црква својом конструкцијом и облицима указује на сличност са прероманским споменицима у Приморју, али и са споменицима на ширем подручју (Италија, Јерменија, Грузија...).

Црква је у догађајима 1690. године страдала, након чега је 1728. године њен западни део, у горњим партијама прерађен. У трећој деценији 19. века дозидана је јужна просторија која је делимично сазидана од надгробних плоча које су првобитно биле постављене у околини цркве. Након тога црква добија мање-више данашњи изглед. Током 50-их година 20. века спроведена су обимнија археолошка истраживања локалитета, након чега је црква конзервирана 1960. године.

640px-Petrova_crkva03.thumb.JPG.e67e4cdf

До 1954. године све унутрашње површине цркве су биле покривене малтером. Радови из 1956. године су открили 114 m² фресака које хронолошки сведоче о живој ликовној активности, а утврђено је да црква има четири слоја живописа из различитих периода. Најмлађе и најочуваније фреске потичу из 13. века, док је време израде старијих слојева тешко утврдити. Најстарији слој фресака највероватније потиче из друге половине9. века.

Тешко оштећени први слој живописа је очуван у тамбуру кубета (четири нејасне композиције на жутој позадини), испод доњег венца тамбура у североисточној тромпи (фигура Христа у љубичастој драперији) и на површинама кубичног постоља. Сличност са каролиншким сликарством вероватно указује на мајстора из Дукље или провинцијског сликара са Истока. Други слој фресака, такође оштећен, у темену апсидалне полукалоте приказује попрсје Богородице Оранте са Христом у медаљону на прсима. Испод Богородице су очувани фрагменти апостола са два арханђела који са северне и јужне стране стоје као небеска стража, испод којих је приказано поклоњење Христу — јагњету. На севером и јужном пиластру, крај олтара, насликани су Свети апостоли Петар и Павле. Други слој фресака највероватније потиче из првих деценија 10. века. Са северне стране иза олтарске апсиде је глава арханђела која је насликана преко старије фреске исте тематике. Глава арханђела Михајла са бистом пророка Арона у североисточној ниши представља типичан пример византијског сликарства. Овај трећи слој фресака своје порекло води из 12. века.

Најмлађи слој живописа је најбоље очуван. У темену кубета је приказан Христос Пантократор, испод кога се налази четрнаест делимично очуваних фигура (четири арханђела и десет пророка). Виде се натписи арх. Михајла, пророка Данила и Илије и арх. Гаврила. Фигура до арх. Гаврила, са круном на глави вероватно представља Давида. На површинама изнад прозора били су приказани Велики празници (разазнају се Цвети и део крштења Христовог). Изнад североисточног пиластра је приказана фигура јевенђелисте Матеја, а изнад југоисточног пиластра је боље очувана фигура јеванђелисте Јована. На пиластрима и површинама уз њих је очувано неколико фигура (Христос, Св. Христофор, Св. Јефрем Сирина...), а у припрати је фигура Св. Николе и фрагмент композиције Успења Богородичиног. Фреске четвртог слоја воде порекло из 13. века и најсличније су фрескама цркве краља Драгутина у Ариљу из 1296. године. У време у коме је настало, ово фрескосликарство ипак није спадало у напреднију струју српског средњовековног живописа. Ипак, српска средњовековна уметност је своје почетке имала у Петровој цркви.

 360px-Petrova_crkva-freska2.thumb.JPG.bd

Приликом ископавања на локалитету Петрове цркве, случајно је 1956. године откривено познато благо које је у научној литератури познато као „новопазарски налаз“. Приликом тих ископавања је утврђено да је на месту цркве раније постојала хумка, а сам налаз је откривен испод цркве, приближно у центру простора на коме се раније налазила хумка, а која је приликом изградње цркве заравњена. Претпоставља се да је реч о једном гробу, при чему је уз покојника било сахрањено и све његово богатство.

Налаз садржи обиље скупоцених и разноврсних предмета. Међу нађеним предметима су и велике златне токе-фалере са гравираним орнаментима, златни украсни предмети, два златна појаса од искуцаног златног лима са богатом декорацијом, велики број перли од ћилибара које по начину представе фигуре и стилу показују сличност са делима грчке скулптуре из 7. и 6. века п. н. е. Осим тога нађене су и грчке вазе тзв. црнофигуралног стила. Нађени предмети су различити по свом пореклу. Златни појасеви су типична форма накита Илира, као и златне фалере. Новопазарски налаз несумњиво представља гробни инвентар неког високог представника локалне аристократије из 6. века п. н. е..

Црква је окружена православим гробљем, а ови надгробни споменици представљају најубедљивије сведочанство о животу и деловању људи у прошлости. Из периода 12. и 13. века потичу и споменици у облику ниског сандука са контуром људске главе на горњој површини који се налазе око Петрове цркве. На подручју цркве најпотпуније су репрезентовани мермерни споменици Студеничке школе. Већина ових споменика има облик крста, а известан број има облик трапеза и правоугаоника. На овим споменицима који потичу из периода од 16. до 19. века су представљене главе покојника, које су често комбиноване са геометријским или флоралним орнаментима. Најстарији ликови су дати у рељефу и рађени су као самостална представа. Орнаментални систем, на млађим споменицима, најчешће прати лик покојника, док се код најмлађих споменика претаче у стилизацију, која се транформише у чисту орнаментику где се форме исцртавају цирклом.

Обновом звоника у првим годинама 21. века у цркви је у потпуности обновљено богослужење. Према легенди из 17. века, цркву је основао Тит, ученик и следбеник апостола Павла.

Међу грађанима Новог Пазара посебно је позната баба Јованка, дугогодишња кућепазитељка цркве која је својевремено била седиште Рашке епархије. У новије време, поред улаза галерије је постављена спомен-плоча која сведочи о значају Петрове цркве у 12. веку.

 

 

Izmenjeno od strane člana Turkmenbashi
Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Храм Светог Саве

Из Википедије, слободне енциклопедије
 

 

Храм Светог Саве је највећи српски православни храм, највећи православни храм на Балкану и по површини и запремини највећа православна црква на свету. Он се налази у источном делуСветосавског трга, на општини Врачар, у Београду. Подигнут је на месту за које се сматра да је Коџа Синан-паша 1594. године спалио мошти Светог Саве, оснивача Српске православне цркве. Изградња цркве је финансирана добровољним прилозима, као и плаћањем доплатних поштанских маркица. Недалеко од храма је парохијски дом, а ту ће се налазити и предвиђена зграда патријаршије. Овај спомен-храм представља органски део савремене живописне силуете Београда, чинећи једно од његових главних обележја.

Храм се налази на крају београдске линије Калемегдан - Трг републике - Теразије - Београђанка - храм светог Саве. Изграђен је у српско-византијском стилу, са четири звоника висока 44 m. Висина врха куполе износи 70 m, док је главни позлаћени крст висок још 12 m, што врху храма даје укупну висину од 82 m, а надморску висину од 134 m (64 m изнад нивоа реке Саве). Због тога ова црква заузима истакнуто место на београдском хоризонту и видљива је са свих прилаза граду.

Храм заузима површину од 3.500 квадратних метара у приземљу, уз додатних 1.500 m² на три галерије на првом нивоу. Постоји још и галерија од 120 m² на другом нивоу, на коме се налази и спољашњи видиковац који се простире око целе куполе. Храм се у правцу исток-запад протеже 91 m, а у правцу север-југ 81 m. Куполе су украшене са осамнаест позлаћених крстова у три величине, док се у звоницима налази 49 звона из аустријске звоноливнице Grassmayr.

 

Црква може да прими 10.000 верника, а на западну хорску галерију може да стане 800 хориста. Испод пода храма је изграђена ризница и крипта светог Саве, као и гробна црква светог кнеза Лазара, укупне површине око 1.800 m².

Храм је обложен белим мермером и гранитом, у чему је суделовао и словеначки Мармор Хотавље. Живописање, које тек престоји, биће урађено у техници мозаика. Предвиђено је да се у главној куполи налази огроман мозаик Христа Пантократора.

Изградња храма је текла веома споро до 2002. године. Храм је још увек у изградњи, која се финансира добротворним прилозима, и плаћањем доплатних поштанских маркица, које су приликом слања пошиљки обавезни да плате сви грађани Србије без обзира на вероисповест, а у складу са уредбом Владе Србије.[1][2][3][4]

Године 1895, три стотине година након спаљивања моштију светог Саве, у Београду је основано Друштво за подизање храма светог Саве на Врачару, чији је циљ био да се на месту спаљивања моштију подигне храм. Омања црква која је подигнута на месту будућег храма је касније померена да би изградња храма могла да отпочне. 1905. године се расписује јавни конкурс за израду пројекта; свих пет приспелих радова је одбачено као недовољно добро.

Избијање Првог балканског рата 1912. године, као и Други балкански и Први светски рат који су следили, зауставили су све активности на изградњи храма. Након рата, 1919. године, Друштво је поново установљено. Нов конкурс је расписан 1926; овог пута су стигла 22 пројекта. Премда прва и трећа награда нису додељене, архитектонско решење архитекте Богдана Несторовића, које је освојило другу награду, проглашено је за најуспешније. Одбор за изградњу храма је 1930. поверио израду пројекта архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, уз сарадњу инжењера Војислава Зађине.

Четрдесет година након почетне замисли, и 340 година након спаљивања моштију светог Саве, изградња храма је коначно започела 15. септембра 1935. године, када је патријарх Варнава извршио освећењетемеља. Када су радови поодмакли, патријарх Гаврило је 10. маја 1939. године свечано осветио темеље, и у олтару, уз камен темељац, положио повељу. Даља изградња била је прекинута нападом Немачке на Југославију, 6. априла 1941. Од почетка грађевинских радова до немачке окупације, изграђени су темељи храма и подигнути су зидови висине 7 и 11 m.

Немачка окупациона војска је користила простор унутар недовршеног храма као паркиралиште, а 1944. су га за исту сврху користили партизани и Црвена армија. Касније су разна предузећа користила простор каомагацин. Друштво за изградњу храма је престало да постоји.

Патријарх Герман долази на чело Српске православне цркве 1958. године и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби - и исто толико одбијања - дозвола за наставак градње је добијена у лето1984. и од републичке и од градске власти. Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике.

Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. 12. маја 1985. патријарх, 20 епископа и бројно свештенство су служили свечану Литургију, којој је у унутрашњости зидина храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи. Изградња је поново отпочела 12. августа 1985. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 m. Акт о одобрењу наставка градње потписао је тадашњи председник председништва Србије Душан Чкребић, који је у знак захвалности од Српске православне цркве добио орден Светог Саве, 2007. године.[5]

Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Она је била направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Подизање, које је трајало 40 дана, завршено је 26. јуна 1989. године.

3. септембра 2001. године формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве на иницијативу тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов тадашњег Патријарха српског Павлаи под покровитељством Престолонаследника Александра II Карађорђевића. На овај начин обновљено је Друштво за подизање Храма Светог Саве, које је престало са радом 1941. године. 2002. године Конзорцијум је вратио стари назив - Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару.[6]

Градња екстеријера је завршена 2004. године. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Међутим, радови на унутрашњој декорацији тек су почели.

Храм су по два пута посетили руски председници Владимир Путин и Дмитриј Медведев, а посећују га и друге званичне делегације које долазе у Београд.[7]

 

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Црква Светог Марка

 

Прошлост
Континуитет хришћанске богомоље на месту данашњег парка Ташмајдан постоји сигурно још у 19. веку. Наиме, скоро на истом месту, нешто јужније од садашњег здања налазио се до почетка Другог светског рата првобитни храм Светог Марка који је изграђен у доба београдског митрополита Петра Јовановића (1833-1859) и кнеза Милоша Обреновића, 1835-1836. године. За Београд у коме је још увек турска војна посада, када је рецимо данашња београдска Саборна црква била од дрвета, ово је био велики духовни догађај.
Ктитор храма је Лазар Панча трговац, који је пореклом из Јужне Србије, место Катраница, а умро је у Београду 1831. године. Храм се налазио на гробљу што је уобичајена појава, а о гробљу се старала Управа храма. На Ташмајдану је био рудник камена (и шалитре) који је коришћен и у доба Турака и од којег је грађено много тога и у данашњем Београду. Пре самог подизања храма Светог Марка, по сведочењу савременика, на том месту је био постављен Крст и сеница-шатор где је обављена Света Литургија или литије на Палилули. Сретен Поповић, Београђанин, забележио је седамдесетих година 19. века „да су ту биле неке рушевине, и за њих би се говорило и причало, да је ту била стара црква, која је на сву прилику посвећена била Светом Марку". Исти писац помиње брежуљак - могилу, на којем је 1830. године прочитан хатишериф.
Стара Маркова црква била је правоугаона грађевина чија је спољна површина била 11,5/21 метар, а унутрашњи корисни простор 7,75/17,46 метара. Истовремено је кнез Милош Обреновић саградио у Топчидеру дворску цркву Светих Апостола Петра и Павла (довршена 1834. године). Радовима на оба храма руководио је Хаџи-Никола Живковић из Водена (1792-1870), први велики градитељ у обновљеној Србији и његови мајстори Јања и Никола.
Од самог почетка постојања храма, још 1838. године у њему је сахрањен кнежевић Милан Обреновић, најстарији син кнеза Милоша Обреновића, и то „десно од западних врата њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од западних врата у самој цркви". После крвавог династичког мајског преврата 1903. године; у овом храму је сахрањен краљевски брачни пар Краљ Александар И Обреновић и Краљица Драга Обреновић.
Око 1870. године храм Светог Марка имао је две парохије: теразијску са 312 домова и палилулску од 318 домова.
У току Првог светског рата аустријански поробљивачи су обновили храм 1917. године. Првобитни храм је постојао до почетка Другог светског рата. Услед немачког бомбардовања на Цвети 13. априла 1941. године храм је запаљен и толико оштећен да су његови остаци потпуно уклоњени током 1942. године.

Нови храм
Због наглог ширења града и повећања броја становника, указала се потреба већ почетком 20. века да се у овом делу Београда - Палилули, подигне већи храм. Чести ратови то нису допустили све до 1930. године када су београдски архитекти браћа Крстићи - Петар и Бранко, професори Архитектонског факултета израдили пројекат новог храма Светог Марка. По овом пројекту између 1931. и 1940. године саграђено је садашње здање Маркове цркве. Избијање Другог светског рата омело је потпуни завршетак храма. Завршени су само грађевински радови. Богослужења су у новом храму вршена током рата и после њега до 14. новембра 1948. године у адаптираном нартексу храма.
Тог датума је извршено освећење храма (патријарх Гаврило Дожић) и храм је отворен за богослужење. Предвиђено је да цела унутрашњост буде осликана у фреско техници.
По стилу градње, храм је монументална грађевина урађена у духу српског средњовековног градитељства, по угледу на задужбину краља Милутина, манастир Грачаницу код Приштине на Косову. Наравно, размере храма су много веће и све делује величанствено и снажно. Спољашњи зидови су из два боје од природног материјала у српско-византијском начину градње. Овај храм је добар пример како стари духовни узори обликовани новим грађевинским материјалима могу лепо деловати у градској средини не губећи ништа од своје аутентичности и једноставности. Звоник храма је у саставу самог храма на његовој западној страни.

 

Унутрашњост храма
Маркова црква дуга је 62 метра а широка 45 метара, висина главне куполе до крста је 60 метара. Корисна унутрашња површина храма је око 1.150 квадратних метара, а наос храма може да прими преко 2.000 верника. Хорска галерија на западној страни прима преко 150 певача.
Већ је речено да храм Светог Марка није ни после више од седамдесет година од почетка градње завршен. То се односи пре свега на његову унутрашњост, украшавање, живопис, одговарајућу расвету, озвучење, грејање, проветравање (вентилација). У времену после Другог светског рата из објективних разлога није много урађено у самом храму.
Изнад улазних врата у храм на спољној фасади је икона у мозаику Светог Апостола и Евангелиста Марка, дело Вељка Станојевића из 1961. године.
Под у храму је из 1974. године, док је под солеје и олтара од мермера урађен 1991. године.
Иконостас храма, по пројекту архитекте професора Зорана Петровића је из 1991/1992. године и урађен је у мермеру, а иконе на њему у техници мозаика дело су академског сликара Ђуре Радуловића из Београда, урађене су 1996-1998. године. Часна трапеза је такође од мермера са мањим мозаицима са предње стране. Десно од главног олтара је мањи олтар посвећен Светом деспоту Стефану Лазаревићу (†1427), а олтар са северне стране посвећен је празнику Преображења Господњег.

Са десне стране када се уђе у храм уз јужни зид храма налази се у мермеру изграђена гробница цара Стефана Душана (†1354) по пројекту др Драгомира Тадића у коју су положене његове мошти донесене из његове задужбине манастира Светих Арханђела код Призрена, манастира који је већ више векова у рушевинама. Са супротне, северне стране у истом стилу и од истог материјала саграђена је гробница патријарха Германа (Ђорић, †1991).
На средини храма, испод централне куполе је полијелеј израђен од бакра по пројекту др Драгомира Тадића 1969. године, а урадио га је академски вајар Драгутин Петровић.
Испод нартекса храма је крипта која није потпуно завршена, и углавном је празна. У њој се налази неколико гробова који су пренети из првобитног храма: Митрополит Теодосије (1815-1892), Епископ нишки Виктор (1797-1888), Епископ шабачки Гаврило (Поповић, 1811-1871) и Епископ тимочки Мојсије (1835-1896). Ту су похрањени и Краљ Александар Обреновић и Краљица Драга (†1903), затим Ана Јована Обреновић (†1880), Књаз Милан М. Обреновић (1819-1839) И Кнежевић Сергије М. Обреновић (†1878), затим гроб ктитора старог храма, Лазара Панче. Иначе, цео простор веома простране крипте није много искоришћен и погодан је за галерију-музеј или као изложбени простор.

Оснивачка повеља
„У име Оца и Сина и Светога Духа освети се основни камен овом Божјем храму посвећеном Светом Апостолу и Евангелисту Марку у Престоници Југославије, Краљевском Граду Београду, поред старе цркве Светог Марка, на дан Храмовне славе, 25. априла (8. маја по новом рачунању) лета од створења 7439, а од Ваплоћења Господњега 1931. ог, за време срећне владавине Његовог Величанства Краља Југославије Александра првог Карађорђевића и Поглавара Српске Православне Цркве Његове Светости Патријарха Варнаве, који и изврши овај свети чин освећења.

 
Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Gost
Odgovori na ovu temu...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...