UNESCO Svetska baština

[Turkmenbashi 937]

Регензбург

 

 

Регенсбург (нем. Regensburg) је град у њемачкој савезној држави Баварска. Град је важно речно пристаниште на Дунав. Од индустрије има развијену машинску, електротехничку, бродоградњу, дрвну, индустрију намештаја, хартије, текстилну, прехрамбену и индустрију коже и дувана. Има универзитет од 1965. године.

 

Првобитно је био келтско насеље и називао се Радасбона. За вријеме римскога цара Марка Аурелија 179. изграђено је на месту данашњега града римско утврђење Castra Regina. Свети Бонифатије је 739. основао Регензбуршку бискупију. Регензбург је од 6. вијека био сједиште династије Агилолфингса. Од 530. до 13. вијека био је главни град Баварске.

 

 

Након Верденскога споразума 843. Лудвиг I Немачки је имао своје главно седиште у Регензбургу. Била је то база одакле се кренуло у покрштавање Бохемије, па је 14 бохемских кнезова 845. дошло у Регензбург да прихвати хришћанство. Током 1245. проглашен је слободним царским градом. Град је 1542. прихватио протестантизам, тако да су већници углавном били протестанти, али град је и даље остао седиште католичке Регенбуршке бискупије. Од 1663. до 1806. град је био седиште сталнога сабора (дијете) Светога римскога царства. Током 1803. изгубио је статус слободнога града и предан надбискупији од Мајнца, да би се онда нашао у саставу кнежевине Регензбург, а 1810. у саставу Краљевине Баварске.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Краков

 

 

Краков (пољ. Kraków) је град у Пољској у Војводству малопољском. Према попису становништва из 2011. у граду је живело 757.611 становника.[1] Око 8 милиона људи живи у полупречнику од 100 km од центра града.

Налази се на реци Висли у Малопољској. Краков је административни, културни, образовни, индустријски и туристички центар регије. Град представља саобраћајни чвор, у њему се укрштају важни међународни и регионални путеви као и железничке пруге. У близини града се налази и међународни аеродром.

Садашњи град је настао у 7. веку. Основан је на месту насеља које потиче из каменог доба и развио се другог најважнијег града данашње Пољске. Настао је као засеок на брду Вавел и већ до 365. је забележен као трговачки центар словенске Европе. Био је престоница Пољске од 1038. до 1596, Државне заједнице Пољске и Литваније од 1569. до 1596. Слободног града Кракова од 1815. до 1846., Великог војводства Краков од 1846. до 1918. Са оснивањем нових универзитета и других културних установа са оснивањем Друге пољске републике 1918. и током 20. века, Краков је поново потврдио своју улогу главног националног академског и уметничког центра. После инвазије Пољске на почетку Другог светског рата, Краков је постао главни град немачког Генералног губернаторства. Окупатор је Пољаке и Јевреје класификовао као нижу расу и били су мета за евентуално истребљење. Јеврејско становништво града је премештена у ограђену зону познат као Краковски гето, одакле су слати у немачке логоре смрти попут Аушвица и околне логоре попут Плазова.

 

 

 

Надбискуп Кракова Карол Војтила је 1978. изабран за папу Јована Павла II, првог словенског папу и првог неиталијанског папу после 455 година. Исте године цео Стари град Кракова је увршен у Унескову листу Светске баштине. У Кракову се налази Јагелонски универзитет, један од најстаријих универзитета на свету и традиционално најугледнија високообразовна установа у Пољској.

 

По легенди име Кракова потиче од имена кнеза Крака. Вероватно та реч потиче од Келта, који су насељавали ове крајеве, што је доказано преко археолошких налазишта и из римских извора. У Чешким легендама се такође јавља јунак Крак. Постоји и друга верзија по којој је Краков добио име по Круку, што означава особу са птичијим именом, то име се често јављало у Словенским кнежевским породицама.

 

 

Краковска праисторија почиње са насељем из каменог доба на месту данашњег Вавелског брда.[2] Једна легенда приписује оснивање Кракова митском владару Кракусу, који га је саградио изнад пећине у којој је био змај Смок Вавелски.[3]

Многе хипотезе указују на то да је Краков смештен на мапи Клаудија Птолемеја која је настала између 142—147. године наше ере.[4] Краков би требао да буде насеље Carrodunum, што се закључује по његовом положају између већ идентификованих насеља у јужној Пољској.

 

Најстарије насеље се налазило на одбрамбеном Вавелском брду. То је било једно од најзначајнијих насеља у држави Вислана. Први забележни помен имена града потиче од Ибрахим ибн Јакуба и записан је око 966. године. У њему је Краков описан као важан трговачки центар који је контролисала прво Велика Моравска (876–879), а који је чешки војвода Болеслав I Чешки заузео 955.[5] Први изабрани пољски владар Мјешко I је преотео град од Чеха и уврстио га у посед династије Пјаст.[6] До краја 10. века, град је био водећи трговачки центар.[7] Најкасније од 1000. године у Кракову се налазило седиште Краковског бискупа. Године 1038, за време владавине Казимира Обновитеља Краков је постао престоница државе.[8] Зидане су зграде од цигала, као што су краљевски замак на Вавелу, романикароманичке цркве као што су Црква Светог Адалберта, Вавелска катедрала и Базилика Свете Марије.[9] Град је био скоро потпуно разорен током монголске инвазије 1241. Град је практично идентично обновљен[10] и 1257. добио самоуправу од краља Болеслава V, који је пратећи пример Вроцлава подарио граду права по угледу на Магдебуршки закон, омогућивши пореске бенефиије и нове трговачке повластице за становнике града.[11] Град су 1259. поново разорили Монголи. Трећи напад 1287. је одбијен захваљујући новоизграђеним утврђењима.[12] Године 1320. у Краковској катедри крунисан је Владислав Локиетек. Од тада, па све до1734. године Краков је био место на коме су крунисани пољски краљеви. Краљ Казимир III је 1335. прогласио два западна предграђа за нови град назван по њему Казимјеж. Одбрамбене зидине су изграђене 1362. око средишњег дела Казимјеша и код Скалке је издвојено земљиште пред за августински ред.[13] Северно предграђе Клепаж је постало посебан град 1366.

 

 

Град се прочуо 1364. када је краљ Казимир III основао универзитет у Кракову,[14] други најстарији универзитет у средњој Европи после Карловог универзитета у Прагу. Краљ Казимир је такође покренуо радове на изградњи капуса за Академију у Казимиру, али је преминуи 1370. и кампус није никада завршен. Град је наставио да расте за време заједнике литванско-пољске јагелонске династије. Као главни град Пољске током јагелонске ере и члан Ханзе, град је привлачио многе занатлије и трговце и почеле су да цветају гилде, наука и уметност.[15]

 

 

Као престоница једне од највећих краљевина у Европи у XV и XVI век Краков се развијао у сваком погледу - архитектонском, трговачком, културном и научном. Комплекс замкова на Вавелу је преправљен у ренесансном стилу

 

Краков је један од најважнијих културних центара Пољске, многи га сматрају за културну престоницу државе. Краковски стари град је уврштен у листу светске културне баштине. Сваки дан Краков посети између три и четири милиона туриста.

У Кракову се налазе многе културне институције од значаја за целу Пољску.

Изабрана позоришта:

Позориште Багатела

Краковско позориште - Сцена STU

Позориште Гротеска

Народно позориште

Старо Краковско позориште

Позориште Словацког

Потпуна листа позоришта: Краковска позоришта.

У Кракову се налази 28 музеја са Народним музејем на челу, у коме се налазе бројне колекције пољског и светског сликарства. Сем тога у Кракову је и седиште Краковске Филхармоније.

Потпун списак музеја: Краковски музеји.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Тикал

 

 

Тикал (шп. Tikal; мајатан: Tikal, Tik’al) је највеће археолошко налазиште цивилизације Маја. Тикал се налази у Провинцији Петен на северу Гватемале. Област Националног парка Тикал се сматра Светском баштином под заштитом УНЕСКО-а. Тикал је заштићен по два основа: културном (као споменик и археолошко налазиште) и као резерват природе.

 

Тикал се налази у равничарском подручју средњоамеричке џунгле. Најближи град је Флорес, удаљен око 30 километара.

 

У парку Тикал су присутне егзотичне тропске врсте дрвета, као што су џиновски капок (Ceiba pentandra), иначе свето дрво Маја, тропски кедар (Cedrela odorata) и махагони (Swietenia).

Од животињског света, заступљени су агути, коати, сива лисица, мајмуни хватачи, мајмуни урликавци, харпије, соколови, окасте ћурке (Meleagris ocellata), тукани, зелени папагаји, мрави листоједи (Atta cephalotes) итд. Јагуари и кугуари такође лутају овим парком.

 

 

Тикал је био један од најзначајнијих културних центара цивилизације Маја, а у исто време један од највећих градова. Иако неки споменици у Тикалу потичу из 4-ог века п. н. е., Тикал је свој врхунац достигао у класичном периоду, између 200. и 850. нове ере. У овом периоду Тикал је био доминантни политички, економски и војни центар цивилизације Маја. Тикал је био у контактима са цивилизацијом Теотиуакана и постоје индикације да је Теотиуакан освојио и можда колонизовао Тикал у 4. веку. У Тикалу постоји јасна пауза у подизању грађевина током 7. века, што се тумачи ранијим поразом у борби са градом Каракол. Велелепне пирамиде су углавном саграђене у првој половини 8. века. Последњи споменик у Тикалу је подигнут 879. Овај престанак градитељске активности, био је праћен смањењем становништва, и најзад, потпуним напуштањем Тикала крајем 10-ог века.

 

Само је мањи број грађевина и споменика археолошки истражен у Тикалу, и то после неколико деценија истраживања.

Најимпозантније грађевине у Тикалу су 6 степенастих пирамида, означених као храмови I - VI. На врху сваке од пирамида налази се светилиште. Неке од пирамида су више од 60 метара. Већина пирамида је подигнута између 7. и 9. века, мада у њима постоје трагови раније подигнутих структура.

Храм I („Храм великог Јагуара“) потиче из 695; храм II („Храм Месеца“) из 702; храм III је саграђен 810. Највећи храм у Тикалу, храм IV, висок је око 70 метара. Овај храм слави владавину Јик ин Чан Кавила (Yik’in Chan Kawil), а натпис на његовом светилишту помиње годину 741. Храм V је изграђен 750, и једини је у коме није пронађен гроб неког владара. Храм VI („Храм натписа“), потиче из 766.

У граду су пронађени остаци краљевских палата, нека мања светилишта, и камене рељефне стеле. Откривено је и седам игралишта за „игру лоптом“, која је имала религијски значај у средњоамеричким цивилизацијама.

Стамбени сектор Тикала покривао је површину од 60 km², и највећим делом овај простор није истражен. Процењује се да је овде некад становало између 100.000 и 200.000 људи.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Хавана

 

 

Хавана (шп. San Cristóbal de La Habana) је главни град Кубе. Према процени из 2011. у граду је живело 2.125.977 становника, чиме је четврти највећи град на Карибима (после Каракаса, Маракаиба и Санто Доминга).

У Старој Хавани је сачуван велики број грађевина из доба шпанске колонизације, епоха барока, неокласицизма и арт деко-а, тако да је од 1982. Хавана на УНЕСКО-вој листи Светске баштине.

 

Град се већином протеже западно и јужно од залива Хавана, у који се се улази кроз узак пролаз и који се дели на три главне луке: Маримелена, Гванабакоа и Атарес. Споротекућа река Алмендарес тече кроз град од од југа прему северу и улива се у Флоридски пролаз, неколико километара западно од залива. Онижа брда на којима лежи град благо се уздижу из дубоког мора. Истакнуто узвишење је 60 m високи кречњачки гребен који се спуштаса истока и завршава се узвисинама Ла Кабана и Ел Моро, на којима се налазе колонијална утврђења која надгледају залив. Још једно значајно узвишење је брдо на ком се налазе Унивезитет у Хавани и принчевски двор.

 

 

Хавана, као и већи део Кубе, ужива угодну тропску климу током целе године која је ублажена положајем острва у појасу пастаних ветрова и топлим морским струјама. Просечне температуре крећу се од 22 °C у јануару и фебруару до 28 °C у августу. Температура ретко пада испод 10 °C, док је најнижа забележена била 2 °C измерена Сантијагу де лас Вегасу у општини Бојиерос. Падавине су најинтензивније јуну и октобру, а најслабије од децембра до априла, и износе просечно 1200 mm годишње. Урагани повремено погађају острво, али углавном јужну обалу, па је штета у Хавани мања него у другим деловима Кубе.

Између 8. и 9. јула 2005. јужна предграђа града директно је погодио ураган Денис са ветровима брзине до 160 km/h. Олуја је подигла таласе 3 m више од висине обаслког насипа, док су ветрови оштетили неке од трошних колонијалних зграда. Најмање 5000 домова је било оштећено области Хаване [1] Три месеца касније, октобра 2005, обална подручја су доживела тешке поплаве након урагана Вилма.

 

 

Конкистадор Дијего Веласкез де Куељар (Diego Velázquez de Cuéllar) је основао Хавану 1515. године на јужној обали острва, близу данашњег града Сургидеро де Батабаноа. Хавана је пресељена на садашњу локацију 1519. године.

У почетку је Хавана била трговачка лука и од 1607. главни град шпанске колоније Кубе. Хавана је више пута пљачкана и паљена од стране пирата 1538, 1555. и 1553. године. Велика Британија је окупирала град 1762. године у Седмогодишњем рату. Шпанци су добили град назад у своје руке у замену за Флориду. Потом су га начинили најутврђенијим градом у Америци. Од 1607. Хавана је била главни град шпанске колоније Кубе.

 

 

 

Услед развоја трговине Кубе са Северном Америком, почетком 19. века, Хавана је постала напредан и модеран град. Локална буржоазија је градила луксузне станове и виле. У позориштима Хаване гостовале су највеће звезде тог времена. Тадашњи посетиоци су Хавану ласкаво називали „Париз Антила“.

Двадесетих година двадесетог века, током прохибиције у САД, Хавана је постала популарна дестинација за одмор Американаца, због великог броја ноћних клубова и коцкарница. Ту су боравили Френк Синатра, Ава Гарднер, Нет Кинг Кол, Гари Купер, касније Ернест Хемингвеј, али и вође мафије попут Лакија Лућана. Већина ноћних клубова, који су били својеврсни симбол Хаване, затворени су 1959. након кубанске револуције.

 

Стара Хавана је пуна бисера архитектуре из епоха колонијалне, барокне, неокласичне и арт-деко архитектуре. На грађевинама су видљиви утицаји маварске, шпанске, италијанске, класичне грчке и римске архитектуре, као и модерних стилова.

 

Једна од најлепших зграда Хаване је барокна „Палата гувернера“ (Palacio de los Capitanes Generales) грађена у периоду 1776—1792. Најбољи примери кубанске барокне архитектуре су Манастир Свете Кларе (Convento de Santa Clara) грађен од 1638. до 18. века, и Катедрала Хаване (1748—1777).

Хавана је била изузетно важан град за трговину између старог и новог света, тако да су у њој саграђене многе тврђаве које би штитиле бродове и трговце:

Тврђава краљевске силе, на источној страни улаза у луку Хаване (Castillo de la Real Fuerza) 1552-1577.

Тврђава Сан Карлос де ла Кабана (La Fortaleza de San Carlos de la Cabana) 1558-1577.

Кастиљо дел Моро (Castillo del Morro) 1589-1630.

Многе зграде у Старој Хавани су рестауриране уз помоћ УНЕСКО-а и страних донација. Такав је био случај и са најлепшим трговима у граду: Плаза Вијеха и Плаза де Армас.

 

За разлику од Старе Хаване, већина грађевина у централној Хавани није рестаурирана. Импресивне палате у колонијалном стилу из 19. века, које су данас у оронулом стању, дају граду фасцинантан и јединствен осећај шарма.

Неке од најлепших репрезентативних зграда Хаване су:

Велики театар (Gran Teatro De La Havana, зграда опере и балета), изграђен у периоду 1908—1915. у необарокном стилу.

Музеј револуције (бивша Председничка палата) из 1920. грађен у неокласичном стилу.

Капитољо, бивши Парламент Кубе, данас седиште министарства науке. Зграда је замишљена као варијанта америчког Капитола. Изграђена је у периоду 1926—1929. у стилу арт-нувоа. У њој је бронзана статуа Републике висока 15 метара.

Национални музеј лепих уметности (Палата Астуријског центра) из 1927.

Зграда Бакарди - арт-деко палата из 1930.

Хотел Насионал - арт-деко хотел из 1930.

Барови Хаване, које је прославио Ернест Хемингвеј, и где су измишљени неки од најпопуларнијих коктела, такође су туристичке атракције. Најпознатији међу њима су „Флоридита“ и „Бодегита дел медио“ (La Bodeguita del Medio).

Од дела модерне архитектуре друге половине 20. века, истиче се Трг револуције (Plaza de la Revolucion). На њему се налази обелиск висок 142 метра посвећен песнику и револуционару из доба борбе за независност, Хосеу Мартију. Ту су и монументалне грађевине министарстава и Комунистичке партије Кубе.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Чичен Ица

 

 

Чичен Ица (шп. Chichén Itzá) је велико археолошко налазиште на Јукатану у Мексику из доба цивилизације Маја. УНЕСКО га је прогласио светском баштином, а 7. јула 2007. године проглашен је за једно од нових седам светских чуда.

Од средине класичног периода, тј од око 600. године Чичен Ица је била велики град, достигавши свој врхунац, након што су већ пропали центри Маја у централним низијама на југу.

 

Чичен Ица на језику Маја значи „На извору Ица (народа)". Јукатан није имао надземних река, а Чичен Ица је имала три велика природна извора са обиљем воде. То је омогућило да Чичен Ица постане природни центар за становништво. Често су бацали предмете као жртве тим изворима, а у очајним сушним временима по предању бацале су се и људске жртве.

Чичен Ица је била главни центар око 600. средином класичног Маја периода, али град достиже највећу моћ тек кад су пропали остали центри Маја на централним низијама на југу. До 987. толтечки краљ је стигао са војском из средишњег Мексика и Чичем Ица је постала главни град. Уметност и архитектура тога периода показују мешавину маја и толтечких стилова.

 

 

Дошло је до побуна и грађанског рата 1221., па Чичен Ица престаје бити центар, а власт над Јукатаном помера се у Мајапан. Место није никад напуштено, али опао је број становника и нису се више градиле велике грађевине. Шпански конкистадор Франциско де Монтејо је заузео 1531. Чичен Ицу и намеравао је да је учини центром Јукатана. После неколико месеци уследила је побуна Маја, па су отерали Монтеја из Чичен Ице.

 

Центром Чичен Ице доминира велика степенаста пирамида, коју су Маје звале храм Кукулкан (то је било име за Квецалкоатла). Често се назива Ел Каситиљо (замак на шпанском). Велика перната змија се спушта северним степеништем пирамиде. Захваљујући археолозима, нађен је тунел, којим се може ући у пирамиду унутар пирамиде. То је била честа пракса, да се све већи и већи храмови граде на старијим. Унутрашња пирамида је грађена по лунарном календару, а спољна по соларном. Маје су на самом врху приносиле жртве Пернатој Змији

 

Храм ратника је изграђен као копија храма у толтечком центру Тула, али Маје су саградиле већи од оригиналног. То је била камена грађевина на степенастој пирамиди. Ступови унутра су били изрезбарени да личе на ратнике. На врху степеништа, које је водило улазу у храм је један тип кипа. Близу ратника налази се велики трг окружен ступцима.

 

 

Нађено је 7 игралишта[тражи се извор] за играње лоптом од сировог каучука[1]. Једно игралиште има димензије 166 метара са 68 метара и представља највеће старо игралиште у средњој Америци. Та игралишта су била акустички јако добро решена.

 

Поседовали су опсерваторију, која је у новије време прозвана Ел Каракол (пуж, шкољка). Намештена је била да осматрају месечеве деклинације и друге астрономске догађаје. Користили су сене унутар просторија, да процене кад ће бити солстициј. Око рубова опсерваторије биле су велике посуде са водом. Посматрали би рефлексију звезда на води.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Борободур

 

 

Борободур (често и Боробудур) је највећи будистички храм у Југоисточној Азији. Ова велика пирамида се налази у централном делу острва Јава у Индонизији.

Пирамида је вероватно грађена између 750. и 850. године за време владавине династије Саилендра. Вековима је била прекривена вулканским пепелом док је Европљани нису откопали. У периоду између 1973. и 1983. је спроведен велики програм обнове. Унеско је 1991. године ставио овај храм на листу светске културне баштине.

На квадратној основи чије стране су дуге 123 m уздиже се укупно девет спратова. На зидовима прве четири степенасте терасе налази се рељеф чија је укупна дужина 5 km и приказује Будин живот. Изнад ових, уздижу се следеће три концентрично саграђене терасе с укупно 72 ступе од којих главна има пречник 11 метара.

 

 

Борободур је саграђен на брежуљку у плодној долини Кеду окруженој брдима. На југу и југозападу то су брда Менорех, на северу и североистоку вулкани Мерапи и Марбабу, а на северозападу су још два вулкана, Сумбинг и Синдоро. Храм је саграђен на ушћу две реке, Ело и Прого. Према веровању станвника Јаве, те две реке симболизују Ганг и Јамуну, две реке у Индији.

 

Значење имена Борободур није јасно. Име чине две речи. Једна је 'бара' и има корен у речи 'вихара' што је назив за комплекс једног или више храмова или спаваноца. Друга реч 'будур' долази из балијског и значи 'изнад'. Према томе 'Боробудур' значи комплекс више храмова или спаваоница, који су смештени на брежуљку, месту издигнутом од околног терена. У прилог овој теорији порекла имена иду остаци грађевина нађени у северозападном делу дворишта који су били можда конаци у оквиру храмског комплекса.

Друга теорија се заснива на записима из 842. године. Изгледа да је име Борободур изведено од назива који се спомиње у том запису. Нажалост није сачуван пуни назив, али делује очигледно, да је назив који се спомиње гласио 'бхумисамбхарабудхара', са значењем 'свештеници врлина десет степеница бодхиставе'. Као подршка овој теорији порекла имена се сматра постојање села које се зове 'Бумисегара' а налази се у близини комплекса.

 

 

Не зна се поуздано када је комплекс изграђен јер не постоје писани трагови. Процене експерата се заснивају на једном запису који је нађен на откопаном делу темеља. Запис је писан на санскриту писмом 'кави'. Поређењем тих знакова с другим записима у Индонезији, стурчњаци су проценили време градње на око 800. године.

У том периоду централним делом острва Јава владала је династија Саилендра која је припадала Махајана будизму. Како је Борободур посвећен управо Махајана будизму, сматра се да је саграђен у време владавине те династије.

 

Скоро два века је Борободур био духовно седиште будизма на Јави. Пропашћу хиндуистичког краљевства Матарам (919) центар политичких и културних дешавања премешта се из централног у источни део Јаве. Након тога, сакралне грађевине централне Јаве, попут Борободура, бивају напуштене и препуштене пропадању. Светилиште остаје изложено вулканским ерупцијама и другим утицајима природе. Вегетација оштећује камен којим је светилиште грађено, а највиши делови се урушавају.

 

Оштећења Борободура кроз векове су била тешка. Када је 1548. јак земљотрес погодио Јаву, проузроковао је коначно урушавање храма.

Колико је познато, 1709. је означаван још само као брежуљак Борободур. Цео храм је био прекривен земљом и заиста је изгледао као брежуљак обрастао жбуњем и коровом.

Након што је добио информацију да би у подручју Бумисегоро требало да постоје остаци великог храма Борободур, тадашњи гувернер Јаве, Рафлес, 1814. године покреће инцијативу за истраживања. Холанђанин Х. Ц. Корелијус израђује студију, али све до 1835. године када је откопан део намењен остављању реликвија, ништа се не догађа.

Интересовање стручне јавности и појединаца је расло и јењавало кроз деценије. Ирађивани су и одбацивани разни планови све док индонезијска влада није 1955. године предложила Унескоу план о спашавању Борободура и других споменика, а и сама је донела одлуку да обезбеди одређени део средтава потребних за растаурацију. Радови почињу 1973. а завршени су 1983.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Бухара

 

 

Бухара је пети град по величини у Узбекистану. Бухара је један од најстаријих градова Узбекистана. Један је од навећих градова на путу свиле. Бухара је једно време била интелектуални центар исламског света. Један је од два највећа центра Таџика у Узбекистану. Историјски центар Бухаре је на УНЕСКОвом списку светске баштине.

 

Бухара је један од главних центара иранске цивилизације током великог дела историје. Архитектура и археолошки налази су ступови персијске културе и уметности. Бухара је дуго била део Персијског царства.

 

Порекло становника је од аријске имиграције у подручје. Ирански Согдијани су населили подручје, па је неколико векова после тога персијски постао гловни језик. Последњи емир Бухаре је био Мухамед Алим кан (1880—1944)

 

 

 

Град Бухара је основан 500. п. н. е. Око Бухаре регија је била настањена од 3.000. п. н. е. Ту је постојала Сапали култура. Око 1500. п. н. е. различити фактори, као што су промена климе, технологија гвожђа и долазак Аријеваца изазвали је сеобу становништва према Бухари. Сапали и Аријевци су живели заједно на обали језера. До 1.000. п. н. е. обе групе су се стопиле у јединствену културу. Нова Согдијанска култура цветала је у градовима државама Заравшан долине. Језеро се временом нестајало, а ту су настала 3 утврђена насеља и тако је ту око 500. п. н. е. настао град Бухара.

 

Бухара је 500. п. н. е. била вазална држава Персијског царства. Касније је освојио Александар Македонски, па постаје део хеленистичког Селеукидског царства, па Грчко-Бактријског царства, затим Кушанског царства. Бухара је била култни центар обожавања анахите са одговарајућим храмовима. Једном месечно становништво би замењивало старе идоле новима. Те свечаности заједно са трговином одвијала се у Бухари испред храма. Свечаност је наводно обезбеђивала плодност земље, о којој је становништво зависило. Бухара је тако постала трговачки центар. Како је трговина расла дуж пута свиле, Бухара је постала логичан избор као место трговине. Трговина свилом створила је велики просперитет и раст града, што се завршило око 350. п. н. е. Након пада Кушанског царства Бухару су преузела Хуа племена из Монголије, па је Бухара почела лагано да назадује. У Бухари се налази и доста Јевреја, који су дошли у римска времена.

 

 

Пред почетак арапских инвазија Бухара је била упориште припадника зурванитске јереси, као и још две прогањана религиозна покрета унутар Сасанидског царства, а то су били манихејизам и халдејско хришћанство. Када су исламске војске дошле до Бухаре око 650. нашли су вишенационалну, мултирелигиозну децентрализовану скупину малих кнежевина. Изостанак централне власти значио је да су Арапи лако побеђивали, али нису лако могли одржавати територије. Арапи су Бухару заиста освојили тек после битке код Таласа 751. Ислам је постао доминантна религија и остао је до данашњега дана.

 

 

Бухара је 850. постала престоница персијског Саманидског царства. За време златнога доба Саманида Бухара је постала интелектуални центар исламског света. Најстакнутији исламски учењак Имам ал-Бухари је рођен у Бухари. Бухара је била и центар суфизма, а посебно Накшбандијевог реда. Саманиде су 999. свргли караканидски Ујгури. Касније је Бухара била део краљевства Хорезум шахова, што је разјарило Монголе. Џингис-кан је 1220. сравнио град. Бухара се споро опорављала, па је била део чагатајевог каната, затим Тимуридског царства, па Бухарског каната и онда Бухарског емирата, који је трајао до 1920, иако је Бухара била доста времена под руским протекторатом.

 

Бухара је постала део руског царства и монета у игри између Русије и Велике Британије. Транскаспијска железница је изграђена кроз Бухару крајем 19. века. Била је кратко независна, па постаје део Совјетског Савеза. Након стварања Совјетског Савеза Таџици су тражили независност, Тада је постојхао само Узбекистан. Руси су подржали Узбеке, па су традиционално и лингвистички ирански градови као Самарканд и Бухара постали део Узбекистана.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Мистра

 

 

Мистра (грч. 'Μυστράς') је утврђена престоница Морејске деспотовине. Налази се на брду изнад истоименог села у срцу Пелопонеза, на око 6 km северозападно од древне Спарте. Пала је у турске руке 1460. године, а данас је једна од најочуванијих тврђава у Грчкој са остацима деспотског двора и цркве у којој је овенчан и последњи византијски цар Константин XI Драгаш, због чега је 1989. године уврштена у светску културну баштину (#511).

Данас је Мистра градић и општина у оквиру округа Лаконија, дела периферије Пелопонез.

 

Тврђаву је подигао 1249. године франачки велможа Вилијам II де Вилерден, тадашњи ахајски кнез. Византинци је освајају 1262. године, а од средине XIV века она је престоница Морејских деспота. У њој се 1448. године царским венцем овенчао последњи византијски цар Константин Драгаш, дотадашњи морејски деспот. Турци је освајају 1460. године чиме и последњи остаци Византије на Балкану бивају уништени. Већ 1464. године опседа је Жигмунд Малатеста од Риминија, али он успева да заузме град али не и саму утврду. Венецијанци су успели да је освоје и да господаре њоме у кратком периоду од 1687. до 1715. године, када поново пада у турске руке. Током грчке револуције Мистра бива једна од првих ослобођених тврђава 1821. године. Одлуком да изгради нову престоницу на месту Спарте 1834. године, краљ Отон је учинио крај Мистри као важном граду.

 

 

Данас је Мистра село подно моћне тврђаве и остатака некадашњег града, који се убрајају у најочуваније у Грчкој. Велики конзерваторски и рестаураторски радови обављени су на локалитетима на простору некадашњег града и тврђаве, а њихов интензитет се и даље не смањује. Конзервација фресака у црквама је завршена, а рад на обнови деспотске палате се приводи крају. У склопу свих тих послова обављена су и мања археолошка ископавања на простору Мистре.

 

 

1. Храм светог Димитрија

Храм има два нивоа градње.

Први (друга половина XIII века) или приземни ниво чини трокрилна базилика са нартексом и звоником.

Други (прва половина XV века) или горњи ниво чини основа у облику грчког крста.

Први пут је живописан између 1270. и 1280. године, док су остале фреске рађене почетком XIV века, док је купола живописана у XV веку.

2. Црква светог Теодора

Цркву су подигли монаси Пахомије и Данијел између 1290. и 1295. године. У питању је осмоугаона црква са бочним капелицама и живописом са почетка XIII века.

3. Црква Богородице Ходегетрије (Водиље)

Цркву је 1310. године подигао игуман Пахомије, док је прекрасни живопис датиран између 1312. и 1322. године. Представља мешавину архитектонских врста са нартексом и бочним капелама.

 

 

 

4. Црква Божанске Мудрости (света Софија)

Црква је подигнута средином XIV века. Чине је двобродна основа у облику грчког крста са куполом, бочним капелама и звоником. Најзначајније фреске очуване су у олтарском делу и капелама.

5. Манастир Богородице Периблептос

Манастирска црква (Католикон) је двобродна црква са основом грчког крста, са куполом и капелицама. Унутрашњост је осликана врхунским делима које су радили разни уметници у трећој четвртини XIV века. У склопу манастира се налази и кула Трпезарија.

6. Црква Богородице Еванђелистрије

Црква је двобродна са основом грчког крста са куполом и фрескописом са почетка XV века.

7. Манастир Богородице Пантанасе

Главну цркву сачињава више архитектонских стилова са спољашњим тремовима и звоником. Фреске су датиране око 1430. године и очуване су на горњем нивоу, у олтарском делу, док су фреске у доњем нивоу из XVIII века.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Фиренца

 

 

Фиренца (итал. Firenze) је велики град у централној Италији, који је октобра 2009. имао 371.060 становника[1]. У ширем подручју Фиренца-Прато-Пистоја живи 1,5 милиона људи. Фиренца је главни град истоименог округа и главни град покрајине Тоскана.

У средњем веку Фиренца је постала важно економско, културно и финансијско средиште. Током новог века, била је престоница Великог војводства Тоскане под доминацијом породица Медичи и Лорена. Град је био прва престоница Италије у периоду 1865-1871. године, после уједињења Италије.

За Италијане, али и за читав Западни свет, Фиренца има огроман историјски, образовни, културни и уметнички значај, због чега је и позната као „Италијанска Атина“. Посебна вредност града је бројна вредна заоставштина из времена Ренесансе.

 

 

 

Фиренца спада у ред туристички најпознатијих градова света. Као град са добро сачуваним старим градским језгром у држави и низом вредних грађевина и амбијената Фиренца је и важно туристичко одредиште у Италији. Такође, стари део Фиренце је под заштитом УНЕСКО-а.

 

Име Фиренца град је добио при свом оснивању у време Римљана под Гај Јулије Цезаром, који су овде основали утврђено насеље под називом Florentia (цветна). Овај назив очувао се и данас са променама у неким језицима (обично Фиренца или Флоренца).

 

Фиренца се налази у средишњој Италији. Стратешки положај града изузетно повољан - Фиренца је важно раскршће путева који са севера (са континента) силазе на југ (на „Италијанску чизму“). Стога је град важно чвориште путева који се овде окупљају са разних северних праваца ка југу - престоници Риму. Од Рима град је удаљен 284 км северно, а од Милана 317 км југозападно.

 

 

 

Рељеф: Фиренца се развила у северном делу покрајине Тоскане. Град је већим делом на равничарском терену (долина реке Арно), али је мањи, јужни део брежуљкастог карактера. Са севера се лако сагледавају оближње планине из ланца Апенина. Град се простире на висини од око 100 m, али су ободни делови приметно виши.

Клима: Клима у Фиренци је измењена средоземна клима са утицајем удаљености града од мора. Стога је у лето веома топло, а зими је снег могућа појава и хладније је у односу на већи део Италије јужно.

Воде: Фиренца се налази на реци Арно, у средњем делу њеног тока. Река Арно је толико срасла са градом да заједно са бројним мостовима и кејом представља један од важних симбола града. Са друге стране, река Арно често плави град, што је посебна тешкоћа с обзиром на огромно архитектонско наслеђе Фиренце. Тиренско море на 80 км источно.

 

Праисторија и антика: На реци Арно у области данашње Фиренце већ у осмом веку п. н. е. живели су антички народ Етрурци. Римљани су овде основали мало утврђење са војним насељем у првом веку п. н. е. и назвали га Florentia (цветна). Међутим, добар положај града на важном путу од Рима ка северу омогућио је брз развој града са форумом, термама и амфитеатром у следећим вековима. Староримска градска мрежа се толико развила током овог раздобља да се ни до дан-данас није много променила у мрежи данашњих улица градског језгра Фиренце око катедрале.

Средњи век: После пропасти Римског царства град је у неколико бурних векова проминио неколико господара (Остроготи, Византинци, Лангобарди, Франци), па је био готово уништен. Почетак поновног оживљавања града је 9. век, када град добија извесну самосталност, да би око 1000. године Фиренца преузела вођство међу градовима у Тоскани. Са доласком феудализма град се у 12. веку проширио и постао самосталан. Грађани су преузели власт, што је довело до сукоба грађана присталица царства, гибелина, и присталица папства, гвелфа, који су на крају извојевали победу. Последњи важан корак у развоју средњовековне фирентинске државе било је покоравање Пизе, некадашњег супарника, која постаје фирентинска лука.

 

 

Нови век: У 14. и 15. веку град се снажно развио и наметнуо се као средиште свеколике европске културе и уметности. Средином 15. века породица Медичи се наметнула као владајућа у Фиренци, али је значај града подигао важност Медичијевих до еврпског нивоа. Образовање владајућег слоја, образованог и васпитаног, омогућило је развој уметности, филозофије и науке у граду. Многи уметници и учени људи епохе Ренесансе живели су и стварали у Фиренци: Донатело, Ботичели; касније Микеланђело, Макијавели, Леонардо да Винчи, Галилео Галилеј. Међутим, померањем тежишта развоја на Атлантик, у 17-ом веку, културни значај Фиренце је опао. 1737. г. Медичи породица је изумрла. Тада утицај над градом остварују Хабзбурзи.

Савремено доба: Тек у 19. веку у Фиренци настаје нов период развоја и то под утицајем индустријске револуције. Овај развој био је и исход промене друштвених односа током неколико бурних деценија. Током Наполеонових ратова Фиренца је била део његове Краљевине Италије, да би потом поново била полузависна од стане Хабзбурза. 1859. године дошло је до припајања ове области новооснованој Италији. Фиренца је чак била главни град ове младе државе у раздобљу 1865-1870. године до премештања у Рим. Нова владавина је поново донела привредни и културни процват, а град полако почиње бити прворазредно туристичко одредиште. У 20. веку Фиренца се успела развити се у високоразвијен град Италије, пре свега захваљујући туризму.

 

 

 

Туризам је далеко најважнија грана градске привреде и он покреће друге граде у граду и околини (угоститљство, саобраћај, производња хране и вина).

Индустрија је слабо развијена спрам величине града и махом смештена на ободу града и у предграђима.

Фиренца има веома развијен саобраћај. Градска железничка станица „Санта Марија Новела“ је једна од најупошљенијих у држави. Аеродром „Перетола“ се сматра градским аеродромом и везан је највише за туристички саобраћај.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Манастир Студеница

 

 

Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 57 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године.

Утврђени зидови манастира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

УНЕСКО је 1986. уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

 

 

 

Манастир Студеница је посвећен Успењу пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196, када је Стефан Немања препустио престо свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Кад је касније отишао у манастир Хиландар, Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Свети Симеон је умро у Хиландару 1199. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела, Сава је написао Студенички типик, у ком је задао устројење монашког живота у манастиру Студеница. У Житију СВ. Симеона Немање, описао је живот свог оца Немање (Св. Симеона) оставивиши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену.

 

 

Студеница је уживала пажњу и других чланова династије Немањића. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани.

Од пада последње српске средњовековне државе 1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569, када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. века, пожар и земљотрес су оштетили манастир, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек.

Богородичина црква је једнобродна црква с куполом. На њеном источном крају је тространа апсида, а на западном је краљ Радослав дозидао велику припрату. На северној и јужној страни су предворја. Фасаде су изграђене од блокова белог мермера. Изнутра је црква обложена туфом. Споља гледано, у цркви се складно мешају романички и византијски стил. Мешавина та два стила ће на крају произвести посебан стил архитектуре познат као рашка школа.

Северозападно од Богородичине цркве је црква светог Јоакима и Ане, позната и као Краљева црква по свом ктитору краљу Милутину. Црква је саграђена 1314, у облику сажетог крста с октогоналном куполом. Изграђена је од камена и туфа, а фасаде су обложене гипсом.

Комплекс манастира обухвата и цркву Никољачу, једнобродну црквицу без куполе, изнутра осликана у 12. или почетком 13. века. Између цркве Никољаче и Краљеве цркве налазе се темељи цркве посвећене светом Јовану Крститељу. Западно од Богоридичине цркве је трпезарија, саграђена од камена за време архиепископа Саве. На западној страни комплекса је звоник подигнут у 13. веку. Некада је у њему била капела, а сада се могу видети само фрагменти фресака. Остаци фресака, који приказују родословно стабло Неманјића, могу се такође наћи на спољашњем делу припрате.

Северно од трпезарије су конаци из 18. века. Данас се у њима налази музеј, у коме су изложене бројне драгоцености из ризнице Студенице, иако је она знатно осиромашена честим ратовима и пљачкама.

Археолошким истраживањима 2012. године откривене су остаци још две цркве из 13. века,[1] а део објављених налаза откривен је раније.[2]

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Шенбрун

 

 

Шенбрун (нем. Schloss Schönbrunn) је палата у Бечу, један од најважнијих културних споменика у Аустрији, а од 1960-их такође једна од главних туристичких атракција у Бечу.

 

Године 1569. свети римски император Максимилијан II купио је Катербург који се налазио на широком подручју између Мадлинга и Хајцинга, где се данас налазе Шенбрунски паркови и различите грађевине. Он је показао велики интерес за новоосновани зоо-врт Tiergarten Schönbrunn Zoo Vienna, и покушао је да установи не само систематско чување дивљих животиња, већ и ботаничку башту са ретким и егзотичним биљкама. С правом је назван креатором Шенбрунских паркова.

Ново име, Schönbrunn („лепи бунар“), има своје корене у бунару воде из кога се користила вода на краљевском двору у Бечу. У следећем столећу многи чланови краљевске породице Аустрије проводили су свој летњи одмор и одлазили у лов у Катербург. У време турских опсада Катербург је скоро уништен и чинило се да је немогуће обновити замак.

 

 

Император Леополд I дао је архитекти Јохану Бернхарду Фишеру задатак да пројектује нову палату. Његов први нацрт био је врло утопијски, покушавајући да повеже античке и савремене идеале. Његов други нацрт приказао је мању и много реалистичнију грађевину. Изградња је почела 1696. и после три године прве свечаности су одржане у новоизграђеном средњем делу палате.

Нажалост, многи делови прве палате нису преживели следеће столеће зато што је сваки нови владар додавао или мењао унутрашњост и спољашњост зграде. По наређењу царице Марије Терезије, архитект Николаус Пакаси преобликовао је Шенбрунску палату у стилу рококо ере. На крају тзв. терезијанске епохе Шенбрунска палата била је снажан центар аустријског царства и царске породице.

 

 

У 19. веку једно име је тесно повезано с Шенбруном, био је то цар Франц Јозеф I. Он је у њој провео највећи део свог живота а и умро је 21. новембра, 1916. у својој спаваћој соби. За време његове владавине, Шенбрунска палата се сматрала за Gesamtkunstwerk (комплетно уметничко дело) и преуређена је у складу с својом историјом.

Комплекс палате укључује и неке лажне римске рушевине и воћњак наранџи, појам луксуза у европским палатама те врсте.

 

 

После пада монархије 1918. новооснована Аустријска Република постала је власник Шенбрунске палате и сачувала је дивне собе и одаје као музеј за посетиоце. У 20. веку палата је неколико пута коришћена за важне догађаје као што су историјски састанак између Џона Кенедија и Никите Хрушчова 1961. године.

УНЕСКО је уврстио Шенбрунску палату на листу Светске баштине 1996.

У пространим вртовима Шенбруна налази се и лавиринт. Улазница у врт омогућава улаз у лавиринт, као и приступ једном броју осталих загонетки на отвореном, укључујући математичке игре и серију фонтана.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Бамберг

 

 

Бамберг (нем. Bamberg) је град у немачкој савезној држави Баварска, у области Горња Франачка. У Бамбергу се налази универзитет, седиште бискупије и локалне управе. Град је центар региона у коме живи око 200.000 становника.

Стари центар града је најстарије неизмењено градско језгро у Немачкој, и од 1993. је под међународном заштитом УНЕСКО-а.

У време германских миграција, после пропасти Римског царства, регију Бамберга су насељавали Словени. Први пут град се помиње 902.

Краљ Хенрик II, прогласио је свој породични посед Бамберг за седиште бискупије 1007. године. Нова катедрала је освештана 1012. а 1017. основана је бенедиктинска опатија за школовање свештенства. Хенрик II и његова жена Кунигунда су сахрањени у овој катедрали у Бамбергу.

 

 

Од средине 13. века, бискупи Бамберга су уједно били кнежеви Светог римског царства, владали су градом и градили монументалне грађевине. Територија на којој су владали бискупи знатно се смањила у доба Реформације. Црквени процеси против вештица у 17. веку су однели на стотине жртава. Ови прогони су достигли врхунац у периоду 1626. -1631. Универзитет у Бамбергу је основан 1647. као Academia Bambergensis.

Бамберг је изгубио независност 1802. и наредне године постао део Баварске.

Након Првог светског рата, први републикански устав Баварске је изгласан у Бамбергу.

Године 1973. Бамберг је обележио 1000 година од оснивања.

 

 

 

Бамберг, који је такође називан „Франачки Рим“ распростире се на седам брежуљака у долини реке Регниц. Заводљивим кућицама на речним бреговима некада насељеним рибарима говорило се да је то „Мала Венеција“ (Kleine Venedig). У његовом историском језгру (Bürgerstadt) су густо саграђене зграде и град је проткан криволиниским улицама. Бамберг има и светски раритет у виду готске зграде скупштине, која стоји по средини моста на реци. Скупштинска зграда је била у првој половини 18. века преградњом изведена у барокном стилу.

Доминанта бискупског градског дела (Bischofsstadt) је Бамбершка катедрала која је саграђена у романичко-готичком стилу (ту је трећи објекат из 1211–1237. јер су претходна два изгорела у пожару), са четири витке куле и ентеријером са прекрасном готском декорацијом. У светској размери је позната скулптура из прва половине 13. века тзв. „Бамбершки јахач“, која представља непознатог мушкарца, идеал средњовековног витеза за кога се суди да би могао бити угарски краљ Стефан I Мађарски. Ентеријер је вредан запажања јер има два хора са олтарима.

 

 

На тргу испред катедрале насупрот старом кнежевом двору (Alte Hofhaltung) из 16. века дао је кнез- бискуп Лотар Франц вон Шенборн на прелому 17. и 18. века саградити велелепну Нову резиденцију (Neue Residentz). У репрезентативним деловима Нове резиденције данас има своје седиште бамбершка секција државне галерије, и тако се посетиоци овде могу дивити делима старих мајстора и дворским салама украшеним прекрасним штукатурама. У подножју зграде налази се парк Rosengarten- башта ружа.

Године 1647. у Бамбергу је основана академија, која је 1803. године затворена и затим поново обновљена. Данас је то „Ото-Фридрихов универзитет у Бамбергу“.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Виченца

 

 

Виченца[a] (итал. Vicenza) је град у северној Италији. Виченца је четврти највећи град у покрајини Венето и управно средиште истоименог округа Виченца.

Виченца има веома добро очувано старо градско језгро са низом цркава и палата, које је стога под заштитом УНЕСКО-а, али на туристичком пољу остала у сенци оближњих већих и важнијих градских средишта (Венеција, Верона, Падова). Међутим, шире подручје Виченце спада у најважније индустријске зоне Италије, много већег значаја спрам величине града.

Град је познат и као град архитекте Паладија који је пројектовао многа здања у Виченци.

 

 

 

Вићенца се налази у североисточном делу Италије. Од престонице Рима град је удаљен 550 км северно, а од седишта покрајине, Венеције, 82 км западно.

Рељеф: Виченца се налази у источном делу Падске низије. Град је смештен на јужним падинама Алпа, на стратешки важном месту где долина реке Бачињоне излази из алпског предела у равничарски.

Клима: Клима у Виченци је измењена средоземна клима са знатним утицајем континенталне климе са севера. Стога су зиме нешто оштрије, а лета блажа него у јужнијим деловима Италије.

Воде: Кроз град протиче река Бачињоне, која на овом месту излази из клисурастог дела своје долине и улази у Падску низију.

 

 

Виченцу су основали италијанско племе Еуганеји и затим Палеовенети од 2. до 3. века п. н. е., од којих су је преотели Гали. Касније су је освојили Римљани, у 157. години п. н. е., дајући име овоме граду Вицетија или Винцентија (лат. Vicetia, Vincentia) што значи „победоносна“.

На почетку средњег века стратешки положај дао је Виченци донео је неколико бурних векова владавине варварских племена (Готи, Визиготи, Ломбарди). После тога град пада под утицај баварских владара, а заправо стиче независност. Ускоро град постоје једна од северноиталијанских градова-државица. У ово време Виченца се брзо развија, а градом влада породица Скалигери. Међутим, сукоби око владања градом доводе до пада Виченце под власт Млетачке републике на почетку 15. века и такво стање остаје до краја 18. века.

 

 

Када је Наполеон 1797. укинуо Млетачку републику миром у Кампоформију почиње време наглих историјских промена за Виченцу. Током Наполеонових ратова Виченца је била део његове Краљевине Италије, да би потом била део Ломбардо-Венеције, вазалне државе Хабзбуршке монархије. Године 1866. Виченца и околина су придружени новооснованој Краљевини Италији. Овако буран 19. век довео је до пропадања града и смањења становништва.

Током 20. века Виченца је претрпела значајна разарања у светским ратовима. За време Првог светског рата северно од града водиле су се тешке борбе. У Другом светском рату град је био тешко оштећен савезничким бомбардовањима. Међутим, друга половина века била је обележена наглим привредним растом, наглом урбанизацијом града. Нови узлет град доживљава од 50-их година са развојем индустрије на ширем градском подручју и тако град постаје један од најразвијенијих градова Италије.

Виченца је град са дугом историјом. Посебно је значајно градитељско наслеђе познатног ренесансног архитекте Паладија. Због тога град зову и "Градом Паладија". Овај познати архитекта оставио низ вредних грађевина у граду и околини (Вила Ротонда, Базилика Паладијана, Театро Олимпико). Поред тога очувано старо градско језгро садржи и низ цркава, градских здања, палата.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Рига

 

 

Рига (лет. Rīga) је главни град и највеће градско насеље Летоније. Град се налази се на близу ушћа реке Даугаве у Балтичко море. Град Рига чини и засебну општину у Летонији.

Рига је највећи град у Балтичким земљама и служи као главно културно, образовно, политичко, финансијско, комерцијално и индустријско средиште овог дела Балтика. Стари град Риге налази се на Унесковој листи светске баштине, јер има највећу „збирку“ грађевина у стилу сецесије („југендстила“) у Европи.

Рига је 2014. године европска престоница културе.

 

 

 

Рига се налази на месту античке насеобине Лива, старгог финског племена, на ушћу река Западне Двине и Ридзене. Ридзене је била позната као Река Рига и у једном тренутку је формирала Језеро Рига али данас не постоје ни једно ни друго. Највероватније Рига је добила име по овој реци.

Темељи модерне Риге постављени су у време немачких трговаца и крсташа који су долазили у Летонију крајем XII века углавном привучени растућим бројем становника који су пружали нове прилике и људима који још увек нису примили хришћанство. Немачки трговци су основали испоставе за трговину у регији близу насеобине Лива близу Риге 1158. године нове ере. Аугустински калуђер Мајнхард саградио је први манастир 1190.

Бискуп Алберт дошао је у Ригу 1201. са 23 брода и више од 1500 наоружаних крсташа. Тим чином Рига постаје бискупија и званично је постаје главни град подручја под бискупијом 1201. Основао је друштво Ливонска браћа по мачу. Исте године Риги је дао статус града. Успео је да преобрати краља Лива, Каупа од Тураиде, у хришћанство. Рига је заједно са Ливонијом и Пруском пала под власт Светог Римског царства. Убрзо, за време Мартина Лутера, преобраћују се у протестанте.

Рига је служила као капија за трговину балтичких племена и Русије. Рига је 1282. постала члан ханзеатске лиге. Ханза се развила из удружења трговаца у трговинско-политичку унију градова и места Северне Немачке и Балтика. Због своје политике која је фаворизовала немачке чланице, ханзеатска лига се показала као веома успешна. Њен утицај опада крајем XIV века након што су Литванија и Летонија ступиле у савез као и земље Скандинавије. Ипак Ханза је била кључан фактор економске и политичке стабилности Риге.

 

 

Почетак двадесетог века донео је Први светски рат и утицај револуције у Русији на Ригу. Немачка војска ушла је у Ригу 1917. Године 1918. потписан је споразум којим су балтичке земље дате Немачкој. Ипак Немачка је, као и Русија, била у обавези да дозволи свим земљама право на независност.

Након више од 700 година стране окупације, Летонија је, са Ригом као главним градом, објавила независност 18. новембра 1918.

Током два светска рата Рига и Летонија су се од Русије окренуле ка западним земљама. Установљен је демократски, парламентарни систем са председником. Летонски језик је признат као званични језик. Летонија је примљена у Друштво народа. Велика Британија и Немачка су замениле Русију као главни трговински партнери. Први премијер Летоније Карлис Улманис студирао је на пољопривредном факултету и радио на Универзитету у Небрасци у САД.

Рига је описивана као устрептао, велики и импозантан град који је од својих посетилаца добио назив Париз истока.

Међутим, овај период препорода је био кратког даха; након Другог светског рата уследила је совјетска окупација 1940. године, затим немачка окупација 1941-1944. и поновна совјетска окупација пред крај рата. Балтички Немци насилно су протерани назад у Немачку након 700 година у Риги. Стотине хиљада Летонаца нестало је а хиљаде су емигрирале у разне земље света. Летонија је изгубила трећину популације.

Совјетска окупација након рата обележена је протеривањима у Сибир, снажном индустријализацијом и планираном имиграцијом великог броја не-Летонаца у Ригу, углавном Руса. До 1975. 40% становника Риге били су Летонци (тај проценат је порастао након проглашења последње независности).

Горбачовљеве политичке и економске реформе крајем 1980их (Перестројка), довеле су до ситуације у којој су многе совјетске републике, укључујући Летонију, могле да поврате слободу и независност. Летонија је објавила независност 21. августа 1991, а Русија ју је признала у септембру исте године. Летонија је званично приступила Уједињеним нацијама 17. септембра 1991. Све руске војне снаге напустиле су земљу између 1992. и 1994.

Рига је 2001. прославила 800 година постојања. Летонија је приступила НАТО-у 29. марта 2004. а Европској унији 1. маја исте године.

 

 

Стара Рига

Стара Рига је историјски и географски центар Риге. Налази се на десној обали Даугаве. Обухвата релативно мали систем унутрашњег утврђења саграђеног између 13. и 18. века. Ту се налазе средњовековни споменици архитектуре. У овом делу Риге налази се највећи број знаменитости од којих је свакако најпознатија Црква светог Петра.

Сецесија

Грађевине у стилу сецесије право су обележје Риге и довеле су је на листу светске баштине. У Риги овај стил се зове Арт Нуво јер инспирацију налази у Француској за разлику од Србије где овај стил долази из Аустије тј. Беча под називом сецесија. Још један од назива је југендштил. Овај стил, који означава и све друге правце уметности са краја 19. и почетка 20. века, доминирао је у Риги кратко али је оставио веома много квалитетних грађевина. Ово се догађало у периоду градње високих стамбених зграда. Сецесија се развија из претходних стилова, највише еклектичног стила. Као контраст сецесија дозвољава потпуну уметничку слободу, експресионистичко деловање као и тенденција ка давању уметничке вредности сваком елементу градње. Карактеристике сецесије - криве линије, геометријски орнаменти - подељени су на два главна правца у Риги: декоративни и национално-романтичарски. Летонске архитекте, представници национално-романтичарског смера су били Лојбе, Пекшенс, Ванагс (који је саградио јединствене примере ове школе у улицама Тербатас и Бривибас). Најкарактеристичније грађевине овог стила налазе се у Албертовој улици и градио их је Ајзенштајн.

Aлбертова улица први пут се спомиње 1900. године, а назив добија по историјском оснивачу Риге, Бискупу Алберту. Недуго затим почела је планска градња која је створила неке од највећих и најлепших зграда направљених у стилу сецесије.

На почетку двадесетог века, Рига је била културни и трговински центар који је могао да се носи са ривалима из западне Европе. Ове зграде нису осликавале само устрепталост и амбиције Риге, већ и снагу њених архитеката на челу са Михаелом Ајзенштајном (оцем познатог режисера Сергеја Ајзенштајна).

Многи величанствени примери југендштила нестали су током Другог светског рата у Немачкој. И заиста, неко време чинило се да је та цела ера у архитектури заборављена.

Албертова улица такође нестаје из свести становништва је 1941. Совјети мењају назив у улицу Фрица Гајла, комунистичког активисте. Према совјетској литератури он је бачен са прозора у броју 13. Немачки окупатори дају јој име улица Холандера. Ни до дан данас није јасно на кога се овај назив односио али се претпоставља да су у питању академици Алберт и Бернард. Када су се Немци повукли, а Совјети поново извршили окупацију назив Фрица Гајла се враћа а назив Албертова улица пада у заборав. Годину дана пре проглашења независности, 1990. враћен је стари назив.

 

Архитектура дрвених зграда игра изузетно важну улогу у урбаној средини Риге. За разлику од других европских градова у Риги се овај правац развија скоро до Другог светског рата. За узврат Летонија није искусила талас модернизма који је прошао кроз западну Европу током 60-их и 70-их. Како је време пролазило све мање људи желело је да живи у дрвеним кућама. Међутим у последње време број људи који желе да их реновирају и живе у њима је у порасту.

Индивидуалне зграде из 18. века у улици Даугавривас као и блокови Клеисту, Хартмана, Нордеку и Депкина су очувани. А такође су очуване и куће рибара и бродара изграђене почетком 19. века које су такође споменици народне архитектуре. Раст у погледу саграђених дрвених кућа јавља се у другој половини 19. века и почетком 20.

Такође многи летонски архитекти започели су своје деловање у то време; њихов рад, заједно са достигнућима страних архитеката дефинисао је слику града. Многи унутрашњи детаљи такође су сачувани као што су степенцие или ентеријери станова. Велика већина ових грађевина одлично је очувана. Таква архитектура је јединствени феномен Риге и не може се срести на другим местима.

 

Средином 19. века камене утврде града су постале морално непотребне и спречавале су даљи развој. Руске власти су 1856. поништиле статус ових зидова и наредиле уклањање. Као резултат овога појављује се празан простор на њиховом месту. Архитекте Фелско и Дице развили су идеју за побољшање овог дела града.

Отприлике 300 до 400 метара земље покривене украсним зеленилом, парком и градским каналом је створено. Касније је ово подручје проширено додавањем Верманес башти и постављањем булеварских трака од липиног цвећа. Зграде од националне важности су саграђене у овом крају. Данас је ово права оаза за метрополу 21. века.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Лондон тауер

 

 

Лондон Тауер (енгл. Tower of London) је средњовековна тврђава која чини једну од средишњих градских тачака и налази се на источном рубу историјског средишта Лондона уз саму северну обалу реке Темзе. Под тим именом се често идентификује средишња четвероугаоуна грађевина у средишту (Бела тврђава), но она представља и комплекс грађевина опасаних одбрамбеним зидом и јарком. Лондон тауер се од 1988. налази на списку светске баштине Унеско.

Средишњи дио Лондон Тауера, Белу тврђаву изградио је енглески краљ Виљем Освајач 1078. године, примарно са задатком одбрамбене тврђаве која је требала да штити норманске освајаче Енглеске од спољних освајача али и од становништва Лондона. Изграђена је од камена увезеног из Француске на темељу нацрта и под надзором Француза Гундулфа, бискупа од Рочестера.

У 12. веку енглески краљ Ричард I Лавље Срце наредио је да се тврђава опаше одбрамбеним зидом и јарком, а јарак је потпуно завршио и учинио сврсисходним краљ Хенрик III који је уједно тврђаву, изградњом пратећих зграда, учинио тада највећом краљевском палатом и резиденцијом. Градњу целокупног комплекса завршио је енглески краљ Едвард I у 13. веку.

Но, Лондон Тауер је много познатији по својој функцији затвора, мучилишта и губилишта за високопозициониране краљевске затворенике и противнике од којих су већина биле значајне особе енглеске историје, као на пример: енглески краљ Хенри VI и његова супруга Маргарета, брат краља Едварда IV Џорџ, краљ Едвард V и његов брат Ричард, друга супруга краља Хенрик VIII Ана Болен и њена снаха Џејн, пета супруга Хенрика VIII Катарина Хауард, краљица Џејн Греј и многи други.

 

 

Лондон Тауер је до средине 20. века служио у војне сврхе и као затвор за поједине важне затворенике. Занимљивост је да је један од задњих затвореника Лондон Тауера био и нацистички дужносник Рудолф Хес који је у мају 1941. провео четири дана затворен у кули.

Данас се у Лондон Тауеру чува круна краљице Елизабете II те краљевски драгуљи. Лондон Тауер обезбеђује елитна група чувара (основаних 1485) тзв. Yeomen Wardersa или Beefeatera (који су свој други и популарнији назив добили по томе што су током прошлости, у доба када је то била реткост, били храњени квалитетним месом). Данас ти чувари, осим послова чувања самог здања обављају и послове туристичких водича.

Још се један куриозитет веже уз Лондон Тауер, а то су гаврани који су се сместили у тврђави и ту су већ вековима. Тренутно их је осам и сваки од њих има своје име. У самом народу значење реченице „бити послан у Тауер“ значило је бити ухапшен и затворен.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Талин

 

 

Талин (ест. Tallinn, историјско име: немачко име Reval, руско име Ревель, Колывань, Таллин, Таллинн) је главни град и највеће насеље Естоније. Налази се на северној обали Балтичког мора, у Финском заливу. на око 80 km јужно од Хелсинкија. Град је и управно средиште округа Харју. главни град Естоније, Талин је управно, трговачко и индустријско средиште Естоније и важна је путничка лука. Један је од најстаријих и највећих градова у североисточној Европи.

Талин се простире се на 158,27 km² и према попису из 2004. године у њему је живело 396.375 становника.

Талин се налази на јужној обали.

Највеће језеро је Улемисте (обухвата 9,6 km²). То је главни извор питке воде за град. Језеро Харку је друго по величини језеро на подручју Талина са површином 1,6 км². За разлику од многих других градова, Талин лежи на великој реци. Једина значајна река у Талину је Пирита у истоименој градској четврти. Долина реке је заштићено подручје због своје природне лепоте.

Највиша тачка је на 64 метара надморске висине у југозападном делу града. Дужина обале је 46 км

 

 

 

Клима у Талину је умерена, карактеришу га умерено топла лета и умерено оштре зиме. Време је често прохладно и влажно због близине Балтичког мора. Просечне температура су од 20.9° C лети до -8 °C зими. Има од 160 до 181 кишних дана у години. Снежни покривач траје од средине децембра до краја марта.

 

Подручје Талина је насељено естонским племенима још у 2. миленујуму п. н. е. Рана историја Талина почиње од дворца Иру, где је дворац заједно са околним насељима изграђен крајем првог миленијума. Сезонска насеља су служила скандиванским и руским трговцима на локацији данашњег Доњег града на почетку 2. миленијума, али не постоји јасан доказ ни облик, ни писаних извора. Први помен града датира из 1154. године под називом Колурија. Насеље је захваљујући свом добром положају брзо напредовало и брзо постало мета освајања околних моћних држава: Шведске, Данске, Русије, Тевтонаца. У 13. веку ту се учвршћују Данци и уводе насилно хришћанство. Крајем истог века град је припадао трговачком удружењу Ханза, а потом Тевтонцима. Немачки крсташи врше инвазију над јужном Летонијом и јужном и централном Естонијом, а краљ Данске је напао северну Естонију. Од 1227. до 1238 немачки трговци су преузели град Талин на управљање од Данаца. 15. маја 1248, краљ Данске Ерик Адрарах је дао правни простор немачким трговачким градовима да обављају важну улогу у трговини, посебно са Русима. Русија, Шведска, Пољска и Данска су се борили за превласт у северном делу Балтичког мора у рату од 1558 до 1583.

 

 

 

1561. године. Талин запоседају Швеђани и уводе протестантизам. Руске трупе су покушале да опседну Талин два пута од 1570-1571 и 1577-али су били приморани да се повуку без освајања града. Шведска владавина трајала је до 1710. године када нови господари постају Руси. Северни рат је опустошио балтички простор од 1700 до 1721 год. Главни противници су Шведска и Русија, које су се бориле за превласт на овој територији.1710. године Талин је капитулирао без борбе против руских трупа. Град је претрпео велике несташице свега, већина гарнизона и многи људи у граду су умрли од куге. Ако је било 10.000 становника у Талину, 1708 их је преживело око 2000. Естонија и Талин су задржали одређенеа права аутономије. Међутим, крајем 19. века и поред брзер индустријализације и општем напретка започеле су и године јаке русификације града и његовог становништва. 1918. г. Естонија се осамостаљује и Талин постаје њен главни град. Али, већ 1940. године град потпада под власт Совјетског Савеза и то стање (са изузетком година Другог светског рата) остаје до 1991. године и његовог распада.

У току Другог светског рата 28. августа, 1941 немачке трупе су окупирале Талин и ставиле га под управу немачког комесара у тој области. Црвена армија је окупирала Талин поново 23.септембра 1944. Тада Талин постаје престоница Естонске ССР која је била у саставу Совјетског Савеза.

1980. године. Талин је био важан као место одржавања спортова на води током Олимпијских игара у Москви 1980. године. Тада су саграђени многи објекти од националног значаја. Поновним осамостаљивањем Естоније град постаје поново њена престоница. Први локални избори после совјетске власти повратили су независност Естоније 1991. године, а одржани су 17. октобра 1993. године.

Нека предузећа из совјетских времена су постале приватне компаније после независности Естоније.

 

 

Талин има добро очуван стари град окружен делом сачуваним бедемима. Он је данас на списку културне баштине УНЕСКОа. Стари град се састоји из три дела:

Брдо сабора (Toompea)'је одувек било утврђење и седиште власти. Данас је ту место врховних власти Естоније и многих иностраних посланстава;

Старо језгро', тј. подграђе где се одвијао градкси живот. Некад је то био искључиво немачки и швеђански део града. Данас је ово најпознатија туристичко-пешачка целина у граду;

'Естонски полумесец је спољни део подграђа, где се насељавало естонско становништво, а данас је то спољни део градско средишта.

Катедрала Девице Свете Марије

Катедрала Девице Свете Марије је средњовековна црква која се налази у центру Томпеје познат и то је главна Лутеранска црква у Естонији. Основана је негде пре 1233 год. и црква приказује мешавину архитектонских стилова. Историјски, то је црква елитних немачких племића Естоније. Унутрашњост је испуњена раскошним погребним грбом из 17. до 20. века, као и гробних камења од 13. до 18. века. Ту је сахрањен Понтус де ла Гардие, који је командовао шведским снагама током Великог северног рата, Адам Јохан фон Крусенстерн, балтичко-немачки адмирал који је водио прву руску експедицију широм света, и адмирал Семјуел Греиг од Фифе. Кристијан Акерман, направио је проповедаоницу 1686 год.и олтар 1694-1696 год. Унутар главног улаза се налази велика камена плоча, која се зове, „Ото Јохан Туве“, а од 1696 год. се назива „Талин Дон Жуана“, по чувеном великом женскарошу. Он је тражио да буде сахрањен на прагу цркве, јер људи клекну да се моле по уласку, па је мислио да ће на тај начин спасити своју душу од грешака које је правио.

Палата-ликовне уметности

Палата-ликовне уметности је величанствена барокна палата, коју је изградио Петар Велики за своју жену, Кетрин 1718 године. Дизајнирана је од стране италијанског архитекте Николе Михетија. У палати се налази двоспратна главна сала са богато осликаним плафоном.. Замак Томпеја је изграђен крајем 13. и почетком 14. века. Он је прерађен безброј пута кроз векове, али је и даље задржавао свој основни облик. Барокни дворац датира из времена Катарине Велике. Посетиоци могу видети кулу која је национални симбол. Сваки дан у зору естонска застава је подигнута изнад торња док се изводи химна.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Стразбур

 

 

Стразбур (фр. Strasbourg; лат. Stratœburgus; алз. Strossburi; нем. Straßburg) је град у региону Алзас, Француска. Налази се на реци Рајни и представља важно пристаниште и индустријско средиште. У граду је развијена трговина вином, хмељем, и дуваном. Стразбур поседује катедралу у готичком стилу, универзититет, конзерваторијум и академију. Од индустријских грана развијене су: бродоградња, металургија, машинска, прехрамбена, текстилна, дуванска и штампарска индустрија. По подацима из 2011. године број становника у месту је био 272.222.

 

 

На месту данашњег Стразбура налазило се келтско село имена Аргенторате. Истраживања су показала да је ово подручје било насељено и пре тога.

римски генерал Друз, брат цара Тиберија је овде 12. године п. н. е. основао нови град и романизовао његово име у Аргенторатум. То је било војно утврђење са кампом које се налазило на лимесу (граница Римског царства) на Рајни. Око кампа се створила цанабае (англомеризација цивилног становништва) која је наставила да се развија према западу).

Касније се граница помакла источно и Аргенторатум постаје позадинско римско утврђење, све до краја трећег века. Године 352, град разарају Алемани и Франци, а Јулијан Отпадник поновно га осваја 357. године. Године 406, Хуни, Бургунди, Вандали и Свеви су напали Галију. Град уништава Атила, 451. године.

 

 

Град су 496. године обновили Франци, под именом Стратебургум који се почео убрзано развијати након Кловисовог преобраћења на хришћанство. Овај град је био један од ретких градова у регији који су били седишта бискупа, у то време великог политичког дужносника. У осмом и деветом веку град трговачки и привредно буја па се становништво удвостручује. У то време је под назором бискупа изграђена нова катедрала и отворене су многе жупе.

Године 842. град угошћује Карла Ћелавог и Лудвига Немачког који су се побунили против њиховог брата Лотара око поделе царства које им је оставио њихов деда Карло Велики и у овом граду су потписали заклетву, данас познату под називом „Заклетва из Стразбура“. Текст је био написан на три језика - латинском, немачком и француском. Овај документ се сматра и најстаријим документом написаним на француском језику.

Крајем сукоба и споразумом у Вердену 843, Стразбур је припао Лотару, али његовом смрћу остаје у Немачкој. Године 962, Отон Велики оснива Свето римско царство ослањајући се на Цркву. У ово време Стразбур је добио право за самостално управљање судством и право на ковање сопственог новца.

Град наставља да се развија градњом нове утврде града у 12. веку, која је век касније још више проширена.

Од 1202. до 1220. године, град се изграђује око цркава Сант Пјер Лежун (фр. Saint-Pierre-le-Jeune) и Сант Пјер Левокс (фр. Saint-Pierre-le-Vieux). Многе куле и утврђења су изграђена у то време, које су нестале тек у 19. веку.

 

Од 1228. године, трговачке четврти чине важан саставни део града. Улице и грађевине из тог времена сведоче о бујном трговачком животу тадашњих Стразбуржана. Град је у то време био заштићен системом кула повезаних Прекривеним мостовима (фр. Ponts Couverts).

Грађанство је у то време желело да се укључи у политички живот града, тако да је 1214. основано веће грађана, а 1262. грађани су преузели вођство градом. У ово доба догодили су се многи сукоби око моћи. Највећи су се сукоби одиграли између две супростављене породице: Зорн и Муленхајм, грађански рат је изазвао револт Стразбуржана и власт се враћа трговачкој класи. Након дугог проблематичног раздобља у 15. веку ствара се нова политичка организација: градом управља Амајстер (градоначелник) којег именују чланови градског већа, док четири Штатмајстера именује племство. У то време град броји око 16.000 становника, кује сопствени новац и има статус слободног града у Царству, тј. de facto кнежевине.

 

 

 

Средњи век је златно доба Стразбура. Последње проширење града је у средњем веку између 1387. и 1441. То проширење се односило на четврт Крутенау у којој су живели многи рибари и трговци. Град се није битно проширивао све до 19. века.

Његово богатство је примарно заслуга његових становника и највише топографије. Захваљујући многим воденим путовима, овај град је, окружен водом, постао центар врло активне трговине.

У Средњем веку, алзашко вино је постало познато у Немачкој и Холандији, па чак и у Енглеској и Скандинавији. Стразбур је такође извозио и текстил и житарице, а увозио многе тада луксузне производе као: стакло, коже, крзна, свилу и зачине. Зграда старе Царине један је од ретких доказа бујајуће речне трговине у то време. Налази се уз обале Ила, а саграђена је 1358. за чување и опорезивање добара којима је тржио Стразбур.

Најпознатији симбол из овог раздобља је катедрала за чију су градњу била потребна четири века. Градња је почела 1015. на месту старе римске базилике, а торањ је завршен тек 1439. године. Град је препун цркви које су дали изградити редовници или племениташи. Међу најстаријим црквама у граду су: ЖСант Пјер Левокс (фр. Saint-Pierre-le-Vieux), Сант Пјер Лежун (фр. Saint-Pierre-le-Jeune) и Сант Томас (фр. Saint-Thomas). Поред цркава, саграђено је и неких двадесет самостана.

Бројни споменици из средњег века верно приказују како је уметност тада била у служби вере. Уметнике је у то време у град највише привлачила изградња катедрале. Већина тих уметника била је анонимна. Сликарска уметност развила се тек у 15. веку, а алзашка школа била је позната по осликавању олтара.

 

 

 

Интелектуални живот се такође развио у 15. веку, појавом штампарије. У ово време је у граду живео и Јохан Гутенберг. Стразбур је у то време постао велики штампарски центар и на крају Средњег века у граду је постојало око педесет штампарија. Овај изум је био један од важних фактора за настајање хуманизама. Највећи стразбуршки хуманисти су били: Јакоб Вимпхелинг, Гајлер фон Каусерсберг и Себастијан Брант. Убрзо након њихове критике упућене Цркви јавља се и Реформација.

 

Ренесансни период је за град била врло проблематично раздобље. Хуманизам и реформација обележавају ово раздобље. Стразбур је био један од првих градова у којима су се виделе ове промене. Године 1518. Мартин Лутер је закуцао на врата стразбуршке катедрале своје тезе, чиме је отпочео борбу против Католичке цркве из које ће се на крају родити протестантизам. Захваљујући штампи, Лутерово учење се брзо раширило и већ 1524. град је прихватио протестантизам, а цркве постају протестантске. Паралелно уз реформацију избила је и сељачка буна, када се 50.000 сељака дигло против племства и свештенства. Сељаци су палили опатије и дворце, а Стразбур је одбио да се умеша у сукоб, тако да није ни помагао нити се борио против побуњеника.

 

Тешка времена за град дошла су ипак са ратовима. Цар, Карло V, католик, започео је рат против протестаната и њихових савезника. Падом Протестантске лиге, у Стразбуру катедрала и две цркве су враћене католицима. Град је такође упао и у финансијске тешкоће. Године 1592. градска финансијска средства су била потпуно исцрпљена због бискупског рата. Рат је избио због избора новог бискупа око којег се нису могли усагласити протестанти и католици. Рат је беснио 20 година и опустошио околину града. Доласком реформације, уметност губи свог главног мецену: Римокатоличку цркву. Из катедрале нестаје мноштво олтара и уметност се у то време окреће од религије према грешној уметности. Преображај у архитектури текао је споро, тек се у раздобљу од 1550. до 1580. појавио ренесансни стил. У 17. веку јавља се италијански класицизам у архитектури, чији је најбољи пример хотел Врана.

Једноставни стил средњег века замењује уметност резбарења. Кућа Камерзел савршено приказује скулптуралну уметност у изобиљу. Кућа се налази на тргу катедрале и добила је име по трговцу Жану Франсои Камерзелу (фр. Jean-François Kammerzell) који ју је купио у 19. веку. Фасада куће садржи бројне резбарије у дрвету. Као и кућа Танеурс, Кућа Камерзел приказује велику склоност уоквиравања прозора у то време. Осим дрвета, у то време је била популарна и цигла, најоригиналнија циглена зграда изграђена у то време је Трговачка комора.

 

1618. године избио је тридесетогодишњи религијски рат између протестаната и католика. Алзас је практички разрушен, али је Стразбур остао неутралан у овом сукобу. Крајем рата 1638. године, Алзас окупира Француска, али Стразбур остаје слободни краљевски град. Град остаје изолован и ослабљен, па за време опсаде Луја XIV, 30. септембра 1681. потписује капитулацију и признаје француску власт. Симболично, краљ тада наручује рушење дела утврђења града. Између краља и градоначелника постиже се договор у којем град задржава власт над политиком, управом и религијом. Заузврат је град морао прихватити изградњу војног гарнизона.

У то време у град долази мноштво нових становника привучени његовим олакшицама. Један од племића, кардинал Арман де Роан-Субиз, син Луја XIV, гради нову бискупску палату имена Пале де Роан на реци Ил, насупрот кућа грађанства. Стразбур је постао врло важан град за Француску у то време, због свог положаја на Рајни и због војног гарнизона. Изабраник Луја XV, Жак Франсоа Блондел осмислио је план реконструкције Стразбура који је, због мањка средстава само делимично извршен. Захваљујући њему изграђене су многе историјске зграде у граду.

 

Мало по мало мењао се изглед старог града по узору на париске грађевине. У ово време Стразбур бележи нови напредак и постаје главно место регије. Грађанство се богати и изграђује нове велебне грађевине. У ово време се развијају књижевни салони у којима високо стразбуршко друштво проводи своје време. Многи млади интелектуалци из Немачке, Шведске, Енглеске и Швајцарске долазе на студије у град, као Гете. Развија се и керамичка и златарска уметност, а стварају се и велике ковачнице. У ово време се догађа и велики неразмер у богатству становништва, око петине становништва присиљено је просити. Град постаје препун унутар својих зидина, али се и развијају нове привредне активности. У граду се отварају многе пивнице и пушионице, али трговина одумире због великих пореза и несигурности путова.

 

Мало по мало мењао се изглед старог града по узору на париске грађевине. У ово време Стразбур бележи нови напредак и постаје главно место регије. Грађанство се богати и изграђује нове велебне грађевине. У ово време се развијају књижевни салони у којима високо стразбуршко друштво проводи своје време. Многи млади интелектуалци из Немачке, Шведске, Енглеске и Швајцарске долазе на студије у град, као Гете. Развија се и керамичка и златарска уметност, а стварају се и велике ковачнице. У ово време се догађа и велики неразмер у богатству становништва, око петине становништва присиљено је просити. Град постаје препун унутар својих зидина, али се и развијају нове привредне активности. У граду се отварају многе пивнице и пушионице, али трговина одумире због великих пореза и несигурности путова.

 

Иако је у Средњем веку град велики део свог буџета посветио одржавањем утврђења, град је био врло слабо припремљен за напад Баденаца 1870. Град је био бомбардован три дана, а за време бомбардовања уништен је велик део историјских грађевина, као и огромни фонд историјских и ретких књига у градској библиотеци. Због недостатка хране, генерал Улхрих је капитулирао, а штета начињена граду била је огромна, мноштво становништва било је убијено или рањено.

Алзас и Лорену анектирало је Немачко царство, а главно политичко средиште био је Стразбур.

За време немачке владавине, тачније за време владавине надстојника Ото Бака и Конрад Швандера удвостручена је површина стамбеног дела града за само тридесетак година. После бомбардовања јавило се питање обнове. Будући да се град гушио унатар својих бедема, алзашки архитекта Конрад саградио је велике улице, са мноштвом пространих зелених површина. Саграђене су многе нове јавне установе, као: зграда универзитета, пошта и купалишта. Трг Републике постао је место где су се састајали стари и нови град. Тамо су саграђене пет велебних зграда као: парламент Алзаса и Лотарингије (данас Народно позориште у Стразбуру), Универзитетска библиотека, Царска палата (данас Рајнска палата), мешавина фирентинске ренесансе и берлинског барока.

 

У то доба модернизације, задржале су се и неке примитивне карактеристике, нпр. у зградама грађеним крајем 19. века, ретко су грађена купатила, становништво се купало једном недељно на јавним купалиштима, кад су била чиста. Слично је било и са шкољкама, биле су грађене ван зграда. Око 1900. године, јавља се модерни правац из Глазгова, под називом Арт нуво. У граду се тада јављају зграде грађене комбинацијом оријенталистике и Југендстила, као Египатска кућа.

 

Од 1912. догађају се промене у вези комуникације и саобраћаја. Уређују се улице и тргови и саде дрвећа, а град добија и нову станицу. Саграђена је и трговачка и индустријска лука на Рајни. Стразбур се претвара у индустријски град и удвостручује му се становништво и буја интелектуални живот. Након Првог светског рата, из којег је Стразбур изашао поприлично нетакнут, Алзас и Лотарингија враћени су Француској која жели пофранцузити регију изостављајући алзашку културу и напредак остварен од 1870. до 1914. године. Политичке препирке око положаја Алзашана прате културни протести. Како би сачували своју посебност, Стразбуржани оснивају елзашки музеј и Алзашко позориште.

Доласком Другог светског рата, Алзас опет припаја Немачка, која почиње са јаком политиком германизације становништва, забрањује се употреба француског и мењају се имена улица из француских презимена у немачка. 23. новембра 1944. године, Стразбур ослобађају Леклеркове трупе и Алзас се враћа у Француску.

Током 1960их, Стразбур постаје место француско-немачког помирења. 2004. године, Стразбур и Кел организовали су Фестивал двеју обала, на обе стране Рајне. Удвостручио се број мостова које повезују обе обале Рајне: мост Флимлин отворен је 2002. године, а пешачки мост Мимрам 2004. године поводом хортикултурне изложбе (Landesgartenschau)

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Мачу Пикчу

 

 

Мачу Пикчу (шп. Machu Picchu) је свети град Инка који се налази на највишем делу источних Анда, на источним падинама планинског ланца Урубамба, на висини од 2.350 метара надморске висине. Мачу Пикчу је вероватно изграђен око 1300. године, али је остао сакривен све до 1911. године кад га је открио Американац Хајрам Бингам.

Мачу Пикчу сведочи о времену величанственог царства Инка. Након освајања територија, моћна војска Инка саградила је канале за наводњавање и системе поплочених путева, а грађевинари су саградили тврђаве, храмове и монументалне камене зграде.

Данас археолози тврде да Мачу Пикчу није био град у класичном смислу јер нису пронађени остаци бирократске управе, трговине или војних утрврђења. Највероватније је грађен као царски посед и религијско уточиште или као тајни церемонијални град.

Остаци Мачу Пикчуа одају царски стил Инка какав се може наћи и на другим местима некад највеће државе америчког континента пре доласка Европљана. Но необичан је по околини: смештен је усред бујне вегетације коју наводњава река. Град има око две стотине грађевина смештених по терасама и распоређених око великог средишњег трга. Град је подељен на уске и издужене четврти које максимално искоришћавају простор. Постоје и терасе изван насељеног дела које имају канале за наводњавање. На висини у средишту града налази се гранитни монолит, који је можда био жртвеник, карактеристичан за Инке, а можда и опсерваторија. Зидине Мачу Пикчуа изграђене су од оријашких блокова камена. Податак је још фасцинантнији јер се зна да Инке нису познавале точак ни гвоздено оруђе, а анализом је утврђено да су блокови савршено изрезани у каменоломима и да су се завршни радови обављали на самом градилишту.

Град који је 400 година био заборављен у андској прашуми, чини се да је био напуштен још и пре него што су царство Инка покорили Шпанци. Према једној теорији, становнике је покосио сифилис који је стигао из Европе, а остало је учинио грађански рат.

Дана 7. јула 2007. године проглашен је за једно од нових седам светских чуда.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Велики кањон Колорада

 

 

Велики кањон Колорада (енгл. Grand Canyon) није најдубљи (енгл. Kali Gandaki Gorge у Непалу је много дубљи), нити највећи кањон на свету (енгл. Capertee Valley у Аустралији је око 1 km шири и дужи); ипак, Велики кањон је познат по својој визуелно запањујућој величини и свом сложеном пејзажу. Налази се у северозападној Аризони. Већи део кањона чине степеничасте стене, над којима је некада протицала река Колорадо, а која се данас налази на много нижем нивоу у кањону.

 

Кањон Колорада је дуг 446 километара, широк 29 километара и дубок преко 1500 метара. Чине га стене са оштрим литицама, много долина и дубоки кланци. Велико пространство је проглашено националним парком, кога посети око 4 милиона туриста годишње.

Велики кањон је резултат велике ерозије, вулканских ерупција, наслага лаве и протицања реке Колорадо. Налази се на надморској висини између 1500 и 2600 метара.

 

Велики кањон је релативно новијег порекла, али је ерозија, изазвана протицањем реке Колорадо, почела још пре шест милиона година. Састав стена у кањону указује и на могућност да је овај регион некада био дно мора. Наслаге које се налазе на стенама указују на постепено формирање и постојање овог природног чуда на Земљи још од пре више од две милијарде година.

 

 

Вегетацију овог региона чине углавном пустињске биљке, као што су агава и шпаски бајонет. Клима је таква да су у летњим периодима неподношљиве врућине, а током зиме чак и „камен пуца“. Веома је мало падавина током године у овом региону. Мањи део националног парка је пошумљен и чине га зимзелена стабла.

 

Велики кањон Колорада је открила шпанска експедиција, још 1540. године. Међутим, због веома неприступачног терена, у то време није било могуће у потпуности истражити кањон. Требало је да прође више од три века да би са расположивом техником биле створене могућности за детаљније истраживање кањона. То су радиле америчке експедиције геолога уз помоћ војних јединица. Оно што је откривено, у геолошком смислу, је представљало право природно светско чудо, које је омогућило детаљније истраживање формирања копна на Земљи.

 

Занимљиво је да када је подигнута брана на Колораду 1963. године, недалеко од овог предела, готово да је прекинут природни доток воде и песка у кањон. Америчка влада је тада спровела пројекат којим је више од 380 милијарди литара воде пуштено са бране и тиме спречила угрожавање лепоте овог туристичког и природног чуда Аризоне. Вештачка поплава је донела све природне елементе потребне за одржавање екстеријера Великог кањона.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Кип слободе

 

 

 

Кип слободе (енгл. Statue of Liberty) је споменик у Њујорку познат и под називом „Слобода осветљава свет“ (енгл. Liberty Enlightening the World). Висок је 46,5 m, чему треба додати и 46,9 m високо постоље. Налази се на Острву слободе и представља поклон Француске Сједињеним Америчким Државама као чин пријатељства 1886. године. Скулптор споменика је Фредерик Бартолди, а унутрашњу конструкцију је израдио чувени инжењер Гистав Ајфел (пројектант Ајфелове куле).

 

Кип је висок 46 м са 47 метарским постољем, тако да се врх налази на 93 метара висине изнад земље. Кип је тежак 205 тона. У обиму је кип 10,6 метара, уста су широка 91 центиметара а кажипрст је дугачак 2,4 метара. Круна са седам зракова је симбол слободе коју треба да жари кроз седам мора у седам континената.

 

Кип слободе представља пријатељство и помоћ коју је Француска дала америчким насељеницима у њиховој борби за независност од Велике Британије која је почела 1776. године. Кип стоји на острвцету испред Њујорка од 1886. године. Данас постоји његова умањена врезија у Паризу као напомена његовог француског порекла.

Носећу конструкцију Кипа слободе предложио и консртуисао је француски грађевинар поред осталог и конструктор париске Ајфелове кула Гистав Ајфел.

Најпре је вајар Фредерик Бартолди предложио мали глинени модел у висини доспелог човека. Други модел је био висине 3 метра. Трећи модел је био четири пута мањи од кипа у природној величини. Четврти модел је био у природној стварној величини. По моделу је била одливена скулптура у бакру. Готова скулптура је предата америчкој амбасади и била је растављена на делове и допремљена је француским бродом у Њујорк. У Њујорку је састављана две године.

Временом је кип постао симбол Америке. Током века који је прошао дошло је до великих оштећења скупптуре и реконструисана је захваљујући јавном добровољном приходу средстава за реконструкцију скулптуре.

1984. године Кип слободе је уврштен у културну баштину UNESCO.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Логор Аушвиц

 

 

Аушвиц (нем. Konzentrationslager Auschwitz-Birkenau) је био највећи нацистички концентрациони логор за масовно уништење становништва. Налазио се у јужној Пољској, 50 km западно од Кракова и 286 km од Варшаве. Име је добио по оближњем граду Освјенћим (Аушвиц на немачком). Након немачке окупације Пољске септембра 1939, Освјенћим је прикључен Немачкој и име му је промењено у Аушвиц.

У концентрациони логор Аушвиц укупно је депортовано 1,3 милиона људи из разних делова Европе. Од тог броја, овде их је побијено 1,1 милион[1][2], од тога милион Јевреја.[3] Већина жртава је убијена одмах по приспећу у логор у гасним коморама Аушвица II у којима је коришћен гас циклон Б. Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стрељањем и у медицинским експериментима. Међу страдалима је и 19.000 Рома који су убијени у јулу 1944, и око 83.000 Пољака. Командант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу сведочио да је до 2,5 милиона људи умрло у Аушвицу.

 

 

До данас су сачувани многи објекти логора Аушвиц. Они су званично под заштитом Државног музеја Аушвиц-Биркенау, основаног 1947, који има и функцију истраживачког центра за проучавање холокауста. УНЕСКО је овај логор 1979. прогласио делом Светске баштине под именом „Аушвиц-Биркенау - немачки нацистички концентрациони логор смрти“.

Годишњица совјетског ослобођења Аушвица 27. јануара 1945. се у свету обележава као „Међународни дан сећања на жртве холокауста“.

 

 

За изградњу највећег концентрационог логора на том подручју, су била три разлога пресудна: У Аушвицу је постојала пољска касарна, значи инфраструктура је барем делимично већ постојала. Даљи аргумент за Аушвиц је била позиција уз железнички чвор, јер су се депортације углавном одвијале уз помоћ железнице. Последњи мотив је био велики и ненасељен простор, што је омогућавало лакше скривање дешавања унутар логора.

 

Комплекс се састојао од три главна логора.

Аушвиц I, отворен 20. маја 1940, био је центар администрације, а у њему је страдало око 70.000 људи, углавном Пољака и совјетских ратних заробљеника.

Аушвиц II (Биркенау), отворен 8. октобра 1941, био је логор смрти у коме је убијено 960.000 Јевреја, 75.000 Пољака и 19.000 Рома. Он је био највећи од три логора.

Аушвиц III (Моновиц), отворен 31. маја 1942, био је радни логор фабрике ИГ боје (IG Farben).

Постојало је око 40 помоћних логора под заједничком управом, од којих су неки били неколико десетина километара од главних логора, са од неколико десетина до неколико хиљада логораша.[4]

Као што је био случај у свим нацистичким концентрационим логорима, Аушвицом је управљала парамилитарна грана нацистичке партије, такозвани СС. До лета 1943. логором је командовао Рудолф Хес, а касније Артур Либехеншел и Рихард Баер. Хес је после рата током суђења дао детаљан опис рада логора, а описао га је и у својој аутобиографији. Обешен је 16. априла 1947. на улазу у крематоријум Аушвица I.

Особље логора су делом чинили логораши, од којих су неки имали улогу капоа (већином робијаши) и радника у крематоријумима (зондеркомандо, sonderkommando). Капои су одржавали ред у баракама. Јединице зондеркомандоа су припремале новопридошле за егзекуцију (скидање одеће и одузимање личних предмета), уклањале златне зубе из вилица лешева и преносиле тела у крематоријуме. Немци би повремено ликвидирале целе јединице зондеркомандоа. Око 6.000 припадника СС је радило у Аушвицу.

 

 

Заробљеници су довожени у Аушвиц-Биркенау композицијама возова. Када би приспели у логор, делили су их у две групе; оне које би одмах погубили и оне које би регистровали као логораше. Прву групу је чинило око 75% људи и они би убрзо били спроведени у гасне коморе. У њој су била сва деца, мајке са децом, старци и сви они који нису деловали снажни на краткој инспекцији логорских лекара. Припадници СС трупа су говорили жртвама да их воде на туширање и процес уклањања ваши. Гасне коморе су биле прерушене у просторије за туширање. Када би их напунили, затварали би врата и у просторију убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници или прозорчиће са стране. Капацитет за убијање и кремирање износио је 20.000 жртава дневно. У логору Биркенау цијанид је настајао од таблета циклона Б. Њих су производиле компаније из Хамбурга и Десауа чија је месечна производња била 2,75 тона.

Преостали логораши су радили као ропски радници у фабрикама ИГ боје и Круп. Од 1940. до 1945. регистровано је 405.000 ропских радника. Њих 340.000 нестало је у стрељањима, пребијањима, од изгладнелости и од болештина.

Посебне радне јединице логораша су клијештима чупале златне зубе жртава гасних комора. Злато је топљено и транспортовано у Немачку. Лични предмети логораша су одношени у складиште, одакле су их по жељи пљачкали припадници СС.[5]

 

 

До 1943. у логору су се појавиле организације логораша. Уз њихову помоћ побегло је пар заробљеника који су носили вести о истребљењу стотина хиљада мађарских Јевреја у периоду мај-јун 1944. Дана 7. октобра 1944, на устанак се подигло 250 чланова јединице задужене за уклањање лешева (нем. Sonderkommando). Напали су војнике СС импровизованим оружјем: камењем, секирама, алатом и гранатама кућне израде. Младе Јеврејке које су радиле у фабрици муниције прокријумчариле су експлозив у логор којим је делимично уништен крематоријум IV. Тада се побуњеницима придружила екипа логораша из крематоријума II, који су такође савладали своје стражаре. После експлозије, пресекли су електричну жицу и побегли у шуму. Већина групе је касније ухваћена и ликвидирана.[6]

Током постојања логора у Аушвицу бекство је покушало око 700 логораша, од којих је 300 то и успело. Уобичајена казна за оне које би ухватили у бекству била је смрт изгладњивањем. Породице оних који су утекли су понекад хапшене и довођене у Аушвиц да би одвратили остале логораше од покушаја бекства. Ако би неко успео да побегне, СС би насумице бирао 10 логораша из његовог блока и остављао их да умру без хране.[7]

 

Аушвиц-Биркенау је био логор смрти у коме је погубљено највише људи, иако је са радом почео најкасније. Године 1941. у масовним егзекуцијама у окупираним подручјима нацисти и њихови сарадници су побили 1,1 милион Јевреја. Године 1942, 2,7 милиона Јевреја је страдало у логорима Операције Рајнхарт (Хелмно, Собибор, Белзец, Треблинка), који су створени за истребљење 3 милиона пољских Јевреја. У Аушвицу је убијено око 200.000 Јевреја те године. Пола милиона Јевреја убијено је 1943. (од тога половина у Аушвицу). Од тада, са радом је наставио само логор у Аушвицу, и то као радни логор и логор за уништење Јевреја из остатка Европе.[8]

Аушвиц, у функцији логора смрти, радио је пуним капацитетом од априла до јуна 1944, када је био центар за уништавање мађарских Јевреја. Број усмрћених је био толики да су неки лешеви спаљивани на ломачама на отвореном.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Калварија Зебжидовска

 

 

Калварија Зебжидовска (пољ. Kalwaria Zebrzydowska) је град у Пољској у Војводству Малопољском у Повјату вадовицком. Према попису становништва из 2011. у граду је живело 4.587 становника.[1] Град је име добио по верском комплексу „калварија“, парку Калварија Зебжидовска, који је 1999. године уписан на Унеско-в списак места Светске баштине у Европи.

 

Град је основан 1617. године у циљу осигуравања места за становање бројним ходочасницима који су посећивали верски комплекс Калварије Зебжидовске. Град је проширио у новом плану Јан Зебжидовски 1640. године и добио је градска права под именом Nowy Zebrzydow. Око 1715. године град је страдао у страшном пожару и обновио га је његов нови власник, Јозеф Чарторјски, који је касније изградио палату породице Чарторјски, око 1729—1731., да би она 1980их постала фрањевачко сјемениште.

 

 

 

Током прве поделе Пољске 1772. године, ово подручје су анектирали Хабсбурговци у Аустријско царство, па је град једноставно био познат као Калварија. Године 1887. власник града је постао Јан Канти Брандис који га поновно назива Калварија Зебжидовска, али је 1896. године изгубио градска прва по одлуци аустријских власти.

Изградња цркве св. Јосифа је започета 1905. године, а при крају Првог светског рата, 1918. године, град је враћен под окриље Пољске државе. Градска права је поновно добио 1934. године. Након Другог светског рата, град је углавном заснивао своју економију на производњи намештаја и дрво-обрађивачкој индустрији, али и непрекинутом приливу ходочасника у његов верски комплекс.

 

 

Парк Калварија Зебжидовска је маниристички ходочаснички парк и пејзажни комплекс изграђен у 17. веку у духу противреформације која је подстицала изградњу „калварија“ у католичкој Европи. Калварија Зебжидовска је започета 1600. године када је Миколај Зебжидовски, војвода Кракова, на брду Жар почео да гради ходочаснички парк и самостан за Бернардинце, Фрањевачке чуваре базилике Светог гроба у Јерусалиму. Калварија је дизајнирана према карти Јерусалима из 1584. године коју је израдио холандски теолог и свештеник, Христијан Крујк ван Адрихем Комплекс се састоји од грађевина:

Базилика св. Девице Марије је фрањевачка црква коју је дизајнирао Јан Марија Бернардони, а извео Паул Баударт, архитекта и златар из Антверпена, 1603. - 1609.

Капела „Ecce Homo“ (Ratusz Pilata) изграђена је у уписаном грчком кругу од 1605—1609. године. Главни брод архитектура је украшен декорацијама у стилу холандског маниризма.

Капела Распећа је прва грађевина која је подигнута, од 1600—1601., чиме је започета изградња Калварије.

Капела Срца Маријина је изграђена у облику срца 1615. године како би се обележио сусрет Исуса са мајком на путу Крста.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Јарослављ

 

 

Јарослављ (рус. Ярославль) је град у Русији и административни центар Јарославске области. Налази се на 250 километара североисточно од Москве, на ушћу реке Которосл у Волгу. Према попису становништва из 2010. у граду је живело 591.486 становника.

Град припада Златном кругу, групи најстаријих руских градова у Европи. Данас је то једно од омиљених туристичких одредишта у Русији.

 

 

Јарослављ се први пут помиње у изворима из 1010. године као упориште кнежевине Велики Ростов на Волги. По предању, основао га је Јарослав Мудри, један од владара Великог Ростова, након што је, на месту будућег града, савладао једног огромног медведа. У грбу града се заиста налази један усправљени медвед. У руским хроникама Јарослављ се први пут помиње 1071. године. Јарослављ је постало престоница независне кнежевине Јарослав 1218. године и важно трговачко упориште на Волги. Град је готово потпуно уништен 1238. године у монголско-татарској инвазији, али је брзо обновљен.

Јарослављ је 1463. постало део Московије. У 17. веку је био други по величини град Русији, важно трговачко и мануфактурно средиште. За време пољско-литванске инвазије и заузимањем Москве 1612., постао је једно време де-факто главни град. Од 1796. Јарослављ је био центар једне губерније. Од 1900. године у Јарослављу постоји трамвај. После Октобарске револуције у граду се развијала нарочито тешка индустрија.

 

 

 

Индустријалац П. Г. Демидов је 1805. године основао вишу школу, која је 1833. постала лицеј. Од 1971. Јарослављ има свој универзитет.

Јарослављ одликује најстарије позориште у Русији (Театар Волков, отворен 1750). Данас су овде најважније установе високог образовања следеће: Универзитет Демидов, Политехнички универзитет, Педагошки универзитет Ушински и Медицинска академија.

 

Јарослављ је културно један од најбогатијих руских градова, нарочито се истиче по броју црква. Разлог је у томе да је у граду живело пуно богатих трговаца, који су издатно потпомогли градњу црква. Најстарије цркве у граду потичу из 17. века и припадају такозваном Јарославвском типу. Изграђене су од црвене цигле. Црква пророка Илије садржи веома лепе фреске. Преображенски манастир је један од најстаријих и најугледнијих у овом делу Русије.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Бардјејов

 

 

Бардјејов (свк. Bardejov, мађ. Bártfa, нем. Bartfeld, русин., Бардіїв, изговор Барђејов) је град на североистоку Словачке, који се налази у оквиру Прешовског краја у Шаришу. Овај историјски и бањски град је због свог очуваног средњовековном центра од 2000. године уписан у светску баштину УНЕСКО.

 

Бардјејов је смештен у крајњем североисточном делу државе. Престоница државе, Братислава, налази се 450 км југозападно, док су Кошице на 80 км удаљености ка југу.

 

 

 

Рељеф: Бардјејов се развио у области Карпата, на 270 метара надморске висине. Око града преовлађује брдски терен, познат као Ондавско побрђе. Град је смештен у долини реке Топље.

Клима: Клима у Бардјејову је континентална.

Воде: Град Бардјејов се развио на реци Топљи, која дели град на севе

 

 

 

Људска насеља на овом простору датирају још из праисторије. Насеље под овим именом први пут се спомиње 1240. да би 1376. добио градска права. Град се брзо развијао захваљујући трговини са оближњом Пољском. Бардјејов је вековима био у саставу Угарске.

Крајем 1918. град је постао део новоосноване Чехословачке. У време комунизма град је нагло индустријализован, па је дошло до наглог повећања становништва.

 

 

 

 

Бардјејов је познат до добро очуваном старом градском језгру, које је данас на списку списку светске баштине УНЕСКОа. Њиме доминира стара римокатоличка катедрала св. Егидија, која се спомиње још у 13. веку. Црква се налази у средини пространог трга, кога окружују куће из времена готике и ренесансе. Око целог целог градског језгра пружају се масивне зидине, најбоље очуване у целој Словачкој.

 

wikipedia

[Turkmenbashi 937]

Црква Богородица Љевишка

 

 

Богородица Љевишка је црква у Призрену, задужбина краља Милутина. Црква је подигнута у периоду 1306—1307. на остацима катедрале из 11. века, која је такође основана на месту старије, ранохришћанске цркве. Црква је историјско седиште епископа призренског Српске православне цркве.

 

Првобитна грађевина из 11. века била је тробродна базилика. Имала је три апсиде на истоку и припрату на западу, испред које се налазио трем. Преуређењем у 14. веку главни брод је претворен у петокуполну целину, а бочни бродови су преворени у амбулаторијум. Ово је идеја која је у византијској архитектури већ виђена у Цркви Солунских апостола: основа је у виду уписаног крста са пет купола, а око њега је са три стране широки брод. Уместо трема, саграђен је двоспратни егзонартекс (спољна припрата) са звоником. Од старе цркве преузети су бочни зидови. Средишња купола лежи на четири стуба, док су мале куполе постављене дијагонално. Црква је саграђена наизменичним редовима цигле и кречњака. Спољни изглед је оживљен двоструким и троструким прозорима и нишама. Обновом цркве су управљали мајстори Никола (архитектура) и Астрапа (живопис). О томе се зна по натпису у спољној припрати.

 

 

Најстарије сачуване фреске у цркви потичу из треће деценије 13. века. То су прикази свадбе у Кани, излечење слепца и Богородица са Христом чуварем. Преостале фреске су дело мајстора Михаила Астрапе и његових помоћника, насликане између 1307. и 1313. године. Међу њима су циклуси великих празника, Христових мука, чуда и парабола, као и портрети светаца и српских историјских личности (Стефан Немања, Свети Сава, краљ Милутин).

За време турске власти, у 18. веку, фреске су изубијане чекићем, покривене слојем малтера и прекречене, када је црква претворена у џамију. Фреске су поново откривене у периоду 1950—1952. Радови на њиховој рестаурацији трајали су до 1976. године.

 

 

Од доласка НАТО снага на Косово и Метохију (1999), црква је под заштитом немачких војника. И поред тога, црква је гађана из ватреног оружја и запаљена 17. марта 2004. од стране албанских вандала.

Дана 13. јула 2006. Црква Богородице Љевишке је стављена на Унескову листу светске културне баштине, као део ансамбла средњовековних споменика на Косову. За ову групу споменика се сматра да су угрожени.

 

 

Ова црква се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом Средњовековни споменици на Косову и Метохији.

Рестаурација оштећених фресака почела је 2014. године.[1]

 

wikipedia