Idi na sadržaj

Palate, vile i dvorci Evrope


Preporučene poruke

Беч, Белведере 

 

640px-Upper_Belvedere_LCD-toneedit2_NR.j

 

Белведере (нем. Schloss Belvedere, итал. леп видик) је назив за комплекс барокних палата у Бечу, подигнутих за аустријског принца Еугена Савојског у бечком трећем бецирку (нем. Bezirk, бечке градске општине) који се исто зове Ландштрасе (Landstraße).

Комплекс се налази југоисточно од старог градског средишта (такозвани унутрашњи град, нем. Innenstadt, са катедралом Св. Стефана, Хофбургом итд.), а у директном суседству јесте палата Шварценберг. Палате Горњи Белведере и Доњи Белведере, уз припадајући парк, творе један од налепших барокних ансамбла на свету. Данас је комплекс Белведере претворен у музеј, у којем делује Аустријска галерија Белведере.

 

640px-6_of_15_-_Belvedere_Palace%2C_Vien

 

640px-4_of_15_-_Belvedere_Palace%2C_Vien

 

Након купње земљишта 1697, принц Еуген је прво дао уредити велики парк, но затим и изградњу приградског летњиковца. 1714 отпочели су радови на градњи палате Доњи Белведере, која је испочетка грађена као парковна вила, са оранжеријом, галеријом за слике и једним крилом за становање.

Пројектант и водитељ градње био је познати аустријски барокни архитект Јохан Лукас фон Хилдебрант, Белведере је тако постао његово најпознатије дело. Десна рука у осмишљавању и изведби дворца био му је венецијански кипар Ђовани Станети (Giovanni Stanetti), којег је у Беч довео принц Еуген заједно са целом мајсторском радионицом. Станети је требао осигурати прави италијански кипарски допринос: бројне самостојеће фигуре уздуж балустрада и парка, као и бројне кипарске детаље по фасадама. Доњи Белведере довршен је 1716. године.

 

640px-Belvedere_G%C3%A4rten_und_Blick_na

 

Фреску на куполи у централном Marmorsaal (мраморна дворана), осликао је Мартино Алтомонте. Његова фреска слави принца Еугена као новог Аполона, бога лепоте, уметности и Муза. У овој дворани налази се и кип Апотеоза принца Еугена рад аустријског кипара Балтасара Пермосера (Balthasar Permoser). Западно од ове дворане налази се Државна спаваћа соба (Paradeschlafzimmer), богато украшена штуко декорацијама и скулптурама Доменика Пародија (Domenico Parodi), и осликана зидним сликама Јонаса Дрентвета (Jonas Drentwett), у овом тракту постоји такође мраморна дворана са стропном сликом Ђакома дел Поа (Giacomo del Po) из 1720. године. Дворана грмаљавине, Donnersaal, има стропне фреске од Алтомонта и архитектонску декорацију од Џаетана Фантија (Gaetano Fanti). Источно се од ње налази Државна благоваона.

 

640px-Carlo_Innocenzo_Carlone_-_Prince_E

 

640px-5_of_15_-_Belvedere_Palace%2C_Vien

 

Парк је типично барокни, у којем су биљке и шетнице уредно и симетрично постављено попут казалишне кулисе. Типични француски парк са подрезаним биљем, уредним шетницама и игром воде (jeux d'eau). Парк је пројектирао француски парковни архитект Доминик Жирар (Dominique Girard), који је посао изучио у дворцу Версај као ученик Андреа Ле Нотре (André Le Nôtre). Велики водени базен налази се на горњем нивоу, из њега се вода степеничасто спушта до базена у доњем нивоу.

Поред палате и парка, у засебном одсеку, налази се такозвани алпски врт (Alpengarten) и један природни парк у енглеском стилу.

 

Између 1720 - 1723 подигнут је Горњи Белведере, који је требао послужити као прикладан крај главне оси парка. Пројектант је поново фон Хилдебрант. И у овом дворцу постоји једна мраморна дворана; у њој је потписан Аустријски државни уговор, којим је установљена модерна аустријска држава 15. маја 1955. године. Након изградње 1723, дворац је проширен да постане главна летна резиденција за принца Еугена. Фреске у дворцу осликао је Карло Карлоне (Carlo Carlone), олтарну фреску у дворској капели осликао је Франческо Солимена (Francesco Solimena).

Комплекс Белведере продан је 1752. године царици Марији Терезији од стране наследника принца Еугена. Марија Терезија је комплекс назвала Белведере. Под Хабзбурговцима комплекс је повећан. Од 1775, у Белведеру се налазила царска галерија слика, из ризнице цара Јозефа II, а од 1806 и колекција слика из палате Амбрас која је смештена у Доњи Белведере. Обе колекције премештене су 1890 у Аустријски уметничко-историјски музеј (Kunsthistorisches Museum) у Бечу. Последњи који је користио дворац Белведере као резиденцију био је надвојвода Франц Фердинанд.

Након Другог светског рата, комплекс Белведере угошћује музеј Аустријску галерију Белведере. Зграде комплекса Белведере тешко су страдале за време Другог светског рата. Данас је читав комплекс рестауриран и темељно уређен.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Beč, Hofburg

 

640px-Statue_of_Archduke_Charles_of_Aust

 

Hofburg je kompleks carskih rezidencija u centru Beča, zapravo je to pravi carski grad, sa brojnim palačama, trgovima i parkovima za smještaj i rad carskog dvora i njegovih službenika. Jedan dio Hofburga - Neue Burg i danas služi kao rezidencija predsjednika Republike Austrije, a veći dio je pretvoren u muzeje i prostore javne namjene (kongresi, ceremonije, priredbe).

 

640px-Amalienburg_Vienna_Oct._2006_002.j

 

Veliki kompleks Hofburga leži u samom centru Beča duž Ringstrasse, sve do trgova Josefsplatz i Michaelerplatz.

Hofburg je dograđivan i proširivan brojnim rezidencijama (najstarija je Amalienburg), kapelama (Hofkapelle i Burgkapelle), muzejima (Naturhistorisches Museum i Kunsthistorisches Museum), Carskom bibliotekom (Hofbibliothek), Dvorskom riznicom (Schatzkammer), nacionalnim teatrom (Burgtheater), školom jahanja (Hofreitschule) i konjskim štalama (Stallburg i Hofstallungen) sve do adaptacije krila Redoutensaele u Kongresni centar - 1998.

 

640px-Reichskanzleitrakt_Vienna_Sept_200

 

Hofburg je počeo nicati od 1279. kad je prvi put spomenut kao sjedište tadašnjih austrijskih vladara. Od 1438 pa sve do 1583 i ponovno od 1612 do 1806. (uz izuzetak 1740.-1745.) Hofburg je bio rezidencija dinastije Habsburg vladara Svetog rimskog carstva, a nakon toga zimska rezidencija austrougarskih careva do 1918.

 

Kompleks Hofburga gradio se tokom brojnih vijekova (najstariji dio potječe iz 13. vijeka [2]), na njemu su radili brojni poznati arhitekti među ostalima i Talijani Filiberto Luchese (Leopoldischer Trakt), Lodovico Burnacini i braća Martino i Domenico Carlone, barokni arhitekti Lukas von Hildebrandt i Joseph Emanuel Fischer von Erlach (Dvorska kancelarija / Reichskanzleitrakt i Zimska škola jahanja / Winterreitschule), Johann Fischer von Erlach (Hofbibliothek), sve do arhitekata Neue Burga koji je izgrađen između 1881. - 1913. (Semper i Hasenauer).

 

640px-Die_Macht_zur_See_Brunnen_Michaele

 

640px-Fiaker_zu_Wien.jpg

 

640px-Burg_Galerie_-_Hofburg.jpg

 

Svi muzeji u Hofburgu danas su samo ekspoziture velikog državnog muzeja - Kunsthistorisches Museuma koji je zajedno sa Naturhistorisches Museumom građen kao carski forum Franje Josipa I. i dio Hofburga, zajedno sa nikad dovršenim trgom Heldenplatz. [3]

 

Palača Neue Burg (krilo carske palače Hofburg): 

Efeški muzej

Zbirka starih muzičkih instrumenata

Zbirka dvorskih lovačkih trofeja

 

Carska palača Hofburg:

Carski trezor [2]

Insignije austrijskog nadvojvodstva

Insignije Austrijskog Carstva

Insignije Svetog rimskog carstva

Blago Burgundije i vitezova reda Zlatnog runa

Blago dinastije Habsburg - Lothringen

Trezor crkvenih predmeta

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Будимпешта, Будимски дворац

 

640px-Budapest_castle_night_5.jpg

 

Будимски дворац (мађ. Budai Vár или Budavári Palota) је дворски комплекс мађарских краљева у Будимпешти, чији најстарији делови потичу из 1265. године. У прошлости је такође био познат као Краљевска палата (мађарски: Királyi-palota) и Краљевски дворац (Királyi Vár). Налази се на јужном врху Дворског брда и окружен је делом града који је познат као Дворска четврт (Várnegyed) који је познат по својим стамбеним и јавним грађевинама из средњег века, барока и 19. века. Преко своје успињаче, а потом Сечењијевог ланчаног моста, дворац је спојен с тргом Адама Кларка на другој страни Дунава.

У дворцу се налази Мађарска национална галерија, Музеј историје Будимпеште, те затворена дворишта и тераса која га повезује с Рибарским бастионом, тераса са које се пружа поглед преко Дунава на Пешту.

 

640px-Buda--Castles01.jpg

 

640px-Volt_Kir%C3%A1lyi_palota_%28138._s

 

Будимски дворац са околином — обалом Дунава, Авенијом Андраши (Andrássy út) и Тргом хероја (Hősök tere) и Миленијумска подземна железница (најстарија у Европи) је УНЕСКО-ва светска баштина у Будимпешти.

 

Дворац је дао изградити краљ Бела IV, од 1247. до 1265. године. Цар Жигмунд Луксембуршки га је дао знатно проширити и уредити, те је постао тада највећа готичка палата на свету. Након Мохачке битке, велики део Мађарског краљевства је постао део Османског царства, па тако и Будим. Током турске окупације дворац је служио као војна барака, оружарница и штала, те је јако пропао. Дворац је уништен 1686. године, а остале зграде комплекса су се урушиле или су изгореле.

Карло VI, цар Светог римског царства, дао је на његовом месту изгради малу барокну палату 1715. године. Краљевић Антал Грасалковић 1748. ју је дао проширити и Нова краљевска палата је постала симбол мира и пријатељства Хабзбуршке династије и Мађара.

Дана 4. маја 1849, Артур Гереј је с мађарском револуционарном војском освојио Будимски дворац, али су га, упрскос херојском отпору, Будимски краљевски војници убили, при чему су запалили и Будимски дворац.

 

640px-Lascar_Buda_Castle_%284544182334%2

 

640px-Buda_Castle_Evening_2010.JPG

 

Дворац је касније обновљен од 1850-56, а 1867. године одиграо је важну улогу при крунисању аустријског цара, Франца Јозефа I. Последњих деценија 19. века Мађарска аутономна влада је отпочела обнову дворца који је требао постати краљевска резиденцијом по узору на друге европске велике дворске комплексе. Од 1875. до 1912. године, професор и члан Мађарске Академије наука, Алајош Хаусман, је увелико променио топографију локалитета дворца. Краљевску резиденцију Будимског дворца су сматрали најважнијом мађарском грађевином на почетку 20. века.

Након Првог светског рата, Будимски дворац је постао резиденција мађарског регента, Миклоша Хортија, све до краја Другог светског рата. Током Опсаде Будимпеште (29. децембра 1944. - 13. јануара 1945.), Будимски дворац је био последње упориште Сила Осовине и страшно је оштећен током његовог освајања.

За време комунизма, дворац је био напуштен, претворен у музеј и пропадао је. Обнављан је више пута, споља 1966, а изнутра 1980. године. Год. 1987, заједно с другим споменицима у Будимпешти, уписан је на УНЕСКО-в попис места светске баштине у Европи. Године 2006, УНЕСКО-в одбор је закључио како му треба хитна обнова, посебно његове куполе.

 

640px-The_Szechenyi_Chain_Bridge_and_Roy

 

budapest_142136_640.jpg

 

9112557960_f32e595945_z.jpg

 

Мало је података о изгледу палате из средњег века и барока. Нови дворац се састоји од 200 метара дуге серије просторија (само Версајска палата има дужу серију просторија) од којих су најважније:

Средњовековни дворац чине просторије откривене испод комплекса приликом обнове 1958.-62. године. Краљевска капела и надсвођена галерија само су неке просторије некад највеће готичке палате данас чине Музеј историје Будимпеште (зграда "Е").

Капела св. Жигмунда или Дворска капела (Szent Zsigmond-kápolna, Vártemplom) на западном делу дворца, нема фасаду већ само улаз из лављег дворишта. Има барокни тлоцрт виолине из 1769. године, а од уништења од 1957. служи као изложбени простор.

Краљевска крипта (Nádori kripta) се налази испод Дворске капеле, а у њој су урешени саркофази краљева Хабсбургшке династије од 1820. до 1927. године. Богато је украшена и осликана делима најбољих ументика 19. века.

Дворана за бал (Nagyterem) на првом спрату у барокном стилу с готичким олтар ом.

Велика балска дворана ( Нађ Балтер) се налази у средњем делу севрног крила и најраскошнија је просторија дворца. Архитекта Хаусман је дизајнирао просторију високу два спрата са великим стакленим сводом, ренесансним украсима на зидовима с колосалним паром кипова Атласа из 1897. године.

Хабсбуршка соба (Habsburg terem) је била богато украшена барокна просторија коју су комунисти уништили 1950-их због политичких разлога.

 

budapest_495752_640.jpg

 

Мађарска национална галерија заузима бројне просторије у дворцу, а садржи колекцију уметнина из свих периода мађарске историје од средњег века до краја комунизма. Подељена је на: средњовековне и ренесансне камене скулптуре, готичке дрвене скулптуре, касноготички олтар (у Балској дворани), ренесансне и барокне слике, уметност 19. и 20. века и савремена уметност од којих су најзнаменитија дела сликара као што су Михаљ Мункачи и Ласло Пал>.[1]

Од уметничких дела најзнаменитији су:

Кружни пил Светог Тројства

Матијина фонтана (Mátyás-kút) у западном дворишту дворца с приказом краља Матије Корвина са групом ловаца у лову на јелене (Алајош Штробл).

Коњаничка скулптура Еугена Савојског на Дунавској тераси је необарокном дело Јожефа Рона из 1900. године.

Кротитељ коња је скулптура Панонског кротитеља коња из 1901. (Ђерђ Ваштарг).

Турул птица се налази на необарокном постољу из 1905. године.

 

Википедиа

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Нојшванштајн

 

640px-Schloss_Neuschwanstein_2013.jpg

 

Нојшванштајн (нем. Neuschwanstein, у буквалном преводу значи „нови лабудов камен“) је немачки замак на југозападу Баварске близу Фисенa, који је саградио баварски краљ Лудвиг II 1869. године.

 

Један је од најпознатијих замака и романтичних призора на свету и омиљено туристичко одредиште. Грађен је од 1869. до 1886. углавном у стилу немачке романике из XII века, премда врло слободно интерпретиране. Поједини детаљи су преузети из стварних зграда, али је замак у целини оригинална грађевина.

 

640px-Neuschwanstein_at_sunset.jpg

 

640px-Neuschwanstein_castle.jpg

 

Простире се на површини од 5.935 m² на надморској висини од 965 метара. Од планираних 228 просторија довршено је свега 15, а трошкови изградње замка износили су у тренутку Лудвигове смрти невероватних 6.180.047 марака. У непосредној близини налази се и замак Хоеншвангау (нем. Schloss Hohenschwangau).

 

640px-Neuschwanstein_singer%27s_hall_001

 

640px-Neuschwanstein_drawing_room_00182u

 

640px-Neuschwanstein_study_00181u.jpg

 

Лудвигов отац Максимилијан II (нем. Maximilian II) је у близини данашњег замка Нојшванштајн 1837. године као своју летњу резиденцију саградио замак Хоеншвангау и то у готичком стилу. У њему је одрастао и млади Лудвиг где се упознао и с Рихардом Вагнером (нем. Richard Wagner) чије су опере изразито заинтересовале будућег краља. На месту Хоеншвангау налазила се тврђава Шванштајн чије је име Лудвиг II касније искористио за свој нови замак. На месту данашњег Нојшванштајна налазиле су се такође рушевине претходног замка које су у потпуности уклоњене при изградњи темеља новог замка, грађеног у стилу древних немачких витезова. Замак је требало да постане приватно место на којем ће у позоришним приредбама оживљавати хероји Вагнерових музичких драма.

 

640px-Neuschwanstein_throne_room_00180u.

 

640px-Neuschwanstein_bedroom_00183u.jpg

 

640px-Neuschwanstein_dining_room_00184u.

 

Почетне скице замка начинио је 1868. године сценограф минхенског дворског позоришта Кристијан Јанк (нем. Christian Jank), које је у архитектонске нацрте претворио Едуард Ридел (нем. Eduard Riedel), а с изградњом се започело 1869. године. Сама локација била је велики проблем при градњи замка, јер се налазила на око 200 метара изнад постојећег пута на безводној хриди. Пронађен је извор који је преусмерен према замку у који и данас увире. Ридел је водио радове све до 1872. године, а градњу су до 1886. године наставила још два архитекта. Градња је обустављена Лудвиговом смрћу 1886. године када је већина замка већ била завршена, као и декорације краљевских одаја, али други су ентеријери остали недовршени.

 

640px-Neuschwanstein_Castle.jpg

 

Пред крај Другог светског рата у замак су додате залихе злата Дојче рајхсбанке (нем. Deutsche Reichsbanke) које су последњих дана рата одвезене на до данашњих дана непознато место. Према неким теоријама[којим?] потопљене су у оближњем језеру Алатси, али те претпоставке никада нису доказане. По завршетку рата Баварски државни архив користио је поједине просторије замка за додавање архивских списа, спашених из порушеног Минхена.

Замак Нојшванштајн је једно од најпознатијих немачких туристичких одредишта које годишње посети око 1,3 милиона туриста. Уврштен је и на УНЕСКО-ову листу Светске културне баштине. Послужио је и као узор за бајковити замак у тематским парковима Дизниленда, као и сценографија за бројне игране филмове.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Дворац Фонтенбло

 

640px-Ch%C3%A2teau_de_Fontainebleau.jpg

 

Дворац Фонтенбло (фр. Château de Fontainebleau) се налази у истоименом месту у оквиру париске агломерације, у Француској. Име (фр. Château de Fontainebleau) је изведено из fontaine belle eau, извор лепе воде. Налази се у парку Фонтенбло који је служио као краљевско ловиште. Од 1981. налази се на УНЕСКО листи Светске баштине.

То је ренесансни краљевски дворац Франсоа I Француског, започет 1528. године и непрестано дограђиван наредних 200 година. У дворцу су живели многи француски краљеви, од Франсоа I до Наполеона III. Ту су рођени краљеви Филип IV Лепи, Анри III и Луј XIII, док је Филип ту и преминуо. Кристина од Шведске је годинама живела у Фонтенблоу после своје абдикације 1654. Папа Пије VII је две године овде живео у заробљеништву (1812—1814).

 

640px-Le_Grand_Escalier_%C3%A0_Fer_de_Ch

 

640px-Chateau_de_Fontainebleau_FRA_023.J

 

Краљ Франсоа I желео је да створи грађевину у стилу ренесансе. У том циљу срушио је постојећи средњовековни дворац, изузев куле и једног дела на северу. Објавио је позив италијанским уметницима да пројектују и декоришу нову палату у парку који је краљу био омиљен за лов. Радовима су руководиле многе архитекте: Флоримон де Шампеверн (1528—1531), Пјер Пол (1528—1535), Саломон дез Ербен (од 1543). Није могуће поуздано утврдити све оне који су дали допринос изградњи. Најважније грађевине око „Овалног дворишта“ пројектовао је Жил ле Бретон. Краљ је желео да дворац постане галерија ренесансне уметности. Сакупљао је уметнине из Италије, античке и савремене, наручивао дела на митолошке теме, у Француску је донео гипсане отиске античких скулптура које су рекреиране у бронзи (Лаокон, Аполон Белведере). Галерију Франсоа I фрескама је украсио Росо Фјорентино.

 

320px-Chateau_de_Fontainebleau_FRA_003.J  320px-Chateau_de_Fontainebleau_FRA_002.J

 

Син и наследник краља Франсоа, Анри II, комплетирао је палату изградњом дворске капеле и сале за балове.Он је поставио Филипа Делорма за новог управника радова, који је на том положају био до 1559. У овомпериоду главни декоратери су били Николо дел Абате и Франческо Приматичо.

Анри IV је проширио палату канцеларијама државних службеника, као и затвореним тениским игралиштем. Тада је у палати могло да живи око 1000 људи. Декорацију у ово доба су радили париски уметници инспирисани фламанском уметношћу познати као друга фонтенблоовска школа. Луј XIV је волео да долази у Фонтенбло где је саградио театар. Дана 18. октобра 1685. у овом дворцу је потписао Едикт из Фонтенблоа којим је опозван Нантски едикт и забрањен протестантизам у Француској.

 

640px-Chateau_de_Fontainebleau_FRA_010.J

 

320px-Chateau_de_Fontainebleau_FRA_005.J  319px-Chambre%2C_petit_appartement_de_l%

 

640px-FontainebleauGalerieFrancoisI.jpg?

 

У доба Француске револуције намештај из палате је распродат. Палата је служила као касарна и затвор. Наполеон I је од 1805. вратио значај овој палати која је постала центар политичког и културног живота. У Фонтенблоу је потписао своју абдикацију 1814.

 

Дворац Фонтенбло је први пример италијанске маниристичке декоративне уметности и вештине уређења паркова, које су прилагођене по француском укусу. Француски маниризам 16. века је отуда добио име „фонтенблоовски стил“, који је у сликарству дао прву фонтенблоовску школу. Најранији пример овог стила је галерија Франсоа I (грађена између 1533. и 1540). Стил је комбиновао скулптуру, обраду метала, сликарство, штуко декорацију и дрводељство. У хортикултури је увео геометријско уређење паркова. Унутрашња декорација је комбиновала алегоријске слике у раскошним гипасаним оквирима комбинованим са арабескама и гротескама. Представе женских фигура имају карактеристичне мале дотеране главе на дугом врату, издужена торза и удове, и мале високо постављене груди. Својим изгледом оне подсећају на приказе лепотица у касној Готици. Стил развијен у Фонтенблоу се проширио по северним земљама, а посебно је постао популаран у Антверпену, Немачкој и Лондону.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Dvorac Hohenzollern

 

640px-Burg_Hohenzollern_ak.jpg

 

Dvorac Hohenzollern (njemački: Burg Hohenzollern) je dvorac smješte ounutar okruga Zollernalbkreis, Njemačka. Smatra se rodovskim sjedište obitelji Hohenzollern, koja se pojavila u srednjem vijeku i čiji su članovi u 19. stoljeću postali njemački carevi.

Dvorac se nalazi na vrhu brda Hohenzollern na nadmorskoj visini od 855 metara razine mora, 234 m iznad Hechingena a u blizini Bisingena, oba smještena u podnožju švapske jure. Dvorac je bio izvorno izgrađen u prvoj polovici 11. stoljeća.

 

640px-BurgHohenzollern2_%28cropped%29.JP

 

Kad se obitelj podijelila na dvije grane, dvorac je ostao u vlasništvu švapske grane, koji je bila višeg (seniorskog) statusa u odnosu na frankonsku/brandenburšku granu koja je s vremenom stekla carski tron. Dvorac je u potpunosti uništen nakon 10 mjeseci opsade u 1423 od strane švapskih carskih gradova . Drugi, veći dvorac je građen od 1454. do 1461. i služio je kao utočište za katoličkih švapskih Hohenzollerna tijekom rata, uključujući i za vrijeme Tridesetogodišnjeg rata. Do kraja 18. stoljeća, međutim, dvorac je izgleda izgubio svoju stratešku važnost i postupno bivao zapušten, što dovodi do rušenja nekoliko oštećenih zgrada. Danas, samo je kapela ostatak iz srednjovjekovnog dvorca.

 

Treća inačica dvorca, koja stoji i danas, je izgrađena za pruskog kralja Fridrika Vilima IV. između 1846 i 1867, pod vodstvom Friedricha Augusta Stülera, koji je temeljio njegov dizajn na engleskom Neo-gotičkom stilu, kao i dvorce u dolini Loire.[1] Budući da je dvorac sagrađen kao obiteljski spomen-dom, nijedan član obitelji Hohenzollern nijese nastanio u njemu 1945, kada je postao dom posljednjeg pruskog krunskog princa Vilima. On i njegova supruga, princeza Cecilie , su pokopani tamo.

 

Među povijesnim artefaktima pruske povijesti sadržanim u dvorcu su danas kruna Vilima II., neke od osobnih stvari Fridrika Velikog i pismo zahvale oameričkog predsjednika Georgea Washingtona barunu von Steubenu potomku dinastije Hohenzollern, za njegovu službu u Američkom rata za neovisnost. Dvorac je danas popularno turističko odredište.

 

640px-Burg_Hohenzollern_mit_Schwarzwald2

 

Dvorac se nalazi na vrhu brda Hohenzollern izoliranoj planini visokoj 855 metara . Među mještanima ova planina je poznata kao Zollerberg (Zoller planina) ili jednostavno kao Zoller. Smješten na zapadnoj strani švapske jure, u blizini Hechingena, planina posuđuje svoje ime na lokalnom zemljopisnom području, Zollernalb. (Zollernske alpe) a okrug kojem pripada zove se Zollernalbkreis.

 

Prvi srednjovjekovni dvorac dinastije Hohenzollern se spominje prvi put godine 1267. No čini se da dvorac datira iz 11. stoljeća. Godine 1423. je dvorac bio opkoljen za više od godinu dana od strane vojnika švapskih slobodnih carskih gradova. Dana 15. svibnja 1423. dvorac je napokon preuzet i potpuno uništen. Od prvog dvorca ostali su još samo pisani podaci.

 

Godine 1454. počela je izgradnja na drugom dvorcu. Iako je ovaj dvorac je bio puno jači nego prije, tijekom Tridesetogodišnjeg rata (1618.-1648.) je bio zarobljen od strane Württembeških vojnika godine 1634. Nakon Tridesetogodišnjeg rata dvorac je bio pod kontrolom Habsburgovaca oko jednog stoljeća. Tijekom rata za austrijsku baštinu (1740.-1748.) dvorac je bio okupiran od strane francuskih vojnika tijekom zime 1744./45. Nakon rata, Habsburgovci su i dalje posjedovali dvorac, ali rijetko su ga koristili. Kad je posljednji austrijski vlasnik napustio dvorac godine 1798. on se počeo potpuno urušavati. Do početka 19. stoljeća, dvorac je bio ruševina, od čega se rabila samo kapela sv. Mihovila

 

Dvorac je obnovljen od strane krunskog princa (a kasnije kralja) Fridrika Vilima IV. od Pruske. Godine 1819 tijekom putovanja u Italiju, on je putovao kroz južnu Njemačku. Tijekom putovanja on je želio naučiti više o svojoj obitelji i popeo se na vrh brda Hohenzollern.[2]

Sadašnji dvorac je djelo poznatog berlinskog arhitekta Friedricha Augusta Stülera, koji je godine 1842 dok je bio još uvijek student i nasljednik Karla Friedricha Schinkela imenovan kraljevskim arhitektom. Dvorac je sagrađen u gotičkom stilu Revival.Impresivni pristupni put je rad inženjera-časnik Karla Ernsta Moritza von Prittwitza kojeg su smatrali vodećim inženjerom za utvrde u Pruskoj. Skulpture oko i unutar dvorca su djelo Gustava Willgohsa. Dvorac je spomenik idealima pokreta njemačkog romantizma i ugrađen je kao idealizirana vizija kakav bi trebao biti srednjovjekovni viteški dvorac . Na taj način Hohenzollern dvorac je sličan dvorcu Neuschwanstein u Bavarskoj, ali bez fantastičnih elemenata koje prekrivaju Neuschwanstein.Dvorac je služio kako bi se poboljšao ugled obitelji pruskog kraljevskog, po obnovi predaka dvorca u takvom nagizdanom obliku.

Izgradnja je počela godine 1850. , te je u potpunosti financirana od strane Brandenburško-pruske i Hohenzollern-Sigmaringen linije Hohenzollern obitelji. Sedamnaest godina kasnije izgradnja je dovršena 3. listopada 1867. pod Vilimom IV. brata kralja Vilima I. Dvorac je bio oštećen u potresu je 3. rujna 1978. i bio je pod popravkom sve do sredine 1990-ih.

 

640px-Swabian-Alb_Burg_Hohenzollern.jpg

 

Nakon što je dvorac bio obnovljen, nije bio redovito zauzet, a bio je korišten uglavnom kao dvorac za pokazivanje. Samo je zadnji pruski princ Vilim živio u dvorcu za nekoliko mjeseci, nakon što je pobjegao iz Potsdama tijekom završnih mjeseci Drugog svjetskog rata. Vilim i njegova supruga princeza Cecilie su i pokopani u dvorcu, budući da su obiteljski posjedi u Brandenburgu bili okupirani od strane SSSR-a.

Od 1952. dvorac je ispunjen umjetninama i povijesnima artefakatima iz zbirke obitelji Hohenzollern, te iz bivšeg Hohenzollern muzeja u Schloss Monbijou. Dva od glavnih komada u zbirci su pruska kraljeva kruna i odora koja je pripadala Fridriku Velikom. Od 1952 do 1991 su lijesovi Fridrik I. i Fridrika Velikog bili su u muzeju. Nakon ujedinjenja Njemačke 1990, lijesovi su vraćeni natrag u Potsdam.

Dana 3. rujna 1978. dvorac je bio zatvoren nakon velike štete zbog potresa u Švapskoj juri. 15 osoba prijavljeno je kao ozlijeđeno u Tailfingenu i Burladingen i Onstmettingenu.[3] 20 ljudi je morali biti iskopano iz ruševina.

Dvorac Hohenzollern je još uvijek u privatnom vlasništvu. Dvije trećine dvorca pripada Brandenburško-Pruskoj liniji Hohenzollern, a trećina je u vlasništvu švapske linije obitelji. Od 1954. dvorac je također bio korišten od strane zaklade pruske princeze Kire zaklade kao ljetni kamp za djecu kojima je potrebna pomoć iz Berlina. Dvorac ima više od 300.000 posjetitelja godišnje, što ga čini jednim od najposjećenijih dvoraca u Njemačkoj. [4]

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Замак Карлштејн

 

640px-Burgkarlstein01.jpg

 

Карлштејн (чеш. Karlštejn) је готички замак који је саградио Карло IV у 14. веку. Замак је служио за чување круне, реликвија и других вредности владарске породице. Налази се на 20 km југозападно од Прага, у градићу Карлштејн и један је од најпознатијих и најпосећенијих замкова у Чешкој.

 

Замак је изграђен 1348. а Карло IV је лично надгледао конструкционе радове и декорацију унутрашњости. Радови су завршени неких 20 година касније кад је ризница - Капела Светог Крста која је смештена у Великој кули - освећена 1365. За време Хуситских ратова Чешка круна је пренешена у замак где је чувана скоро два века.

 

640px-Karl%C5%A1tejn_5.jpg

 

640px-Hrad_Karl%C5%A1tejn.jpg?uselang=fr

 

Замак је имао неколико реконструкција: у касном Готичком стилу после 1480, у Ренесансном стилу у задњој четвртини 16. бека и реконструкцију у нео-Готичком стилу између 1887. и 1889. која је замку дала данашњи изглед.

 

Засебне зграде замка су постављене на различитим висинама истичући своју важност. На врху брда доминира 60m високо одвојено утврђење Велика кула изграђено на масивним зидовима у којој је смештена капела Светог Крста. Одатле се може сићи у Маријанину кулу, петоспратну Цардку палату и доћи до Изворне куле и Бургравове палате смештене на најнижем нивоу.

 

Потпуно је уникатна оригинална декорација зидним сликама која датира из 14. века, колекција од 129 слика на дрвеним плочицама из Капеле Светог Крста, највећа галерија портрета Чешких владара у земљи, изложена копија круне Св. Вацлава - крунидбене круне Чешких краљева.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Шенбрун

 

640px-Sch%C3%B6nbrunn_palace.jpg

 

Шенбрун (нем. Schloss Schönbrunn) је палата у Бечу, један од најважнијих културних споменика у Аустрији, а од 1960-их такође једна од главних туристичких атракција у Бечу.

 

Године 1569. свети римски император Максимилијан II купио је Катербург који се налазио на широком подручју између Мадлинга и Хајцинга, где се данас налазе Шенбрунски паркови и различите грађевине. Он је показао велики интерес за новоосновани зоо-врт Tiergarten Schönbrunn Zoo Vienna, и покушао је да установи не само систематско чување дивљих животиња, већ и ботаничку башту са ретким и егзотичним биљкама. С правом је назван креатором Шенбрунских паркова.

 

Ново име, Schönbrunn („лепи бунар“), има своје корене у бунару воде из кога се користила вода на краљевском двору у Бечу. У следећем столећу многи чланови краљевске породице Аустрије проводили су свој летњи одмор и одлазили у лов у Катербург. У време турских опсада Катербург је скоро уништен и чинило се да је немогуће обновити замак.

 

640px-Neptune_Fountain_Sch%C3%B6nbrunn.j

 

640px-Wien-Schloss_Schoenbrunn_vom_Neptu

 

Император Леополд I дао је архитекти Јохану Бернхарду Фишеру задатак да пројектује нову палату. Његов први нацрт био је врло утопијски, покушавајући да повеже античке и савремене идеале. Његов други нацрт приказао је мању и много реалистичнију грађевину. Изградња је почела 1696. и после три године прве свечаности су одржане у новоизграђеном средњем делу палате.

Нажалост, многи делови прве палате нису преживели следеће столеће зато што је сваки нови владар додавао или мењао унутрашњост и спољашњост зграде. По наређењу царице Марије Терезије, архитект Николаус Пакаси преобликовао је Шенбрунску палату у стилу рококо ере. На крају тзв. терезијанске епохе Шенбрунска палата била је снажан центар аустријског царства и царске породице.

 

640px-Schloss_Sch%C3%B6nbrunn_Wien_2014_

 

У 19. веку једно име је тесно повезано с Шенбруном, био је то цар Франц Јозеф I. Он је у њој провео највећи део свог живота а и умро је 21. новембра, 1916. у својој спаваћој соби. За време његове владавине, Шенбрунска палата се сматрала за Gesamtkunstwerk (комплетно уметничко дело) и преуређена је у складу с својом историјом.

Комплекс палате укључује и неке лажне римске рушевине и воћњак наранџи, појам луксуза у европским палатама те врсте.

 

640px-Kronprinzengarten_Schoenbrunn_3859

 

После пада монархије 1918. новооснована Аустријска Република постала је власник Шенбрунске палате и сачувала је дивне собе и одаје као музеј за посетиоце. У 20. веку палата је неколико пута коришћена за важне догађаје као што су историјски састанак између Џона Кенедија и Никите Хрушчова 1961. године.

УНЕСКО је уврстио Шенбрунску палату на листу Светске баштине 1996.

У пространим вртовима Шенбруна налази се и лавиринт. Улазница у врт омогућава улаз у лавиринт, као и приступ једном броју осталих загонетки на отвореном, укључујући математичке игре и серију фонтана.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 2 sedmica kasnije...

Dvorac Peleš

 

640px-Castelul_Peles%2C_Sinaia_-_Vedere_

 

Dvorac Peleš, pored Sinaje, 60 km od Brašova i 135 km od Bukurešta, u veličanstvenom planinskom ambijentu Karpata, predstavlja jednu od najbolje očuvanih kraljevskih palata u Evropi. Dvorac Peleš, izgrađen u neo-klasicističkom stilu, u periodu od 1873. do 1914. godine se nalazi na srednjovekovnom putu između Transilvanije i Vlaške.

 

640px-Camil_Iamandescu-Castelul_Peles.jp

 

640px-Peles-Castle-Sinaia-Romania.jpg

 

Velika veličanstvena planinska vila dvorca Peleš je sagrađena za letnju rezidenciju prvog kralja Rumunije, Carola I Hohenzollerna, spajanjem različitih klasičnih evropskih stilova, većinom po ugledu na italijansku eleganciju i nemačke pojmove o lepoti. Vrednost radova na palati Peleš, sprovedenih između 1875. i 1914. godine je procenjena na 16 miliona zlatnih rumunskih leja, što danas čini oko 120 miliona USD. 300 do 400 radnika je radilo na izgradnji Dvorca Peleš.

 

640px-RO_PH_Sinaia_Peles_castle_1.jpg

 

640px-Sinaia_-_Castelul_Pele%C8%99_-_int

 

640px-Ansamblul_Castelului_Peles_PH-II-a

 

640px-Peles_Castle_courtyard.jpg

 

Dvorac Peleš obuhvata 3200 m2 osnove, sa 170 soba, koje tematski obuhvataju različite kulture sveta i podeljene su po oblastima – kancelarije, biblioteke, skladišta oružja, umetničke galerije, ili po stilovima – firentinski, turski, mavarski, francuski, carski. Sve prostorije dvorca Peleš su izuzetno raskošno uređene i ukrašene do najmanjeg detalja. U Dvoru Peleš postoji 30 kupatila. Postavka čuva jednu od najdragocenijih zbirki umetnosti Istočne i Centralne Evrope, koju čine statue, platna, nameštaj, oklopi, zlato, srebro, vitraž, slonovača, kineski porcelan, tapiserije, tepisi i vitraži ručno slikani u Švajcarskoj. Zbirka oklopa Dvorca Peleš obuhvata preko 4000 delova, u odeljenjima koje čine delovi istočnog i zapadnog rata i ceremonijalni ili lovački predmeti, iz perioda istorije duge više od četiri veka. Na prvom spratu Dvorca Peleš se nalazi zbirka od skoro 2000 slika, koju posetioci mogu razgledati.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Прашки храд (замак)

 

640px-Prague_Castle_%288347996081%29.jpg

 

Прашки храд (чеш. Pražský hrad) је замак у Прагу где су чешки краљеви, римски императори и председници Чехословачке и Чешке Републике имали своје канцеларије. Тамо је чуван крунидбени накит Бохемијско краљевство. Прашки храд је један од највећих замкова на свету (по Гинисовој књизи рекорда највећи замковни комплекс на свету) са око 570m дужине и око 130m ширине.

 

640px-Pra%C5%BEsk%C3%BD_hrad_1.JPG

 

Историја замка се протеже од 9. века (870.). Прва озидана грађевина је била црква Госпе. Базилика Св. Ђорђа и базилика Св. Вита су саграђене у првој половини 10. века. Први манастир у бихемији је саграђен у двору поред цркве Св. Ђорђа. Романескна палата је подигнута током 12. века. У 14. веку, за време владавине Карла IV владарска палата је преграђена у Готичком стилу. На месту базилике Св. Вита почела је градња Готичке цркве која је завршена шест векова касније. 1485. Краљ Ладислав II започиње доградњу палате. Масивна Владиславова дворана је додата палати. Такође су саграђене нове одбрамбене куле на северној страни двора. 1541. велики пожар је уништио велики део двора. Под Хабзбурговцима су се појавиле неке нове грађевине у ренесансном стилу. Фердинанд I је саградио Белверде, летњиковац за своју жену, пољску принцезу, Ану (Летњиковац краљице Ане). Фердинандов унук цар Рудолф II је користио Прашки храд као главну резиденцију. Он је саградио северно крило палате, са Шпанским холом где је била изложена његова драгоцена уметничка колекција. Многа дела из колекције су запленили Швеђани 1648. у току Тридесетогодишњег рата. Последња велика доградња двора је била за време Краљице Марије Терезије у другој половини 18. века. Фердинанд V је после абдикције изабрао Прашки храд за свој дом.

 

640px-Prague_cath%C3%A9drale.jpg

 

1918. двор је постао седиште председника новопсноване Чехословачке Републике. Нова владарска Палата и баште је уредио Словеначки архитекта Јоже Плечник а 1936 уређивање наставио његов следбеник Павел Јанак.

 

Током Нацистичке окупације Чехословачке за време Другог светског рата Прашки храд је постао главни штаб Рајнхард Хајдриха, заштитника Бохемије. Он је ставио Бохемијску круну на главу верујући да је велики краљ; стара легенда каже да је узурпатор који стави круну на своју главу осуђен да умре за годину дана. Мање од годину дана после тога Хејдрих је убијен.

 

После ослобођења Чехословачке у двору је била смештена комуистичка управа Чехословачке. У току Кадифне револуције Александар Дубчек је био лидер Чехословачке.

 

640px-Pra%C5%BEsk%C3%BD_hrad%2C_%C4%8D.p

 

Након што се Чехословачка распала на Чешку и Словачку, двор је постао седиште председника Чешке Републике. Као што је Масарик урадио са Плечником, председник Вацлав Хавел је унајмио архитекту Шипека због неопходног пост-комунистичког унапређења двора.

 

185607513_1d3dda9be7_z.jpg?zz=1

 

Двор садржи сваки архитектурални стил прошлог миленијума. Прашки храд садржи готичку катедралу Св. Вита, романескну базилику Св. Ђорђа, манастир и неколико палата, баште и одбрамбене куле. Већи део двора је отворен за туристе. Данас се у двору налазе неколико музеја, укључујући и Националну галерију, колекцију Бохемијске барокне уметности, изложбу посвећену Чешкој историји, Музеј играчака и галерију слика Прашког храда засновану на колекцију Рудолфа II. Шекспиров летњи фестивал се одржава у дворишту Бургав палате.

Насеље у коме се налази Прашки храд се зове Храдчани.

 

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Версајски дворац

 

640px-Vue_a%C3%A9rienne_du_domaine_de_Ve

 

Версајски дворац (фр. Château de Versailles, Palais et parc de Versailles) је била резиденција француских краљева Луја XIV, Луја XV и Луја XVI. Смештена је на 11 хектара код града Версаја југозападно од Париза, и окружена са 815 хектара паркова. Овај дворац-споменик је чувен у свету по својој лепоти, као и по значајним догађајима који су се ту одиграли. Краљеви су са својим дворјанима били становници дворца од 1682. до 1789, са изузетком неколико година у периоду регентства Филипа, војводе Орленског (1715—1723). Версај је постао симбол врхунца француске монархије.

 

Дворац Версај је настао као ловачки дворац Луја XIII, који су од 1661. значајно доградиле архитекте Луја XIV: Луј ле Во, Франсоа Дорбеј, Жил Арден-Мансар и Робер де Кот. Унутрашњу декорацију је дизајнирао Шарл Лебрен, а паркове Андре ле Нотр. Тако је настао по многима најлепши од свих двораца Европе. Унутар зидина Версаја живело је око 6.000 људи, а дворац украшавају многобројне фонтане и предивно зеленило. У дворцу се налази и знаменити стони астрономски сат.[1] Важна дворана је Галерија огледала у којој је 1919. године потписан Версајски уговор и тако окончан Први светски рат. Версај престаје бити краљевска резиденција 1789. године након Француске револуције.

 

640px-Vue_a%C3%A9rienne_du_domaine_de_Ve

 

Површина дворца је 67.121 m², од којих је око 50.000 отворено за јавност. У њему се налази 700 соба, 2.512 прозора, 352 димњака (у 18. веку 1252), 67 степеништа и 483 огледала. Ту су и око 6000 уметничких слика, 2.100 скулптура и 5.000 комада намештаја и других уметничких предмета.[2]

Парк дворца Версаја простире се на 815 хектара (8.000 пре револуције), од чега су 93 хектара вртови. Парк садржи 200.000 стабала дрвећа и 50ак већих фонтана[2]. Он обухвата више објеката и локација као што су: велики и мали Тријанон, краљичино село, велики и мали канал, менажерија, оранжерија и Швајцарско језеро.

 

640px-Versailles_Palace.jpg

 

640px-The_Grand_Trianon_Castle_Interios.

 

Име Версај са собом носи свој некадашњи корен − versare, што значи копати, и односи се на мало село и његове њиве која су се овде налазиле.[3] У селу Версају налазиле су се рушевине старог замка и млин који је Луј XIII користио као склониште када би ишао у лов. Године 1623. краљ је на месту млина подигао малу ловачку кућу у којој је 1624. први пут преноћио.[4] Франсоа де Басомпјер је описао ову кућу као „убоги замак, коме ни сиромашни племић не би завидео“[5] Када је краљ укрупнио свој посед у Версају, његов архитекта Филиберт де Рој је између 1631. и 1634. проширио здање у трокрилни ловачки дворац. Стари замак је касније уклоњен.

 

Дворац је био окружен опкопом, саграђен од цигле и камена пешчара. Био је украшен у стилу раног француског барока. Ова грађевина се још увек може идентификовати као зграда која окружује „Мермерно двориште“, најмање од три репрезентативна дворишта дворца Версај. После смрти краља Луја XIII, дворац је наследио његов наследник, Луј XIV. Млади краљ је ту често одседао после преузимања власти 1661.

 

632px-Vue_a%C3%A9rienne_du_domaine_de_Ve

 

Одлучујући импулс за изградњу новог дворца у Версају дао је министар финансија Никола Фуке. Он је себи саградио спектакуларан дворац Во ле Виконт, који је оставио трајан утицај на дворски барок у Француској, али и разљутио краља. Луј XIV је наслутио да Фуке гради грандиозан дворац новцем из државне касе, па га је сменио и бацио у затвор. Дворац Во, архитекте Луја ле Воа, архитекте паркова Андре ле Нотра и декоратера Шарла Лебрена, демонстрирао је уметничку интеграцију архитектуре и хортикултуре која је била у складу са краљевом намером да себи сагради модерну резиденцију. Луј је разговарао са Фукеовим архитектима и поверио им доградњу малог дворца свога оца. Од 6. маја 1682, краљ је демонстративно пребацио своју владу у овај двор.

 

Краљ се успротивио савету својих архитеката да изграде сасвим нов дворац, тако да је ловачки дворац током времена адаптиран и уклапан у ново здање.[6] Прво су попуњени опкопи и грађевина Луја XIII у облику слова U (Corps de Logis) је у периоду од 1668. до 1671. добила тзв. „капут“. Грађевина је уместо касније изграђене Галерије огледала имала велику терасу над баштенском страном галерије у приземљу. У јужном крилу старог дворца направљена је краљичина дворана, а у северном краљева. Од 1678. до 1684, Жил Арден-Мансар је надградио терасу и суседне салоне Галеријом огледала и створио салоне рата и мира. Тако је затворена главна фасада Corps des Logis. Оригинално равни сводови прозора су прерађени у лучне, који одговарају облику огледала у галерији.

 

640px-Chateau_Versailles_Galerie_des_Gla

 

 

Истовремено са проширењем Corps de Logis, почео је рад на изградњи северног и јужног крила дворца. Оба крила се састоје од две дуге паралелне зграде, једна на страни према башти, а друга према граду. Ово су правоугаоне, међусобно повезане зграде са неколико дворишта. Изградња јужног крила је трајала до 1684, док је касније започето северно грађено до 1689. Радови на градској страни северног крила нису окончани због трошкова Рата за палатинско наслеђе и довршени су у 19. веку. Да би се изградило северно крило, срушена је пећина Тетис, статуама украшена кућа са статуама и фонтанама из 1664. Статуе су пренете у парк дворца мали Тријанон. На месту пећине Тетис налази се дворска капела подигнута 1710, до које се може доћи из северног крила.

 

После пресељења дворјана у Версај 1682, радило је 22.000 људи на изградњи новог дворца[7], а по подацима савременика број радника је 1685. достигао 36.000.[8] Крајем 18. века завршена је изграња Версаја у његовим данашњим димензијама. Фасада оријентисана према вртовима је дуга 670 метара.

 

640px-Versailles-Chateau-Jardins.jpg

 

Грађевине су груписане око низа дворишта у центру, заједно чине велики део града, и оријентисане су тако да воде ка срцу дворца. Велико „Министарско двориште“ се надовезује на „Краљевско двориште“ и на крају на мање „Мермерно двориште“ испред првобитног ловачког дворца. Главна зграда старог дворца је служила као резиденција краља и његове породице, док су пространа крила и остале зграде служиле за дворјане.

Баштенска фасада дворца је декорисана у стилу француског класицистичког барока. У архитектури доминирају хоризонтале, и само стубови и украсне скулптуре разбијају строгост фасаде од пешчара. Завршна балустрада на другом спрату је украшена каменим вазама и представама трофеја. Фасада окренута према граду је рађена у старијем прилагођеном стилу мермерног дворишта. Изграђена је од цигле са истакнутим елементима од пешчара. Сен Симон је описао контраст архитектонских стилова Версаја као „диван и ружан, па зашивен“.[9]

У време Луја XV створена је нова декорација градске стране дворца у стилу класицизма. Старе фасаде је требало украсити обрађеним каменом тако да подсећају на фасаде према врту. Планирана је и купола изнад главне зграде.[10] Из финансијских разлога, од 1771. реновиран је само пропали део фасаде који се од тада зове „Габријелово крило“. Павиљон насупрот њему, такозвано „Дуфурово крило“, прилагођено је у 19. веку због симетрије (радови су трајали пола века). Данас су на фасадама видљиви многи архитектонски стилови. Постојали су око 1780. планови да се целокупна зграда преуреди у стилу револуционарне архитектуе. Овај нереализовани пројекат је замислио Етјен Луис Буле.[11]

 

640px-La_Galer%C3%ADa_de_las_Batallas.JP

 

Државне дворане дизајниране у доба Луја XIV служиле су за глорификацију краља Сунца. Декорација у штуко техници као и теме слика су величале политичке и економске успехе краља и његових претходника. Упадљиво је коришћење мотива из грчке митологије који се алегоријски преносе на краља и његова дела. Луј је увек представљан и одеван као бог Аполон. Као и древни бог светлости и Сунца, Луј носи ауру мистичне божанске природе, која се не супротставља цркви, јер је Луј уједно апсолутни краљ католичке Француске. Поређење са Аполоном доприноси његовој репутацији краља Сунца.

 

У центру дворца, на првом спрату и целом његовом дужином простире се 75 метара дуга и 10 метара широка „Галерија огледала“ (такође позната као „Галерија Луја XIV“) која повезује салоне рата и мира. Салони су некад били ходници ка апартманима краљевског пара, где је салон рата био намењен краљу, а салон мира краљици. Галерија огледала повезује апартмане краљевског пара. Галерија украшена са 30 слика на таваници уоквирених штуко украсима које глорификују краља, 357 огледала, и мраморним пиластерима оставља изузетан утисак на посетиоца. Седамнаест великих огледала одговара истом броју лучно засвођених прозора на баштенској фасади. Огледала рефлектују слику парка и светлост Сунца по дану, док ноћу рефлектују светлост свећа.

 

640px-Versailles_view_from_the_Pareterre

 

Галерија огледала је коришћена и за прославе, али јој је основна функција била функција дворске променаде, где су се дворјани окупљали у нади да ће срести краља. Пошто није било дозвољено директно се обраћати краљу, надали су се да им се он обратити или да ће их повезати неки утицајни посредник. Величина дворане је била намерно одабрана тако да се на дистанци може мимоићи са нежељеним саговорником.[12]

 

У средини галерије налази се пролаз ка централној спаваћој соби. Некада је ту био салон који је повезивао собе краља и краљице. После смрти Марије Терезе соба је изгубила ову функцију, па је коришћена као соба за облачење, а од 1701. као помпезна спаваћа соба Луја XIV. То је било место где су се одвијале чувене церемоније краљевог буђења и починка, који је ту у центру свог дворца и своје државе симболизовао дневни циклус Сунца и своје краљевине. У овој соби је и умро 1. септембра 1715.[13]

 

Пре него што је дворска капела саграђена у северном делу палате, њена изградња је планирана на више локација. Жил Арден-Мансар је првобитно пројектовао капелу са куполом у средишњем делу северног крила, али су ови планови напуштени.[14] Данашња капела има два спрата и висока је 25 метара. Горњи спрат је био намењен краљевској породици, док би на нижој етажи били дворјани. По својој форми капела интегрише средњовековну готику са барокном црквеном архитектуром. Три фреске различитих сликара приказују Бога оца, сина и Светог духа. Црквене оргуље још увек носе оригналну позлату. У овој капели је одржано венчање краља Луја XVI и Марије Антоанете.

 

 

Велика оперска дворана служила је још за банкете, забаве са певањем, и за извођење позоришних комада. Тетар од дрвета за 712 гледалаца, са јако добром акустиком, изградио је у северном крилу 1769—1770. Анж Жак Габријел. Бина је висока и дубока 21 метар, при чему јој је ширина 7 метара. Краљевска ложа је у доњем нивоу и нема балкон. Ово решење је требало да омогући краљу Лују XV да неопажено долази и одлази. То је одраз веће жеље за интимом коју су исказивали наследници краља Сунца.

 

Остале значајне сале дворца Версај су: „салон воловских очију“ (Salon Oeil de boeuf, названа по два велика округла прозора), „Херкулов салон“ и краљичина спаваћа соба. Велике репрезентативне дворане у тешком стилу Луја XIV практично нису мењане од свог настанка, изузев намештаја. Луј XV и његова породица су више ценили своју приватност, што се види по интимнијим апартманима у стилу Луја XV. Последње промене у унутрашњем уређењу дворца десиле су се за време Луја XVI и Марије Антоанете (стил Луја XVI). Са одласком краљевске породице из дворца октобра 1789. завршила се епоха Версаја као омиљене краљевске резиденције.

 

 

Током векова унутрашњост дворца је стално мењана и допуњавана. Нису само сале и салони мењали декорацију у складу са владајућом модом (зидне облоге у многим собама су биле покретне, па би се у лето и зиму за декорацију користили различити материјали и мотиви), већ би били мењани и читави апартмани, све са променом врата и новим распоредом. Тако је спаваћа соба Луја XVI испрва била насупрот краљичиној, па је после њене смрти 1683. премештена јужније, док није постављена иза Галерије огледала и према истоку одакле се ујутру појављује сунце. Некада чувено „Степениште амбасадора“ замењено је собама за кћери Луја XV, а постављањем музеја у 19. веку уклоњено је више племићких станова у јужном крилу.

Версај је имао стотине соба и дворана у којима су се смењивале сале за репрезентацију са стамбеним апартманима, од који се мали број сачувао до данас. Године 1789. дворац је имао 288 станова, 1.252 грејаних соба и 600 соба без камина. Краљевска породица је на располагању имала своје 152 собе.[15]

И поред раскоши, Версај није био комфорно место за живот. Живот на двору лишавао је краљевску породицу и дворјане све приватности. Собе организоване у низу и са високим таваницама биле су познате по промаји и лошем грејању (у јакој зими 1709. флаше са ликером су пуцале од хладноће).[16] Није било, као ни у остатку Европе, ни текуће воде ни сталних тоалета. Људи су у нужди користили посебно адаптиране столице и ноћне посуде и нису се при томе склањали од других. Луј XVI је имао на располагању први тоалет у Француској са испирањем као и више просторија за купање у приземљу. Поседовао је и велику мермерну каду која није сачувана до данас.

 

 

Дворски парк је уређен у три наврата: 1662—1667, 1668—1677 и 1678—1689. Уређење паркова је започео Жак Бојсо де ла Бродери, док их је Андре ле Нотр проширио и учинио једним од најзначајнијих паркова Европе. Парк је задржао своју непромењену барокну структуру до Француске револуције. У 18. веку било је широм Европе популарно уређење дворских паркова у енглеском стилу. Та мода је мало утицала на паркове Версаја.

Као и дворац, и паркови су служили глорификацији краља Сунца. Вртови су препуни отворених или сакривених алузија посвећених краљу. Фонтане и скулптуре приказују теме из митологије које се симболично односе на Лујеву владавину. Паркови се терасасто пењу према дворцу што такође сугерише краљев положај. Звездаста раскршћа су постављена свуда по парку, али главне стазе воде ка доминантној оси која се простире од од великог канала до дворца и даље према граду. То је симбол путева који сви воде до краља. Близу главне зграде дворца налазе се два вештачка језера украшена скулптурама које симболизују реке Француске.

Од северног и јужног крила дворца нижу се декоративне скулптуре и вазе. У удаљеној зони парка понављају се сале дворца, овај пут реализоване на отвореном. Салони су симулирани између дрвећа и живица, украшени скулптурама, фонтанама и обликованим баштенским биљкама. Једна од најпознатијих атракција је Мансарова кружна колонада фонтана.

 

На крају такозваног „зеленог тепиха“, који повезује дворски врт са осталим парковима, налази се „Аполонова фонтана“ из које се бог Сунца симболички уздиже у правцу краља. Иза овог вештачког језера почиње велики канал у облику крста. Канал дели дворски парк, а имао је и функцију да одводњава мочварно земљиште. Током градње канала умрло је на десетине хиљада радника, што због незгода, што због маларије. У време краља Сунца по каналу су пловиле гондоле ка малом насељу под именом „Мала Венеција“. Ту је била усидрена једна копија бојног брода. На јужном крају канала налазила се велика менажерија. Луј XIV је овде држао афричког слона (1668—1681) кога је добио као дипломатски поклон од Португалаца.

За доставу воде у паркове развијен је систем аквадуката и водовода. У близини места Марли ле Роа хиљаде радника је покретало машину из Марлија. То је било велико пумпно постројење које је пумпало воду у паркове дворца Версај. Систем цеви је био дугачак више од 160 километара. Упркос овом дивовском и софистицираном систему, пумпане количине воде нису дозвољавале да све фонтане раде истовремено. Када би краљ Луј XIV ишао у шетњу, у рад би се пуштале оне фонтане поред којих би у том часу пролазио. После његове владавине фонтане су радиле само два сата дневно.[18] Дворски парк је имао више од 1.400 фонтана и више од 75.000 орезиваних стабала дрвећа или украсних жбунова.[19]

За време Луја XIV предузето је пошумљавање делова парка. Због тога је дрвеће уклоњено из неких делова парка и пресађено другде. Сличан подухват је остварен 1990их.

 

wikipedia

 

 

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Дворац Шамбор

 

640px-France_Loir-et-Cher_Chambord_Chate

 

Дворац Шамбор (фр. Château de Chambord) је један од двораца у долини Лоаре у северозападној Француској. То је један од најчувенијих светских двораца, познат по својој француској варијанти ренесансне архитектуре која комбинује средњовековне традиције са класичним италијанским структурама.

Шамбор је највећи међу дворцима у долини Лоаре, иако му је првобитна намена била да само буде павиљон за лов краља Франсоа I, чије су званичне краљевске резиденције биле дворац Блоа и дворац Амбоаз.

 

640px-Chateau_Chambord_edit.jpg

 

640px-Chambord_castle%2C_aerial_view.jpg

 

Оригинални пројекат дворца Шамбор начинио је Доменико да Кортона, али се он мењао током двадесетогодишње изградње (1519–1539).

Постоје индикације да је Леонардо да Винчи учествовао у изради нацрта, пошто је у то време на позив краља Франсоа живео у месту Кло-Лисе надомак Амбоаза. Сахрањен је у капели Сент Ибер у оближњем дворцу Амбоаз.

 

640px-Ch%C3%A2teau_de_Chambord%2C_2008.j

 

Дворац има шест огромних кула, 440 соба, 365 камина и 84 степеништа. На сваком спрату постоје четири правоугаона ходника. Једна од најпознатијих архитектонских карактеристика је степениште у облику двоструке спирале где се људи могу истовремено пењати и силазити, а да се не сретну.

Шамбор је окружен са 52,5 km² паркова који су дуги 31 километар.

Дворац има облик четвороугла где је главни торањ постављен уз северни зид. Унутар торња, на месту где се састају ходници, налази се двоструко степениште којим се силази у предворје у приземљу.

Око осамдесет година после смрти Франсоа I, наредни француски краљеви нису посвећивали пажњу дворцу Шамбор, остављајући га зубу времена. Коначно, краљ Луј XIII је 1639. дао Шамбор своме брату Гастону од Орлеана, који га је рестаурирао.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 4 sedmica kasnije...

Мон Сен Мишел

 

640px-Mont_Saint-Michel_02.jpg

 

Мон Сен Мишел (фр. Le Mont-Saint-Michel) је стеновито острво у каналу Ламанш на ушћу реке Кеснон, око километар удаљено од обале Нормандије. Налази се у близини града Авранш и границе Бретање у департману Доња Нормандија.

Острво је чувено по свом бенедиктинском манастиру, који доминира овим острвом површине 55.000 m². Ова утврђена опатија је један од најбољих примера француске средњовековне архитектуре. Мон Сен Мишел је и село на острву основано 708.

До острва се раније могло стићи копном само у периоду осека. Крајем 19. века острво је повезано са обалом уређењем природне превлаке и изградњом пута. Изградњом бране повећана је акумулација песка у заливу и он је постао плићи. Од јуна 2006. траје реализација пројекта изградње хидрауличке бране која би повећала ниво воде око острва за 70 центиметара. Пројекат би требало да буде окончан до 2012.

 

617px-MtStMichel_avion.jpg

 

У манастиру данас живе и раде још десетак бенедиктинских монаха. Мон Сен Мишел је постала велика туристичка атракција. Годишње га посети 3,5 милиона туриста. Острво и залив су од 1979. на листи светске баштине УНЕСКО-а.

 

До изградње прве цркве у 8. веку, острво је имало име Мон Томб (Mont-Tombe). Острво је носило ово име јер је подсећало изгледом на узвишење гробне хумке. По легенди је 708. аранђел Михаило наредио бискупу Авранша да овде сагради цркву. Када бискуп није на то пристао, аранђео му је врелим прстом направио рупу у лобањи (бискупова лобања се данас чува у цркви у Авраншу, мада наука тврди да је ова лобања пореклом из неолита).

Године 965/966. једна група бенедиктинаца је овде основала манастир. У наредним вековима краљеви и војводе су финансирали изградњу манастира. Централна грађевина је грађена од 1017. до 1520. Главна црква је настала у периоду 1023-1084.

 

640px-Mont_St_Michel_3%2C_Brittany%2C_Fr

 

У 12. веку манастир је дошао под власт француских краљева. Краљ Филип Август је у 13. веку саградио део опатије у готичком стилу. Манастирске грађевине су страдале у Стогодишњем рату када их је бомбардовала енглеска артиљерија. Хор цркве је постављен 1520. у позноготичком стилу.

Опадањем значаја цркве у доба Француске револуције, опатија је напуштена 1790, а монаси су се вратили тек 1969. У међувремену, острво је служило и као затвор са ироничним именом Мон Либр („Слободно брдо“). Острво је проглашено француским националним спомеником 1874, после чега је почео период рестаурације и конзервације манастирских грађевина који траје до данас. До 1879. је саграђена брана која повезује острво са копном.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Дворац Единбург

 

640px-Edinburgh_Castle_from_the_south_ea

 

Дворац Единбург (енгл. Edinburgh Castle) је стара тврђава која се налази на узвишењу изнад града Единбурга и један је од најпознатијих шкотских туристичких атракција. Дворац Единбург годишње посети око милион људи. Ако се изузме Лондонска кула, дворац Единбург је најпосећенији споменик у Уједињеном Краљевству. Око 600. године 300 људи се окупило око њиховог краља Ричарда у његовој тврђави Дин Един. Ово је прво помињање имена места које данас зовемо Единбург. 638. године Дин Един је окупиран од стране Јокширских анђела. Након тога је место добило назив Единбург, који се одржао до данас.

1093. године Краљица Маргарет, жена Малколма III је лежала у дворцу озбиљно болесна. Јављено јој је да је њен муж убијен код Алнвика у Нортамберланду, након чега је и она, сломљена срца, преминула. Након што ју је Папа Иноћентије IV 1250. године прогласио за светицу, а унутар тврђаве је саграђена капела посвећена њој. Та капела је најстарија грађевина унутар Единбург дворца.

 

640px-EdinburghCastle.jpg

 

640px-Edinburgh_Castle_A255786_037.jpg

 

Едвард I, енглески Краљ, 1296. напада Шкотску и окупира дворац Единбург. У ноћи 14. марта 1314. године Сир Томас Рандолф, нећак Краља Роберта Бруса, се са својим људима попео преко северне стене на дворац Единбург, изненадио енглески гарнизон и повратио дворац.

 

7725103698_d47fa13062_z.jpg

 

16. маја 1568. године Мери, Краљица Шкота, је отпловила у Енглеску, и њен малолетни син је постао Краљ Шкотске. За собом је оставила подијељену нацију. Сир Вилијам Киркалди је био чувар дворца Единбург. Када је 1571. године хтео да подржи протерану краљицу, краљеве присталице су опколиле дворац, али пошто је најбоља артиљерија била у дворцу, нису могли да продру унутра. Опсада је трајала две године, све док Енглеска није послала намесника Мортона. У мају 1573. године, након разорног једанаестодневног бомбардовања, источни зидови су се срушили, Киркалди се предао након чега је и погубљен. Намесник Мортон је скоро одмах почео обнову порушеног дворца. Дворац је до данас остао у власништву шкотске државе.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Gost
Odgovori na ovu temu...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...