UNESCO Svetska baština

[Turkmenbashi 937]

Lavov

 

 

Lavov (ukr. Львів, rus. Львов, poljski Lwów, latinski Leopolis, nemački Lemberg) je grad u Ukrajini, u pokrajini Galiciji. Prema proceni iz 2012. u gradu je živelo 729.842 stanovnika. Svakodnevno na posao i školovanje u grad stiže još dodatnih 200.000 ljudi. Grad leži na reci Poltvi, na oko 80 km od poljske granice. Administrativno je središte Lavovske oblasti. Prvi pisani spomen grada datira iz 1256. godine. Osnovao ga je Danilo Galicijski koji mu je dao ime u čast svog sina Lava Daniloviča. Istorijsko jezgro grada se od 1998. nalazi na UNESCO-vom popisu svetske kulturne baštine. U najstrožem centru grada veliki je broj spomenika kulture koji su iz razdoblja od 16. do 17. veka.

 

 

Lavov je smešten na čvorištu Lavovske visoravni, brdovitog Roztočja i nisko položenog Pobužja, na osamdesetak kilometara od granice s Poljskom. Grad leži na brežuljcima, prosečna nadmorska visina iznosi 289 m, dok je brdo Visoki Zamak najviša visinska tačka Lavova sa svojih 409 m nadmorske visine.

 

Prema arheološkim istraživanjima, na mestu današnjeg Lavova postojala su naselja koja se javljaju u 5. veku. U to vreme ta područja su pripadala Velikoj Moraviji. Kasnije će na ta područja pretendovati dve države: Poljska (za vreme vladavine Mješka I) i Kijevska Rusija. Pretpostavlja se da je Mješko I vladao tim područjem od 960. do 980. godine. Prema Nestorovim kronikama, 981. godine te zemlje osvaja Vladimir I Veliki. Međutim, grad će, kakvog ga danas znamo, osnovati Danilo Galicijski u 13. veku, a ime duguje njegovom sinu Lavu. Prema nekim drugim izvorima, grad je osnovao upravo Lav Danilovič, sin Danila Galicijskog.

 

 

Prvi pisani spomen o Lavovu datira iz 1256. godine. Zahvaljujući svom povoljnom geografskom položaju na raskrsnici trgovačkih puteva iz crnomorskih luka i Kijeva, Istočne i Zapadne Evrope, Vizantije i baltičkih luka, Lavov se brzo razvija i postaje važno središte, i već se 1272. godine ovde seli prestonica Galicijsko-volinjske kneževine. 1349. g. poljski kralj Kazimir III Veliki osvaja Lavov i 1356. uvodi Magdeburško pravo. To daje snažan podsticaj razvitku grada, a posebno se ističe jermenska zajednica koja 1363. g. utemeljuje Jermensku crkvu. U razdoblju od 1370. do 1387. g. Lavov se nalazi u sastavu Mađarske. 1387. g. Lavov i okolina se pripajaju poljskoj kruni i kraljici Jadwigi. Kasnije će se neki od poljskih kraljeva krunisati upravo u Lavovu.

 

 

U sastavu Poljske (a kasnije i Poljsko-litvanske unije) Lavov je središte Ruskog vojvodstva koje je bilo sačinjeno od 5 regija: Holm, Sanok, Galič, i Peremišalj. Grad je dobio pravo na vlastita skladišta što je rezultovalo znatnim povećanjem dobiti od robe koja se prevozila od Baltika do Crnog mora. Tokom narednih vekova stanovništvo će se brzo povećavati, u grad će pristizati ljudi različitih narodnosti i vera i Lavov će postati važno središte kulture, nauke i trgovine. Nakon što je izgrađen sistem odbrambenih zidina, grad je postao jedan od najbolje utvrđenih gradova koji je štitio zemlju s jugoistoka. U gradu su se tada istovremeno nalazile čak tri nadbiskupije: rimokatolička, grkokatolička i jermensko-katolička. Ovde je pristizalo mnoštvo doseljenika iz raznih zemalja. Bilo je tu Nemaca, Jevreja, Italijana, Engleza, Škota i mnogih drugih. Od 16. veka religijsku sliku grada nadopunjuju još i protestanti. U prvoj polovini 17. veka grad je imao približno 25—30 hiljada stanovnika. Već je tada postojalo oko 30 zanatlijskih organizacija koje su okupljale preko sto različitih struka. 1618. godine Lavov se spominje u delu «Istaknuti gradovi sveta» nemačkih istoričara G. Brauna, G. Gogembergera, S. Novellana

 

U 17. se veku Lavov u nekoliko navrata uspešno branio od opsada. Stalne borbe s osvajačima dale su gradu geslo Semper fidelis («Uvek veran»). Godine 1649. grad su opkolili ukrajinski kozaci na čelu s Bogdanom Hmeljnickim. Uništivši i opljačkavši utvrđenje, napuštaju grad. Godine 1655. švedska vojska prodire u Poljsku, osvaja veliki deo njene teritorije i opseda Lavov. Međutim bili su primorani da prekinu opsadu grada. Već naredne godine Lavov će okružiti vojska transilvanijskog vojvode Georgija I Rákóczya, no ni on neće uspeti da osvoj grad. Godine 1672. vojska Osmanskog carstva pod vođstvom Mehmeda IV ponovo opkoljuje Lavov, no rat će se završiti pre nego što Osmanlije zauzmu grad. 1675. grad su napadali i Turci i Tatari, ali ih je poljski kralj Jan III Sobjeski pobedio u bici 24. avgusta.

Godine 1704. za vreme Velikog severnog rata, po prvi put u svojoj istoriji grad je osvojila i opljačkala švedska vojska na čelu s kraljem Karlom XII 1707. g. u Lavov je doputovao ruski car Petar I. Prema legendi, careva je kočija zapela u blatu na starom nepopločenom trgu Rynku. Posle tog događaja, po nalogu samog cara, celi trg je bio popločan. 1772. godine, nakon Prve podele Poljske, Lavov je sada pod imenom Lemberg sedište austrijske provincije Galicije.

Službeni jezik postao je nemački i većinu radnih mesta u gradskoj administraciji zauzeli su Austrijanci i Česi. Međutim, grad je i nadalje bio važno središte poljske i ukrajinske kulture. Na samom početku, austrijska vlast je bila dosta liberalna. Car Jozef II ponovo je otvorio univerzitet 1784. godine, a predavanja su se odvijala na latinskom, nemačkom, poljskom, a od 1786. i na ukrajinskom jeziku. Wojciech Bogusławski otvorio je prvo javno pozorište 1794. godine a Józef Maksymilian Ossolinski osnovao je 1817. Ossolineum, naučni institut. No, već početkom 19. veka austrijske vlasti počinju da vrše germanizaciju. Univerzitet je ponovo zatvoren 1805, da bi se otvorio 1817. ali ovaj put kao čisto germanska obrazovna institucija. I većina drugih javnih i kulturnih organizacija bila je zabranjena.

 

 

Kruti zakoni koje je nametala Habzburška dinastija dovela je do izbijanja opšteg nezadovoljstva 1848. Caru je bila poslata peticija s molbom da se gradu vrati samouprava, obrazovanje na poljskom i ukrajinskom jeziku, s time da i poljski dobije status službenog jezika. Većina navedenih zahteva će se i ostvariti u narednih dvadesetak godina. Od 1861. u Lavovu je ponovno otvoren Galicijski parlament (Sejm Krajowy),a od 1867. g. Galiciji je data široka autonomija, kako na kulturnom tako i na privrednom planu. Univerzitetu je dopušteno da sprovodi nastavu na poljskom jeziku. Kako je Galicija postala jedini deo bivše Poljske koja je imala kakvu-takvu kulturnu i političku slobodu, Lavov je postao središte poljske kulture i političkog života. Uz navedeno, grad je bio važan i za ukrajinski rodoljubni pokret i ukrajinski kulturni život jer u to su vreme središnja i istočna Ukrajina bile pod vlašću carske Rusije, koja je u potpunosti sprečavala bilo kakve oblike delovanja na ukrajinskom jeziku. Gradu je takođe bilo dato pravo na vlastitog predstavnika u bečkom parlamentu što je u Lavov privlačilo mnoge značajne kulturne i političke delatnike. Grad je postao mesto na kom su se susretale ukrajinska, poljska, jevrejska i austrijska kultura.

 

Tokom Prvog svetskog rata grad je zauzela ruska vojska u septembru 1914., no već sledeće godine u junu, grad su ponovo preuzele snage Austrougarske. Raspadom Dvojne monarhije, na samom kraju rata, ukrajinsko lokalno stanovništvo je, 1. novembra 1918. godine proglasilo Lavov glavnim gradom Zapadnoukrajinske republike.

 

Povlačenjem Austrijanaca, dogovoreno je da se vlast preda Ukrajincima. Međutim, već istog dana poljsko stanovništvo Lavova podiglo je oružani ustanak i uskoro preuzelo kontrolu u središtu grada; ne mogavši slomiti otpor Poljaka, Ukrajinci su opkolili grad. Rešenje nastale situacije dogovorili su saveznici na sastanku u Parizu, gde je odlučeno da se grad preda Poljacima, a da će se njegova konačna budućnost rešiti posleratnim dogovorom ili referendumom. Poljaci su već 19. novembra u celosti kontrolisali grad. Međutim, borbe su se u okolnim krajevima, uz kratke prekide vatre, nastavile da vode do kraja jula 1919.

Narednih meseci ostatak Galicije pod vlašću Zapadnoukrajinske Narodne Republike, osvojili su ili Poljaci koji su nadirali sa zapada, ili snage Crvene Armije s istoka. Tada je usledio dogovor Semena Petljure koji je bio na čelu Zapadnoukrajinske Narodne Republike s Poljacima, gdje je dogovoren vojni savez između Poljaka i Ukrajinaca. Poljskoj je priznato pravo na Lavov i granicu na reci Zbruč u zamenu za poljsku pomoć u borbama protiv boljševika

 

 

Za vreme Sovjetsko-poljskog rata 1920. godine, grad su napadale snage Crvene Armije pod vođstvom komandanta Aleksandra Jegorova. Polovinom juna te iste godine, konjica Semjona Budjonoga trudila se da osvoji grad sa severoistoka. Istovremeno, grad se pripremao za odbranu. Građani su oformili i u potpunosti opremili tri odreda pešadije i dva odreda konjice i izgradili odbrambene linije. Grad su branile tri poljske divizije i jedan pomoćni ukrajinski odred pešadije. Posle teških borbi koje su se vodile oko mesec dana, 16. avgusta, Crvena Armija je prešla reku Istočni Bug i ojačana osmom divizijom, tzv. Crvenim Kozacima, počela napad na grad. Boj se odvijao s velikim brojem žrtava i na jednoj i na drugoj strani. Nakon tri dana neprestanog napada na grad, sovjetske snage su odustale i prekinule napad. Za junačku odbranu, grad je bio nagrađen medaljom Virtuti Militari — „za hrabrost“, najvećim poljskim vojnim odličjem. Ta medalja je naslikana na poljskom grbu grada. Mirom u Rigi, grad je i nadalje ostao u sastavu Poljske kao glavni grad Lavovskog vojvodstva, postavši jedno od glavnih poljskih kulturnih i naučnih središta.

 

Vojska nacističke Nemačke napala je Poljsku 1. septembra 1939. godine. Već 12. septembra Nemci su bili u predgrađu Lavova i započeli s opsadom grada. U međuvremenu brojne poljske trupe su se iz centralne Poljske pokušavale probiti do grada kako bi organizovale odbranu. Nedelju dana kasnije, poljska vojska pod komandom Władysława Langnera izvršila je protivnapad, ali on nije uspeo. U skladu sa sporazumom Ribbentrop-Molotov, nemačke snage su u opsadi Lavova zamenile sovjetske, a već 23. septembra Langner objavljuje kapitulaciju i predaje grad sovjetskim snagama na čijem je čelu bio maršal Timošenko.

Broj stanovnika Lavova 1939. dosezao je oko 340.000, od toga više od 100.000 građana sačinjavali su Jevreji. Još više od 35.000 jevrejskih izbeglica slilo se u grad iz okupiranih delova Poljske. Hitler i Staljin su podelili Poljsku, a podmetnutim plebiscitom sovjetski deo Poljske, uključujući Lavov, bio je pripojen Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici. Sovjeti su odmah počeli sprovoditi politiku depolonizacije. U razdoblju od januara do juna 1940, mnoštvo Poljaka i Jevreja je bilo deportovano na daleki istok Sovjetskog Saveza, deo je bio zarobljen a dio prisilno nastanjen. Nakon što je Hitler prekršio dogovor Ribbentrop-Molotov, sovjetske su snage bile prisiljene uzmaknuti pred naletima Nemaca koji će od 1941—1944. držati vlast u gradu.

 

 

Već od samog početka nemačke okupacije, sudbina njegovih građana postala je tragična. Jevrejsko stanovništvo bilo je primorano da živi u novonastalom getu, a iz njega ih je većina završila u nekom od nemačkih koncentracionih logora. Lavovski geto se smatra trećim po veličini iza Varšavskog i geta u Lođu. Uz Jevreje, i poljskom delu stanovništva bili su nametani kruti zakoni, što je rezultovalo masovnim pogubljivanjem stanovništva, kako u gradu tako i u logoru Janów. Među prvima koji su stradali našli su se profesori lavovskog univerziteta i ostatak poljske inteligencije.

Kako su se snage Crvene armije približavale gradu, 23. jula 1944. u Lavovu je podignut oružani ustanak na čelu s Armijom Krajovom i Władysławom Filipkowskim (poljski pokret otpora) koja je nakon četiri dana zauzela grad. Nakon toga civilno i vojno rukovodstvo grada bilo je pozvano na susret sa komandantima Crvene armije. Svi su bili uhvaćeni od strane NKVD-a. Ostatak vojnih snaga koje su bile pod komandom pukovnika Filipkowskog ili su bili prisiljeni preći u redove sovjetske vojske ili su bili poslati u Gulag ili su nastavili s delovanjem u pozadini. Kada je Crvena Armija ušla u grad u njemu je ostalo manje od 300 Jevreja koji su se skrivali u gradskoj kanalizaciji. 1944. Lavov ponovno ulazi u sastav Sovjetske Ukrajine, ali čak i kroz razdoblje sovjetske vladavine grad je u velikoj meri uspeo sačuvati svoj nacionalni identitet. Krajem osamdesetih godina, Lavov će odigrati ključnu ulogu u borbi za samostalnost i demokratiju Ukrajine. 24. avgusta 1991. ukrajinski parlament donosi Deklaraciju o nezavisnosti. To je početak nove epohe u istoriji Ukrajine, a samim time i početak nove epohe za grad Lavov.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Версајски дворац

 

 

Версајски дворац (фр. Château de Versailles, Palais et parc de Versailles) је била резиденција француских краљева Луја XIV, Луја XV и Луја XVI. Смештена је на 11 хектара код града Версаја југозападно од Париза, и окружена са 815 хектара паркова. Овај дворац-споменик је чувен у свету по својој лепоти, као и по значајним догађајима који су се ту одиграли. Краљеви су са својим дворјанима били становници дворца од 1682. до 1789, са изузетком неколико година у периоду регентства Филипа, војводе Орленског (1715—1723). Версај је постао симбол врхунца француске монархије.

Дворац Версај је настао као ловачки дворац Луја XIII, који су од 1661. значајно доградиле архитекте Луја XIV: Луј ле Во, Франсоа Дорбеј, Жил Арден-Мансар и Робер де Кот. Унутрашњу декорацију је дизајнирао Шарл Лебрен, а паркове Андре ле Нотр. Тако је настао по многима најлепши од свих двораца Европе. Унутар зидина Версаја живело је око 6.000 људи, а дворац украшавају многобројне фонтане и предивно зеленило. У дворцу се налази и знаменити стони астрономски сат.[1] Важна дворана је Галерија огледала у којој је 1919. године потписан Версајски уговор и тако окончан Први светски рат. Версај престаје бити краљевска резиденција 1789. године након Француске револуције.

 

 

Површина дворца је 67.121 m², од којих је око 50.000 отворено за јавност. У њему се налази 700 соба, 2.512 прозора, 352 димњака (у 18. веку 1252), 67 степеништа и 483 огледала. Ту су и око 6000 уметничких слика, 2.100 скулптура и 5.000 комада намештаја и других уметничких предмета.[2]

Парк дворца Версаја простире се на 815 хектара (8.000 пре револуције), од чега су 93 хектара вртови. Парк садржи 200.000 стабала дрвећа и 50ак већих фонтана[2]. Он обухвата више објеката и локација као што су: велики и мали Тријанон, краљичино село, велики и мали канал, менажерија, оранжерија и Швајцарско језеро.

 

Име Версај са собом носи свој некадашњи корен − versare, што значи копати, и односи се на мало село и његове њиве која су се овде налазиле.[3] У селу Версају налазиле су се рушевине старог замка и млин који је Луј XIII користио као склониште када би ишао у лов. Године 1623. краљ је на месту млина подигао малу ловачку кућу у којој је 1624. први пут преноћио.[4] Франсоа де Басомпјер је описао ову кућу као „убоги замак, коме ни сиромашни племић не би завидео“[5] Када је краљ укрупнио свој посед у Версају, његов архитекта Филиберт де Рој је између 1631. и 1634. проширио здање у трокрилни ловачки дворац.

 

 

Дворац је био окружен опкопом, саграђен од цигле и камена пешчара. Био је украшен у стилу раног француског барока. Ова грађевина се још увек може идентификовати као зграда која окружује „Мермерно двориште“, најмање од три репрезентативна дворишта дворца Версај. После смрти краља Луја XIII, дворац је наследио његов наследник, Луј XIV. Млади краљ је ту често одседао после преузимања власти 1661.

Одлучујући импулс за изградњу новог дворца у Версају дао је министар финансија Никола Фуке. Он је себи саградио спектакуларан дворац Во ле Виконт, који је оставио трајан утицај на дворски барок у Француској, али и разљутио краља. Луј XIV је наслутио да Фуке гради грандиозан дворац новцем из државне касе, па га је сменио и бацио у затвор. Дворац Во, архитекте Луја ле Воа, архитекте паркова Андре ле Нотра и декоратера Шарла Лебрена, демонстрирао је уметничку интеграцију архитектуре и хортикултуре која је била у складу са краљевом намером да себи сагради модерну резиденцију. Луј је разговарао са Фукеовим архитектима и поверио им доградњу малог дворца свога оца. Од 6. маја 1682, краљ је демонстративно пребацио своју владу у овај двор.

 

 

Краљ се успротивио савету својих архитеката да изграде сасвим нов дворац, тако да је ловачки дворац током времена адаптиран и уклапан у ново здање.[6] Прво су попуњени опкопи и грађевина Луја XIII у облику слова U (Corps de Logis) је у периоду од 1668. до 1671. добила тзв. „капут“. Грађевина је уместо касније изграђене Галерије огледала имала велику терасу над баштенском страном галерије у приземљу. У јужном крилу старог дворца направљена је краљичина дворана, а у северном краљева. Од 1678. до 1684, Жил Арден-Мансар је надградио терасу и суседне салоне Галеријом огледала и створио салоне рата и мира. Тако је затворена главна фасада Corps des Logis. Оригинално равни сводови прозора су прерађени у лучне, који одговарају облику огледала у галерији.

Истовремено са проширењем Corps de Logis, почео је рад на изградњи северног и јужног крила дворца. Оба крила се састоје од две дуге паралелне зграде, једна на страни према башти, а друга према граду. Ово су правоугаоне, међусобно повезане зграде са неколико дворишта. Изградња јужног крила је трајала до 1684, док је касније започето северно грађено до 1689. Радови на градској страни северног крила нису окончани због трошкова Рата за палатинско наслеђе и довршени су у 19. веку. Да би се изградило северно крило, срушена је пећина Тетис, статуама украшена кућа са статуама и фонтанама из 1664. Статуе су пренете у парк дворца мали Тријанон. На месту пећине Тетис налази се дворска капела подигнута 1710, до које се може доћи из северног крила.

 

 

После пресељења дворјана у Версај 1682, радило је 22.000 људи на изградњи новог дворца[7], а по подацима савременика број радника је 1685. достигао 36.000.[8] Крајем 18. века завршена је изграња Версаја у његовим данашњим димензијама. Фасада оријентисана према вртовима је дуга 670 метара.

 

Грађевине су груписане око низа дворишта у центру, заједно чине велики део града, и оријентисане су тако да воде ка срцу дворца. Велико „Министарско двориште“ се надовезује на „Краљевско двориште“ и на крају на мање „Мермерно двориште“ испред првобитног ловачког дворца. Главна зграда старог дворца је служила као резиденција краља и његове породице, док су пространа крила и остале зграде служиле за дворјане.

Баштенска фасада дворца је декорисана у стилу француског класицистичког барока. У архитектури доминирају хоризонтале, и само стубови и украсне скулптуре разбијају строгост фасаде од пешчара. Завршна балустрада на другом спрату је украшена каменим вазама и представама трофеја. Фасада окренута према граду је рађена у старијем прилагођеном стилу мермерног дворишта. Изграђена је од цигле са истакнутим елементима од пешчара. Сен Симон је описао контраст архитектонских стилова Версаја као „диван и ружан, па зашивен“.[9]

У време Луја XV створена је нова декорација градске стране дворца у стилу класицизма. Старе фасаде је требало украсити обрађеним каменом тако да подсећају на фасаде према врту. Планирана је и купола изнад главне зграде.[10] Из финансијских разлога, од 1771. реновиран је само пропали део фасаде који се од тада зове „Габријелово крило“. Павиљон насупрот њему, такозвано „Дуфурово крило“, прилагођено је у 19. веку због симетрије (радови су трајали пола века). Данас су на фасадама видљиви многи архитектонски стилови. Постојали су око 1780. планови да се целокупна зграда преуреди у стилу револуционарне архитектуе. Овај нереализовани пројекат је замислио Етјен Луис Буле.[11]

 

 

Државне дворане дизајниране у доба Луја XIV служиле су за глорификацију краља Сунца. Декорација у штуко техници као и теме слика су величале политичке и економске успехе краља и његових претходника. Упадљиво је коришћење мотива из грчке митологије који се алегоријски преносе на краља и његова дела. Луј је увек представљан и одеван као бог Аполон. Као и древни бог светлости и Сунца, Луј носи ауру мистичне божанске природе, која се не супротставља цркви, јер је Луј уједно апсолутни краљ католичке Француске. Поређење са Аполоном доприноси његовој репутацији краља Сунца.

 

У центру дворца, на првом спрату и целом његовом дужином простире се 75 метара дуга и 10 метара широка „Галерија огледала“ (такође позната као „Галерија Луја XIV“) која повезује салоне рата и мира. Салони су некад били ходници ка апартманима краљевског пара, где је салон рата био намењен краљу, а салон мира краљици. Галерија огледала повезује апартмане краљевског пара. Галерија украшена са 30 слика на таваници уоквирених штуко украсима које глорификују краља, 357 огледала, и мраморним пиластерима оставља изузетан утисак на посетиоца. Седамнаест великих огледала одговара истом броју лучно засвођених прозора на баштенској фасади. Огледала рефлектују слику парка и светлост Сунца по дану, док ноћу рефлектују светлост свећа.

Галерија огледала је коришћена и за прославе, али јој је основна функција била функција дворске променаде, где су се дворјани окупљали у нади да ће срести краља. Пошто није било дозвољено директно се обраћати краљу, надали су се да им се он обратити или да ће их повезати неки утицајни посредник. Величина дворане је била намерно одабрана тако да се на дистанци може мимоићи са нежељеним саговорником.[12]

У средини галерије налази се пролаз ка централној спаваћој соби. Некада је ту био салон који је повезивао собе краља и краљице. После смрти Марије Терезе соба је изгубила ову функцију, па је коришћена као соба за облачење, а од 1701. као помпезна спаваћа соба Луја XIV. То је било место где су се одвијале чувене церемоније краљевог буђења и починка, који је ту у центру свог дворца и своје државе симболизовао дневни циклус Сунца и своје краљевине. У овој соби је и умро 1. септембра 1715.[13]

 

Дворска капела

Пре него што је дворска капела саграђена у северном делу палате, њена изградња је планирана на више локација. Жил Арден-Мансар је првобитно пројектовао капелу са куполом у средишњем делу северног крила, али су ови планови напуштени.[14] Данашња капела има два спрата и висока је 25 метара. Горњи спрат је био намењен краљевској породици, док би на нижој етажи били дворјани. По својој форми капела интегрише средњовековну готику са барокном црквеном архитектуром. Три фреске различитих сликара приказују Бога оца, сина и Светог духа. Црквене оргуље још увек носе оригналну позлату. У овој капели је одржано венчање краља Луја XVI и Марије Антоанете.

Опера

Велика оперска дворана служила је још за банкете, забаве са певањем, и за извођење позоришних комада. Тетар од дрвета за 712 гледалаца, са јако добром акустиком, изградио је у северном крилу 1769—1770. Анж Жак Габријел. Бина је висока и дубока 21 метар, при чему јој је ширина 7 метара. Краљевска ложа је у доњем нивоу и нема балкон. Ово решење је требало да омогући краљу Лују XV да неопажено долази и одлази. То је одраз веће жеље за интимом коју су исказивали наследници краља Сунца.

 

 

Остале значајне сале дворца Версај су: „салон воловских очију“ (Salon Oeil de boeuf, названа по два велика округла прозора), „Херкулов салон“ и краљичина спаваћа соба. Велике репрезентативне дворане у тешком стилу Луја XIV практично нису мењане од свог настанка, изузев намештаја. Луј XV и његова породица су више ценили своју приватност, што се види по интимнијим апартманима у стилу Луја XV. Последње промене у унутрашњем уређењу дворца десиле су се за време Луја XVI и Марије Антоанете (стил Луја XVI). Са одласком краљевске породице из дворца октобра 1789. завршила се епоха Версаја као омиљене краљевске резиденције.

Током векова унутрашњост дворца је стално мењана и допуњавана. Нису само сале и салони мењали декорацију у складу са владајућом модом (зидне облоге у многим собама су биле покретне, па би се у лето и зиму за декорацију користили различити материјали и мотиви), већ би били мењани и читави апартмани, све са променом врата и новим распоредом. Тако је спаваћа соба Луја XVI испрва била насупрот краљичиној, па је после њене смрти 1683. премештена јужније, док није постављена иза Галерије огледала и према истоку одакле се ујутру појављује сунце. Некада чувено „Степениште амбасадора“ замењено је собама за кћери Луја XV, а постављањем музеја у 19. веку уклоњено је више племићких станова у јужном крилу.

Версај је имао стотине соба и дворана у којима су се смењивале сале за репрезентацију са стамбеним апартманима, од који се мали број сачувао до данас. Године 1789. дворац је имао 288 станова, 1.252 грејаних соба и 600 соба без камина. Краљевска породица је на располагању имала своје 152 собе.[15]

И поред раскоши, Версај није био комфорно место за живот. Живот на двору лишавао је краљевску породицу и дворјане све приватности. Собе организоване у низу и са високим таваницама биле су познате по промаји и лошем грејању (у јакој зими 1709. флаше са ликером су пуцале од хладноће).[16] Није било, као ни у остатку Европе, ни текуће воде ни сталних тоалета. Људи су у нужди користили посебно адаптиране столице и ноћне посуде и нису се при томе склањали од других. Луј XVI је имао на располагању први тоалет у Француској са испирањем као и више просторија за купање у приземљу. Поседовао је и велику мермерну каду која није сачувана до данас.

 

Дворски парк је уређен у три наврата: 1662—1667, 1668—1677 и 1678—1689. Уређење паркова је започео Жак Бојсо де ла Бродери, док их је Андре ле Нотр проширио и учинио једним од најзначајнијих паркова Европе. Парк је задржао своју непромењену барокну структуру до Француске револуције. У 18. веку било је широм Европе популарно уређење дворских паркова у енглеском стилу. Та мода је мало утицала на паркове Версаја.

Као и дворац, и паркови су служили глорификацији краља Сунца. Вртови су препуни отворених или сакривених алузија посвећених краљу. Фонтане и скулптуре приказују теме из митологије које се симболично односе на Лујеву владавину. Паркови се терасасто пењу према дворцу што такође сугерише краљев положај. Звездаста раскршћа су постављена свуда по парку, али главне стазе воде ка доминантној оси која се простире од од великог канала до дворца и даље према граду. То је симбол путева који сви воде до краља. Близу главне зграде дворца налазе се два вештачка језера украшена скулптурама које симболизују реке Француске.

Од северног и јужног крила дворца нижу се декоративне скулптуре и вазе. У удаљеној зони парка понављају се сале дворца, овај пут реализоване на отвореном. Салони су симулирани између дрвећа и живица, украшени скулптурама, фонтанама и обликованим баштенским биљкама. Једна од најпознатијих атракција је Мансарова кружна колонада фонтана.

Сам Луј XIV је написао први водич по своме парку у којем је предложио најлепши пут обиласка паркова:

Викицитати „Попећемо се до Аполонове фонтане и ту ћемо застати да се дивимо скулптурама и вазама Краљевске алеје, Латониној фонтани и дворцу. Одавде се види велики канал. Ко жели да у истом дану посети менажерију и Тријанон, треба да њих прво посети, а тек онда остале фонтане.[17]“

 

На крају такозваног „зеленог тепиха“, који повезује дворски врт са осталим парковима, налази се „Аполонова фонтана“ из које се бог Сунца симболички уздиже у правцу краља. Иза овог вештачког језера почиње велики канал у облику крста. Канал дели дворски парк, а имао је и функцију да одводњава мочварно земљиште. Током градње канала умрло је на десетине хиљада радника, што због незгода, што због маларије. У време краља Сунца по каналу су пловиле гондоле ка малом насељу под именом „Мала Венеција“. Ту је била усидрена једна копија бојног брода. На јужном крају канала налазила се велика менажерија. Луј XIV је овде држао афричког слона (1668—1681) кога је добио као дипломатски поклон од Португалаца.

За доставу воде у паркове развијен је систем аквадуката и водовода. У близини места Марли ле Роа хиљаде радника је покретало машину из Марлија. То је било велико пумпно постројење које је пумпало воду у паркове дворца Версај. Систем цеви је био дугачак више од 160 километара. Упркос овом дивовском и софистицираном систему, пумпане количине воде нису дозвољавале да све фонтане раде истовремено. Када би краљ Луј XIV ишао у шетњу, у рад би се пуштале оне фонтане поред којих би у том часу пролазио. После његове владавине фонтане су радиле само два сата дневно.[18] Дворски парк је имао више од 1.400 фонтана и више од 75.000 орезиваних стабала дрвећа или украсних жбунова.[19]

За време Луја XIV предузето је пошумљавање делова парка. Због тога је дрвеће уклоњено из неких делова парка и пресађено другде. Сличан подухват је остварен 1990их.

 

 

Лавиринт из Версаја је био парк трапезног облика, површине нешто веће од једног хектара, који се налазио у „малом парку“. Био је богато украшен као део дворске палате. Први планови за лавиринт су начињени 1661, док је изградња почела 1664. У периоду 1672—1681. парк је украшен са 39 фонтана. Све оне су биле осликане призорима из из Езопових (Лафонтенових) басни. Свака фонтана је имала и исписан афоризам Исака де Бенсерадеа који се односио на одговарајућу басну. Ово није био уобичајени лавиринт у које је потребно пронаћи излаз или циљ, већ је организован тако да се поред сваке фонтане прође тачно једном. Одржавање лавиринта је било скупо, па је касније остављен пропадању. Коначно је уклоњен 1774. и претворен у парк под именом „краљичин врт“.

 

Ипред јужног крила дворца Мансар је саградио оранжерију која је заменила једну мању грађевину Ле Воа. Масивна грађевина је уклопљена у падину. Лево и десно од ње су степеништа са 100 степеница. Централна галерија је дуга 155 метара. Оранжерија је са својим огромним лучно засвођеним прозорима изграђена од камена и изваредан је пример француског каменорезачког заната. Испред зграде је простор који би се лети украсио стотинама малих стабала поморанџе. Зими би се ова стабла чувала у стакленику. На обе стране баште је била водена површина под називом „Швајцарско језеро“.

 

Источно од Швајцарског језера налазио се „краљев повртњак“ изграђен 1678. Ову башту, поред које туристи обично само прођу, дизајнирао је Жан-Батист де ла Кинтини. Поред своје употребне вредности повртњак је уметнички украшен у стилу француских ренесансних вртова. Овде се и данас гаје: јагоде, смокве, грожђе и друго воће и поврће. Годишње повртњак произведе до 80 тона воћа и поврћа.[20]

 

У парку дворца Версај налази се више мањих двораца: велики Тријанон, мали Тријанон и краљичино село.

Пространи велики Тријанон (Grand Trianon) потиче из времена Луја XIV. Био је приватна резиденција краља и његове породице, али је током времена отворен и за остале дворјане. Суседни мали Тијанон (Petit Trianon) саградио је Луј XV за своју љубавницу Мадам де Помпадур. Она је умрла пре него што је мали класицистички дворац сасвим завршен. Касније је Луј XVI поклонио Мали Тријанон Марији Антоанети. Дворац је тада изванредно украшен, парк је преуређен, а у њему је постављен мали театар. Краљица је у близини направила лажно село пратећи моду свога времена. То је такозвано „краљичино село“.

Све ове грађевине биле су удаљене до пола сата хода од главног дворца и нудиле су могућност одмора за краљевску породицу. Версај је у бити био повезан у малу мрежу краљевских резиденција. У истом месту налазио се дворац Клањи, а на само пола сата јахања налазио се дворац Марли који је са својим баштама и фонтанама био један од најчувенијих двораца за одмор у 17. веку. Истом кругу су припадали дворци Сен Жермен на Леју и Сен Клу.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Кведлинбург

 

 

Кведлинбург (њем. Quedlinburg) је град у њемачкој савезној држави Саксонија-Анхалт. Једно је од 20 општинских средишта округа Харц. Према процјени из 2010. у граду је живјело 21.500 становника. Посједује регионалну шифру (AGS) 15085235.

Кведлинбург је један од најбоље очуваних средњовековних и ренесансних градова у Немачкој. Избегао је разарања у Другом светском рату. У центру града налази се велики број очуваних кућа у стиловима од 14. до 19. века. Оне старије су грађене на основу дрвене конструкције (стил фахверк), док су оне са краја 19. века у стилу југендстила (немачке сецесије).

Од 1994. средњовековна тврђава и стари град Кведлинбург се налазе на УНЕСКО листи Светске баштине.

 

 

Kведлинбург се налази у савезној држави Саксонија-Анхалт у округу Харц. Град се налази на северним падинама планине Харц на надморској висини од 122 метра. Површина општине износи 78,1 km². У самом граду је, према процјени из 2010. године, живјело 21.500 становника. Просјечна густина становништва износи 275 становника/km².

 

 

 

Град Кведлинбург је познат најмање од раног 9-ог века, када је насеље познато као Грос Орден постојало на источној обали реке Боде. Као такав, град се први пут спомиње године 922, као део донације Хенрика I Птичара. Сведочанства о овој донацији нађена су у опатији Корвеј.

После Хенрикове смрти 936, његова удовица Света Матилда основала је религиозну заедницу за жене (Frauenstift) на брду где је градски замак. Ту су образоване кћери из племићких породица. Главни задатак овог манастира, под именом Опатија Кведлинбург, била је да се одржавају молитве у спомен на краља Хенрика и његових наследника. Прва игуманија била је Матилда, унука Хенрика и Свете Матилде.

 

 

 

Комплекс дворца Кведлинбург, утемељио је Хенрик I Птичар, а изградио Отон I Велики 936. То је био царски двор (палатинат) саксонских царева. Палатинат са мушким манастиром налазио се у долини, где се данас налази католичка црква Светог Виперта, док се женски манастир налазио на брду са замком.

Свети Виперт је основао манастир 961. и 963. јужно од замка. Манастир је напуштен у 16. веку. Манастирска црква са прекрасном криптом из 10. века је једно време кориштена као штала и свињац, док није рестаурирана 1950-их.

Године 973, непосредно пред смрт цара Отона I, одржан је Рајхстаг (царска конвенција) коме су присуствовали Мјешко, пољски војвода и Болеслав, чешки војвода, као и бројни други племићи из далеке Византије и Бугарске. Ту су се окупили да би одали почаст цару. Том прилиом Отон је представио своју нову снају - Теофану, византијску принцезу чији је брак са Отоном II донео наду за дугорочни мир између владара источног и западног царства.

Отон III је 994. Кведлинбургу доделио трговачке, пореске и привилегије ковања новца. Основао је прву тржницу северно од брда са замком.

Град је постао члан Ханзеатске лиге 1426. Опатија Кведлинбург често ја оспоравала независност Кведлинбурга, који је помоћ тражио од бискупије Халберштат. Године 1477. игуманија Хедвига, потпомогнута својом браћом, саксонским војводама Ернестом и Албертом, скршила је отпор града и протерала бискупове снаге. Кведлинбург је био принуђен да напусти Ханзеатску лигу, и потпао је под заштиту Кнежевине Саксоније. И град и опатија су постале лутерански године 1539, у току протестантске реформације.

 

 

Године 1697, кнез-електор Фридрих Август I од Саксоније је продао права на Кведлинбург Фридриху III Бранденбуршком за 240.000 талира. Опатија Кведлинбург је оспорила право владавине Бранденбург-Пруске у току 18-ог века, али је секуларизована 1802. Кведлинбург је тада припао Краљевини Пруској као део кнежества Кведлинбург. Током Наполеонових ратова био је у Краљевству Вестфалија од 1807–13, а после њих 1815. постао је део пруске провинције Саксонија. У ово време градом су владале „игуманије без вела“ које су биле слободне да се удају.

У време нацистичког режима, успомена на Хенрика I постала је нека врста нацистичког култа. Хајнрих Химлер га је сматрао за „најнемачкијег од свих немачких владара“. Катедрала и замак су претворени у храмове нове религије коју је покушала да створи нацистичка Немачка. Катедрла је била затворена од 1938. и у току рата. Од ослобођења 1945. овде се вратио протестантски бискуп. Поново су постављена црквена звона и уклоњен је нацистички орао са куле.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Црвени трг

 

 

Црвени трг (рус. Красная площадь) је најпознатији московски градски трг. Трг одваја Московски Кремљ, некадашњу царску, а данашњу службену резиденцију руског председника, од старе историјске трговачке четврти Китај-город. Како се главне московске улице управо одавде шире у свим смеровима, Црвени трг се често сматра средишњим московским тргом и срцем целе Русије. 1991. године Црвени трг је уврштен на УНЕСКОв попис светске баштине.

 

 

 

На месту данашњег Црвеног трга, некада су се налазиле дрвене грађевине које су срушене 1493. године на захтев цара Ивана III. Цар је донео ту одлуку због учесталих пожара који би се у трену проширили на сву осталу дрвену грађу. Новоотворени простор постепено се развио у главну московску тржницу. Касније се користио за разне јавне свечаности и прокламације, а с времена на време послужио је и као место крунисања руских царева. Трг се поступно изграђивао и добио данашњи изглед. Како некад, тако и данас служи за разне службене церемоније руске владе.

 

 

 

Занимљиво је да име Црвени трг није изведено према боји плоча којим је поплочан. Није изведено ни од црвене боје која асоцира на комунизам. Наиме, у руском језику придев красный има два значења. Прво, главно значење је црвени, а друго архаично значење је красан, леп баш као и у српском језику. Придев красная (у архаичном значењу) испрва се односио на Цркву светог Василија Блаженог, а накнадно се пренело и на оближњи трг, негде у 17. веку. Неколико старијих руских градова назвало је своје главне тргове такође именом „Красная площадь“ према централном московском тргу.

Током совјетске ере, Црвени трг је задржао свој значај, поставши главним тргом нове совјетске државе. Уз то што је постао службена адреса совјетске владе, постао је и познат по војним парадама. Како би се направило места за тешка војна возила која нису могла да уђу на трг, комунисти су одлучили да сруше Казањску катедралу и Иверску капелу с вратима ускрснућа (оба срушена здања су поново изграђена током деведесетих). Разматрала се и могућност рушења московског најпознатијег симбола – Цркве светог Василија Блаженог. Легенда каже како је Стаљинов сарадник и особа која је била на челу пројекта реконструкције Москве - Лазар Каганович, припремио посебан план обнове Црвеног трга у којем је катедрала уклоњена. План је предочио Стаљину где га је уверавао како је то здање трн у оку и главна запрека за параде и саобраћај уопште. Стаљин му је приговорио са познатом реченицом: “Лазаре! Врати је назад!”

 

 

 

Међу најпознатије московске параде убраја се она из 1941. када је град био опкољен Немцима и када су војне јединице директно с Црвеног трга ишле на прве линије ратишта, и Парада победе 1945. када су преживели војници бацали заставе поражене нацистичке војске испред Лењиновог маузолеја.

Дана 28. маја 1987, деветнаестогодишњи немачки пилот Матијас Руст приземљио се лаким авионом на Васиљевски кеј одмах поред Црвеног трга.

 

Свака зграда на Црвеном тргу има своју историју. Једна од њих је и Лењинов маузолеј у којем је изложено балзамовано тело Владимира Иљича Лењина, оснивача Совјетског Савеза. Поред маузолеја је обновљена Црква светог Василија Блаженог са својих једанаест торњева, а ту је такође и Кремљ са својим катедралама. С источне стране налази се ГУМ, некадашња највећа трговачка кућа у Совјетском Савезу, а поред ње обновљена Казањска катедрала. На северној страни налази се Државни историјски музеј. Једини споменик на тргу је бронзани споменик Кузми Мињину и Дмитрију Пожарском који су помогли у ослобађању Москве од Пољака 1612.

Сам трг је 695 метара дуг и 130 метара широк.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Будимпешта

 

 

Будимпешта (мађ. Budapest, /ˈbudɒpɛʃt/ Hu-Budapest.ogg Hu-Budapest.ogg (помоћ·инфо) (Будапешт)), главни град Мађарске и главни политички, индустријски, трговачки и саобраћајни центар земље има преко 1,7 милиона становника, што је мање од врха, достигнутог средином 1980-их када је имала 2,1 милиона. Град Будимпешта чини посебну „жупанију“ (тзв. Главни град) у склопу жупанијске поделе Мађарске, а са свих страна окружује је Жупанија Пешта.

Будимпешта заузима обе обале Дунава спајањем Будима и Обуде на десној обали, са Пештом на левој (источној) обали Дунава.

 

 

 

Позната историја Будимпеште почиње са римским градом под именом Aquincum, основаним око 89. године нове ере, на месту старије келтске насеобине близу места где је настала Обуда. Aquincum је од 106. до краја 4. века био главни град провинције, доње Паноније. На месту данашње Пеште је био изграђен град Contra Aquincum (или Trans Aquincum).

Област су око 900. године освојили Мађари, који су око једног века касније основали краљевину Мађарску. Када су је уништили Монголи, 1241, Пешта је већ била значајно место, и брзо је поново изграђена, али је Будим био седиште краљевског двора од 1247. и 1361. је постао главни град Мађарске.

Османлије су освојили већи део Мађарске у 16. веку, и прекинули су раст града: Пешту су са југа заузели 1526. године, а Будим 15 година касније. Док је Будим остао седиште османског управника, Пешта је била врло запуштена до 1686. када су је освојили хабзбуршки владари. Године 1690. Великом сеобом Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем повећава се број будимских и пештанских Срба који су већ од раније живели на овим просторима. Велики део Срба се настанио у будимском Табану.

Пешта је од 1723. била седиште административног апарата краљевства, који је најбрже растао у 18. и 19. веку, и иницирао изразити раст града у 19. веку.

 

 

Спајање три дистрикта под једну администрацију, које је прво прописала мађарска револуционарна влада 1849. је поништено убрзо потом, по реуспостављању хабзбуршке власти. Коначно је ову одлуку спровела аутономна мађарска краљевска влада, успостављена по аустроугарској нагодби из 1867. (види Аустроугарска). Број становника „уједињене“ престонице је порастао у периоду од 1840. до 1900. на 730.000.

У 20. веку број становника је растао углавном у предграђима. Ујпешт (Нова Пешта) је више него удвостручила број становника између 1890. и 1910, а већина индустрије земље се концентрисала у граду. Људски губици Мађарске током Првог светског рата, и потоњи губитак више од половине територије краљевства (1920.) је задао само привремени ударац броју становника, а Будимпешта је постала престоница мање, али сада суверене државе. До 1930. је уже градско језгро бројало милион становника, уз додатних 400.000 у предграђима.

 

 

Око трећина од 200.000 Јевреја у Будимпешти је умрла током нацистичког геноцида током немачке окупације у Другом светском рату. Град је знатно порушен у совјетској опсади током зиме 1944, а опоравио се током педесетих и шездесетих. Будимпешта је током осамдесетих поделила судбину државе када је број становника смањен услед повећане емиграције и смањења наталитета.

 

Данас у Будимпешти живи преко две хиљаде Срба. Они су махом потомци далеких предака из „Чарнојевићевог јата“ који су се доселили Великом сеобом Срба 1690, али има и Срба који су се доселили почев од 90-их година 20. века и повећавају број малобројне али веома активне и живе заједнице Срба у Мађарској. Срби у Будимпешти имају своју Српску православну црквену оптшину са саборним храмом Великомученика Светог Георгија у Српској улици (мађ. Szerb utca) близу популарне Вацке (мађ. Váci utca) улице, која је у склопу Епархије будимске.

У Будимпешти постоји Српско забавиште, основна школа, гимназија и ђачки дом „Никола Тесла“. Српску школу похађа преко 200 ђака.

 

 

 

У мађарској престоници раде и Самоуправа Срба у Мађарској као и Српска самоуправа у Будимпешти. Овде су се појављивале и Српске народне новине, које сада излазе под називом Српске недељне новине као недељник Срба у Мађарској, а такође и лист Невен. Овде се уређује и Српски екран, получасовна емисија Мађарске телевизије на српском језику која се јавља недељно.

У мађарској престоници делују и квартовске (окружне) српске самоуправе као и Задужбина Јакова Игњатовића и Задужбина Саве Текелије — Текелијанум.

 

У Будимпешти ради и Српско позориште у Мађарској, а такође и КУД Табан.

Српска самоуправа у Будимпешти је 2008. године покренула Радио ритам - интернет радио-станицу која 24 часа емитује свој програм на српском језику: www.ssb.hu

 

Будимпештански метро је други најстарији на свету 1894. (после лондонског). Та метро линија на дубини од само неколико метара је првих година била са коњском вучом. Полазна станица је са Верешмарти тера где се налази и најстарија посластичарница у Мађарској Жербо која је позната по колачу Жербо коцке. Крај линије је у Варошлигету - парку близу Трга хероја. Прва метро линија се сада зове M1 или Жута линија. У потпуности је рестаурисана у оригинално стање, због туристичко - историјских вожњи. Друге две линије, M2 (црвена) и M3 (плава) су касније изграђене и воде ка другим деловима града. Ове линије се налазе на великој дубини и иду чак испод Дунава

 

wikipedia.

[Turkmenbashi 937]

Брисел

 

 

Брисел (фр. Bruxelles, хол. Brussel, нем. Brüssel, енгл. Brussels) је главни и највећи град Белгије и незванични главни град Европске уније. То је такође и највеће градско подручје у Белгији. Састоји се од 19 општина, укључујући и општину града Брисела, који је по закону главни град Белгије, поред седишта француске заједнице и фламанске заједнице. [1] Градска општина Брисел, која данас обухвата само градско средиште, има 144.784 становника и површину од 32,61 km², док шире подручје Регије главног града има око милион становника. Регија је службено двојезично подручје, а према неким подацима међу становништвом превладавају говорници француског језика.

Брисел је седиште две од три средишње институције Европске уније: Европске комисије и Савета Европске уније. Овде се налази и политичко седиште НАТО и Западноевропске уније.

 

 

 

Назив града долази из старохоландске сложенице Bruocsella, где реч „bruoc“ значи мочвара, а реч „sella“ значи дом. Тако да је дословни превод имена града „дом у мочвари“.

Име града се на холандском језику изговара (Аудио: Loudspeaker.svg слушај (Brussel)), а на француском (Аудио: Loudspeaker.svg слушај (Bruxelles)). У француском називу се слово „x“ изговара као „сс“, што је један од ретких изузетака у изговору. Наиме, данашња ортографија имена града датира из средњег века када је на тадашњем француском језику двоструко слово „с“ било замењено крстићем. Овај крстић је касније постао слово „x“, а на француском се то слово почело изговарати „кс“ тек од 18. века. Постоји још неколико примера овог изузетка у изговору, као нпр. Оксер (француски изговор: Осер). Када би се назив града модернизовао на данашњи француски, вероватно би се писао као Brusselles. Многи говорници француског, поготово они који нису из Белгије, нису свесни овог изузетка у изговору тако да слово „x“ у имену града многи изговарају као „кс“ ([bʀyˈksɛl]).

 

 

У српском се изговор разликује од оригиналног француског по томе што се француски глас u [y] изговара као слово „и“, што је чести облик фонетизације француског на српски, будући да у српском не постоји тај глас.

На немачком, који је трећи службени језик Белгије, име овог града се пише Brüssel. Енглески је често један од службених језика многих међународних институција у граду, тако да се често наилази и на енглеску верзију имена града (Brussels).

 

Прво насеље, које ће касније постати Брисел, основано је када је св. Гаугерије изградио капелицу на ади у реци Зене око 580. године.[3]

Званично се датум оснивања града смешта око 979. године, када је војвода Карло Лотаргијски преместио реликвије св. Гудуле из Морсела у капелицу св. Гаугерија која се налазила на ади која ће се касније звати острво св. Гаугерија. Цар Отон II је дао Карлу, који је био син француског краља Луја IV, војводство Доње Лотаргије, а он је на том острву изградио прва стална утврђења.

Око 1000. године Бриселска грофовија је дата левенском грофу Ламберту I а 1047. године, у повељи Ламберта II, се први пут спомиње име града.

 

 

 

Почетком 12. века, трговина је постала важан фактор развоја у западној Европи. Због свог положаја на реци Зене, Брисел је постао трговачки центар. О развоју града у то време сведочи изградња Катедрале св. Миховила и Гудуле 1225. године. Околне мочваре су тада исушене, како би се направило место за будуће проширење града који је тада бројио око 30 хиљада становника. У 11. веку град је добио своје прве зидине.[4] У том раздобљу левенски грофови су постали брабантске војводе.

Због убрзаног ширења града, између 1356. и 1383. подигнуте су друге бриселске зидине. Данас су ове зидине замењене мрежом улица у центру града. У 15. веку именован је први градоначелник и градски већници, који су били први представници народа.

Године 1430, бургундијски војвода Филип Добри је наследио Брабант, и наредио проширење и продубљивање реке како би се олакшала трговина. Брисел је тада постао престоница Бургундијске Холандије, и управно и културно средиште славно по сакралној архитектури. Године 1477, Марија Бургундска удала се за Максимилијана Аустријског. Након њене смрти, њен муж и династија Хабзбург су постали власници Брабанта.

Године 1488, у граду је избио рат, а годину након тога и епидемија куге. Након Максимилијанове смрти, његова ћерка Маргарета је постала главна гувернерка Холандије и 1507. је преместила главни град у Мехелен.

 

 

Године 1515, надвојвода Карло Аустријски, син Филипа Лепог, са 15 година је постао владар Бургундије, а са 16 је наследио престо Шпаније. У то време је почела шпанска доминација у целој регији. Цар Карло је поново поставио Брисел за главни град и повезао Холандију са Аустријом. Брисел је тада први пут постао дворски град и ускоро је постао најмоћнији брабантски град, побеђујући тиме своје ривале Левен, Мехелен и Антверпен. У то време Брисел је био град уметника и научника.

Након абдикације Карла V 1555. године, на власт је дошао Филип II због чијег је режима у Холандији избила побуна. У 17. веку је поново наступило златно доба за град. Брисел је учествовао у Утрехтској унији 1579, и био аутономна калвинистичка република од 1577. до 1585, када су га поново заузели Шпанци. Након тога град је постао седиште шпанске, па аустријске Холандије.

Дана 13. августа 1695, француска војска под заповедништвом маршала Вилероја је бомбардовала Брисел према заповести Луја XIV. Ово је био најдеструктивнији догађај у целој историји Брисела у којем је уништена трећина града и Гран Плас. Након обнове, лице града се знатно изменило.

Године 1731, у пожару је уништена палата Куденберг која је била једна од најпознатијих палата у Европи. Француска војска маршала де Сакса је 1746. године започела окупацију града која је трајала до 1749. Те године, након повратка Аустријанаца, лотаријански војвода Карло Александар се тријумфално вратио у Брисел. Он се налазио на положају врховног гувернера Холандије све до своје смрти 1780. године. У његово време извршени су значајни радови у граду.

 

 

Брабантска револуција је избила 1789. године против реформи Јозефа II. Након одласка Аустријанаца проглашене су Уједињене Белгијске Државе које су трајале мање од годину дана, те је после поново успостављен аустријски режим. За време Француске револуције ово подручје је припојено Француској. Брисел је у то време постао седиште департмана Дил, те је по први пут добио демократски бирано општинско веће. Француска власт је доживела крај Наполеоновим поразом код Ватерлоа, који се налази недалеко од Брисела.

Према одредбама Бечког конгреса из 1815, јужна Холандија је спојена са северном у Уједињено Краљевство Холандије под Виљемом I. Брисел је заједно са Хагом проглашен главним градом нове државе. Због културних и политичких разлика између два дела нове државе, као и због ауторитарног стила владања новог монарха, јавило се незадовољство грађана.

Белгијска револуција. је избила 1830. године. Брисел је у то време имао око 100.000 становника. Револуција је избила у Бриселу, након опере Ла Муете де Портици у позоришту Ла Моне, те се убрзо проширила на све делове земље. Леополд I је 1831. године крунисан као краљ нове Краљевине Белгије.

 

 

Као главни град нове државе, Брисел је привукао велики број становника будући да је био управно и индустријско средиште земље. Тада је у град пристигао велики број француских избеглица и франкофоног становништва са југа земље. С обзиром да је француски тада био језик двора и пословни језик, град је полако постао већински франкофон. Слободни белгијски универзитет је основан 1834, а касније је преименован у Слободни факултет у Бриселу.

У новој држави град је добио на међународној важности, тако да је 1927. угостио Солвејску конференцију и Светске изложбе 1935. и 1958. године. У Другом светском рату град је оштећен у немачком бомбардовању.

Град је након рата поново доживео процват, поготово 1960-их година. У ово време је још више порасла међународна важност града, и он је практично постао главни град Европе. Постао је седиште Европске економске заједнице 1958, а 1967. НАТО пакта. Данас је град седиште више од хиљаду међународних организација и у њему живи највећи број дипломата након Њујорка.

Дана 29. маја 1985. догодила се Хејселска трагедија. Након уставне реформе 1970, основана је Бриселска регија која ступа на снагу 1989. и која градском подручју осигурава велики ниво самосталности.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Пијенца

 

 

Пијенца (итал. Pienza) је градић у средишњој Италији. То је познати градић округа Сијена у оквиру италијанске покрајине Тоскана.

Пијенца је позната као добро очувани средњовековни градић у јединственом тосканском окружењу. Она је посебно чувена по средишњем тргу, као јединственој ренесансној урбанистичкој компизицији, па је данас град са околином под заштитом УНЕСКОа.

 

Град Пијенца налази се у средишњем делу Италије, 120 км јужно од Фиренце, седишта покрајине. Град се налази у типично тосканском пределу брда и брегова, званом Вал д'Орсија, данас заштићеном као културно добро (тзв. „културни пејзаж“). Око града пружају се безбројни виногради и велепоседи са старим палатама. Стари део града се сместио на врху брда, које господари над околином.

 

Пијенца данас има нешто преко 2.000 становника, махом Италијана, што је готово упола мање него пре пола века.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Велики корални гребен

 

 

Велики корални гребен је највећи корални гребен на свету. Гребен се налази у Коралном мору близу обале Квинсленда на североистоку Аустралије. Простире се на преко 2.000 km у дужину, а може се видети из свемира.

Велики корални гребен је први пут постао познат Европљанима када се истраживач Џејмс Кук искрцао на њега 11. јуна, 1770. Велики корални гребен је био познат Абориџинима који су се населили на аустралијски континент пре 40.000 до 60.000. године.[1] Најстарији делови гребена датирају од пре око 60.000 година.

Велики корални гребен је велика скупина од око 900 острва и преко 3.000 гребена, који се углавном налазе на релативно малој удаљености од обале континента. Захваљујући веома великој биолошкој разноврсности, топлој чистој води и приступу са обале, гребен је популарно одредиште туриста, нарочито ронилаца. Многи градови дуж квинслендске обале нуде једнодневна путовања бродићима до гребена. Неколико приобалских острва претворено је туристичке центре.

Велики корални гребен се понекад назива највећим живим организмом на свету. У ствари, он је сачињен од милиона малих организама, углавном корала.

Највећи део гребена је заштићен као Морски парк Велики корални гребен.

 

 

На обали североисточне Аустралије нема већих река, изузев у време тропских поплава које изазиају циклони (урагани). Највећи градови су Кернс, Макај, Рокхемптон и индустријски град Гледстон. За разлику од већине гребена, Велики корални гребен је једини угрожен од индустријализованих подручја и подручја која се користе као пољопривредно земљиште и пашњаци.

 

 

Неки научници верују да је најзначајнија претња будућности Великог коралног гребена у садашњем стању као и других тропских екосистема коралних гребена у глобалном загревању. Већина корала на Велико коралном гребену живи на горњој граници температурне толеранције, што се огледа у избељивању корала, као што је то било 1998. и 2002. Тада је примећено да су, захваљујући сувише топлој води, корали прекинули фотосинтезу и изгубили боју, откривајући своје беле кречњачке скелете, и ако се вода за месец дана не би охладила корали су умирали.

Глобално отопљавање је покренуло пропадање екосистема гребена широм тропа. Повећане глобалне температуре изазивају разорне тропске олује, али су гребени природно отпорни и могу се опоравити од нанете штете. Док неки верују да ће раст температуре изазвати даље одумирање корала, други наводе податке који показују да се глобална температура није променила више од један степен у врло дугом времену.

 

Бодљикава морска звезда је природни непријатељ корала. Током године она полаже много јајашаца, омогућујући тако да ова врста преживи, попут скакаваца у пустињи. Верује се да се њен животни циклус продужује с опадањем квалитета воде на гребену, изазване претераним количинама хранљивих састојака са оближњих фарми. Од када научници посматрају промене у понашању морских звезда око 1/3 читавог система је угрожена од шездесетих година прошлог века. Податке о бодљикавим морским звездама сакупља Аустралијски институт за науку о мору [2]. Такође, џиновски тритон, природни непријатељ морске звезде, претерано се лови јер је његова шкољка врло драгоцена за колекционаре.

 

Око два милиона туриста посети годишње Велики корални гребен.[3] Иако је већина ових посета под строгом контролом, нека популарна подручја близу обале (као што је Зелено острво) претрпела су штете од туристичких активности.

Аустралијска влада управља гребеном преко управе Морског парка Велики корални гребен [1] у сарадњи с државом Квинсленд, да би била сигурна да се гребен правилно користи. Комбинација зона, управљачких планова, дозвола, едукације и стимулација (као што је дозвола за еко-туризам) користи се у напору да се заштити Велики корални гребен.

Велики корални гребен је стављен на списак места Светске баштине 1981. 1. јула 2004. Морски парк Велики корални гребен постао је највеће заштићено морско подручје на свету када се аустралијска влада повећала подручја заштићена од комерцијалне експлоатације (као што је риболов) са 4,6% на 33,3% укупне површине парка.

 

Гребен је био узрок насукавања многих бродова током година. Брод Џејмса Кука „Ендевор“ (Endeavour) ударио је у гребен 1770. и претрпео знатну штеу. Коначно је спашен тако што је брод олакшан што је могуће више и захваљујући надошлој плими. Један од најпознатијих био је бродолом брода „Пандора“ који се насукао 29. августа 1791. којом приликом је погинуло 35 особа. Музеј Квинсленда предводи археолошка ископавања „Пандоре“ од 1983.[4]

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Тврђава у Агри

 

 

Тврђава у Агри позната је и као Црвена тврђава Агре. Налази се 2,5 km од чувеног Таџ Махала. Тврђава је на УНЕСКОвој листи светске баштине од 1983.

 

Тврђаву су од Лодија преотели Могули током 16. века. Ахбар Велики је преместио главни град свога царства из Делхија у Агру. На месту где су Лодијеви имали тврђаву Ахбар Велики је започео да гради од црвеног пешчара, а унутрашњост је облагао мермером и декорацијама. За време власти Ахбаровог унука шаха Џахана тврђава је добила данашњи облик. Легенда каже да је шах Џахан саградио Таџ Махал за своју супругу. За разлику од свога деде шах Џахан је настојао да гради белим мермером, у који је често постављао злато или полудраго камење. Уништио је неке од ранијих грађевина унутар тврђаве да би саградио новије. При крају живота Аурангзенб је затворио свога оца шаха Џахана у тврђаву, што и није била нарочито оштра казна, узевши у обзир луксуз, којим је тврђава обиловала. Тврђава је била и поприште борби током индијске побуне 1857., која је довела до краја владавине британске источноиндијске компаније и почетка директне управе Британије над Индијом.

 

 

 

Цела тврђава је обликована у облику полумесеца са 21 метар високим зидинама према Јамуна реци. Имала је 2,4 километра зидина од црвеног пешчара. Зидине су имале двоја врата: Делхијска врата и врата Лахореа. Делхијска врата су била највећа врата и водила су у унутрашња врата. Пошто још увек индијска војска користи тврђаву у Агри Делхијска врата нису доступна туристима. Место је веома значајно због историје архитектуре. Могу се видети најинтересантније мешавине исламске и хиндуске архитектуре.

 

Неке од грађевина унутар тврђаве у Агри

 

Ангури Баг -85 квадрата, који представљају геометријски уређене баште

Диван-и-Ам -кориштен је да би се салушавале жалбе обичног народа

Диван-и-Кас ќориштен за пријем краљева и дипломата

Златни павиљони -прекрасни павиљони са крововима попут бенгалских кровова

Мусаман Бурџ -велика октогонална кула са балконом насупрот Таџ Махала, где је шах Џахан био затворен

Џехангири Махал - саградио га Ахбар Велики за сина Џехангира

Кас Махал -бела мермерна палата, један од најбољих примера уметности у мрамору

Бисерна џамија -приватна џамија од шаха Џахана

Ранг Махал - ту су живеле жене од краља

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Дворац Фонтенбло

 

 

Дворац Фонтенбло (фр. Château de Fontainebleau) се налази у истоименом месту у оквиру париске агломерације, у Француској. Име (фр. Château de Fontainebleau) је изведено из fontaine belle eau, извор лепе воде. Налази се у парку Фонтенбло који је служио као краљевско ловиште. Од 1981. налази се на УНЕСКО листи Светске баштине.

То је ренесансни краљевски дворац Франсоа I Француског, започет 1528. године и непрестано дограђиван наредних 200 година. У дворцу су живели многи француски краљеви, од Франсоа I до Наполеона III. Ту су рођени краљеви Филип IV Лепи, Анри III и Луј XIII, док је Филип ту и преминуо. Кристина од Шведске је годинама живела у Фонтенблоу после своје абдикације 1654. Папа Пије VII је две године овде живео у заробљеништву (1812—1814).

 

 

 

Краљ Франсоа I је желео да створи грађевину у стилу Ренесансе. У том циљу срушио је постојећи средњовековни дворац, изузев куле и једног дела на северу. Објавио је позив италијанским уметницима да пројектују и декоришу нову палату у парку који је краљу био омиљен за лов. Радовима су руководиле многе архитекте: Флоримон де Шампеверн (1528—1531), Пјер Пол (1528—1535), Саломон дез Ербен (од 1543). Није могуће поуздано утврдити све оне који су дали допринос изградњи. Најважније грађевине око „Овалног дворишта“ пројектовао је Жил ле Бретон. Краљ је желео да дворац постане галерија ренесансне уметности. Сакупљао је уметнине из Италије, античке и савремене, наручивао дела на митолошке теме, у Француску је донео гипсане отиске античких скулптура које су рекреиране у бронзи (Лаокон, Аполон Белведере). Галерију Франсоа I фрескама је украсио Росо Фјорентино.

 

Син и наследник краља Франсоа, Анри II, комплетирао је палату изградњом дворске капеле и сале за балове. Он је поставио Филипа Делорма за новог управника радова, који је на том положају био до 1559. У овом периоду главни декоратери су били Николо дел Абате и Франческо Приматичо.

Анри IV је проширио палату канцеларијама државних службеника, као и затвореним тениским игралиштем. Тада је у палати могло да живи око 1000 људи. Декорацију у ово доба су радили париски уметници инспирисани фламанском уметношћу познати као друга фонтенблоовска школа. Луј XIV је волео да долази у Фонтенбло где је саградио театар. Дана 18. октобра 1685. у овом дворцу је потписао Едикт из Фонтенблоа којим је опозван Нантски едикт и забрањен протестантизам у Француској.

 

 

У доба Француске револуције намештај из палате је распродат. Палата је служила као касарна и затвор. Наполеон I је од 1805. вратио значај овој палати која је постала центар политичког и културног живота. У Фонтенблоу је потписао своју абдикацију 1814.

 

Дворац Фонтенбло је први пример италијанске маниристичке декоративне уметности и вештине уређења паркова, које су прилагођене по француском укусу. Француски маниризам 16. века је отуда добио име „фонтенблоовски стил“, који је у сликарству дао прву фонтенблоовску школу. Најранији пример овог стила је галерија Франсоа I (грађена између 1533. и 1540). Стил је комбиновао скулптуру, обраду метала, сликарство, штуко декорацију и дрводељство. У хортикултури је увео геометријско уређење паркова. Унутрашња декорација је комбиновала алегоријске слике у раскошним гипасаним оквирима комбинованим са арабескама и гротескама. Представе женских фигура имају карактеристичне мале дотеране главе на дугом врату, издужена торза и удове, и мале високо постављене груди. Својим изгледом оне подсећају на приказе лепотица у касној Готици. Стил развијен у Фонтенблоу се проширио по северним земљама, а посебно је постао популаран у Антверпену, Немачкој и Лондону.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Канали Амстердама

 

 

Област седамнаестовековних каналских појасева у Амстердаму унутар Сингелграхта званични је назив за канале Амстердама, главног града Холандије, дуги низ година познатог као „Венеција севера“ због својих више од сто километара дугих канала, око 90 острва и 1.500 мостова, уз преко 1.550 споменика различитих намена.[1][2][3]

Три главна канала су Херенграхт, Принсенграхт и Кајзерграхт, ископани у 17. веку током Холандског златног доба. Они формирају концентричне појасеве око језгра града, познате као Грахтенгордел.[4] Ти појасеви, уз амстердамску четврт Јордан, ону око канала, уврштени су у светску баштину 2010.[5]

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Дубровник

 

 

Дубровник (лат. Ragusa) је град у Хрватској и административни центар Дубровачко-неретванске жупаније.

Дубровник је лука и туристичка атракција смештена на Јадранском мору на крајњем југу Хрватске у Далмацији. Од Сплита је удаљен 237 km, а од Загреба 624 km.

Три града пространог Балканског полуострва, Истанбул на источној страни, Атина на јужној и Дубровник на западној страни позната су широм света као изразито туристичка места. Овај значај им је одређен самим природним положајем и богатством које их окружује што није једини разлог њихове привлачности.

 

У својој прошлости ови градови су били стецишта и попришта судара светских струјања и сваки од њих има свој посебан лик. Дубровник је био ношен ударом са свих страна. Због скученог простора његови бродови су се отискивали широм света а трговачке караване су продирале далеко у његову позадину. Стално окружен јачима од себе подигао је чврсте бедеме ради своје одбране а у својој одбрани много више је користио своју дипломатију од војне снаге.

 

 

Смјештен на Јадранском мору, на крајњем југу Хрватске. Убраја се у један од најзначајнијих културних и туристичких центара у цијелој југоисточној Европи. Познат је по свом старом градском језгру са бројним културним и сакралним споменицима.

Популарни назив за град под брдом Срђ.

 

Источни Јадран био је насељен још почетком неолита, а најближа околина Дубровника, укључујући и саме литице Рагузе, су биле насељене током бронзаног и гвозденог доба. Током старог века, центар регије се налазио у данашњем Цавтату, који је носио латинизовано илирско име Епидаур („иза шуме”). Град се под овим именом први пут помиње 47. године пХ.

Стара традиција, коју средином X века, спомиње византијски цар Константин Порфирогенит каже да су Дубровник основале избеглице из римског града Епидаура пошто су га почетком VII века уништили Словени и Авари.

 

Након разарања Епидаура (од стране Словена и Авара) почетком VII века у подножје већ постојећег римског утврђења стижу романске избеглице које оснивају нови град, а у њиховом залеђу насељавају се српска племена Захумљани, Травуњани и Конављани. Временом, ова српска племена насељавају и обалу, а уз тај избеглички град оснивају и своје насеље које по дубокој храстовој шуми називају Дубрава. С друге стране, романско становништво своје насеље назива по литици (латински: Laus), које ће низом фонетских промена касније добити италијанско име Рагузијум / Рагуза (Ragusium / Ragusa),[1] које је први пут поменуо анонимни космограф из Равене око 667. године. Уски мочварни канал који је делио литицу од копна и уједно ова два насеља, насут је током X и XI века, а комплетно насељено подручје опасано је зидинама. Овим је град уједињен.

 

 

Од свог оснивања, па све до XII века, Дубровник је улазио у састав Византијског царства. Међутим, без обзира на романску властелу, српска већина је асимиловала малобројну романску заједницу, па је за град превагнуло српско име Дубровник (насупрот романском Рагуза). За то време, град се шири и добија одређену аутономију (свог бискупа).

Почетком XI века, дубровачке лађе биле су препознатљиве широм Медитерана, а Дубровчани познати као вешти морепловци и трговци, који склапају трговачке уговоре са многим градовима и кнежевинама. Дубровник је 1186. склопио мир са Стефаном Немањом и братом му хумским кнезом Мирославом, а нешто касније и чувени трговачки уговор с босанским баном Кулином. Дубровачке лађе често морају да град бране од разних освајача: Самуило (992), Арапи (1028-1034), Нормани. Али и да ратује за туђе интересе (Нормани од 1081. до 1085).

Након пада Цариграда 1204. године, у руке крсташа, Дубровчани су били принуђено да од 1205. признају врховну власт Венеције, под чијом влашћу остају све до 1358. године. За ово време, Дубровчани дижу три безуспешне буне, али се млетачке власти нису успели ослободити. Године 1295. у Дубровнику се десио велики пожар, који је уништио цело предграђе Дубраву и велики део града Рагузум (Ragusium). Због тога, оба насеља су се спојила у једно и више се нису смеле градити дрвене куће.

 

 

Захваљујући јачању Српске краљевине, а касније и царства, Дубровник се територијално проширио на Ластово, Пељешац са Стоном, Мљет и цело Конавље. Свој највећи врхунац, Република је достигла током XIV и XV века захваљујући трговачким привилегијама унутар Српског царства, а касније и његових наследница, где су се Дубровчани бавили закупљивањем тргова, рудника и царина од локалних владара, чиме су додатно повећавали своје приходе. У доба свог највећег обима, република је захватала простор од Пељешца до Превлаке са деловима Конавла и Поповог поља.

Уопште, Дубровник је због граница и своје трговине имао доста неприлика са својим суседима. Доласком на власт цара Душана, град ужива привилегије у царству, али плаћа и годишњи „српски данак“ од 2.000 перпера.

 

Становништво Дубровника у овом периоду било је шаролико и у етничком и у економском смислу. Основна подела била је на: богату романизовану властелу - патриције и бројно градско словенизирано становништво: занатлија, трговаца, војника, бродске посаде и писара - пучане. Процес славизације дубровачких Романа текао је постепено. Властела се дуго опирала словенизацији и утицају пучана, али је временом попуштала, па су током XIII и XIV века дозвољени мешовити бракови, а од XV и XVI века језик је замењен српским,[2] називајући га и „linga seruiana“ тако да су „још само неки старци“ говорили старим дубровачким језиком.

 

 

 

Ограничен у природним ресурсима, Дубровник је своју егзистенцију пронашао у поморству и трговини. Дубровачка лука постала је главна извозна и увозна тачка балканске трговине и „врата Балкана“. Дубровачко поморство највећи степен развоја доживљава у XV и XVI веку, када Дубровачка морнарица броји око 200 бродова. Тада Дубровчани врше превоз и трговина по целом Средоземљу, од малоазијских и афричких обала до атлантских обала.

Саобраћајним везема и трговачким односима Дубровник је био у сталном контакту са европским земљама, а посебно са италијанским лукама и градовима. На тај начин он прати културни живот и достигнућа у науци и уметности и брзо их прихвата. Организована је настава у основним школама, а високо образовање је било на знатном нивоу.

 

Дубровачка књижевност досеже највише домете књижевности хуманизма и ренесансе међу Јужним Словенима. Многа дала Дубровчана писана су на латинском, али је значајнија књижевност она написана на српском народном језику која започиње у XV веку и продужава се све до пада Републике, а чији су преставници Марин Држић и Иван Гундулић.

 

Након рата Угара и Млечана због Задра, Млечани су Дубровник 1358. уступили Угарској. Дужност Дубровника била је да Угарској плаћа годишњи данак (500 дуката) и да у свечане дане истиче њену заставу, али краљ Угарске се није мешао у њихове унутрашње послове, што је граду давало потпуну независност.[3][4] У то време Дубровник доживљава највећи економски развој, али са суседима води бројне ратове против: требињских владара Стефана Војислава и Николе Алтомановића, те босанских војвода Радосавом Павловићем и херцегом Стефаном Вукчићем Косачом. То су били последњи ратови, које је Дубровник уопште водио. Турци су 1466. освојили Херцеговину, али су застали пред дубровачким границама, јер су Дубровчани већ били себи осигурали заштиту турских султана.

 

 

После Косовске битке Дубровник је ступио у односе с Турцима, те је 1397. добио ферман султана Бајазита, да сме слободно трговати по целом Турском царству.[5] После пада Србије 1459. Дубровник се обавезао, да ће плаћати султану годишњи харач за слободу трговања по Турској. Тај је харач у почетку износио 1.500 златних дуката, да би временом био повећан на 12.500, те је тако остало све до Српског устанка 1804. године.

У свему другом Дубровник је био независан, али како Османлије Дубровачкој републици дају посебна права у трговању, то дубровачку трговину још више веже за Османско царство. Дубровчани су имали привилегију снабдевати османске колоније, а и сами су имали своје колоније у бројним градовима Балкана, Италије и Блиског истока.[6] Дубровачки трговачки бродови могли су слободно упловити у Црно море, што је било забрањено свим неосманским бродовима. Плаћали су неке обавезе мање од других трговаца, а Дубровник је истовремено уживао османску дипломатску подршку у трговини с Млечанима.

 

За готово 300 година турског вазалства, Дубровник се најбоље развијао у току мира, вешто одржавајући неутралност у ратовима између Турака и хришћана. Али је опет био у великој опасности за време ратова Млетачке републике са Турском, јер је она била највећи дубровачки конкурент и непријатељ. Зато се Дубровник 1684. враћа под окриље немачког цара и угарског краља. Ипак, откриће Америке и нових трговачких поморских путева око Африке, однело је превагу у трговини са Средоземног мора на обале Атлантског океана. Политичко и економско пропадање Турске током XVII века донело је такође, назадовање дубровачке трговине, а преломни тренутак је био земљотрес, који се догодио 6. априла 1667. године и порушио пола града и од ког се Дубровник више никада није опоравио.

Након слома Млетачке републике 1797. далматински обални појас долазе под јурисдикцију Хабзбуршке монархије. Кад је Аустрија 1806. предала Далмацију и Боку Наполеону, под француску власт пао је и Дубровник.[7] Французи 1808. укидају Републику и град припајају француској Илирији.

 

 

Након пораза Наполеонове Француске, одлуком Бечког конгреса 1815. године, територија некадашње Дубровачке републике је припојена Аустријском царству. У саставу ове царевине Дубровник са околином остаје све до њеног распада 1918. године.

Током овог периода у граду је поново уведен италијански као службени језик, па се као реакција јавља подршка најпре Илирском, а касније и Србокатоличком покрету, који предводе Медо Пуцић, Матија Бан, Иван Стојановић, Иван Аугуст Казначић и други. Након Револуције 1848. године, бојећи се нарастајућег српског национализма[8] на овим просторима, Аустроугарска потстиче хрватску националну идеологију у Дубровнику, што ће век касније довести до етничке прекомпозиције у граду. Дубровник је први далматински град у коме је 1867. победила српска „народна“ странка и која је са аутономашким странкама владала до избијања Првог светског рата.[9]

Град је све до краја XIX века био неосветљењ, па је већ 1895. Франо Гондола (Гундулић), тадашњи општински начелник, донео одлуку о увођењу електричне расвете. Дана 1. јуна 1901. на Страдуну је засијала прва електрична сијалица.

 

 

Пред крај Првог светског рата, у град су стигли први одреди српске војске, након чега ће Дубровник бити прикључен новоформираној југословенској држави у којој ће остати све до њеног распада 1991-1992. године. За сво ово време, Дубровник је важио као најпознатије туристичко одредиште Југославије.

За време Краљевине Југославије, Дубровник је припадао Зетској бановини, а у град досељавају многи становници из Далмације, Херцеговине и Боке Которске, али и руски емигранти.[10] Дешавају се и националистички сукови католичких Срба и Хрвата,[11][12] а након Споразумом Цветковић-Мачек, којом је установљена нова јединица, Бановина Хрватска, а њој прикључен Дубровник, превагу односе хрватски националисти.

Током Другог светског рата, град Дубровник са Пељешцем је био под контролом тзв. НДХ, а усташким јединицама командује Иво Ројница[13] На ширем простору око Дубровника, значајно делује Дубровачка бригада Југословенске војске у отаџбини, састављена добрим делом од Срба католика.[14][15] Крајем 1944. партизанске снаге користе повољан тренутак и заузимају Дубровник са околином.[16] Уласком у град, врше одмазду над свим „сумњивим елементима“ стрељајући неколико стотина Дубровчана.[17]

 

У социјалистичкој Југославији овај град постаје део Народне/Социјалистичке Републике Хрватске, а нове власти након 1945. досељавају неколико хиљада колониста из руралних делова западне Херцеговине како би „пролетизирале град“, јер је Дубровник важио за „буржујско легло“. Након Хрватског прољећа, ово досељавање постаје организованије и масовније, што значајно мења демографску слику општине. То изазива сукоб староседелаца и колониста, који постаје знатно видљивији почетком 90их. Године 1979. територија Старог града је укључена у Листу светске баштине Унескоа као град музеј и најзначајнија туристичка атракција у Југославији.

 

 

Године 1990. Република Хрватска се проглашава наследницом СР Хрватске, а следеће године проглашава и независност од Југославије. Федералне власти не признају ову одлуку и задржавају јединице Југословенске народне армије (ЈНА) на делу њене територије, укључујући и један део Дубровачке општине.

 

Доласком нових власти на чело СР Хрватске, они до децембра 1990. мењају устав, име и симболе државе, а до маја 1991. формирају и незакониту армију[18][19] од 90.000 науружаних припадника[20] названу Збор народне гарде. Како Дубровник пре рата није имао војних објеката, припадници ЗНГ су смештени у неким хотелима.

 

Средином септембра 1991. хрватска паравојска отпочиње организоване нападе на све касарне ЈНА, а затим и блокаду лука Југословенске ратне морнарице.[21] ЈНА напушта Корчулу и Вис, али због борбених провокација хрватских снага на простор БиХ из правца Дубровника, у октобру се враћа и брзо заузима територију од Превлаке до Дубровника, укључујући и Купаре.

Неки западноевропски медији извештавају о варварском разарању града од стране ЈНА, за шта њихове владе оптужују Србију и Црну Гору за рат. Југословенска страна у новебру прекида офанзиву и повлачи војску северно од Дубровника у требињску општину.

У новембру се у Цавтату окупља Покрет за аутономију Дубровника и обнављају Дубровачку републику.[22] На скупу се успостављају и привремени органи власти, а предводи их Александар Ацо Аполонио. Циљ Покрета био је одвајање Општине од Хрватске, међународна заштита и међународно признање будуће државе,[23] те касније, њен улазак у састав неке нове, будуће југословенске федерације.

Почетком априла, ЈНА повлачи своје јединице са Дубровачког ратишта, а са овим повлачењем, распушта се и самопроглашена Република и у избеглиштво, заједно са војском се повлачи преко 15.000 цивила. Хрватске снаге користе ово повлачење, те касније из правца Дубровника изводе бројне офанзиве на српска села у источној Херцеговини.[24][25][26]

 

 

На целокупном подручју бивше Општине Дубровник, од Превлаке до Пељешца, од укупно 27.633 куће и стана оштећено је њих 13.900. Од тог броја у најтежу категорију оштећења уврштен је 2.071 стамбени објекат, који је спаљен или у потпуности уништен. Потпуно су опљачкани, спаљени и уништени објекти "Дубровачких подрума", Аеродроми у Чилипима, Луке Груж, АЦИ марине у Комолцу, хотелима у Плату, Млинима и Сребреном, хотелу "Либертас", "Белведер", "Империал", хотелима ХТЦ "Дубрава Бабин кук", хотелу "Адмирал" у Сланом и бројним другим.[27]

 

Већ на првом кораку пред Дубровником поглед се зауставља пред монументалним зидинама, којима је у дужини од два километра оцртана физиономија града. Оне га надвисују и заокружују са свих страна. Ове зидине су једне од најлепших зидина у Европи. Њихов заметак потиче још из времена оснивања града. Већ од 8. века потичу камени зидови у кречу. Тврђава Свети Иван је била порушена и у 14. веку је обновљена у њој се налази и поморски музеј као и етнографски и акваријум. У исто време када је обновљена ова тврђева заштићена је и лука што је градио Паскоје Миличевић. Прве зидине према западу градиле су се још у 10. веку и њихово проширивање и завршевање у садашњем облику траје до 16. века када кула Бокар добија кручни изглед..

О трврђеви Ловријенац постоје разне легенде и једна од њих говори да су на том месту Дубровчани предухитрили венецију да сагради своју тврђаву која би угрожавала Дубровник. Имамо поузданих вести о постојању ове тврђеве тек у 14. веку када се зна да је била наоружана великим дројем топова а градила се вве до 16. века. У њој се данас одржавају представе Хамлета својим природним простором и архитектоником ова представа на овом месту представља посебан доживљај..

У издигнутом углу северозападне стране града на земљишту породице Наштетић подигнута је у 14. веку једна кула која је замењена касније новом тврђевом које је најлепша. Започета је у 15. веку и у зидању је учествовао цео град. Основ јој је изградио фирентински мајстор и ренесансни архитекта Микелоцо Микелоци који је радио и на појачавању западних зидова за Републику. Минчету је довршио Јуриј Далматинац који је суделовао и на подизању зидина и тврђава у Стону. Испред зидина према копну је био ископан дубок ров.

У исто време када су се завршевале зидине приступило се и зидању тврђеве Ревелин која је била окренута према североистоку и ова тврђева је грађена као одбрана од Турака у првој половини 16. века. Њена унутрашњост се обнавља у културне сврхе и у њој је подигнут споменик палим борцина у народноослободилачком рату 1954. године рад Фране Кршинића.

На свим тврђевама је уклесан споменик Светом Влаху који је био заштитник града. Све су то стари кипови изузев оног код врата од Пила који је израдио 1922. године вајар Иван Мештровић када је извршена реконструкција овог простора.

Када се дође на плацу кроз врата од Пила ту се налази неколико споменика. Са десне стране се налази Онофријева чесма коју је подигао Онофрио де ла Кава 1438. године када је саграђен водовод у Дубровнику а са леве стране се налази мала црквица Светог Спаса грађена у романском стилу након потреса 1520. године и то је рад домаћег мајстора Петра Андријића и његове браће која делује јако ефектно.

У позадини чесме налази се стари самостан Свете Кларе подигнут 1290. године и који је био порушен у великом земљотресу па је после тога обновљен. Овде је некад (1432. године) било једно од најстаријих находишта у Европи.

Уз цркву Светог Спаса на почетку Плаце истиче се својом монументалношћу црква и самостан Фрањеваца (Мале браће) са црквом и звоником од 44 м. Ова је грађевина саграђена у 14. веку у готском стилу а њен портал је из 1458. године дело је домаћих класара Леонарда и Петра Петровића. Звоник је довршен у 15. веку. Велики земљотерес је знатно оштетио ову цркву и код обнављања су уместо готичких постављени барокни простори. У позадини цркве налази се велики самостан са клаустром који је градио Миха Брајков из Бара. Овде је била најстарија апотекас у Европи.

 

 

На месту где Плаца заокреће на југ налази се градски звоник саграђен 1443. године од дубровачких градитеља Радончића, Грубешевића и и Утишеновића. Због попуштања насипа на којам је подигнут онсе почео нагињати па је 1929. године разваљен и саграшен у старом лику.

На малом тргу поред звоника налази се једна од најсликовитијих палата у Дубровнику која се још од старина назива Спонза. И ако значај овог имена није рашчишчен. Грађевина има знатну уметничку и историјску вредност. Због стилова у којим је грађена сматрало се да је грађена кроз дуги низ година. Новија истраживања су утврдила да је ова готичко ренесансна грагевина у један мах од 1516—1521. године по моделу домаћег мајстора Паскоја Миличевића који је био познат по својим радовима у градској луци. Зграда има у приземљу трем са пет стубова и шест лукова а у дворишту је осам побочних лукова. Класарске радове су извели браћа Андријићи (Градитељи цркве Светог Спаса). Зграда је била намењена за царинарницу а касније је била ковница држевног новца. У 17. веку она је била седиште „учеwних академија“. У току 19 века овај споменик је био унакажен и запуштен али је у неколико фаза обновљен.

Сучелице Спонзи је постојала црква Светог Влаха саграђена у 14. веку у романском стилу са богатом декорацијом Ђовани да Сима. Ова црква је преживела потрес 1667. године али је 1706. изгорела до темеља а затим је на истом месту подигнута 1715. и довршена барокна грађевина (Н. Гропели). У пожару је остао сачуван само кип Светог Влаха. У цркви се налазе и вајерска дела кипара Лазанића из 16. века.

Између ове цркве и палате Спонзе се налази Орландов стуб (1418. године) са кога су проглашаване наредбе сената и на којем је у свеченим тренуцима био барјак Републике. У близини је смештена мала чесма у готичком стилу (1438. године).

Између звоника и двора налазила се зграда Великог већа која је била саграђена 1344. и изгорела 1616. па је на њеном месту подигнута 1682. године нова општинска политичка зграда у којој је и сада седиште Народног одбора општине. Под њеним кровом се налази и градско позориште а у приземљу је велика градска кафана.

У групи спменика кнежев Двор спада на прво место по историјској вредности. Ово дело је у стилу готике и ране ренесансе и радили су га Онофрио де ла Кава из Напуља, Фирентинац Микелоцо Микелоци и Јуриј Далматинац и дело је домаћих градитеља и клесара из 15. века.

Данас је кнежев Двор добио опет своју достојну намену и у њему је уређен културно историјски музеј а у приземљу је смазтана научна библиотека а у акустичном атријуму се држе концерти.

 

 

Простор пред Двором се завршева масивном Столном црквом са издигнутом куполом. Ова катедрала је као и остале грађевине прошла кроз резне фазе резвоја. У дубровнику је подигнуто више малих цркава од њих су остале само рушевине у раном 12. веку градња нове катедрале се знатно истицала у погледу градње ових цркава својим сјајем и значајем. Она је била једна од најлепших цркава свога времена. Олтари и стубови су били обложени мермером. Стара скупоцена црква је срушена у земљотресу 1667. године па је на њеном месту подигнута барокна црква. Унутрашњост ове цркве није такова како је била стара црква. На главном олтару се налзи слика „Госпиниг успења“ дело Тицијана или његовог ученика а ту је и још 6 слика италијанских мајстора. У чуваном реликвијару се налазе реликвије и драгоцености светачких моћи међу којима се истиче глава Светог Влаха у формо византијске круне (12. век). Премапрочељу катедрале гледа бискупска палата које није била срушена у земљотресу и сачувала је свој изглед.

Изе палате се налазе две пољане Бунићева и Гундулићева на којој се налази споменик Ивану Гундулићу који је рад Ивана Рендића.

Са гундуличеве пољаве води широко барокно степениште из 1735. године које води на трећу малу пољану названу по Руђеру Бошковићу а на овој пољани се истиче зграда које је била гимназија „Колегијум Рагусум“ а до ње је велика језуитака црква са барокним прочељем која је грађена после потреса крајем 17. и почетком 18. века.

Паралелно са Плацом се протежу две паралелне улице са северне страна Пријеко а са јужне улица од Пуча.

Суседне попречне улице воде до зграде из 16. века која се зове „Рупе“ у којима је било складиште жита.

Улазећи из предграђа Плоче пролази се кроз дрвени мост изнад којег је тврђава Ревелин. Овим путем се улази у простор градске луке. У овом простору се налази црква и самостан Доминиканаца (Бели фратри). Градња је зепочела 1304. године и трајала је до 15. века. У овој цркви чије је унутрашњост јеко једноставна има слика велике историјске вредности. Двориште самостана окружено је аркадама и стубовима на којима почива тераса. Градња калаустра је од стране домаћих мајстора клесара Утишеновића и Грубача а по нацртима фирентинског мајстора Масо ди Бартоломеа.

 

 

Уз саму цркву Доманиканаца и изнад старих радионица дубровачких клесара налази се црква Св. Себастијана из 1466. године која се у 19. веку претвара у затвор а затим у складиште. Крај врата од Плоча подигнута је и црква Благовести такође у готско- ренесансном стилу коју су такође градили домаћи мајстори Андријићи.

Посебно место у Дубровнику заузима чаробни мали оток Локрум. Већ у 11. веку је овде било бенедиктинаца и још су сачувани делови цркве које је била срушена.

Позната је легенда о енглеском краљу Ричарду Лављег срца којег је олуја наводно захватила у повратку са трећег крстачког рата па га избацила на овај оток. Према завету он је требао изградити цркву на месту где је спасен па се томе приписује богати дар за градњу катедрале у Дубровнику.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Праг

 

 

Праг (чеш. Praha, нем. Prag) је главни и највећи град Чешке. Налази се на реци Влтави, и има око 1,2 милиона становника.

Праг спада у најочуваније велике градове Европе, па је данас његово простано историјско језгро под заштитом УНЕСКОа. Град је због свог богатства познат и под надимком "Златни Праг".

 

Назив града је старословенског порекла и значи газ, место за прелаз. У данашњем чешком језику ово би била реч práh. Овај назив би по предању био везан за газ преко реке Влтаве, међутим доказа за ову тврдњу нема. Стога се данас назив града више везује за назив брда на је коме подигнут Прашки град (замак), који се на чешком изговара na prazě. По другом предању, када је принцеза Либуше, која је живела на брду Вишехрад (део Прага), пала у транс, показала је према брду Храдчани, и рекла како види град чија ће слава досегнути до звезда. Рекла је својим људима да иду тамо и да ће тамо пронаћи човека који управо деље праг за своју кућу, и да по томе треба да дају назив граду. На чешком, реч праг је женског рода (Праха), па отуда и назив „Мајка свих градова“.

 

 

 

Град Праг се налази у „срцу“ Европе, подједнако удаљен од свих њених граница. Он је, такође, у централном делу историјске земље Бохемске, која чини 2/3 данашње Чешке Републике (западни и средишњи део). Од Брна, другог по величини града у држави, Праг је удаљен 210 km северозападно. Најближи главни градови су Беч (320 km), Братислава (330 km) и Берлин (350 km).

Поглед са Храдшчана на Малу страну и Стари град у позадини

Поглед са Храдшчана на Малу страну и Стари град у позадини

Прашки храд изнад Влтаве је један од најпознатијих призора из целе Чешке Републике.

Прашки храд изнад Влтаве је један од најпознатијих призора из целе Чешке Републике.

Праг је смештен у средишњем делу Средњечешког побрђа. Град се образовао на низу девет брда око окуке реке Влтаве - Летна, Витков, Опиш, Ветров, Скалка, Емаузи, Вишехрад, Карлов и Петрин. Надморска висина града је од 170 до 400 метара, с тим што се градско језгро налази на око 200 метара.

Већи део града лежи у долини реке Влтаве, док је остатак у долинама 9 малих притока. С леве стране у реку се у граду улива 5 потока, а са десне 4. Река Влтава спада у симболе града и сам појам Прага се тешко може одвојити од ње. Део реке Влтаве кроз Праг дугачак је 30 километара, а средња дубина на овом потезу је 2,75 m (најдубља 10,5 m). Влтава у Прагу прави велику окуку и обилази девет острва. Она се улива у реку Лабу 25 километара северно од града.

 

 

Праг је основан у IX веку по доласку Словена у Чешку, тачније 880. године оснивањем Прашког града. Убрзо је град постао седиште њених краљева из лозе Пшемисловића, од којих ће неки достићи царски положај у изборном Светом римском царству. На тај начин, Праг је у неким периодима био престоница целог царства.

Град је достигао свој врхунац у време владавине Карла IV, који је изградио Карлов мост, Катедралу Светог Вида, прву готичку катедралу у Централној Европи, у априлу 1348. године основао је Карлов универзитет, један од првих универзитета северно од Алпа, и проширио град ка истоку и југу. Дана 3. априла 1347. године, потписао је декрет о највећем средњовековном урбанистичком подухвату у Европи, који ће променити демографску слику Прага. Одлучио је да уједини разна насеља и створи „Нови град“. Овај град је настао на окуци реке Влтаве, заштићен тврђавама Старог града, са геометријски пројектованим улицама. Године 1355. године, Праг је постао престоница Царства. Последње године владавине Карла IV, 1378. године, Праг је имао 40.000 становника и био један од највећих градова тадашње Европе.

 

 

 

 

Од 1419. до 1434. године је трајала Хуситска револуција, под вођством Јана Хуса, када су се Чеси, углавном сељаци и ситна буржоазија, борили за своја политичка права. Осим Хуса, револуционаре је предводио и Јан Жижка, који је такође постао национални јунак.

Од 1526. Праг је био седиште Хабзбуршке династије, међутим Чеси су се борили против владајуће династије и после прве озбиљније револуције, 1547. године и пораза устаника, грађани Прага су изгубили дотадашња политичка права. Захваљујући Императору Рудолфу II (1576—1612.), који је био љубитељ уметности, културни живот у Прагу је наставио да се развија. После неуспеха највеће антихабзбуршке револуције, 1620. године у бици на Белој гори, Праг је изгубио политичке повластице, а идејне вође народа су биле принуђене да напусте земљу услед контра-реформације Католичке цркве. Праг је тада потпуно престао да буде престоница царства, међутим после Тридесетогодишњег рата настављена је обнова прашких грађевина у карактеристичном стилу “прашког барока”.

 

 

Чеси су се потпуно вратили римокатоличкој вери 1648. године. За време Седмогодишњег рата, Прусија је заузела Праг 1757. године, а Император Јосиф II је 1784. године спојио четири дела града (Стари град, Нови град, Мала Страна и Храдчани) у једну целину - престони град Праг, који је постао средиште привредног развоја и националног препорода Чешке. Овај процес је достигао врхунац 1848. године после ослобођења државе, а праћен је стварањем Националног позоришта (1881—1883.), оснивањем Чешког универзитета (1882.) и Чешке академије наука и уметности (1890.) и изградњом Националног музеја (1890.).

Праг је 28. октобра 1918. године постао главни град новостворене Чехословачке, која је настала по распаду Аустроугарске. Четири године касније, 1. јануара 1922., Праг је окупио 37 градских целина, чиме је створен савремени метрополис, који је 1938. године године имао близу милион становника. Хитлерове трупе су окупирале град 15. марта 1939. године, а антифашистичка борба је трајала више од шест година. Обележили су је затварање чешког универзитета 17. новембра 1939. године и убиство “протектора” Рајнхард Хајдриха 27. маја 1942. године. Врхунац ослободилачких борби је био од 5-9. маја 1945. године

 

Вековима Праг је био мултиетнички град, са чешким, немачким и јеврејским становништвом. После немачке окупације у Другом светском рату (1939.) г., велика већина јевреја је нестала у холокаусту. Грађани којима је немачки језик био матерњи, а који су представљали већину до 19. века, протерани су после рата.

После избора 1946. године и Фебруарских догађања 1948. године, на власт је дошла Комунистичка партија Чехословачке. После успостављања програма “Пут ка социјализму”, дошло је до интензивног привредног развоја, у Прагу је изграђено 150 хиљада станова, метро (један од најбољих на свету према величини града), мостови и инфраструктура. Међутим, град је ипак почео заостајати за осталим европским метрополама. Пет чланица Варшавског пакта су окупирале Праг 1968. године у знак одмазде због започетих политичких и културних реформи чешке владе. У периоду нормализације, од 1969—1989., дошло је до заостајања у привредном развоју и стагнације у свим сферама живота. Једини успешан процес у овом периоду је реконструкција старог, историјског језгра Прага, чиме је створена јединствена урбана целина са више од две хиљаде историјски значајних грађевина и споменика. Тако је Праг постао један од најзначајнијих културних средишта Европе.

 

Значајан историјски обрт који је донео наду у бољу будућност Прага је била “плишана револуција”, која је почела 17. новембра 1989. године демонстрацијама на Вацлавским намјестима и довела до слободних парламентарних и локалних избора у лето и јесен 1990. године. После раздвајања Чехословачке, 1. јануара 1993. године Праг је постао главни град Чешке републике, која од тада доживљава интензиван економски развој.

Као културно и привредно средиште Чешке, Праг је привлачио многе чувене уметнике и научнике, као: Јана Хуса, Франца Кафку, Бохумила Храбала, Волфганга Амадеуса Моцарта, Антоњина Дворжака, Вацлава Хавела, Алберта Ајнштајна.

 

 

Као један од најстаријих, највећих и најлепших градова у средњој Европи, који је поштеђен од разарања у Другом светском рату, Праг је данас прворазредно туристичко одредиште.

Архитектура Прага је разноврсна, од романичке, готичке, ренесансне, барокне, рококо, класицистичке, ампир архитектуре, до праваца 20. века сецесије и кубизма.

Кроз историју град је добијао многе епитете, као Praga totius Bohemiae domina (Праг, господарица Чешке), Praga mater urbium (Праг, мајка свих градова), или Praga caput regni (Праг, глава империје - мисли са на Свето римско царство). Цар Светог римског царства Карло IV назвао је Праг „златни град“. Од 19. века зову га и „град стотину торњева“, иако их у граду има чак 550.

 

Највеће туристичке знаменитости у Прагу данас су:

Стари град,

Старомјетске намјести (Староградски трг),

Вацлавске намјести (Трг Св. Вацлава - главни трг и улица),

Прашки храд (Храдчани) са Катедралом Св. Вида (14. век),

Карлов мост,

Јеврејска четврт,

Ленонов зид,

Астрономски сат у Прагу,

Народни музеј и друге.

УНЕСКО је уврстио историјско језгро Прага у списак Светске баштине.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Беч

 

 

Беч (нем. Wien, бечки дијалект Wean, мађ. Bécs, архаично Вијена) је главни град и уједно једна од савезних држава Аустрије. Са око 1.730.000 становника[2] (2,4 милиона на ширем подручју града[3]) Беч је 10. највећи град Европске уније, далеко највећи град Аустрије и њено политичко, економско и културно средиште.

Град лежи на Дунаву у најисточнијем делу Аустрије недалеко од границе са Словачком, Мађарском и Чешком, на раскршћу путних праваца север-југ, повезујући Балтик са Јадраном, и запад-исток, повезујући западну Европу са Балканом и даље Азијом. Историја Беча почиње пре око 4 миленијума чиме се подручје града сврстава међу најстарије људске насеобине на свету. Беч је тако једна од најстаријих метропола у 'срцу' Европе, царски град и место укрштања разних култура и утицаја, град који је вековима имао водећу улогу у креирању политичке сцене Европе и овог дела света. Био је седиште императора Светог римског царства, главни град Аустријског царства те Аустроугарске монархије када је и достигао свој врхунац крајем XIX века и са око 2.000.000 становника представљао четврти град по величини на свету (после Лондона, Париза и Њујорка), културно средиште, речну луку, индустријски и трговачки центар повезан са чешким, мађарским и јужнословенским земљама.

 

 

 

После периода пада, услед два светска рата и окупације града од стране савезничких снага, Беч поново преузима старе функције трговачког центра који је у добрим односима са источноевропским земљама, универзитетског, културног и туристичког центра који угошћава учеснике међународних конференција и конгреса. Тиме је Беч данас један од најважнијих конгресних центара на свету и седиште многих међународних институција, од којих су најзначајније организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Међународна агенција за нуклеарну енергију (ИАЕА), организација земаља извозница нафте (ОПЕК), и један од четири центра Организације уједињених нација. Град је, између осталог, и једно од најомиљенијих европских одредишта туриста из читавог света али и имиграната који чине, посебно последњих година, велики удео у броју градског становништва. Град годишње посете милиони туриста највише захваљујући многобројним културно-историјским споменицима, палатама и разноврсној културној понуди. Беч носи и епитет музичке престонице света у којој су живели и стварали композитори као што је Моцарт или Бетовен и једног од најзначајнијих културних центара старог континента

 

 

 

На основу студије консултантске фирме за људске ресурсе Мерцер о квалитету живота у светским метрополама Беч је 2012. (као и низ година уназад) проглашен најбољим градом за живот на свету .[4]

 

Историја Беча почиње пре око 4000 година, док први писани историјски извор датира из 13. века. Подручје данашњег града представља једну од најстаријих људских насеобина за шта велику заслугу има његов положај. Беч је тако једна од најстаријих метропола у 'срцу' Европе, царски град и место укрштања разних култура и утицаја, град који је вековима имао водећу улогу у креирању политичке сцене Европе и овог дела света.

 

 

На подручју које заузима данашњи Беч налазило се првобитно келтско насеље Vedunia (нем.Waldbach). Управо германска реч и назив града Vienna вероватно долази од речи овог првобитног насеља. Археолошка истраживања показују да је још за време старијег каменог доба на Бечком подручју било спорадичног насељавања, да би од млађег каменог доба оно било константно.

У 1. веку н. е. Римљани су на простору данашњег централног градског језгра изградили војно утврђење (каструм) у циљу одбране границе тадашње провинције Паноније. У продужетку каструма налазио се цивилни град Vindobona на простору данашњег 3. бечког округа (нем. Bezirk). Још и данас се могу разазнати правац пружања зидина римског утврђења и пролаза дуж и испод уличица Бечког старог града. Римљани су се овде задржали све до 5. века н. е.

 

Келтско насеље и касније војно утврђење Римљана налазили су се на крајњем истоку Западног римског царства те су стога брзо постали жртве великих промена које су наступиле услед сеоба германских народа. Постоје чак и докази о великом пожару који се догодио почетком 5. века н. е. када је изгорео велики део римских складишта и утврђења, но преостали ипак нису напуштани већ су штавише чак поново насељавани. Улице и куће средњовековног Беча пружале су се управо правцем зида римског утврђења због чега су досељеници користили један његов део, као подршку пре свега, који је и до данас очуван.

Центар средњовековног Беча био је Berghof (данас улица Salvatorgasse). Прво оригинално помињање датира још из 881. године из Салбуршких анала где се описује битка против Мађара али је нејасно да ли сама локација обухвата град или Бечку реку. Приликом археолошких ископавања пронађени су гробови из 6. века, периода када су Бечом владали Лангобарди. Наког тога Бечом су даље господарили Словени па потом Авари.

 

 

Након победе Отона I у великој бици против Мађара 955. године почео је успон Беча. Већ у 11. веку Беч је био важно трговачко средиште, да би га 1105. године аустријски војвода Хајнрих II прогласио својим главним градом. Свега годину дана касније Аустрија је постала војводство па тиме и Беч седиште војвода.

Након завршетка Трећег крсташког рата, енглески краљ Ричард I је приликом повратка у Енглеску заробљен у Ердбергу (нем. Erdberg) поред Беча, што је данас подручје 3. Bezirk-а. Новцем од откупа, који је плаћен за његово ослобађање, основана је прва ковница новца и почело је прво веће финансирање градске инфраструктуре и проширења Беча. Године 1221. Беч је, као други град аустријског војводства после Енса (нем. Enns), добио статус града и посебан трговачки закон (нем. Stapelrecht). To значи да су сви трговци, који су пролазили кроз град, своје производе морали да нуде и евентуално продају потенцијалним купцима у Бечу. Управо то је омогућило бечлијама посредну трговину и то на начин да су веома брзо успостављене бројне трговачке везе, посебно дуж Дунава и према Венецији.

 

 

Након победе краља Рудолфа I над чешким краљем Отакаром II у бици 26. августа 1278. године почела је владавина династије Хабсбурговаца у Аустрији.

За време владавине династије Луксембург, политичко седиште царства био је Праг те је Беч у новонасталим околностима остао у његовој сенци. Рани Хабсурговци су међутим, покушавали даље да изграђују град и тиме иду у корак са временом и актуелним приликама. Велике заслуге припадају пре свега Рудолфу IV који је паметном привредно-економском политиком успео да повећа животни стандард становништва. Два кључна потеза дала су му надимак „Утемељитељ“: оснивање Универзитета у Бечу 1365. године и изградња великог дела готске цркве Св. Стефана (нем. Stephansdom) у центру града.

 

Но ипак, долазећи период превирања у династији Хабсбурга донео је како многе промене, тако и извесни привредни пад Беча. После избора Алберта II за краља Светог римског царства 1438. године, Беч је постао његова резиденција. За овај период и име Алберта II посебно се везују масовна прогнанства и убијања бечких јевреја 1421/1422. године, нем. Wiener Gesera.

Од 1469. године, град у успону је постао седиште бискупије, па је тиме главна градска црква прерасла у катедралу Св. Стефана (нем. Stephansdom). Године 1556. Беч је коначно постао и седиште императора Светог римског царства чиме су Угарска (Мађарска) и Бохемија (данашња Чешка) дошле под управу Хабсбурговаца.

Године 1551. почео је период реформације те се тако, доктрином Мартина Лутера, протестанизам брзо ширио Бечом. У таквим околностима краљ Фердинанд је као одговор довео Језуите у град који су врло брзо остварили јак утицај међу становништвом Беча. Они су основали своје удржење и школе које је предводио Бечки универзитет те је тиме Беч постао полазна тачка контрареформације или ткзв. католичке обнове у Светом римском царству.

 

 

 

Још 1529. године Беч је био први пут под турском опсадом, која се завршила неуспехом. Граница између хабсбуршког и османског дела Угарске лежала је готово 200 година свега око 150 km источно од града што је прилично ограничавало његов развој.

Са друге стране, Беч је развијао и све више модернизовао планове одбране и утврђења. Изградња сигурносних утврђења све до половине 17. века чинила је главни и највећи део свих грађевинских активности у граду. Оправданост ових радова показала се већ 1683. године приликом друге турске опсаде која је трајала свега 2 месеца након чега су се Османлије морале повући пред налетом војске пољског краља Јана III Собијеског. Ово је значило и дефинитиван почетак повлачења Османлија из централне Европе.

 

 

18. век био је златно доба за грађевинарство и изградњу, период успона и процвата Беча. Дошло је до потпуне реизградње и реконструкције грађевина и градских целина у стилу барока (Vienna gloriosa), те су тако изграђени многобројни дворци и палате за племиће од којих су најпознатије палата Шенбрун (нем. Schloss Schönbrunn), Лихтенштајн (нем. Liechtenstein), Шварценберг (нем. Schwarzenberg) као и Белведере (нем. Schloss Belvedere), раскошна палата саграђена за аустријског принца Еугена Савојског.

Интезивна изградња одвијала се, међутим и изван градских зидина, у ближим предграђима. Од 1704. године предграђа уз само градско језгро Беча, тј. његов зид (нем. Stadtmauer), су добила сопствени систем заштите. Тако је изграђен и насип (Liniewall) који се пружао правцем данашњег бечког појаса. Он је раздвајао прва предграђа (данас 3.Bezirk и даље до 9.) од спољашњих, тј. удаљенијих (данас од 10. до 16. Bezirk-а). Заштитни насип био је укупно дугачак 13,5 km и на његовој изградњи било је ангажовано комплетно становништво града узраста од 18 до 60 година, те је тако завршен у рекордном року од свега 4 месеца. Насип широк и висок импозантних 4 метара био је изграђен првобитно од земље и ојачан палисадом, да би тек 1735. године добио коначан изглед пошто је озидан опеком. Око њега се пружао чак и цик-цак канал, и то првенствено из сигурносних разлога. Новом реорганизацијом града насип је срушен 1894. године а његови остаци се могу местимично и данас видети дуж бечког појаса.

 

 

Након последњих великих епидемија куге 1694. односно 1713. године, становништво Беча је константно расло. 1724. године град је према проценама имао око 150.000 становника, да би крајем 18. века тај број порастао до око 200.000. У овом периоду почело је и оснивање мануфактура. Прва је основана у 2. Bezirk-у. Проблем хигијене у граду постепено је решаван првом оргнаизацијом комуналних служби, грађевине и куће у граду су нумерисане и са радом је почела и градска пошта.

Са процватом града и градског живота, Беч је убрзо постао и један од најважнијих културних центара Европе, највише на пољу класичне музике чији су најзначајнији представници Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен и Франц Шуберт.

 

Од 1804. године Беч је главни град новоуспостављеног Аустријског царства (1804—1864), да би у њему 1806. године било проглашено укидање Светог рисмог цартсва. У Наполеоновим ратовима град је два пута освајан и то 1805. и 1809. године. Након пада Наполеона, у Бечу је 1814/1815. одржан чувени Бечки конгрес којим је успостављена нова политичка мапа Европе.

Наредно доба је обележено немачком револуцијом и бројним политичким превирањима, али и периодом бидермајера. Бидермајер је био надахнуће у политички тешкој ситуацији и и те како се испољио кроз културу, књижевност, моду и дизајн тог времена. То је заправо био последњи период пре индустријализације која је веома брзо уследила. Већ 1837. године је отворена прва линија железнице у Аустрији. Француска револуција 1848. године имала је одјека и у Бечу те је тако 13. марта коначно угушена немачка револуција и државни канцелар Метерних, под притиском и масовним протестима у Бечу, поднео оставку.

 

 

Од 1850. године Беч се шири тако што се прва предграђа унутар насипа урбанизују. 1858. године срушене су градске зидине (нем. Stadtmauer) које су окруживале сам центар града (данас 1. округ) и на том месту саграђен је бечки Ринг (прстен) или нем. Ringstraße. Бечки Ринг је раскошна авенија дугачка 5,3 km која кружи око централног дела Беча (1.Bezirk-а). Изградња је отпочела са наменским планом ширења града на месту срушеног градског зида одлуком цара Франца Јозефа I. Ринг је завршен и званично отворен 1865., да би у периоду од 1869. до 1888. године биле завршене раскошне грађевине дуж њега попут Бечке државне опере, берзе, парламента, градске скупштине, бечког универзитета, музеја, академија и позоришта. Ова улица јединствена је у својој монументалности и дала је пресудан печат читавог једног периода архитектонском стилу Беча. Захваљујући томе је у историју уметности уведен термин 'стил бечког Ринга'.

 

Након велике поплаве 1830. године почело се размишљати о регулацији тока Дунава кроз град, што је и остварено у периоду од 1868. до 1875. године. Многи рукавци са обе стране реке су исушени док је централни, који се пружао ка центру града, претворен у канал и са главним током реке образује острво, на коме су данас смештени 2. и 20.Bezirk. Са почетком индустријализације средином 19. века и становништво Беча почиње енормно да се увећава. 1870. године град је већ имао 1 милион становника, да би свега 40 година касније, 1910-те тај број износио 2 милиона. Најпознатији градоначелник из овог доба био је Карл Лугер. Био је у служби од 1897. до 1910. године и познат је по реформама комуналних служби али и по израженом антисемитизму.

Овај период представљао је уједно и последњи период културног врхунца Беча, тј. Бечке модерне (1890—1910). Он међутим није био повезан са удружењима уметника који су припадали бечкој сецесији и који су Беч начинили центром овог уметничког правца. На пољу музике новитет је представљала Друга бечка школа. У оваквим веома благотворним околностима и културној атмосфери Сигмунд Фројд је управо у Бечу развио своју психоанализу, један од најутицајнијих психолошких праваца.

 

Уметност и култура имају дугу традицију у Бечу. Посебну вредност и међунарднои значај има културно стваралаштво на пољу музике чији су утемељитељи били светски познати композитори и музичари. У светским размерама су познати Бечки валцер, Хор бечких дечака, традиционалне музичке манифестације као што је Новогодшњи концерт бечке филхармоније, бечки балови, као и многобројна културна здања попут Опере и многобројних градских позоришта, галерија и музеја. Беч је познат и на пољу литерарног стваралаштва, алтернативних форми културног изражавања, боемству, традиционалној кухињи и многобројним кафеима.

Важни правци, тј. културни кругови и институције у граду били су Бечка школа музике (прва), Друга бечка школа музике, Бечки круг филозофа, Бечка литерарна група, Бечка школа фантастичног реализма у сликарству и Аустријска школа економиста.

Од 2001. године културно-историјско језгро Беча је на листи центара културне баштине од посебног значаја и под заштитом Унеска.[7]

 

wikipedia

 

[Turkmenbashi 937]

Манастир Високи Дечани

 

 

Манастир Високи Дечани је задужбина краља Стефана III Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин. Храм представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. Манастир се налази у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије.

 

Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о „саздању и утврђењу“ цркве скупивши „велико мноштво уметничких и вештих мајстора“. Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.

 

 

 

Осликан је знатно касније 1347-1348. године. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива „Високим“ (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.

 

"А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (Григорије Цамблак).

 

 

 

 

У време обнове Пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.

Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Мошти су последњи пут пресвучене 1964. године у одећу коју је сашио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле.[1] Током 19. века обновљена су манастирска здања.

 

Дечанска црква Христа Пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне Србије. Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века.

 

 

Колекција рукописних књига манастира Дечани по значају и богатству је одмах иза хиландарске.[2]

Косовска пошта је на пролеће 2009. издала поштанске маркице, на којима је приказан манастир Високи Дечани као „архитекстонско благо Косова“, без напомињања његове повезаности са српском културом и историјом.[3]

 

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.

УНЕСКО је прогласио манастир Дечани за место светске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцен запис о животу у XIV веку.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Стари мост (Мостар)

 

 

Стари мост је чувени мост преко ријеке Неретве у Мостару. Саграђен је између 1557. и 1566. године, дјело турског градитеља Хајрудина.

Прије изградње Старог моста, на његовом мјесту се налазио дрвени висећи мост.[1] Висећи мост је је на крајевима био причвршћен за куле у којима су се налазили стражари, односно мостари који су наплаћивали мостарину.[1] Садашњи камени мост је изграђен у вријеме османске власти. Османлије су на копљима ограде Старог моста по наређењу Али-паше Ризванбеговића стављали одсјечене српске главе.[1]

 

 

Дана 8. новембра и 9. новембра 1993. године ХВО је тенком гранатирао мост након чега се срушио у Неретву. Експертска анализа (Јанковић, Сућеска, Шиканић) на суђењу генералу ХВО Слободану Праљку је заступала тезу да је мост срушила АРБиХ подметнутим експлозивом како би догађај приписала ХВО. У медијима се појавио и наводни документ АРБиХ са наредбом за рушење моста у пропагандне сврхе.[тражи се извор од 08. 2011.]

Након обнове 2004. године Стари мост је 2005. уврштен на попис свјетске културне баштине УНЕСКО-а. Познат је као један од симбола Мостара.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Семериншка железница

 

 

Семериншка железница, Аустрија, која почиње у Глогницу и води преко превоја Семеринг до Мирццушлага је прва планинска железничка пруга у Европи нормалног колосека. Обично се сматра да је ово прва права железничка пруга, изграђена на тешком терену и са великом висинском разликом. И даље је у употреби као део Јужне аустријске железнице

 

 

Семериншку железницу је између 1848. и 1854. изградило око 20.000 радника под руководством пројектанта Карла Ритера фон Геге. На прузи је пробијено 14 тунела (највиши је на висини од 1.431 m), 16 вијадукта (неколико на два нивоа), преко 100 камених и 11 мањих гвоздених мостова. Станице и зграде за надзорнике су често грађене директно од материјала приликом бушења тунела.

Висинска разлика пруге која је дуга 41 km је 460 m; на 60% њене дужине нагиб је 20-25‰ (што одговара разлици у висини од једног метра на 40 метара дужине), а 16% кривина има радијус од само 190 m. Ово је била потпуно нова техничка димензија у изградњи пруга, а развијени су многи нови инструменти и методе надзора да би се одговорило изазовима градње. Уведене су и нове технологије за локомотиве, јер оне које су тада биле у употреби нису могле да се носе с таквим успонима и кратким кривинама.

 

 

ош у време изградње водило се рачуна да се Семериншка железница уклопи у пејзаж, односно да се усклади спрега технологије и природе. Јединствено путничко искуство које је нудила Семериншка железница значајно је допринела отварању региона Семеринга за туризам. Бројни хотели и пансиони су сведоци ове епохе. Овај огромни успон на сусрету два столећа и развој региона као подручја за зимске спортове у првој трећини 20. века прво је прекинут првим светским ратом, а затим и промењеним туристичким потребама људи. Због тога је овај јединствени природни и културни предео сачуван уз врло мало промена. Путовање Семериншком железницом, која је у употреби више од 150 година, још увек је за путнике специфично искуство захваљујући разноврсности предела, типичном стилу пансиона и карактеристичним деловима вијадуката и тунела.

Семериншка железница је 1998. увршћена на листу Унескове светске баштине.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Dolomiti

 

 

Dolomiti ili Dolomitski Alpi (Ladinski jezik: Dolomites; Italijanski jezik: Dolomiti; Friulski jezik: Dolomitis) planinski je venac u Istočnim Alpima u Italiji. Nalaze se većinskim delom u provinciji Beluno, a ostalim, manjim delom, u provincijama Južni Tirol i Trentino (sve u severoistočnoj Italiji). Dogovorno, proteže se od reka Adiđe na zapadu do Pjave na istoku.

Jedan nacionalni i više regionalnih parkova nalaze se na Dolomitima. U avgustu 2009. godine, Dolomiti su proglašeni prirodnom svetskom baštinom UNESCO-a.

 

 

 

 

Za vreme Prvog svetskog rata, linija između italijanske i austro-ugarske vojske prolazila je kroz Dolomite. Mnogi ljudi posećuju Dolomite kako bi prošli Via ferratama, zaštićenim putevima napravljenim za vreme Prvog svetskog rata. Nekoliko vrlo dugačkih staza vodi Dolomitima, zvanih "Alte vie" (i.e. visoke staze). Za prelazak takvih dugačkih staza, numerisanih od 1 do 8, potrebno je barem nedelju dana hoda zbog čega se na njima nalaze mnoga planinarska odmorišta.

 

Ime "Dolomiti" došlo je od poznatog francuskog mineraloga Déodata Grateta de Dolomieua koji je prvi opisao kamen, dolomit, tip karbonatnih stena koji je uzrok karakterističnih oblika i boja ovih planina, poznatih kao "blede planine" pre 19. veka kad je ime pofrancuženo.

 

 

 

Dolomiti su poznati po skijanju zimi te planinarenju, alpinizmu, penjanju i paraglidingu leti odnosno u kasno proljeće/ranu jesen. Slobodno penjanje tradicija je u Dolomitima od 1887. godine, kada se sedamnaestogodišnji Žorž Vinkler samostalno popeo na jedan od vrhova.

U prvoj nedelji jula održava godišnja dnevna brdska biciklistička trka koja se održava kroz sedam planinskih prevoja Dolomita nazvana Maratona dles Dolomites.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Katedrala u Speyeru

 

 

Kraljevska katedrala u Speyeru, službenog imena Kraljevska katedralana bazilika uznesenja Svetog Stjepana, na latinskom: Domus sanctae Mariae Spirae (njemački: Dom zu Unserer lieben Frau in Speyer) u Speyeru, Falačko Porajnje (Njemačka), je sjedište katoličke Speyerske biskupije koja je dio bambergške nadbiskupije. Katedrala, posvećena Svetoj Djevici Mariji, zaštitnici grada Speyera ("Patrona Spirensis") i Svetom Stjepanu je uglavnom poznata kao Kaiserdom zu Speyer (Kraljevska katedrala u Speyeru). [1] Papa Pio XI. je uzvisio katedralu u Speyeru na razinu manje bazilike rimokatiličke crkve 1925. godine.

Započeta 1030. godine, pod upravom Konrada II., ova markantna trobrodna nadsvođena bazilika od crvenog pješčenjaka je "vrhunac dizajna koji je bio iznimno utjecajan u razvoju romaničke arhitekture tijekom 11. i 12. stoljeća". Kao grobno mjesto za Salijsku dinastiju, obitelj Staufer i Habsburgovske careve i kraljeve, katedrala je predstavljala simbol carske moći.[2][3] Kako je opatijom Cluny u ruševinama, ona predstavlja najveću romaničku crkvu.[4] Smatra se “prekretnicom u europskoj arhitekturi”[5], i jednim od najvažnijih arhitektonskih spomenika svoga vremena [6] i jednim od najljepših romaničkih spomenika uopće[7][8][9]

Godine 1981., katedrala je dodana na UNESCOv popis mjesta svjetske baštine u Europi zbog svog kulturnog značaja kao "vodeći spomenik romaničke umjetnosti u Njemačkom carstvu".[10][11] [12]

 

 

 

Kraljevska katedrala u Speyeru, najznačajnija romanička građevina u Njemačkoj, izgrađena je i posvećena kao posljednje počivalite careva Svetog Rimskog Carstva i kao simbol njihove moći. Gradnja je započela oko 1030. godine, pod upravom Konrada II., a posvećena je 1061. godine. Za vrijeme Henrika IV. poduzete su obnova i nadogradnja. Speyerska katedrala je prva poznata građevina s galerijama koje idu okolo cijele građevine. Sustav arkada, dodan prilikom Henrikove obnove je također prvi takav u povijesti arhitekture.

Upravo u Speyerskoj katedrali je 27. prosinca 1146. godine Konrad III. objavio da ide u Drugi križarski rat. Na sastanku u Speyeru 1529. godine luterani su zahtijevali od Rimske Crkve garanciju slobode savjesti, protestvujući protiv dotadašnje prakse Rimske Crkve[1].

U gradskom požaru 1689. godine uništen je veći dio glavnog broda, ali je potpuno renoviran i vraćen i prijašnje stanje od 1758. do 1778. godine. Bavarski kralj Ludvig I. je naručio slike za interijer, te su od 1846.-53. god. slikari škola J. Schraudolpha i J. Schwarzmanna završili uređenje u nazarenskom stilu. Od 1854.-58. god. zapadno pročelje katedrale obnovio je Heinrich Hübsch u neo-romaničkom stilu. Tijekom obnove 1950-ih, većina slika iz 19. stoljeća je uklonjena kako bi se otkrila veličanstvena arhitektura.

Godine 1981., katedrala je dodana na UNESCOv popis svjetske baštine, a Kraljevska katedrala sv. Djevice Marije i sv. Stjepana je sjedište Speyerske nadbiskupije i papinska bazilika.

 

 

 

Speyerska katedrala je uglavnom zadržala oblik i dimenzije crkve iz 11. stoljeća i, unatoč značajnim gubicima originalne građe i kasnijim restauracijama, predstavlja cjelovitu i jedinstvenu romaničku građevinu. Oblik uglavnom prati nacrt koji je ustanovljen na crkvi Sv. Mihovila u Hildesheimu i predstavlja standard koji je prihvaćen u rajnskoj oblasti (Rhineland). On je kompromisno rješenje uzdužne crkve s visokim bačvastim svodom i centralne crkve s kupolom koja na svojim krakovima transepta završava apsidama. Njeno stremljenje visini već najavljuje razvoj gotičke arhitekture.

Veliki kameni plitki bazen kapaciteta 1560 litara stoji ispred ulaza u katedralu. Ova točka je nekada predstavljala granicu između ovlasti grada i nadbiskupije.

Skulptura nazvana „Planina maslina“ nalazi se u južnom vrtu, a u srednjem vijeku je bila u središtu klaustra katedrale. Ovu skupinu figura napravio je speyerski kipar, Gottfried Renn, u 19. stoljeću, a zamijenila je originalnu skulpturu iz 15. st. koja je uništena.

Kripta je osobito posebna jer je u potpunosti zadržala izvorni izgled. Kako je izgrađena kao grobno mjesto salijskih careva, tu je sahranjeno i osam njemačkih careva i kraljeva i četiri kraljice i brojni biskupi.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Nacionalni park Los Glaciares

 

 

Los Glaciares (španjolski za "ledenjaci") je nacionalni park u argentinskoj pokrajini Santa Cruz. Ledena kapa Patagonije je golema ledena pustoš na granici između Argentine i Čilea. Kako je Los Glaciares brdoviti krajolik visokih planina i brojnih ledenjačkih jezera iznimne ljepote, još 1981. godine je upisan na UNESCO-v popis mjesta svjetske baštine u Americi, što je prošireno 1994. godine[

 

 

Osnovan je još 1937. godine i svojom veličinom od 4.459 km² predstavlja drugi po veličini park u Argentini. Ime mu potječe od 47 velikih i oko 200 manjih ledenjaka od kojih njih 13 plove prema Atlantskom oceanu, a neki od njih su rijetki ledenjaci u svijetu koji rastu. zajedno oni predstavljaju najveći ledeni pokrivač izvan Antarktike i Grenlanda, površine od oko 14.000 km², kojih je oko polovice unutar parka. Dok na drugim mjestima na svijetu ledenjaci nastaju na visinama od oko 2500 metara nadmorske visine i naviše, ovdje oni nastaju na već 1500 m, a često kližu po 200 m naniže erodirajući površine planina koji ih nose i na krajnjem rubu padaju u mliječno-sivo more čime nastaju divovske ledene sante.

Čak 30 % parka je prekriveno ledom i park se dijeli na dva dijela: u južnom je 160 km dugo jezero Argentino (na slici desno) u koje se slivaju ledenjaci Perito Moreno, Uppsala i Spegazzini; a u sjevernom je jezero Viedma, njegov ledenjak Viedma i još nekoliko manjih ledenjaka, te planina Fitz Roy i Cerro Torre.

 

 

Najveći od devet ledenjaka je ledenjak Uppsala koji je dug 48 kilometara, a spušta se prema sjevernom rukavcu jezera Argentino i neprekidno u njega ubacuje goleme plave ledene brijegove, uz gromovitu trešnju. Perito Moreno je jedan od devet velikih ledenjaka i njegovo napredovanje i povlačenje se može lako pratiti. Svake godine on presječe odlivne vode jezera Rico stvarajući prirodnu branu i time poplavi golemo područje. Kada se na vrhuncu ljeta povuče, veliki zid vode se sjuri dolinom.

Los Glaciares privlači penjače na 3375 metara visok vrh Fitzroy koji se uzdiže na sjeveru ovoga parka, a s njega puca prekrasan pogled na ledenjak Moreno.

 

Godine 1893. ovdašnji zemljoposjednik, Herman Eberhard, istražio je golemu špilju ledenjaka Uppsala i u njoj pronašao komadić dlakave kože dug oko 120 cm, a koji je pripadao mylodonu, izumrlom ljenivcu s golemim kandžama i dugim jezikom.

Danas se parku razlikuje vegetacija dva tipa: subantarktička patagonska šuma i patagonska stepa. Najimpresivnije divlje životinje u parku su ptice jer jezera nude idealno stanište za crnovrate labudove (Cygnus melancoryphus), najveću pticu vodaricu Južne Amerike, i razne patke i guske, te čileanske plamence uz obalu. Iznad ledenjaka lete andski kondori, ptice s najvećim rasponom krila na svijetu, dok u visokim travnjacima obitava Mali nandu, južnoameričke verzije noja.

Sisavci su predstavljeni izoliranim skupinama južnoameričke srne (Hippocamelus bisulcus) i planinske viskače (Lagidium viscacia) koje vjerojatno žive u nekim sektorima u parku, ali njihovu prisutnost još treba potvrditi. Ostale značajne vrste su gvanako, argentinska siva lisica (Lycalopex griseus) i patagonski tvor (Conepatus humboldtii). Ipak, nacionalni park ugrožava invazivna vrsta poljskog zeca, čiji proždrljivi apetit ima veliki utjecaj na prirodni ekosustav; te dvije vrste pastrve koje su se našle sklonište u šumskim potocima parka.

Prapovijesni stanovnici ovog područja bili su lovci-sakupljači koji su se oslanjali na uzgoj gvanaka. Njih je naslijedila Tehuelche kultura i u parku se nalazi najmanje 14 arheoloških lokaliteta ove kulture. Južni Tehuelche indijanci su bili gotovo istrijebljeni tijekom europske kolonizacije.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Mcheta

 

 

Mcheta (gruzijski: მცხეთა) je jedan od najstarijih gradova Gruzije koji se nalazi se 21 km severozapadno od Tbilisija, u slivu rijeka Aragvi i Kura. Mcheta je bila prijestonica gruzijskog kraljevstva Iberije od 3. stoljeća pr. Kr. do 5. stoljeća. Kako su upravo ovdje Gruzijci 317. godine prihvatili kršćanstvo, i danas je tu sjedište gruzijske pravoslavne crkve. Grad je danas sedište oblasti Mcheta-Mtijaneti.

 

Od. 1994. godine spomenici Mchete su upisani na UNESCO-v popis mjesta svjetske baštine u Aziji i Oceaniji, a od 2003. godine i na popis ugroženih mjesta svjetske baštine zbog nedosljednosti u održavanju.

 

 

 

Strateški položaj Mchete na utoku rijeke Aargvi u Mtkvari i sjecištu drvenih trgovačkih putova, te blaga klima, pogodovali su trajnim naseljem već Najstariji nalazi naselja s akropolom u Mcheti datiraju u brončano doba, oko 1000. pr. Kr. Mcheta je bila prijestonica gruzijskog kraljevstva Iberije od 3. stoljeća pr. Kr. do 5. stoljeća. Tada se "Velika Mcheta" rasprostirala s obje strane rijeke, imala je sedam četvrti, a njezino središte je bila cidadela i kraljevska rezidencija, Armaz-cihe. Grad je razorio Pompej Veliki, nakon što je uništio Mitridata Velikog, kralja Ponta, 65. pr. Kr. No, grad je zadržao važnu ulogu u politici Iberije u 1. i 2. stoljeću.

Mcheta je bila mjesto ranokršćanskog djelovanja sv. Nine, i 334. godine je kršćanstvo proglašeno državnom vjerom. Na mjestu današnje katedrale Svetichveli u 4. stoljeću je izgrađena drvena crkva. Zbog toga je i danas sjedište gruzijske pravoslavne crkve u Mcheti.

 

 

Nasljednik kralja Vahtanga I. Gorgasalija, njegov sin Dači I. Ujarmeli, koji je vladao početkom 6. stoljeća, je prema oporuci svog oca, premjestio gruzijsku šprijestolnicu u lakše obranivi Tbilisi. No, Mcheta je ostala krunidbenim i pogrebnim mjestom većine gruzijskih vladara, sve do kraja gruzijskog kraljevstva u 19. stoljeću.

Kada je Gruzija postala dio Ruskog Carstva 1801. godine, Mcheta je bila tek malo veće selo, no gospodarski razvitak je uslijedio dolaskom željezničke pruge 1872. godine.

 

Kako se Mcheta nalazila u području spajanja utjecaja mnogih naroda, u njezinoj, osobito crkvenoj, arhitekturi se mogu prepoznati mnoge osobitosti različitih kultura.

U Mcheti se nalaze najznačajnije gruzijske kršćanske građevine kao što je katedralna crkva Svetičoveli (11. st.), gdje su sahranjivani gruzijski kraljevi, i samostan Džvari (6.-11. stoljeće).

Katedrala Svetichoveli (gruzijski: სვეტიცხოვლის საკათედრო ტაძარი, svet'icxovlis sak'atedro t'adzari; u značenju: "Katedrala živih stupova") je poznata kao mjesto gdje je sahranjena Kristova roba i danas je katolikos (vjerska prijestolnica) gruzijskih nadbiskupa. Izgradio ju je gruzijski arhitekt Arsukisdze u 11. stoljeću na mjestu starijeg svetišta iz 4. stoljeća. U katedralno dvorište se ulazi kroz slavoluk Irkalija II. Katedrala ima križni tlocrt s kupolom u središtu (na sjecištu krakova), a iznutra je bogato ukrašena freskama, koje su dugo bile prekrivene i uništene još od Timurove invazije u 14. stoljeću. Danas je druga po veličini crkva u Gruziji, nakon Katedrale Svetog Trojstva u Tbilisiju. Od 2009. godine dospjela na popis mjesta ugrožene svjetske baštine zbog "ozbiljnih oštećenja kamenih reljefa i fresaka"[1].

 

 

Nasuprot katedrale, na vrhu brda preko rijeke Aragvi, nalazi se Samostan Džvari (ჯვრის მონასტერი, tj. "Crkva sv. Raspeća") koje je najsvetije svetište u Gruziji, izgrađeno na mjestu gdje je Sveta Nina podigla križ koji je zamijenio poganske skulpture. U samostanu se nalazi nekoliko građevina iz različitih povijesnih razdoblja. Crkva križnog plana s trijemovima na sjeveru i jugu je iz 6. stoljeća. Koncem stoljeća se smatralo da je ona premala, te je na mjestu "Svetog križa" podignuta veća, također križnog plana.

Vladarska palača Samtavro (od 1. do 3. st.) u sjevernom dijelu grada je mjsto gdje je navodno živjela sv. Nina. Na tom mjestu je izgrađena mala crkva u 4. stoljeću koja je više puta obnovljana. Samostan Samtavro je podignut u 11. stoljeću izgradnjom crkve križnog plana s kupolom u kojoj su pohranjena tijela prvih kršćanskih gruzijskih vladara, kralja Miriana i njegove žene Nane. U 16. stoljeću samostan je dobio dvokatni zvonik i samostanske zgrade.

Pored navedenih u Mcheti se nalaze i tvrđava Armazcihe (3. stoljeće pr. Kr.), Armazcihe akropola (s konca 1. tisućljeća pr. Kr.), grobnice (1. st.) nedaleko od grada, tvrđava Bebris Cihe (14. st.), te ostaci tzv. "Pompejevog mosta" (1. st. pr. Kr.).

U Mcheti su prionađeni mnogi rani zapisi bez kojih ne bi bilo moguće proučavati podrijetlo gruzijskog pisma.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Бока Которска

 

 

Бока Которска у Црној Гори је залив Јадранског мора. Залив је дубоко зашао под литице Ловћена (1.654 m) и Орјена (1.894 m). Почиње Херцегновским заливом, који се сужава у Кумборски тјеснац, њиме прелази у Тиватски залив, па кроз Вериге улази у Рисански и Которски залив. Већа насеља у Боки су: Њивице, Игало, Херцег Нови, Савина, Мељине, Зеленика, Кумбор, Ђеновићи, Баошићи, Бијела, Каменари, Костањица, Морињ, Рисан, Пераст, Љута, Доброта, Котор, Шкаљари, Муо, Прчањ, Доњи Столив, Горњи Столив, Лепетане, Доња Ластва, Горња Ластва, Тиват, Кртоли, Луштица, Росе, а између њих је још десетак малих насеља.

 

 

 

У Боки Которској постоје и девет острва: Превлака, Мамула и Острво Ваведење на самом улазу у бококоторски залив, Госпа од Милости, Свети Марко и Острво Цвијећа, Зановетни Шкољиц у тивтском заливу - Кртољска увала, а Госпа од Шкрпјела и Свети Ђорђе у рисанском заливу

Основни морфометријски подаци бококоторског залива су: укупна површина је 87,33 km². Укупна запремина је 2.412,306.000 km³. Максимална дубина је 60 m. Средња дубина је 27,3 m. Дужина залива је 28,13 km. Дужина обале је 105,7 km. Разуђеност обале (K) 3,07. Ширина улаза је 2,95 km.[тражи се извор од 06. 2013.] Претпоставља се да је на настанак бококоторског залива утицала флувијална ерозија у плиоцену. Овај регион је познат по највећој просјечној количини падавина у Европи - регион Црквице.

 

 

Боку Которску су прославили храбри поморци, вјешти мајстори, градитељи, многи истакнути умни људи. Има славну историју — од грчких колонија, преко Илира, Рима, Византије, српских средњовековних држава (Дукља, Србија и Босна) до Турака, Млечана (видети: Млетачка република), Руса, Наполеона и Аустрије. Сви су имали амбиције да њоме господаре. Поморство је била основа живота и дало је печат великом културном насљеђу. У XVII и XVIII веку Бока је имала преко 300 бродова дуге пловидбе и до 300 мањих, који су годишње зарађивали 200.000 млетачких златника. Пераштани су у XVI веку имали поморску школу (Наутика) на гласу, а у њој су школовали морнаре и за руског цара Петра Великог.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Плитвичка језера

 

 

Плитвичка језера су национални парк у Хрватској, у области Лика, између планинских масива Мале Капеле и Личке Пљешивице. У административном погледу, мањи део парка је део општина Слуња, Оточца и Огулина, али већи део је под администрацијом Коренице. Регион је проглашен националним парком 1949. године. Река Корана је формирала 20 језера између којих има много предивних водопада и слапова.

 

 

 

Језера су подељена у две веће групе: Горња и Доња језера.

 

Већа Горња језера су:

Прошћанско

Цигиновац

Округљак велико

Галовац

Градинско

Већа Доња језера су:

Козјак

Милановац

 

Плитвичка језера су јединствени феномен хидрографије. Вода у језерима углавном долази из Црне ријеке, Бијеле ријеке и потока Љесковац који се уливају у Прошћанско језеро. Прошћанско језеро је на надморској висини од 636 метара.

Карактеристичне боје језера, од смарагдне зелене до тиркизне, чине лепоту и атрактивност језера потпуним.

Плитвице су на листи УНЕСКО светског наслеђа још од давне 1979. године.

У пролеће 1991. године, током распадања СФРЈ, у парку се одиграо „Плитвички Крвави Ускрс“ - први оружани конфликт у којем је било погинулих. У близини парка се налази подручје површине 26 km², за које се сумња да у њему има мина.

 

 

Цео овај крај се на неким картама још увек назива Вражји врт, због свог положаја и историје. Према легенди Плитвичка су језера настала након велике суше. Људи, животиње и биље, чезнули су за капљицом воде.

Народ се молио и молио. Тада се у долини појави Црна Краљица са својом величанственом пратњом; она се смиловала народу и уз јак ветар и грмљавину на земљу је коначно пала киша. Киша је падала тако дуго док ниво воде није нарастао довољно да оформи језера.

 

wikipedia

 

 

[Turkmenbashi 937]

Lalibela

 

 

Lalibela je grad na sjeveru Etiopije, jedan od svetih gradova, odmah do Aksuma, odredište brojnih hodočašća. Za razliku od Aksuma, stanovnici Lalibele su gotovo u cijelosti vjernici Etiopske tevahedo crkve. Lalibela je izgrađena da postane Novi Jeruzalem, nakon što su muslimani zauzeli Jeruzalem u 12. stoljeću, zbog tog su mnoge građevine dobile ime po slavnim objektima iz Jeruzalema.

Zbog izuzetnih povijesnih vrijednosti, UNESCO je 1978. uvrstio lokalitet Lalibelu na svoj popis arheoloških nalazišta Svjetske baštine.

Grad leži u zoni Semien Volo u regiji Amhara, na 2.500 n/m udaljen oko 640 km od Adis Abebe. Prema podatcima Etiopske središnje statističke agencije, Lilibela je 2005. imala 14.668 stanovnika.[1]

 

Legenda o izgradnji Lalibele se veže uz vladavinu Gebre Meskela - Lalibele (jednog od članova dinastije Zagaj koja je vladala Etiopijom od kraja 12. st. i početkom 13. stoljeća), kasnijeg Sv. Lalibelu. U njegovo vrijeme mjesto se zvalo Róha, to je bio kraljevski grad još od vremena židovske kraljice Gudit. Gebre Meskel je rođen u Rohi u drugoj polovici 12. stoljeća, kao najmlađi sin iz kraljevske obitelji Zagaj, koja je tada vladala velikim dijelom sjeverne Etiopije. I pored toga što je imao nekoliko starije braće, njemu je prijestolje predodređeno već od njegovih najranijih dana. Nedugo nakon njegova rođenja, njegova majka je pronašla roj pčela oko njegova krevetića, nju je to podsjetilo na staro vjerovanje da životinje mogu ukazati na budućnost . Navodno je rekla: Pčele znaju da će to dijete će postati kralj. Od tada ga zovu Lalibela, jer to znači pčele. Tadašnji kralj bojao se za svoj tron, a znao je za proročanstvo, zato je pokušao tijekom nekoliko godina ubiti Lalibelu, - na koncu mu je uspjelo da Lalibela popije smrtonosni napitak, nakon kojeg je mladi princ pao u samrtni san. Za trodnevog bunila, između smrti i života, Lalibelu su anđeli uzdigli na prvo, drugo i treće nebo, gdje mu je sam Bog rekao da se ne brine, te da se vrati u Rohu i izgradi crkve - kakve svijet nikada prije nije vidio. Bog je navodno Lalibelu i uputio rekao kako i gdje da izgradi crkve, čak i to kako da ih ukrasi.

 

 

 

Nakon što je bio bio okrunjen - Lilibela, je okupio potrebne majstore i kupio zemljište potrebno za izgradnju. Legenda dalje kaže da su sve crkve, izgrađene u rekordnom roku, jer su anđeli nastavljali rad noću. On je u bunilu vidio Jeruzalem i njegova sveta mjesta, te želio izgraditi Novi Jeruzalem jer su pravi Jeruzalem zauzeli 1187. muslimani za Saladina.

 

Etiopija je postala kršćanska zemlja još 330. godine, i ostala se čvrsto držati židovsko-kršćanskih tradicija i nakon potpunog islamskog okruženja. Izgradnju ovog kompleksa po svemu sudeći doista je započeo krajem 12. stoljeća kralj Gebre Meskel - Lalibela, nakon što su muslimani pod Saladinom zauzeli Jeruzalem. Zbog tog je on odlučio osnovati Novi Jeruzalem u svom sjedištu Roha, kako bi kršćani umjesto hodočašća u Jeruzalem, dolazili u Rohu - novi Jeruzalem.

Tijekom više od 100 godina izgrađeno je 10 kamenih crkava (i dvije kapele), usječenih u meke crvenkaste vulkanske stijene, bez cigle, kamena ili drvene građe, koje su sve povezane dubokim jarcima ili tunelima također urezanim u stijene. Crkve su reprezentacija svetih mjesta iz Jeruzalema. Postoji jedno široko prihvaćeno, ali nedovolno dokumentirano mišljenje da su u njihovu izgradnju bili uključeni i vitezi templari nakon bijega iz Jeruzalema.

Druga legenda koja se veže na ovu je da je Lalibela bila privremeni dom Kovčega Saveza, kojeg su templari čuvali. Ono što je potpuno izvjesno i dokumentirano je utjecaj aksumske arhitekture na građevine iz Lalibele.

 

 

Prvi europljanin koji je posjetio Lilibelu bio je portugalski istraživač Pêro da Covilhã (1460. - 1526.). Nakon njega Lilibelu je pohodio i portugalski svećenik Francisco Álvares(1465. - 1540.), koji je bio u pratnji portugalskog veleposlanika za njegova posjeta Etiopiji 1520-ih. On je svoj posjet dokumentirao tekstovima i crtežima u kojima je detaljno opisao deset crkava.[2] Sljedeći koji je izvjestio o Lalibeli bio je Miguel de Castanhoso, koji je služio kao vojnik u portugalskoj vojnoj ekspediciji Christovão da Game i napustio Etiopiju 1544. [3] Nakon njega Lalibela je pala u potpuni zaborav, tek je nakon 300 godina Friedrich Gerhard Rohlfs, posjetio Lalibelu između 1865. i 1870..

 

Ovaj ruralni gradić poznat je diljem svijeta po svojim monolitnim crkvama. Premda vrijeme izgradnje tih objekata ni danas nije u potpunosti poznato, danas prevladava mišljenje da je većina objekata sagrađeno za vrijeme vladavine Lalibela, krajem 12. st. i u 13. stoljeću. Na lokalitetu Lalibela ima 12 objekata. Sve crkve iz Lilibele imaju ispred naziva Bet (kuća). Izgrađene su u uglavnom u dvije osnovne skupine, odvojene umjetnim kanalom koji je trebao predstavljati rijeku Jordan.

Sjeverno od kanala Jordan nalaze se slijedeće crkve i objekti:

Bet Medhame Alem - Crkva Otkupitelja Svijeta, najveći i najviši objekt isklesan iz jednog kamenog bloka na cijelom svijetu. Predpostavlja se da je građena po uzoru na crkvu Svete Marije Sionske iz Aksuma, To je objekt dug 33 m, širok 23,5 m te 11 m visok. Unutrašnjost crkve je jednako impresivna, glavni uzdužni brod ima bačvasti svod i osam kapela, koje su odvojene šumom od dvadeset i osam masivnih stupova.

Bet Mariam - Marijina Crkva, jedina crkva s freskama, najpopularanija među hodočasnicima, u čijem dvorištu se nalazi kapela špilja Bet Meskel (oko Lilibele ima puno pustinjačkih špilja)

Bet Maskal -Kapela Križa, izduljebena djelomično na mjestu prirodne špilje, pročelje je na razini sjevernog zida u dvorištu od Bet Mariam.

Bet Danaghel - crkva Djevica mučenica, urezana je u južnoj stijeni u dvorištu crkve Bet Mariam, to je najgrublje isklesan od svih objekata u Lalibeli.

Bet Debre Sina, zvana i Bet Mikael - Crkva Planine Sinaj

Bet Golgota - Crkva na Golgoti, u njoj je zabranjen pristup ženama; ova crkva leži 6 metara ispod razine dvorišta Bet Mariam s kojom je povezana prokopima u stijeni, ali se drži dijelom Bet Debre Sina. U crkvi se nalaze reljefne skulpture; sv. Ivana, sv. Stjepana, sv. Jurja i sv. Kirkosa.

 

Kapela Selasié - Kapela Svetog Trojstva, je sveto mjesto dostupno samo caru Etiopije (ako postoji), čuvali su ga monasi stražari koji su branili pristup svima ostalima

Adamov grob u tom objektu je navodno pokopan i osnivač Lalibele u Kristov grob, kako kaže legenda. Taj kameni usjek je proširenje Kapele Selasie sa zapadne strane, povezan je prokopom sa kompleksom Bet Golgota -Bet Debre Sina.

Bet Giorgis - crkva Sv. Jurja, podignuta je kao posljednja na početku 13. st., za nju se priča da je on osobno rukovodio radovima na izgradnji, ima oblik grčkog križa i stoji po strani na jugozapadu kompleksa.

Jugoistočno od rijeke Jordan nalaze se pet crkvi:

Bet Amanuel - Crkva sv. Emanuela, ovaj objekt izdvaja u svojom vanjskom dekoracijom, ima 35 m podzemnih tunela koji je povezuju sa dvorištem crkve Bet Mekurios.

Bet Merkorios - Crkva sv. Merkura, uklesana u postojeću špilju, sa pročeljem na kojem su 8 grubo isklesanih stupova.

Bet Abba Libanos - Crkva Abba Libanos, pravokutnog je tlocrta, isklesana sa sve četiri strane, ali se drži za stijenu gornjom traverzom.

Bet Lehem, ta građevina je povezana s Bet Abba Libanos

Bet Gabrie-Rufael - Crkva arhanđela Gabrijela i Rafaela, ima dvorište prema sjeveru i jugu

Postoje brojne kontaverze o točnom vremenu izgradnje crkava u Lalibeli, David Buxton pretpostavlja da taj posao nije mogao biti obavljen za kralja Lalibele, već se izgradnja produžila i na 14. st.. [4] David Phillipson, profesor afričke arheologije na Sveučilištu Cambridge, drži da su crkve Merkorios, Gabriel-Rufael i Danagel, bile znatno ranije uklesane u stijene, i to čak 500 godina prije, ali kao obrambeni objekti, ili dijelovi palača Aksumskog kraljevstva.

Crkve su također značajan inženjerski pothvat, s obzirom da su sve povezane s vodom (koja ispunjava bunara koji stoje uz crkve). Graditelji su iskoristili arteški geološki sustav koji dovodi vodu do vrha sljemena brijega na kojem se nalazište nalazi. 

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Чешки Крумлов

 

 

Чешки Крумлов (чеш. Český Krumlov, нем. Böhmisch Krumau, Krumau an der Moldau) су град у Чешкој Републици, у оквиру историјске покрајине Бохемије. Чешки Крумлов је град управне јединице Јужночешки крај, у оквиру којег је седиште засебног округа Чешки Крумлов.

Чешки Крумлов, као један од најочуванијих старих градова у Чешкој Републици, налази се на списку Светске баштине УНЕСКОа. Туризам је главна привредна активност.

 

 

 

Чешки Крумлов се налази у крајње јужном делу Чешке републике, близу границе са Аустријом - 20 километара јужно од града. Град је удаљен од 180 км јужно од главног града Прага, а од првог већег града, Чешких Будјејовица, 25 км јужно.

Град Чешки Крумлов је смештен у области крајње јужне Бохемије. Град се образовао у горњем делу тока Влтаве, која овде прави неколико наглих окука. Надморска висина града је близу 500 м. Подручје око града је брдовито и пошумљено, а јужно се издиже погранично планинско подручје Шумава.

 

 

 

Подручје Чешког Крумлова било је насељено још у доба праисторије. Насеље под данашњим називом први пут се у писаним документима спомиње у 1230. године. У 1274. године насеље је добило градска права. Град је већ тада био насељен Немцима, али је чешко становништво било бројно у окружењу.

Дворац у Чешком Крумлову су саградили феудални господари пре 1250. у готском стилу. После изумирања првобитне породице господара, 1302. дворац је постао власништво породице Розенберг, који су месту дали ружу као симбол. Цар Рудолф II купио је Крумлов 1602. и дао га свом незаконитом сину Јулијусу од Аустрије. Грофовска породица Шварценберг је преузела Крумлов 1719. Велики део градске архитектуре представљају здања настала од 14. до 17. века у стиловима готике, ренесансе и барока.

 

 

Новооснована република Чехословачка је заузела Крумлов новембра 1918. године, по завршетку Првог светског рата, да би 1919. године Чешки Крумлов и званично постао део новоосноване Чехословачке. Ово је веома тешко прихватило месно немачко становништво, које је чинило убедљиву већину у граду (око 85% по попису из 1910. године), па је у граду веома брзо прихваћен нацистички покрет. 1938. године Чешки Крумлов, као насеље са немачком већином, је оцепљено од Чехословачке и припојено Трећем рајху у склопу Судетских области.

После Другог светског рата месни Немци су се присилно иселили из града у матицу. У време комунизма град је нагло индустријализован. После осамостаљења Чешке дошло је до опадања активности тешке индустрије и до проблема са преструктурирањем привреде.

 

wikipedia