Kolumne

[Smucalica 5972]

Ne pamtim da me je neko skoro ovako oduševio,

poput ovog Tokina

čovek je neponovljiv...

 

Ivan Tokin - Vojvodina

 

 

Prazan autoput, noć, ona i ja. Slušamo muziku što smo je slušali onda, i koju ne menjam od tada. Vozim brzo, mislim onako, u odnosu na nešto sigurno jeste brzo. Isprekidana linija je s leve, a dupla puna sa desne strane automobila koji juri kroz noć.

Nosi nas brzinama kojima nismo sposobni bez njega da se krećemo. Sve što vidimo pored puta su svetla. Ona kaže – Vojvodina je lepa. Ne kažem ništa ali znam – Svaka je Vojvodina lepa s njom u kolima, čak i ona koja se ne vidi.

Pita me – O čemu misliš? Kažem joj – Nemam pojma, misli mi se brzo smenjuju, svaka traje u meni koliko i delići isprekidane linije u mojim očima. Ovo za deliće linije joj nisam rekao, ali sam pomislio. Razumela bi me, ali nisam hteo da razgovaramo. Želeo sam da bude tu, nema, pospana, a da nas ja vozim nekuda, brzo, u odnosu na sve što se kreće sporije od nas.

Mnogo toga je sporije od nas, ostavljamo bezbrojne situacije za sobom, većinu smo i prevideli, ali ne marimo mi za to, mi putujemo kroz noć. Mi ćemo stići u jednom trenutku na to mesto na koje smo krenuli, ali sada putujemo, i nema prepreka za nas.

Njeno srce kuca, oči joj se sklapaju, tašna je u krilu, torbica sa nekim njenim posebnim svakodnevnim stvarima joj je pored nogu. Glava joj polako pada na moje rame. Trepavice su joj dugačke, rukama drži svoju tašnu, čuva nešto, nešto što je njoj važno. Ima neka posla sutra s tim što joj je u tašni i ona to čuva i u snu. Pritisla je taj sutrašnji život i srce mi se steže od toga. Uvek kad je vidim da nešto planira, plače mi se.

Pri ovoj brzini, dovoljan je jedan nagli pokret pa da se sve promeni. Često me život vuče da napravim taj pokret, ali ga nikad do sada nisam napravio, nikad naglo. Možda prema njenim planovima ja nikada neću napraviti taj nagli pokret. Možda i neću.

Trgne se, zbog toga što me je čula o čemu mislim, i pita me – Jel ti se spava? Kažem – Ne, spreman sam da više nikad ne zaspim samo da nam uvek bude ovako. Ali izgovorim samo prvu reč, a ovo na šta sam spreman prećutim, mada znam da bi me razumela.

Stižemo, usporavamo, i sve je više toga od čega nismo brži. Tela postavljamo u položaje u kojima mogu da izdrže sporost. Zaustavljamo se. Vojvodina više nije lepa, nijedna. Spava mi se. Oči mi se sklapaju i hoću da joj kažem – Mi ne treba da se zaustavljamo. Kretanje je za nas ključno. Mi smo najbolji kad se krećemo. Hajde da se više nikad ne zaustavimo.

Ali ne kažem joj ništa, mada znam da bi me razumela.

 

 

izvor: citymagazine

 

 

[Smucalica 5972]

Ivan Tokin - Pesak

 

 

 

 

 

Jednom kad sam imao sto godina bio sam na Bulevaru, oko podne. Padala je kiša, i malo sneg. Ulica je bila mokra, šljapkao sam i od kapljica branio nogavice jedinih pantalona. Na tezgama su bile gaće i kobasice iz Mađarske, cigarete i lekovi za srce i naočare sa dioptrijom.

Ruke su mi bile u džepovima, kapa na glavi, a glavu sam uvukao duboko u jaknu, samo su mi oči virile. A kroz te oči sam video dve devojke kako izlaze iz taksija. Ravne žute kose, bunda i kožna jakna, helanke, štikle i duboke, lakovane crne cipele. Tašne okačene o leve podlaktice, jedna desnom rukom vadi ključeve. Izašle su iz taksija i presekle trotoar neposredno ispred mene. Jedna je rekla, ova malo viša – Ne možemo ovako, nećemo stići, moramo da se organizujemo. I uđu u zgradu.

Prošao sam kroz njihove mirise. Parfemi i šamponi. Mislio sam kako bi bilo provući prste kroz neku od tih kosa, dodirnuti neko od tih nežnih i negovanih lica, gledati je u oči dok se ne buni što je dodirujem. Nije me brzo prošlo, dugo me je držalo, držalo me je godinama. I sad lako, jasno mogu da ih vidim kako nehajno izlaze iz taksija i pomeraju svetove miševima oko sebe.

A jutros, skoro na istom tom mestu, najviše dvadeset metara niz Bulevar, isto je sve mokro, isto se branim od kapljica, samo što nisam u jedinim pantalonama i nemam sto godina nego mnogo manje, iz taksija izlaze dve devojke. Mogle bi da budu ćerke onim mojim devojkama, samo nemaju žute kose, i ova viša kaže – Ne pada mi na pamet da idem peške. Pored njih stoji momak, istih godina kao i one, đubretar. U fluorescentnom prsluku je, naslonjen je na zelenu kantu, s metlom, i gleda ih.

Uhvatim mu pogled. To je taj pogled. Rekao bih mu nešto, ali ne mogu da mu kažem ništa što bi ga utešilo. Znam da mora mnogo neverovatnih situacija da se desi da bi on provlačio prste kroz kose takvih devojaka, a da se one ne bune. Znam da je verovatnoća za to skoro zanemarljiva, ali da postoji. Ipak, ćutim. One kupe cigarete i vrate se u taksi, on odgura kantu u jedan ćošak i počne da čisti.

A za to vreme, na Jadranskom moru, na severu, na jednoj stenovitoj obali, morski talasi polako od te stenovite, prave peščanu plažu. Dok se taj posao ne obavi, a i dugo posle toga, mnogi će imati te naše poglede. Neki ćemo prolaziti kroz iglene uši računa verovatnoće, a neki nećemo.

 

izvor: citymagazine

[Smucalica 5972]

Minja Jovančić - Srećna domaćica: Antidepresiv 

 

Dolazak proleća je teško podnošljiv. Svima. Uljuljkanost u mrak i hladnoću zime, koju prespavamo umotani u ćebad pored mlakog radijatora, razbija se postepeno sve dužim danima. Izađe sunce koje smo toliko čekali i pokaže svaku novu boru, sedu dlaku, salo i bubuljicu. Odjednom, dok se ogledamo u nekom sveže opranom izlogu ili u musavom prozoru gradskog prevoza, vidimo da to nismo mi, gleda nas neka druga osoba sivog lica i čudne boje kose.

Tajno pratim život jedne žene na fejsbuku. Ne poznajemo se, nikada je uživo nisam videla, ona ne zna da postojim, ali ja je pratim. Posmatram joj život sakrivena iz ćoška, iza ekrana, klikćem joj ime u pretragu i ćutim. Ne obraćam joj se, a znam da treba. Sramota me. Provincijalka sam. Kako da priznam nekome svoje voajerske osobine, iako u njima ne uživam? Kako da joj kažem: Izvini, ne poznaješ me, ali ja mislim da ti treba pomoć?!? Kako ja, nepoznata, da budem dovoljno drska i bezobrazna, da joj lupim šamar istine i osvešćenja, kad oni koji sa njom žive nemaju hrabrosti ili ne vide? A ona – vapi za pomoć.

Na prvi pogled, ova žena ne doživljava ništa srašnije od bilo kog drugog stanovnika naše jadne države. Radi slabo plaćen posao za koji je završila težak fakultet. Muž ne radi. Kredit za stan su podigli u švajcarcima. Ne mogu da ga otplate. Deca su odrasla i nezaposlena. Ima hobi, nada se da će joj doneti dodatnu zaradu, ali to što ona pravi niko neće da kupi. Pokušava da smrša. Menja dijete svakog meseca, ali je gladna, i noću, dok ukućani spavaju, jede sve što joj frižider ponudi. Umorna je. Trebaju joj nove cipele, nova torba, nova figura, zabava, novi život oslobođen briga. Piše o nepravdi, o težini koja je tišti. Sabira račune. Moli da joj zaposle muža. Ljuta je na političare. Ljuta je na banke. Ljuta je na prijatelje. Odlazi na odmor koji provodi kod kuće na terasi. Opsesivno farba, plete i kukiča. Pas je bolestan, ujeo ga krpelj, povredio je šapu. Plače kad se vraća sa posla. Ne može da pomogne svojoj porodici. Njena porodica ne želi da pomogne njoj, a ona to ne zna.

Gledam komentare ispod njenih postova, ljudi kažu: Strpi se, biće bolje; Budi pozitivna; Nije tebi najgore; Bar si zdrava, budi zahvalna Bogu; Bog će te pogledati; A, šta misliš, kako je meni sa troje dece?  Ima i onih koji daju instant savete, koji je ignorišu, ali uglavnom njen vapaj iskoriste da podele svoju tužnu priču. I život ide, iz dana u dan, iz meseca u mesec, a teskoba je sve više guši. Pokušava ona da bude pozitivna, da sluša muziku, da šeta, da se druži. Ne vredi. Bol je veći od nje.

Nestaje na mesec dana. Povlači se sa društvenih mreža. Bezvoljna je, ali ipak misli da može da se izbori. Sa prvim suncem javlja se nova nada i nova unutrašnja pobuna. Piše pisma i poziva na bunt. Odgovora nema. Ljudima je preko glave njene patnje. Misle da se folira, da preteruje, prevrću očima na svaki novi post. To je to. Izlaza nema. U očaju pokušava samoubistvo i završava u bolnici za mentalno zdravlje. Pored ograničene upotrebe telefona i interneta u bolnici, javlja prijateljima da se dobro oseća i da joj prija boravak u pomenutoj ustanovi. Odgovora, opet, nema.

Oh, kako je lako staviti kapu i šal, zabundati se u kapute i jakne, pokriti celulit tamnim čarapama i šunjati se kroz tamu mrtve prirode i uličnog svetla. A onda sunce zatraži ogoljavanje. Treba srediti pete za sandale, istopiti kilograme, ofarbati izrastak i učiniti da lice sine novom prolećnom svežinom. Nema tog saveta iz ženskih časopisa koji pomaže da se obasja tužna, zamenarena duša, koja je čameći negde u dubini naših mozgova ili grudi (nek je locira ko gde hoće) snevala zimski san.

Izmenjeno March 28, 2015 od strane člana Smucalica

[Smucalica 5972]

Ivan Tokin - Ručak

Kako praviš onu tvoju boraniju?

Koju?
Onu s telećim rebrima i šargarepom.
Pa pravim s telećim rebrima i šargarepom.
A je l’ stavljaš beli luk?
Stavljam.
Pa znači i s belim lukom.
Da.
A šta još stavljaš?
Malo crnog luka i ljute paprike, so, biber i peršun.
Aha, pa znači sve to.
Da. I teleću supu koristim za dinstanje.
E, pa to si mi isto rekao i prošli put i ja kad sam napravila nije ispalo kao tvoje.
To je zato što ti ne umeš da praviš boraniju.
Pa je l’ hoćeš ti da me naučiš?
Ne mogu.
Znači ti nećeš da i ja umem da napravim boraniju?
Ne, nego ja mogu samo da ti pokažem kako ja pravim, ali ti moraš sama da naučiš.
Ne razumem. Ako nećeš da me naučiš, lepo reci.
Lepo ti kažem da ne mogu. Niko nikoga ne može ništa da nauči.
Samo bi da filozofiraš, a ja te pitam za boraniju.
Za boraniju i za sve drugo je isto. Čovek sve mora sam da nauči.
Dobro. Kako da naučim?
Napravi boraniju.
Tako ti misliš da mi pomogneš?
A je l’ hoćeš da ti pomognem?
Hoću.
Dobro, napravi boraniju pet puta za sledećih deset dana.
I misliš da ću onda umeti?
Ne, onda će ti biti jasnije neke stvari u vezi s boranijom.
Dobro, a koju boraniju da kupim?
Onu koja ti se sviđa.
Opet ti. Koja je najbolja?
Ona koja se tebi najviše sviđa.
Znači, ni to ne možeš da me naučiš?
Ne mogu ja da znam koja se tebi najviše sviđa.
A je l’ mogu da pravim s piletinom?
Probaj.
A ti? Je l’ bi ti pravio s piletinom?
Ja pravim s teletinom.
Nemoguć si.
Ja da hoću da pravim s piletinom, ja bih pravio.
Dobro, samo mi reci šta je najvažnije kod pravljenja boranije.
Najvažnije je da daš sve od sebe.
Čovek od tebe ne može recept da dobije.
Ja sam ti upravo dao recept.
A je l’ hoćeš ti da mi napraviš tu boraniju?
Naravno.

 

 

***

 

Jesam li već napomenula da ovog Tokina obožavam da pročitam

kolumne objavljuje u citymagazinu i svaki put me zatekne svojim tekstom...

[Smucalica 5972]

 

Zaštititi se od zla ili umreti od bolesti, pitanje je sad?

 

 

Imala sam dva izbora: Da umrem u miru i tišini, onako kako to Srbija poštuje i voli da se umre ili da zbog dece pokušam da živim bez digniteta, izložena svakoj seljačini i primitivcu koji su me mrzeli i pre – što zbog šešira, što zbog putovanja, što zato što sam otvoreno govorila o svemu

Već drugo smatram da bi bio red da napišem ovo pismo, ne zato što smatram da bi trebalo nekome nešto da objasnim, već jer znam da će ovo saznanje spasiti neke druge živote.

Ceo tok moje bolesti znate, ali ono što ne znate su najnovija naučna ispitivanja koja su pokazala da hipersenzibilne osobe češće obolevaju od autoimunih bolesti. U Austriji ozbiljni terapeuti potpuno drugačije tretiraju hipersenzibilne osobe.

Kada sam se sedam meseci lečila u Makedoniji u “Acibadem Sistina” išla sam povremeno na energetsku masažu kod jedne žene koja je radila staru makedonsku energetsku masažu. Stavila je ruku na moj solarni pleksus i rekla znaš šta je tvoj glavni uzrok bolesti. “Šta?” pitala sam,  a ona je odgovorila: “Suviše sve jako osećaš, posebno nepravdu i zlo, nisi mogla to da izdržiš…”

Dva izbora

Zamislila sam se… Bilo je istine u tome, moje poslednje pismo koje sam napisala sebi pre nego što ću otkriti da imam najagresivniji oblik jednog od najsmrtonosnijeg kancera u 3B fazi upravo je bio nabrajanje onoga šta sve ne mogu više da podnesem u svojoj okolini, zemlji, planeti.

Toliko laži, izdaja, zla, ljubomore, mučenja, nepravde. Kada zbog alergija nisam mogla da nastavim lečenje u Srbiji i morala da idem u Švajcarsku, imala sam dva izbora: Da umrem u miru i tišini „dignitativno“, onako kako to Srbija poštuje i voli da se umre ili da zbog dece pokušam da živim bez digniteta, izložena svakoj seljačini i primitivcu koji su me mrzeli i pre što zbog šešira, što zbog putovanja, što zato što sam otvoreno govorila o svemu. Koliko puta sam zbog tih primitivaca poželela da nisam javna ličnost i da odem na pusto ostrvo.

Pogledala sam Vilu i Lava i iskreno nisam više imala snage za ovaj strašan svet, bilo je lakše otići. Kažu da je kancer podsvesna želja za smrću onih koji ne mogu više da izdrže ovaj svet.

Dakle, pogledala sam Vilu i Lava i srce mi se slamalo – nisam imala prava da ne pokušam da ostanem sa njima još neko vreme u ovom surovom svetu. Trebala im je majka, bili su skrhani od bola, terapija, loših prognoza…I bili su osetljivi kao i ja.

Kada sam mojoj terapeutkinji Sonji Simonovskoj predočila sve o mom veltšmercu, kada je pročitala knjige “Spas” i “Sama”, ona je rekla da ja spadam u kategoriju hipersenzibilnih. A hipersenzibilni očaj zbog onih koji ih povređuju okreću prema sebi…

Dve vrste ljudi

Da, to je tajna zašto dobri ljudi obolevaju, a oni zli nikada – jer nisu autodestruktivni. Oni naprosto svoj očaj, svoj nedostatak ljubavi, svoju nadmenost i glupost emaniraju tako što povređuju druge.

Sa kojom god osobom da sam pričala koja boluje od neke autoimune bolesti, scenario je uvek bio isti. Velika tuga, velika nesreća, velika razočarenja i njihova duša i srce koji su to sve tako jako primali i teško podnosili.

I kada nam daju najbolje lekove i terapije, opet nas ne uče kako da se vratimo u surovi život, onaj strašni surovi život pun ljudi željnih povredjivanja od kojeg smo se razboleli.

U mnogim evropskim državama počele su posebne terapije za hipersenzibilne sa teškim autoimunim bolestima…

Na Balkanu je još najstrašnije, bilo da ste javna ličnost – kao javni wc, gde svako može mirno preko interneta da vam poželi smrt, ili da niste – opet ćete biti povređeni na poslu, u komšiluku, u prodavnici, na ulici… Jer besni lako izlivaju svoju mržnju i bes, oni se isprazne, a vi ćete uplakani otići kući i razmišljati danima kako je neko mogao da vam kaže nešto tako strašno i od toga će vaš metabolizam početi da trpi.

Havajski šamani kažu da je dovoljno da smo tri dana nesrećni da u našem organizmu nastane bolest. Ne možemo mi hipersenzibilni nikada postati debelokošci koji nas povređuju, ali možemo učiti kako da, naizgled, naš problem pretvorimo u prednost…

Zaštitite se od zla

Znam da postoje ljudi koji kažu da ih baš briga šta drugi misle i zavidim im. Ja, naprotiv, u stanju sam pored dve hiljade pozitivnih i divnih komentara da se rasplačem zbog poruke nekog sociopate koji mi poželi da crknem…I tako oko svakog drugog čoveka koji trpi bol, uvredu, nepravdu.

Boli me nepravda celog sveta, boli me okrutnost, zloba, ljubomora, a linč rulje ne mogu da izdržim još od vrtića…

Ako spadate u one osobe koje sve osećaju prejako, koji ne mogu da se pomire da je svet pun zlih, bezočnih, manijakalnih, okrutnih i bezosećajnih, vreme je da uradite nešto za zaštitu svog zdravlja.

Jer i onaj manijak koji je pobio decu u Americi, i ovi što sekirom ubijaju po Srbiji, i oni koji seju mržnju, zlobu i bes preko televizije i interneta – svi oni će učiniti da vaši organi ne rade pravilno.

Zato pre nego što krenete da spasavate svet – spasite sebe da bi trajali svojoj deci.

Ja tu lekciju nisam znala i još je učim. Još uvek se iznova i iznova šokiram da postoji zlo u ljudima i još uvek se iznova i iznova rasplačem na svaku nepravdu i oholost…

Ovaj svet je strašno prelepo mesto. Ali u njemu, pored ostalih manjina, postoje i hipersenzibilni ljudi.

 

by Isidora Bjelica

[Smucalica 5972]

Ovaj status na fb-u Vladimira Đurića, psihoterapeuta, je u stvari jedna divna priča

i razmišljala sam gde da je stavim...

 

"Pekara...u radno vreme...gužva...i najbolji burek na svetu... Ona je mlada...recimo II godina fakulteta...ima lepu „Bečku“ kariranu košulju...farmerke i starke...kosu jutros opranu...lepe zube...i nasmejane oči...izgleda kao prototip „Fine Studentkinje iz Provincije, koja je več na prvom koraku u Balkanskoj ulici morala postati velika i dorasla i odzbiljna i odgovorna i snalažljiva, jer je lepo vaspitana i na ozbiljnom porodičnom poduhvatu, na Studijama, tom luksuzu zbog koga se cela porodica žrtvovala i od koje se to jednostavno i očekuje“...

Pored nje je čovek...55 godina...nizak...sed...sa brkovima požutelim od duvana...prastarim pantalonama, cipelama iz Trsta i rasparenom košuljom...Maneken radnika jedne od onih fabrika za koje čujemo na televiziji kada njihovi sindikati blokiraju neku prugu ili autoput...nervozan...i očigledno na mestu na kome ne pripada...nesnađen u gužvi i napetosti...i Srbiji...i u Dvehiljaditim...

Izgleda kao otac koji je došao da poseti ćerku na studijama u Beogradu...da vidi gde i kako živi...da bude malo ponosan...i da ima šta da priča sledećih dva meseca na kafi na poslu...Mići Nosonji, Piksiju i Dani...

Ćerka donosi tanjir sa burekom za ćaleta i staju tik pored mene...ona jede neki mali kroasan..pa njoj uostalom ni ne treba puno...

Izgovara „e sad ćeš da vidiš šta je burek...o tome sam ti pričala, Tajo“...

I onda....

Kreće otimanje....

Ona pokušava da mu ubaci kusur od par žutih i zelenih novčanica u džep...

On je oštar u neprihvatanju...

„Neka neka, imam ja još od stipendije...tebi treba više.....“ izgovara ćerka...

Otac se brecnu...godinama uvežbano dostojanstvo i dozvoljeni minus se sukobiše u trenu u njegovoj glavi i on pokleknu i prihvati pozamašnu pozajmicu...od 176 dinara...

Jedu ćutke...

Zajedno su...

Uživaju...

„Kad ti polazi autobus“...u 10 ...super stižemo opušteno..mnogo mi je drago da si bio...hvala ti...čim prođe junski rok eto me kući“...reče ćerka...

Razmišljam...

Koliko li je ovakvih devojki trenutno na privremenom boravku u Beogradu...Diskretnih Heroja...skromnih, ispravnih i dobrih...zagledanih u budućnost...koju sada stvaraju...svojim svakodnevnim odricanjem...i trudom...

Koliko li je roditelja po onim zaboravljenim gradovima po Srbiji...siromašnih i pristojnih...maksimalno stisnutih...uskraćenih za svako zadovoljstvo...zarad budućnosti...i zato što je to kod nas tako normalno..jer pobogu “ imaju studenta“...

Mislim se...

Ko li će se usrećiti sa njom?

Koja firma, sud ili bolnica?

Ko li će biti srećan da je sretne, i pametan da se odmah zaljubi i da je ne pušta ni za kakav šljašteći-hipnotišući-privlačeći silikon, hijaluron ili šminku?

Kome li će ona roditi neke nove studente?

Koje će ispravno vaspitati, naučiti vrednostima, Ponosu i ispratiti u Beli Svet...

Zbog kojih će se i ona svega odreći, za nekih 20 godina...

Voleo bih da mogu da privirim u pekaru tamo negde oko 2040...i da je zateknem sa ocem(dekom) i ćerkom(unukom)...kako njupaju...i smeju se....

Jer...

Siguran sam da će doći vreme da ovakvi ljudi budu srećni...

Jednostavno mora biti tako....

Mora jedanput krenuti....

To je igra velikih brojeva...to jest godina...

Mada...

Pročitah skoro...da ovi iz pekare šalju ponekad zaleđene tepsije avionom...u Vankuver ili Sidnej...željnoj dijaspori...koja ne pita za cenu...za taj stari poznati osećaj na nepcima...i povratak u mladost...uspomene i bezbrižnost...

Ko zna...gde će se jesti...

Ionako...

Ljudi za stolom..to jest.. Porodica je važna...meridijan ne..."

 

ova priča ima   

 

[vojo 1783]

Јоооој

[Smucalica 5972]

 Nisam gledala ovu emisiju, koju spominje Mirjana u svojoj kolumni,

ali eto... još neko obraća pažnju na Velike ljude ili Diskretne heroje 

koji su tu, oko nas... lepo je znati da postoje...  

APSOLUTNA POBEDNICA 

 

Kiša je padala ovih dana, pa sam i ja u nedelju uhvatila sebe kako sa daljincem u ruci, „vrtim kanale“. U moru nebuloza, loših vesti, rijalitija i takmičarskih emisija u kojima se ljudi, pa čak i deca stimulišu da se bore do kraja, jedan mali detalj ostavio me je skoro bez teksta: Da, zapamtila sam to ime – četrnaestogodišnja devojčica Lidija Janković iz sela Draginje, uradila je nečuvenu stvar – nešto na čemu bi joj cela ova zemlja mogla i čestitati i pozavideti.

Bilo je to muzičko takmičenje Grand produkcije. 
Lidija je pevala prva, i pevala je kao slavuj, spektakularno, i bila je u duelu za ulazak u veliko finale sa drugom devojčicom. Druga devojčica je, čim je počela da peva, izgubila glas, izgubila tonalitet i izgubila tempo, i očajnički je, skoro na ivici suza, gledala oko sebe tražeči neku, nevidljivu pomoć. I sama je bila svesna da su to greške koje joj garantuju ispadanje iz takmičenja. 
Ali, onda je Lidija Janković iz sela Draginje, prišla jedan korak i počela tiho da peva sa njom – dajući joj intonaciju i ritam. Druga devojčica je pesmu završila aplauzom.
A meni su krenule suze!

Jer, u svom ovom zlu koje nas okružuje - na televiziji, u novinama, na društvenim mrežama, pogotovo, u ovoj klimi gde su podsmeh, mržnja i cinizam uslov „opstanka“ i izvor zabave, u ovoj klimi gde su zle namere uglavnom propraćene aplauzima, a mržnja uzdignuta na nivo najveće vrline, u konceptu života koji nam neprestano poručuje da je čovek čoveku vuk, i da u beskonačnom takmičenju koje se odvija na svim nivoima i u svim sredinama, niko ne treba da ima milosti ni prema kome, te da je zlo legitimno sredstvo ne samo opstanka nego i napredovanja, ovde gde su psovka, zavist i seirenje nad tuđim posrnućima ono što se podstiče, i gde su zle namere „dobar dan“ javne scene - ova devojčica, koja pritom peva kao slavuj, pomogla je svojoj suparnici u takmičenju koje i njoj i njenoj mnogobrojnoj porodici znači mnogo.

A to je gest ravan viteštvu.

Ne treba bolja lekcija o ljudskosti, od ove koju nam je spontano dala mala Lidija Janković iz sela Draginje , ni nama, ni našoj deci.
Ta devojčica, Lidija Janković, nadrasla je i to takmičenje, i sve hitove koje će jednoga dana sigurno imati.

I, što se mene tiče, ona je apsolutni pobednik ne samo ovog takmičenja, ona je apsolutni pobednik Srbije.

 

Mirjana Bobić Mojsilović

[Smucalica 5972]

Eeeee... svaka joj je zlatna!!!

Bravo za ovu mladu devojku i bravo za tekst!  

NISI TI SPORNA, SVETLANA, SEKO

 

 

     Evo, moj prijatelj recimo. Tri meseca sređuje staru kuću od blata kupljenu budzašto, jer nije imao gde i nije imao više nego za nju. Stodeset kvadratnih metara vlage i memle mesecima pokušava obrnuti u svoju korist. Zaseca je u dnu, da zaustavi korenje vlage, menja joj stolariju, ravna zidove stiroporom, sređuje podove. Zabrinut je, uskoro mu stiže prinova, toliko je već čuo priča o bronhitisu zbog natopljenih zidova. Žena mu je srećna, bar tako izgleda. Posle dugo godina podstanarstva ipak sad imaju nešto svoje.. Dug će da vrate nekako. Polako samo.

Pre neko jutro u dvorištu je farbala stari krevetić koji su dobili od komšije na poklon. Tridesetisedam mu je leta. Malo su popustili spojevi, ali ona vešto zavrće šrafove i meša belu farbu da mu da nov sjaj. Izabrala je i boju za zid, ako bude hteo da je onako star i inatan primi. Kolica su im poklonili kumovi od svojih klinaca. Šije zavese. Šije mašne za zavese. Garnišnu je kupila na Najlon pijaci, polovna ali ko nova. Crta leptire iznad kreveta. On od drveta delje zvečke.

I mi to gledamo svaki dan, mi koji ih poznajemo. Sreću jednog para zbog prinove koja stiže, zanemarili smo probleme koji im iskaču, nevažni su sad. Srećni smo zbog njih, sa njima.

Onda jednog dana sednem u kafić da popijem kafu, uzmem štampu, na svim naslovnim stranama pročitam senzacionalističkim velikim slovima ispisano kako trudna folk pevačica sređuje sobu za bebu iz Grčke, da to košta 10.000 eura, da je angažovala arhitektu koji joj redovno šalje fotografije na odobrenje, dok ona uživa.

I popizdim, ne zbog toga što ona ima. Njen novac, njena stvar. Ne poludim ni zbog preseravanja sa arhitektom (iako mislim da nema boljeg arhitekte za dečiju sobu od majke). Ne poludim ja zbog Svetlane Seke. Meni svačija trudnoća mila. I najlepša vest. Ali popizdim na medije. Na feljtonsko obaveštavanje čitalaca, evo već nekoliko meseci, o toku njene trudnoće i kupovini stvari za bebu, navodeći besramno koliko hiljada evra troši na sobu, na enterijeristu, na igračke, na zvečke, na boje, na odmor sa mužem.

Pa majku mu božju, hoće li svanuti dan kada ćete feljtonski pisati zašto porodiljsko kasni do detetovog prvog rođendana, kako majke žive bez tih para, i zašto neke od njih, iako imaju zagarantovano porodiljsko, dobijaju poziv da se vrate na posao, uz ucenjivanje da će dobiti otkaz ili neko drugo lošije radno mesto, ako to ne urade.

Hajde pišite o nasumice odabranoj trudnici. Izađite na ulicu, nađite neku Jelenu ili Anu ili Mariju. Pitajte ih kako se spremaju za veliki dan,

plaše li se porođaja,

gde vode trudnoću,

čekaju li i koliko u redovima,

da li im je muka od toga,

koliko traje pregled,

jesu li ginekolozi ljubazni,

šta ih boli, šta im fali, treba li im pomoć, šta ih veseli, šta sanjaju,

kako zamišljaju bebu, kakvo ime će da joj daju,

kako su sredile sobu, da li povraćaju, o čemu razmišljaju,

čeka li ih posao posle 12 meseci, jesu li kupile prve benkice…

Hajde pišite kako da se sredi soba za bebu u kući od blata, sa vlagom. Dajte savete zabrinutim roditeljima preplašenim zbog mogućeg bronhitisa.

Pišite da umirite trudnice, a ne da ih hormonski disbalansirane još više „ljuljate“ ovakvim natpisima. Možda su nesigurne, svaka buduća majka je nesigurna, svaka za svoje dete želi najbolje, i zato ponekad zaboravi šta je istinski i jedino važno. Uplaši se da će njena beba u sobi sa njom i mužem, u starom prefarbanom krevetiću i kući od blata biti manje srećna od one u zasebnoj sobi u ganc novom krevetu ganc nove kuće. Napišite da je to glupost!!

Možda će Seka reći „Ja sam pošteno zaradila, radite i vi“. Jebi ga, Seko, ja pevati ne umem, a pošteno sa fakultetom radim za prosek. Jedino da se razapnem na milion strana pa da naguram tek dvadesetiosminu tvog mesečnog primanja. Volela bih ja da od jedne tezge zaradim pet ili deset hiljada evra, ovako od piskaranja mogu da sanjam samo.

Ali nisi ti Seko sporna, niti sam ja zajedljiva, daleko bilo, već pucam u medije koji godinama unazad stavljaju naslove tipa „Najlepši par Srbije rekao DA“, „Rodila se najlepša beba, poznati par presrećan!“, „Na proslavu potrošili 10000 evra!“, „Verio je na Bahamima!“ „Dali bebi efektno i prelepo ime!“, „Posle porođaja lepa mama zgodnija nego ikad!“.

E to je ono što iritira.

Prvo otkud vi, mediji, znate ko je najlepši par u Srbiji? Možda žive u Surdulici na nekom starom imanju, daleko od vas, peku papriku i ljube se svojim prelepim usnama na još lepšem licu. Otkud vi znate čija je beba najlepša? Svakom roditelju je njegovo dete najlepše, bilo po porođaju modro, oteklo, ćelavo ili čupavo. I šta vi znate koje je ime efektno? Svakom roditelju je ono koje je bebi dao najefektnije.

Što se tiče natpisa o tome kako je ova ili ona pevačica ili neka poznata ličnost verena od strane svog dečka „biznismena“ na Bahamima, kako je prsten koštao koliko prosečni radni vek Srbina i tome slično, gurate nesigurnim ženama prst u oko, posebno ako su u minus fazi. Vide svog „prdonju“ kako knjava na kauču, s novinama preko lica. Gledaju ga i pune se besom. Pitaju se šta su one od njega poslednji put dobile, kad je on njih negde odveo, jel to beše ono Igalo 1976., pa se još naljute na jadnička ni krivog ni dužnog, jer eto nije imao za Bahame. A on bio na poslu, pošteno odradio noćnu smenu, doneo svež vruć hleb iz pekare, uneo biciklo u kuću da ne kisne, otišao po prezle, dovezao decu iz vrtića, odvezao starije na trening, sklonio sudove za sobom…

Hajde probajte da menjate stvarnost, umesto što je šminkate i zamazujete. Menjate svest, umesto što doprinosite eroziji svega vrednog.

Hajde nađite još jednu Seku, tako vam Boga, i pitajte je kako ona uživa u trudnoći.

Bićemo vam zahvalni.

 

by Jovana Kešanski

 

[luminica 2120]

Čarli

Jun 25, 2017 | blog, naslovna | 

Milisav S.Popovic

 

 

 

Moja verzija: Vraćao sam se svježe ofrican od brice. Skrenuh putem malo ulijevo, a desno od portuna. Nagazih na vrelu stazu na kojoj se razlilo stvorenje raširenih krila. Prvo pomislih da je slijepi miš… no ne bi bome, već – lastavica! Poletarac što se od vrućine zalijepio za pločnik. Uzeh ga najnježnije što sam umio. Nije se otimao. Samo je izbacio jezik i zacoktao par puta udarajući u gornji kraj klјuna. Iz kafića pored dopirala je pjesma “Čarli, kako vreme prolazi…”, pa mu se tako i obratih “Čarli, druže… kako je?”. Isprva htjedoh da ga na isto mjesto vratim i ostavim, možda ga nađu njegovi, ali svuda okolo je pomalo lud komšiluk… Začu se “tras!!” – iza leđa. Pade odnekud harmonika. Rasu se i zazveča. Neka maca skoči, frknu pa strknu… uteče niz južnu stranu. E, sad… nisam smio da ga ostavim. Ovdje se gađu harmonikama. Prođoh s njim kroz portun. Nosio sam ga do kuće dok je ptić zgučeno odmarao držeći se za kažiprst. Iza nas je ostalo brblјanje odraslih lasta. Na Internetu sam pročitao kako poletarci obično nemaju dovolјno snage za duži let, pa često završe na tlu… tako jadnici i nastradaju. Čarli je izgleda, doživio toplotni udar… savjet je glasio da lagano duvam u njega dok se znojava perca ispod grla ne osuše i raskomote. Tako sam duvao i duvao… a on poče malo pomalo da okreće glavu, zažmurio, i raširio krila. Ali nije htio da se makne s prsta. Vidjelo se da uživa. Čim je povratio gram snage, prinesoh mu čepić vode. Isprva je klјucao plastični obod, onda je naučio da podigne vratić kako bi kap skliznula niz grlo. Prošetao sam ga po balkonu, pa kroz kuću, kad smo stigli u sobu počeo je da cvrkuće… glasan mali stvor! Skakutao je niz, pa uz prst, mahao krilima i kreštao… pri tom, direktno me gledajući u nos. Ništa slađe odavno nijesam vidio. Isprštio sam kašikom zrno indijskog oraščića, narezao sitno komad kajsije i smlatio lopaticom dvije muve… sve servirao na poklopac od tegle i prinio Čarliju. Gledao me nekako tipa “hvala, ali ne mogu”. Rekoh sebi: skapaće ako nešto ne pojede. Uz pomoć prijatelјa stupih u kontakt sa djevojkom koja je ornitolog pa svi pođosmo do nje… Nahrani ona Čarlija crvićima. Slasno ih krmence proguta. Vratismo se kući. Ostavismo ga na balkon, i povukosmo se u kuhinju. Baš kako nam je ona rekla. Nije prošlo ni dva sata, Čarli je prizvao čitavo jato i odlepršao  sa familijom i drugarima. Okrijeplјen. Bio sam baš srećan, znate. Iako sam nekim čudnim spletom okolnosti tog dana izgubio 20 evra i nisam mogao da pronađem peglu. Sjutra ujutro sam opet prošao putem gdje sam našao Čarlija… Malo sam se istraumirao jer sam naišao na zadavlјenu mačku koja je visila sa oluka… Ali, makar je Čarli negdje daleko i dobro. Sa vrha zgrade pade boca piva, umalo me ne pogodi… Čuh i neku ciku… Čarlijev cvrkut! Kako je to samo bilo sjajno!

Čarlijeva verzija: Imao sam vrhunski plan, odmah da vam kažem! Samo da nije ona ćelava budala naišla. Pravio sam se da sam povrijeđen i čekao… strplјivo čekao da u zamku upadne onaj zlotvor od mačketine. Ta zvijer nam je pojela nekoliko prijatelјa i dobar dio ujčevine. Moji su odozgo ćutali pored harmonike i čekali na znak. Repom od oka sam primijetio kako se primiče. Sklupčala se rospija pored žardinjere i taman spremala da naskoči i da me dokusuri. Zaustih da zacokćem jezikom… kad me ona avetinja uze u ruke! Sve ode dođavola! Gledao sam kako savršeni plan propada. Kako se rasipa tu pred mojim klјunom. Posmatrao sam kako harmonika pada i maši. Kako zlotvor trči niz ulicu. Nepovrijeđen. Maca utekla, a ćelavac me gnjavi po ruka. Šok! Bio sam u šoku!

Onda me blento odnio kući. Čim smo ušli, ovaj se sazu… Od bazda s nogu mi se zavrćelo u glavu. Iznio me na balkon, ali sam bio opijen. Pomislih, taman malo vazduha… kad kreten poče da dahće u mene! Oklapi me po očima. Pokušah da se odbranim krilima, ali nije pomagalo. Duva li duva! “Operi zube prijatelјu! A batali cigare!”. Puvao je u mene jedno pola godine, čini mi se. Vid mi zamuti. Onda mi prinese čep vode, pokušavao sam da mu pokažem da pijem samo mineralnu… na kraju sam morao da progutam koji gutlјaj. Samo da se majmun skine sa kloake. U glavi mi je bila ona prokleta mačka… pa sam se pitao šta bi Bata Živojinović uradio na mom mjestu… iskoristio bi najbolјe iz nevolјe – eto šta. Natjerao sam budalu da me provede kroz kuću. Ni na šta zanimlјivo nisam naišao. Moš zamisliti, još skuplјa igračke iz Kinder jaja. A onda, u sobi, primijetih peglu. To mi treba! Počeh da se derem na njega “Daj mi peglu pizdo! Čuješ li! Daj mi je odma! Rokiću te u nos!” A on mi napući ona debela usta i prozbori “Aaaa, ništa slađe nisam vidio!”.

Klonuh.  Daje mi kajsiju neopranu i mrtve muve. Umalo se ne ispovraćah.

A onda me odveli kod neke ženske… razvalila mi klјun i ubacila dva crva… htjedoh da joj viknem “Alo! Slanine sestro! Daj slanine!”, ali “mlјac, i crvi su bili dobri”.

Ostavili su me na balkon. Nije ni primijetio da sam mu krišom uzeo peglu i izvukao iz džepa dvadeset eura. Sačekao sam da zaspu, i zviznuo put neba. Ekipa se pojavila i rekoh im “promjena plana”.

Čekali smo je strplјivo to veče… onda se mačketina konačno pojavila… Zagegala kučka… Zaskočili smo je sa peglom i zadavili gajtanom. Zakačili smo je za oluk, da bude opomena drugima.

E, da… sjutra je ćelavac naišao opet onuda. Napili smo se piva od njegovih para – pa sam ga gađao flašom i viknuo mu “Opra li više te noge seronja?!” Kad me čuo, kunem vam se, otišao je sa blaženim osmjehom dalјe. Kakvih budala ima među lјudima.

 

 

Izmenjeno June 27, 2017 od strane člana luminica